Tuesday, June 20, 2017

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА / Ђорђе Лешњак није поклекнуо пред бугарским бајонетима / 100 GODINA OD VELIKOG RATA - Đorđe Lešnjak nije pokleknuo pred bugarskim bajonetima / "Politika" June 16, 2017

Politika
Аутор: Милан Момчиловићпетак
16.06.2017

Ђорђе Цекић Лешњак (Архивска фотографија)

Jедна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара.

На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани.

Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена, све док није почело обележавање стогодишњице Топличко-јабланичког устанка, јединог народног устанка који је букнуо у поробљеној Европи за време Првог светског рата. Захваљујући ангажовању у тој краткотрајној буни, у којој су бугарски злотвори убили око 20.000 недужних грађана, лесковачки трговац и кмет Ђорђе Цекић Лешњак постао је симбол непокора и отпора туђину, због чега су га Бугари убили на свиреп начин.

Живојин Тасић из Народног музеја у Лесковцу подсећа за „Политику” да је Топлички устанак избио на југу Србије фебруара 1917. године због покушаја Бугара да мобилишу српске младиће и пошаљу их на Солунски фронт, где би се борили против својих очева, рођака и пријатеља у српској војсци. Многи Лесковчани су почели да прикупљају све што је потребно борцима, а највише се ангажовао Ђорђе Цекић Лешњак, трговац, који је на устаничку територију слао људе спремне да узму оружје у руке, али и неопходну опрему и храну. То је чинио преко Синадина Јанковића, устаника, изасланика Косте Пећанца задуженог за контакт са Лесковчанима и допремање помоћи.

Бугари су у Лесковац довели појачане снаге, а пристигла је и помоћ Немаца и Аустроугара. Почела је хапшење и прогањање, па је тако, као првак народни, ухапшен и Ђорђе Цекић Лешњак. Бугарски злотвори су га одмах ставили на страховите муке и на сваки начин настојали да га приволе да ода оне који ту помоћ шаљу, али пошто он то није учинио, решили су да га погубе.

– Уз злослутно бубњање добоша који су позивали народ на улицу, спорим клецавим ходом, пред бугарским стрељачким спроводницима, прошао је Ђорђе својим градом последњи пут. Није пустио глас ни када му је бугарски официр сабљом нанео грозну посекотину на глави, тражећи да проговори, призна и ода. Окупљени дуж улице, самртну поворку мукло и са страхом пратили су Лесковчани, одгледавши је до Рударских ливада на којима су Цигани преконоћ, по наређењу Бугара, већ ископали раку.

Бугари поново, претећи, приђоше Ђорђу са бајонетима у рукама, тражећи да проговори, но овај оћута. Посечен крвничким ножем, јер Бугари нису хтели да троше муницију ни да се пуцњи чују до града – пао је у раку коју убрзо затрпаше – описује Тасић Лешњакову погибију која се десила 1. марта 1917. године.

Чланови породице су за његову судбину сазнали тек након месец дана, када су обукли црнину и од новодошлог бугарског заповедника измолили да му се тело пренесе у нови гроб поред цркве Свете Преподобномученице Параскеве у порти Рударског конака. Септембра 1919. године Ђорђеве кости су пресељене у породичну гробницу на лесковачком Светолијском гробљу.


http://www.politika.rs/sr/clanak/383042/Dorde-Lesnjak-nije-pokleknuo-pred-bugarskim-bajonetima


*****

Politika
Autor: Milan Momčilovićpetak
16.06.2017.

Ђорђе Цекић Лешњак (Архивска фотографија)
 
Jedna uličica u centru Leskovca nosi ime Đorđa Cekića Lešnjaka i povezuje ulice koje su nazvane po imenima poznatijih istorijskih ličnosti – Svetozara Markovića i Radeta Končara.
 
Na Lešnjakovoj rodnoj kući u Ulici Radeta Končara, u kojoj danas žive njegovi potomci, nalazi se spomen-tabla sa njegovim imenom, a kosti mu počivaju u mermernom sarkofagu u kripti Sabornog hrama Svete Trojice, gde se takođe nalazi spomen-tabla koju su podigli zahvalni Leskovčani.
 
Ko je on i čime je zaslužio da mu se posmrtni ostaci, posle tri sahrane, pohrane na ovom svetom mestu? Osim imena skrajnute uličice u samom centru grada, mnogi Leskovčani nisu znali kakva značajna ličnost se krije iza tog imena, sve dok nije počelo obeležavanje stogodišnjice Topličko-jablaničkog ustanka, jedinog narodnog ustanka koji je buknuo u porobljenoj Evropi za vreme Prvog svetskog rata. Zahvaljujući angažovanju u toj kratkotrajnoj buni, u kojoj su bugarski zlotvori ubili oko 20.000 nedužnih građana, leskovački trgovac i kmet Đorđe Cekić Lešnjak postao je simbol nepokora i otpora tuđinu, zbog čega su ga Bugari ubili na svirep način.
 
Živojin Tasić iz Narodnog muzeja u Leskovcu podseća za „Politiku” da je Toplički ustanak izbio na jugu Srbije februara 1917. godine zbog pokušaja Bugara da mobilišu srpske mladiće i pošalju ih na Solunski front, gde bi se borili protiv svojih očeva, rođaka i prijatelja u srpskoj vojsci. Mnogi Leskovčani su počeli da prikupljaju sve što je potrebno borcima, a najviše se angažovao Đorđe Cekić Lešnjak, trgovac, koji je na ustaničku teritoriju slao ljude spremne da uzmu oružje u ruke, ali i neophodnu opremu i hranu. To je činio preko Sinadina Jankovića, ustanika, izaslanika Koste Pećanca zaduženog za kontakt sa Leskovčanima i dopremanje pomoći.
 
Bugari su u Leskovac doveli pojačane snage, a pristigla je i pomoć Nemaca i Austrougara. Počela je hapšenje i proganjanje, pa je tako, kao prvak narodni, uhapšen i Đorđe Cekić Lešnjak. Bugarski zlotvori su ga odmah stavili na strahovite muke i na svaki način nastojali da ga privole da oda one koji tu pomoć šalju, ali pošto on to nije učinio, rešili su da ga pogube.
 
– Uz zloslutno bubnjanje doboša koji su pozivali narod na ulicu, sporim klecavim hodom, pred bugarskim streljačkim sprovodnicima, prošao je Đorđe svojim gradom poslednji put. Nije pustio glas ni kada mu je bugarski oficir sabljom naneo groznu posekotinu na glavi, tražeći da progovori, prizna i oda. Okupljeni duž ulice, samrtnu povorku muklo i sa strahom pratili su Leskovčani, odgledavši je do Rudarskih livada na kojima su Cigani prekonoć, po naređenju Bugara, već iskopali raku.
 
Bugari ponovo, preteći, priđoše Đorđu sa bajonetima u rukama, tražeći da progovori, no ovaj oćuta. Posečen krvničkim nožem, jer Bugari nisu hteli da troše municiju ni da se pucnji čuju do grada – pao je u raku koju ubrzo zatrpaše – opisuje Tasić Lešnjakovu pogibiju koja se desila 1. marta 1917. godine.
 
Članovi porodice su za njegovu sudbinu saznali tek nakon mesec dana, kada su obukli crninu i od novodošlog bugarskog zapovednika izmolili da mu se telo prenese u novi grob pored crkve Svete Prepodobnomučenice Paraskeve u porti Rudarskog konaka. Septembra 1919. godine Đorđeve kosti su preseljene u porodičnu grobnicu na leskovačkom Svetolijskom groblju.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Tuesday, June 13, 2017

ВИДОВДАНСКА ПРОСЛАВА СРБА ЧИКАГА И ОКОЛИНЕ - СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА У АМЕРИЦИ - Субота, 24. јун 2017 18:00ч / VIDOVDAN ACADEMY - Serbian National Defense - June 24, 2017 Chicago / New Gracanica




ВИДОВДАНСКА ПРОСЛАВА СРБА ЧИКАГА И ОКОЛИНЕ

Субота, 24. јун 2017 18:00ч

У САЛИ МАНАСТИРА НОВЕ ГРАЧАНИЦЕ, ТРЕЋЕ ЈЕЗЕРО, ИЛИНОИС

ОРГАНИЗАТОР: СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА У АМЕРИЦИ

​- Њ.П. Епископ Г. ЛОНГИН
Српска православна црква​


​- Г. Обрад КЕСИЋ
Република Српска


- Г. Дејан Радуловић
Генерални конзул Република Србија​


​УЗ ЦЕЛОВЕЧЕРЊИ СЛАВСКИ ПРОГРАМ СА ОЧЕКИВАНИМ СПЕЦИЈАЛНИМ ГОСТОМ ИЗ СРБИЈЕ, ПОЗДРАВИМА, ФОЛКЛОРОМ АНСАМБЛА "СЛОБОДА", МУЗИКОМ И ВЕЧЕРОМ​.

Програм, Вечера и Улазница $25


*****

Vidovdan 2017

All Serbs and Serbian Friends are invited and welcome to the

VIDOVDAN ACADEMY

Saturday, June 24, 2017 6:00 P.M.

@ Serbian Monastery New Gracanica Hall

Organized by Serbian National Defense Council of America

​Featured Guests on the Patron Saint Day of Serbian National Defense:

- His Grace Bishop LONGIN​
of New Gracanica and MidWestern America


- Mr. Obrad Kesic
Representative of Republic of Srpska in Washington, D.C.


- H.E. Mr. Dejan Radulovic
Consul General of Serbia in the U.S.A.


Along with evening program including expected special guest from Serbia, greetings, folklore dances by "Sloboda" ensemble, music and dinner.

Entry & Dinner $25.00



http://snd-us.com/aktivnosti/vesti/1865-vidovdan-2017.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, June 2, 2017

VIDEO / Legendary Serb military leader Putnik honored in Belgrade / "B92" [Tanjug] May 17, 2017

B92
[Tanjug]
May 17, 2017

Legendary Serb military leader Putnik honored in Belgrade

Wednesday [May 17, 2017] marked 100 years since the death of Serbia's legendary late 19th and early 20th century military leader, Vojvoda (voivode) Radomir Putnik.

[Photo: Tanjug]
 
The anniversary was marked with a ceremony at the monument dedicated to Vojvoda Putnik located in the New Belgrade Cemetery.
 
Wreaths were laid today by members of Putnik's family, representatives of the Ministry of Defense, Minister of Labor, Social, and Veteran Affairs Aleksandar Vulin, Belgrade City Manager Goran Vesic, and others.
 
"Vojvoda Radomir Putnik was the most prominent part of a victorious and immensely brave generation. He modernized the Serbian Army, introduced rules from the modern world of the time, but most importantly, preserved its freedom-loving spirit, and the unwavering desire to fight for freedom," Vulin told reporters after the ceremony.
 
[Photo: Tanjug]
 
"Unfortunately, he ended his life (in 1917) ill, far away from Serbia. He did not live to see the Serbian Army return to Serbia victoriously, but without him, without his work, his command, his life dedicated to that army and to that country, neither the victorious return nor that great generation would have happened," Vulin said.
 
The minister described Putnik as "a top professional and one of the greatest military strategists of his time."
 
"Radomir Putnik's generation could not choose when to fight, but they chose what to fight for - for freedom, above all, just like our own generation. We could not choose the wars we would take part in, we could not choose when to lead them, but we did because we wanted our freedom," Vulin stressed.
 
Goran Vesic also spoke to say that Vojvoda Putnik is one of the greatest figures in our history - and that it is "nice" that anniversaries linked to him are being marked.
 
[Photo: Tanjug]

Vesic thanked Vulin for his ministry's good cooperation with the city when it comes to marking important events from the Serbian people's history.

"By remembering great people like Vojvoda Putnik - who, while seriously ill, organized the withdrawal of the Serbian Army through Albania (to Greece), and who didn't live to see a free Serbia, we show our respect toward our past, and nations who don't remember their past have no right to their future," said Vesic.

Radomir Putnik was born on January 24, 1847 in Kragujevac, a town in central Serbia. He became the first Serbian field marshal and the chief of the Serbian Kingdom Army's general staff in the Balkan Wars, and during the First World War.

After the Army evacuated to Corfu, Greece in 1916, he was taken to Nice, France, where he passed away on May 17, 1917.



LINK FOR VIDEO:

http://www.b92.net/eng/news/society.php?yyyy=2017&mm=05&dd=17&nav_id=101300



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, May 23, 2017

100 YEARS AGO / PRE 100 GODINA / RADOMIR PUTNIK, Legendary Serbian Field Marshal (Vojvoda) and Chief of the General Staff of the Serbian Army in the Balkan Wars and World War I, died on May 17, 1917 / РАДОМИР ПУТНИК, српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Балканским ратовима и Првом светском рату, умро је 17. мај 1917. године.


Painting of Serbian Field Marshal Radomir Putnik
Artist unknown at this time.

Портрет војводе Радомира Путника, уље на платну 1915.
Михаило Миловановић
 
From
"Meet the Serbs"
on Facebook.

"RADOMIR PUTNIK, a Serbian Field Marshal (Vojvoda) and Chief of the General Staff [of the Serbian Army] in the Balkan Wars and World War I, died on May 17 in 1917. He took part in all wars that Serbia waged from 1876 to 1917. His family got the surname Putnik (traveler) at the time when his grandfather Arsenije moved from Kosovo and Metohija to Bela Crkva. When his seven-year-old grandfather was asked for his name, he answered that he was a traveler to the unknown. That's how Arsenije was named Putnik. As a Serbian commander, Radomir Putnik made many decisions of crucial importance for the Serbian people and state, and proved to be an unparalleled strategist and major historical figure who knew how to deal with the challenges of his time."
 
*****
 
"РАДОМИР ПУТНИК, српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Балканским ратовима и Првом светском рату, умро је на 17. мај 1917. године. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила у периоду од 1876. до 1917. године. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир Путник је доносио одлуке од судбоносног значаја за српски народ и државу и показао се као ненадмашан стратег и крупна историјска личност дорасла времену у којем је живео."
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

HEROJ KOJI JE SRBIMA VRATIO VERU - POGINUO JE MARKO KRALJEVIĆ, a ovo niste znali o njemu / "Blic" May 17, 2017

Blic Online
V. Filipović
17. 05. 2017

HEROJ KOJI JE SRBIMA VRATIO VERU - POGINUO JE MARKO KRALJEVIĆ, a ovo niste znali o njemu

"More Marko ne ori drumove! More Turci ne gaz'te oranje!" je rečenica koju svih dobro znamo. Za mnoge je to, nažalost, i jedina poveznica sa Markom Kraljevićem. Međutim, priča o čuvenom srpskom vitezu, koji je poginuo na današnji dan [17. 05.], nešto je čime bi svako od nas mogao da se ponosi.

Marko Mrnjavčević - kraljevski portret / Foto: Wikipedia

Marko Kraljević, čovek o kome su ispričane legende i čuvene priče o nadljudskoj snazi koju je posedovao, zapravo je bio Marko Mrnjavčević, sposoban, obrazovan čovek koji je još u mladosti obavljao važne državničke poslove koji su mu dodeljivani.

- Marka Kraljevića svi doživljavamo kao epskog lika. On nije samo srpski nacionalni junak, već svih južnih Slovena. Pesme o njemu zabeležene su u Bugarskoj, Sloveniji, pa čak i kod Albanaca. Međutim, Marko Kraljević je i važna istorijska ličnost. Marko je rođen u vreme carstva cara Dušana, u vreme kada je država Nemanjića bila na vrhuncu, ekonomskog, kulturnog, političkog i svih ostalih - kaže za "Blic" Marko Aleksić, pisac prve biografije o čuvenom srpskom vitezu: "Marko Kraljević - čovek koji je postao legenda".

Međutim, Marko kasnije postaje svedok propasti čitavog srpskog carstva, tačnije čitave jedne epohe. Čak i u tim najtežim trenucima, Marko je ostao dostojanstveni vitez, što pokazuje i njegova biografija.

Mladost

- Marko Kraljević je u mladosti živeo u senci svog oca Vukašina Mrnjavčevića, jednog ambicioznog, i pomalo agresivnog čoveka. Marku je bio namenjen presto, kao najstarijem sinu. Prezime Kraljević poneo je zato što je kraljev sin i naslednik prestola srpske države. On bi bio sledeći naslednik - kaže Aleksić.

Srpska država je posle Maričke bitke izgubila dva najvažnija čoveka - Markovog oca i strica, a onda umire i poslednji srpski car Uroš Nejaki. Posle dva veka država ostaje bez svoje glave. I u tom trenutku pojavio se novi junak, mladić koji je imao veliku podršku naroda i porodice - Marko Mrnjavčević.

- Marko je nakon toga, kada je postao samostalni vladar, bio potpuno drugačiji od svog oca. Bio je dobar sused, imao tolerantne odnose sa gotovo svim komšijskim zemljama, uprkos teškoćama u početku. Bio je osoba visokog moralnog integriteta, zbog čega je uživao poštovanje svojim savremenika - kaže pisac biografije srpskog junaka.

"Junak i na ljubavnom polju"

Marko Kraljević je imao tri braka, a zanimljivo je da se dva puta ženio istom ženom, što je u tom periodu bilo potpuno neverovatno.

- Dva puta se ženio Jelenom Preljubović, srpskom plemkinjom. To je jedan gotovo nezabeležen primer u čitavoj srednjevekovnoj istoriji Evrope. I na tom polju je bio junak - ističe Aleksić.

Marko Kraljević je u fizičkom pogledu bio onakav kakvim ga mnogi zamišljamo.

Marko Kraljević i Musa Kesedžija
Foto: Vladislav Titelbah, 1900. godina / Wikipedia

- Sačuvana su tri portreta Marka Kraljevića koji pokazuju da je bio visok, naočit, pravilnih crta lica. Govorio je više jezika, bio pismen, ali je bio i fizički spreman za borbu i za rat. Ceo život je ostao veran viteškim načelima jer je, pre svega, bio vitez - rekao je Aleksić.

Razbijanje zabluda o "turskom vazalu"

Marko Kraljević jeste poginuo kao turski vazal, ali je vrlo važno reći da je on veći deo svog života proveo ratujući sa Turcima, sve do 1385. godine. Svi oni koji ga olako etiketiraju kao turskog podanika debelo greše.

- Međunarodni istraživači su na osnovu turskih izvora otkrili da je Marko postao vazal tek pred kraj života, a da je do tada ratovao protiv Turaka. Veliki deo života je bio samostalan vladar. Vazal postaje 1385. kada su već svi hrišćanski vladari oko njega to postali. On je to uradio jer je to bio jedini potez koji je mogao da preduzme i spasi svoj narod - kaže Aleksić.

Da li je Marko učestvovao u Kosovskoj bici

Ništa se pouzdano ne zna o učešću kralja Marka u Kosovskoj bici. Kao turski vazal morao je da se bori protiv Srba.

Turski istoričari citiraju hroničara Nesrija, koji je zapisao da je sultanova vojska, idući na Kosovo, prošla pokraj Prilepa, a da su joj celim putem do Gazimestana mesni vazali izlazili u susret i pokazivali put.

Foto: RAS Srbija

Turski hroničari pominju da su na turskoj strani u borbi učestvovali i hrićanski vladari vazali, ali ih ne spominje poimenice.

Istoričari veruju da je Marko nekako uspeo da izbegne svoju vazalnu obavezu, a sa njima se slaže i naš sagovornik.

- Po svemu sudeći Marko Kraljević nije učestvovao u Kosovskom boju na turskoj strani, iako je tada bio turski vazal, i uprkos tome što je njegov sused Konstantnin Dragaš, takođe srpski plemić, učestvovao na strani Turaka u čuvenom boju. U prilog ovoj tvrdnji ide činjenica da turska vojska do Kosova nije došla preko njegovog Prilepa, što je bio najlogičniji i najkraći put, već preko teritorije Konstantina Dragaša. Druga stvar koja ukazuje na to je pianje Konstantina Mihajlovića, srpskog hroničara iz 14. veka, koji je zabeležio da je Bajazit posle Kosovske bitke napao Marka Kraljevića, što verovatno pokazuje da se Marko niije ponašao u skladu s onim što se od njega očekivalo u tom trenutku - napominje Marko Aleksić.

Smrt u Rovinama

- Markova smrt je mitska. Otišao je kao turski vazal u proleće 1395. godine, u bici na Rovinama. Velika turska vojska krenula je na Ugarsku i Vlašku, a uz Marka su na bojnom polju bili pomenuti Konstantnin Dragaš, ali i tada 17-godišnji Stefan Lazarević, budući despot Srbije. Upravo je Lazarević bio taj koji je zapamtio poslednje reči Marka Kraljevića, 17. maja 1395:

- Molim Gospoda da pomogne hrišćanima u ovom ratu, a ja nek' budem prvi koji će u njemu poginuti!

Te Markove reči govore nam da je on zapravo i u najkritičnijem trenutku, trenutku smrti, imao viteške ideale, koje je pratio čitavog života - kaže Aleksić.
 Ima naznaka da su se pesme i legende o njemu pojavile još za njegovog života, ali u trenucima kada je narodu pod Turcima bilo najteže te priče su srspkog vladara pretvorile u besmrtnog junaka.

Čovek koji je Srbima vratio veru u slobodu

- Mislim da je ono što je Marka izdvojilo od svih ostalih činjenica da je ostao u Prilepu, i to u trenutku raspada: izgubljena je Kosovska bitka, kad su mu braća otišla u Ugarsku da nastave borbu protiv Turaka 1394, a on je ipak ostao sa svojim narodom. On je narodu priredio čudo, a poslednji srpski kralj ostaje sa narodom u mitskoj tvrđavi u Prilepu. Ponosno, sve do svoje časne smrti, kojom je završena čitava jedna epoha srpskog slavnog carstva. Jedna generacija srpskih kosovskih vitezova sa Markovom smrću otišla je u istoriju. Njegov život nije mogao materijalno da pomogne Srbima, ali i te kako jeste u duhovnom smislu: on je bio vitez koji je davao samopouzdanje i veru ljudima da će doći doba oslobođenja. To se i desilo, 500 godina kasnije, zahvaljujući tome što naš narod nikada nije prestao da veruje da će jednom biti ponovo slobodan, a veru je sačuvao i kroz pesme o svom junaku - zaključuje naš sagovornik.


http://www.blic.rs/riznica/heroj-koji-je-srbima-vratio-veru-na-danasnji-dan-poginuo-je-marko-kraljevic-a-ovo/313r5me


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, May 10, 2017

Marking the day the Turks burned the remains of Serbian Orthodox St. Sava on Vracar in Belgrade April 27 (May 10) in 1594 / Српска православна црква и српски народ данас се сећају спаљивања моштију Светог Саве 1594. године - 27. априла (10. маја)

 
From
"Meet the Serbs"
on Facebook.
 
"Today [May 10 - new calendar/April 27 - old calendar], the Serbian Orthodox Church and the Serbian people remember the event from 1594 when the Turks burned the relics of St. Sava at the Vračar Hill in Belgrade. The Serbs in Banat (Serbian province of Vojvodina) had previously rebelled against the Turks, and the image of the Serbian saint was on some of the flags. As punishment for this rebellion, Sinan Pasha ordered the relics of the saint to be brought from the monastery Mileševa, where they were kept for more than 350 years, and to be burned. That way he wanted to destroy the cult of Saint Sava among the Serbs and to kill all the hope of liberation from the Ottomans. Burning of the relics was followed by a terrible storm, as the contemporaries recorded, so the ashes of the Serbian saint were blown by the wind to all sides of the world. However, the burning of the relics of Saint Sava had the opposite effect of the one intended, and the cult of Saint Sava became even more rooted among the people. Today, the largest Orthodox temple in the world is dedicated to Saint Sava. (http://bit.ly/2njoxzS)."
 
*****
 
"Српска православна црква и српски народ данас се сећају спаљивања моштију Светог Саве 1594. године (27. априла /10. маја) на београдском брду Врачар (по неким изворима локација спаљивања је Ташмајдан). Срби у Банату претходно су подигли устанак против турске власти, а лик српског свеца ношен је на заставама. Као казну за ову буну, Синан-паша наредио је да се мошти светитеља донесу из манастира Милешеве (http://bit.ly/1o2iStZ), где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи његов велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од Османлија. Овај чин био је пропраћен непогодом, градом и олујом, бележе савременици. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране света. Међутим са спаљивањем моштију светитељевих паша не само да није угасио свест о светом Сави у народу, него ју је још више укоренио. Јован Јовановић Змај завршава своју песму о спаљивању моштију Светог Саве, стиховима: 'И где год је трунка пепела му пала, ту је нова љубав к роду засијала!'."
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Thursday, May 4, 2017

DJURDJEVDANSKI URANAK - Sunday May 7, 2017 at Sveti Nikola Serbian Orthodox Church in Brookfield, IL! Hosted by Serbian National Defense

 
 
Please join us on Sunday, May 7th for a tradition since 1914! This year we will be a St Nikola in Brookfield. There will be plenty of food, drinks and fun for kids!

 Pridruzite nam se u Nedelju 7. Maja kod Crkve Sv Nikole u Brookfield-u i budite deo tradicije pocete davne 1914 godine! Bice pecenje, rostilj I zanimacije za decu!

Придружите нам се у Недељу, 7 Маја код Цркве Светог Николе у Брукфилду, и будите део традиције почете давне 1914 године! Биће почење, роштиљ и занимације за децу!
 
 
SVETI NIKOLA
SERBIAN ORTHODOX CHURCH
 
4301 Prairie Ave.
Brookfield, Illinois 60513
 
 
Sunday May 7, 2017
8:00 a.m. to 5 p.m.
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Dolazak crnogorskih četnika [Kosta Pećanac i Kosta Vojinović prvi put su se videli oktobra 1916. godine.] / "Novosti" March 10, 2017

Novosti
Novica Pešić
10. mart 2017.

Dolazak crnogorskih četnika

Kosta Pećanac i Kosta Vojinović prvi put su se videli oktobra 1916. godine. Bio je to susret dvojice starešina s potpuno različitim koncepcijama o dizanju i vođenju ustanka.

Kapetan Milinko Vlahović, komandant Jablaničkog četničkog odreda

NA PROSTOR Toplice, početkom oktobra 1916. godine, stigla je grupa crnogorskih četničkih vođa koju su predvodili intelektualci: kapetan prve klase Milinko Vlahović i njegov brat Toško, student filozofije, i profesor Jovan Radović i podnarednik Milan Drljević, student prava. Njihov dolazak imaće znatan uticaj na organizaciju i aktivnosti topličko-jablaničkog ustanka.

Prvobitna namera ove grupe je bila da se preko Rumunije i Rusije domogne Solunskog fronta i tamo sa srpskim jedinicama učestvuje u oslobađanju zemlje. Kad su stigli u Srbiju i čuli da postoje četničke jedinice u Toplici i Jablanici, gde su imali mnogobrojne rođake, odustali su od te namere u želji da uzmu učešća u pripremama za dizanje narodnog ustanka.

MILINKO Vlahović, kapetan I klase, i njegovi četnici stigli su u Široke njive i smestili se kod porodice Milačić. Vezu sa Kostom Pećancem uspostavili su preko njegovih ađutanata Manasija i Bratimira Milančića. Do zajedničkog sastanka došlo je 3. oktobra u selu Kutlovu. Susret je imao izuzetan značaj, a grupa crnogorskih intelektualaca činiće, kasnije, važan ustanički kadar.

Četnička grupa sa kapetanom Milinkom Vlahovićem ubrzo je prešla u Jablanički srez. Sa njihovim dolaskom jablanički četnički pokret proširio se i obuhvatio bivši vranjski okrug, gornju Kosanicu, protežući se do Kumanova, Gnjilana i Prištine. Vlahović se povezao sa poznatim četovođom Jovanom Stojkovićem Babunskim, koji je četovao u Pčinju i vranjskom kraju.

PRVI susret izaslanika Vrhovne komande srpske vojske Koste Pećanca sa Kostom Vojinovićem, u narodu već priznatim vođom ustanka, zbio se u oktobru 1916. godine u selu Spancu, kod Blaca. Bio je to susret dvojice starešina s različitim koncepcijama o dizanju i vođenju ustanka. Vojinović je želeo da sprovodi volju naroda, što je značilo da neprijatelja koji je na tlu njegove otadžbine treba tući, uznemiravati, nanositi mu stalne gubitke i u pogodnom momentu dići ustanak u svim krajevima jugosistočne Srbije.

Nasuprot tome, Kosta Milovanović, postavljeni vođa po naređenju Vrhovne komande, što mu je bio najjači argument u svim raspravama, želeo je da to osujeti: da čeka i u potaji narod sprema za borbu. Spremiti se i čekati "pogodno vreme", "sačuvati narod od žrtava", "nije vreme za borbu", to su bile Pećančeve parole, bez obzira na to što je okupator sistematski istrebljivao narod.

VOJINOVIĆ je, iako mlad, već bio izrastao u vođu koji želi akciju, i u narodu je bio poznat i priznat. O mnogim važnim pitanjima nisu se složili, pa je između dvojice vođa započeo da tinja sukob, koji će se zadržati sve do propasti ustanka. To se u početku neće primećivati, jer je svako morao da izvršava svoj zadatak: prvi da koči podizanje ustanka, a drugi da izvršava narodnu volju i ubrzava i izvodi borbena dejstva.

Nešto kasnije, u nastojanjima za objedinjavanjem četničke organizacije, Pećanac će održati novi sastanak sa ustaničkim vođama u selu Spancu u Toplici, 8. novembra 1916. godine. Prisutni su bili Kosta Vojinović, pop Mita Komita, Milinko Vlahović i drugi. Postigli su dogovor o objedinjavanju pokreta otpora i rešili pitanje vođe. Svi pomenuti toplički ustanici prihvatili su i priznali Kostu Milovanovića Pećanca za legitimnog predstavnika srpske Vrhovne komande i vođu ustanka. Kosta Vojinović Kosovac, iako je u narodu slovio za glavnog organizatora i vođu ustanka, imenovan je za komandanta četničkih jedinica na području Kopaonika i Sandžaka.

I na tom sastanku jasno se uočavala razlika u pristupu i koncepciji vođenja ustanka.

Sastanak u selu Spancu, i pored nesuglasica, uspešno je završen. Ustanički pokret je, posle tog dogovora, dobio u širini i zamahu, jer je glavno pitanje rukovođenja rešeno.

KOSTA Pećanac je u početku uspostavljao četničku organizaciju na velikoj teritoriji jugoistočne Srbije, što je otežavalo rad i komunikaciju. Kasnije je ustanička teritorija smanjena i ograničena na teritoriju Toplice, Kosanice i Jablanice, što je dalo bolje rezultate.

Ustrojstvo jedinica najpre je bilo izvršeno po odredima, sa vojvodama na čelu, a odredi su se zatim delili na čete i desetine. Međutim, do izbijanja ustanka postojale su i tzv. aktivne četničke čete, formirane od ljudstva iz pojedinih sela ili opština, na čija čela su postavljani viđeniji ljudi ili ranije vojne starešine iz te sredine.

Do kraja 1916. godine svoje čete ili grupe naoružanih ljudi imali su Uroš Kostić Rudinac, Aleksandar Piper, Dimitrije Popović Gmitar, Jerotije Đenadić, Mika Moravac, Sinadin Janković Kosta, pop Dimitrije Dimitrijević (Mita Komita), Milan Dečanski, Dimitrije Begović, Radoš Rakočević i drugi.

NEPOSREDNO pred izbijanje ustanka, svako selo u Toplici i Jablanici imalo je mesnu četu koja je u organizacijskom pogledu bila vezana za odred.

Samo u Jablanici bila su četiri odreda - Jablanički, Gajtanski, Medveđski i Retkocerski, te četiri ustanička bataljona - Banjski, Borovački, Stubljanski i Tularski, a potom tzv. narodna vojska i 81 seoska četa. U Kosanici je bilo osam četa i dva odreda. Tajne čete imali su Lebane, Leskovac i Vlasotince. Računa se da je do početka ustanka pod oružjem bilo oko 5.000 ljudi, a među njima mnogo devojaka, žena i sveštenika.

U isto vreme kapetan Milan Dečanski Banaćanin u aleksinačkom i niškom kraju osnovao je četničke čete. I u Svrljigu su formirane čete kojima su komandovale četovođe Bogoljub Miletić i Milan Milijić. Za kraj oko Aleksinca i severno od Niša, četovođa Mika Moravac iz Mramora, po nalogu Dečanskog, formirao je više četa i širio narodni ustanak. Četničke čete postojale su u i Ribaru, Šiljegovcu, u podnožju Jastrepca, Vitkovice, Gornje Konjske i u drugim mestima.

PEĆANAC je između 12. i 13. novembra 1916. godine, u kući potporučnika Dimitrija Begovića, u selu Stubli (Beriš), održao sastanak s predstavnicima četničke organizacije iz Gnjilana, Leskovca i Vlasotinca. Tada je pregovarao i sa Avdijom Jašarevićem, hodžom iz Sijarine, o saradnji Albanaca sa srpskim četnicima. Posle sastanka, četnička organizacija se proširila u leskovačkom, vranjskom, kumanovskom, gnjilanskom i prištinskom kraju, gde su formirane tajne četničke grupe i čete.


FORMIRANjE ODREDA

NAREDBOM Koste Pećanca, početkom 1917. godine formiran je Toplički odred, za čijeg je komandanta postavljen Radisav Tošić. Istovremeno je bio formiran i Jastrebački odred, sa Vučkom Pantićem na čelu. Na prokupačkom i dobričkom području, početkom februara 1917. stanje je bilo sledeće: Rastovčka četa Boška Čupića imala je 45 četnika, četa Gornje Toponice 32 borca, jedinica sela Arbanaške 25 pripadnika, četa Radeta Vlahovića imala je 65 četnika, a potom, tu su bile i Vasiljevska, Ivanokulska, Trpezetska, Dobrovoljska, Merdarska i Sekerička četa.


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:654255-Dolazak-crnogorskih-cetnika


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, May 2, 2017

Formiranje prvih četničkih odreda / "Novosti" March 9, 2017

Novosti
Novica Pešić
09. mart 2017.

Formiranje prvih četničkih odreda

Kosta Vojinović je u avgustu 1916. godine osnovao Ibarsko- kopaoničku četu u Leposaviću na Ibru. Novoosnovani odred je svakodnevno jačao, pa je uskoro imao pedeset naoružanih četnika.

Pop i komita Dimitrije Dimitrijević
 
OD APRILA 1916. pa do februara 1917. godine širom Srbije, a posebno u Toplici, Ibarskoj dolini, Kosanici i Jablanici, na Rogozni, Jastrepcu i Kopaoniku, pojavljuju se organizovane četničke jedinice - grupe srpskih vojnika obveznika i regruta, koji će kasnije sačinjavati jezgro odreda za vođenje ustanka. Ta područja za okupatora biće sve nesigurnija. Topličko-jablanički kraj i kopaoničko područje bili su ustanička središta.

U toku leta 1916. godine u Mitrovici je osnovana tajna patriotska organizacija, čiji je predsednik bio sveštenik Anđelko Nešić. Organizacija se proširila na Prijepolje i Novi Pazar sa okolinom i bila jezgro odakle su se regrutovale srpske četovođe. Prvi i najpoznatiji četnik bio je Uroš Kostić Rudinac, zemljoradnik iz sela Rudine, koji je delovao na planini Rogozni i u Ibarskoj dolini.

IZ MITROVICE se u četnike odmetnuo i rezervni potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović Kosovac. On je već imao ratničko iskustvo, četujući najpre u Jadarskom odredu, kojim je komandovao Vojin Popović, poznatiji kao vojvoda Vuk, a potom u odbrani Beograda, gde je ranjen. Povlačeći se sa srpskom vojskom, zadržao se u Mitrovici, gde mu je otac službovao. Za vreme školovanja u Austriji naučio je nemački jezik, što mu je pomoglo da mu austrougarska vojska omogući slobodno kretanje. Sve vreme je radio na pripremi ustanka, u čemu mu se pridružio i Sibin Jelačić.

Kosta Vojinović je u avgustu 1916. godine osnovao Ibarsko-kopaoničku četu u Leposaviću na Ibru. U vreme osnivanja u četi su bili već pomenuti Uroš Kostić Rudinac, Aleksandar Piper, iz Mitrovice, potom zemljoradnici Vlajko Vladisavljević, iz Leposavića, Proka Planić, iz Zemanice, i Radomir Gašić, sa Kopaonika.

NOVOOSNOVANI odred je svakodnevno jačao, pa je uskoro imao 50 naoružanih četnika. Uroš Kostić Rudinac je sa svojim ljudima bio zadužen za Rogoznu i Ibarsku dolinu, a Kosta Vojinović Kosovac za Kopaonik, Toplicu i kruševački okrug. Četničke čete imali su i Aleksandar Piperski, Jerotije Đenadić, Mika Marovac, Sinadin Janković, Milan Dečanski i Jovan Stojković Babunski Pčinjski u vranjskom okrugu.

U jesen 1916. godine Ibarsko-kopaonička četa prerasta u Ibarsko-kopaonički četnički odred. Njegova ustanička aktivnost širi se na Prokuplje, Novi Pazar, Brus, Kuršumliju, Lebane, Medveđu, Gnjilane, Prištinu i Kosovsku Mitrovicu. U potkopaoničkim selima koja pripadaju Brusu radila je tajna četnička organizacija. Ona je, nažalost, otkrivena, i osmorica njenih organizatora su, 14. jula 1916. godine, javno obešena u Kruševcu.

PRVA jablanička četnička organizacija formirana je 19. aprila 1916. godine u Tularu, u Gornjoj Jablanici. Na njenom čelu bio je Radosav Bulatović Amerikanac, nosilac Karađorđeve zvezde. U njoj je bilo 18 naoružanih četnika i četiri devojke.

U leto 1916. godine potporučnik Dimitrije Begović i pop Dimitrije Dimitrijević, poznat kao pop Mita Komita, formirali su četničke organizacije u Stubli, Gajtanu, Tularu, Medveđi, Retkoceru, Ivankuli I Dobrom Dolu.

U Kosanici su formirane četničke čete čije su vođe bili Savić Mrdelić u Dobrom Dolu, Milija Mirović u Vasiljevu, Rade Mixović u Merdarima, Branimir Milačić u Trnu, Radoš Rakčević u Prizrenu i Sima Šumaković u Gnjilanu.

U TOJ organizaciji bila su 23 ugledna niža oficira srpske vojske, nekoliko predsednika i delovođa opština, dvoje nosilaca Karađorđeve zvezde, tri sveštenika i tri devojke. Za kraće vreme četnički pokret se proširio u Donju Jablanicu, Pustu Reku, Leskovac, Vlasotince, Gnjilane i druga mesta. Ustaničke čete formirane su i na planinama Radanu, Kopaoniku, Majdanu, Kukavici, Vidojevici, Sokolovici i Pasjači.

Do dolaska Koste Milovanovića Pećanca sa Solunskog fronta formirano je 17 ustaničkih četa. Sve one su imale sigurnu i stalnu vezu sa organizatorom ustanka Kostom Vojinovićem, koji je krstario na Kopaoniku.

NA SOLUNSKOM frontu, gde se srpska vojska pripremala za odlučujuću ofanzivu u oslobađanju zemlje, Vrhovna komanda nije imala nikakvih informacija o tome šta se zbiva u porobljenoj Srbiji. Procenjivali su da je nephodno, kada započnu operacije oslobađanja, organizovati dejstva četničkih sastava koji bi napadali komunikacije i time sprečavali dovlačenje neprijateljskih pojačanja.

Trebalo je za obavljanje takvog, u suštini obaveštajnog zadatka uputiti u toplički kraj sposobnog starešinu koji će striktno izvršiti postavljene zahteve. Pukovnik Danilo Kalafatović, načelnik obaveštajnog odeljenja srpske Vrhovne komande, isplanirao je sve pojedinosti, a poduhvat je odobrio general Petar Bojović, načelnik štaba Vrhovne komande. Važan zadatak poveren je Kosti Milovanoviću Pećancu, rezervnom poručniku.

DOLAZAK Koste Pećanca sa Solunskog fronta imaće važnu, čak i presudnu ulogu u daljem razvoju ustanka u Toplici i Jablanici. On je, prema dobijenim instrukcijama 21. avgusta 1916. godine, imao sledeće zadatke:

Da u predelu Toplice i Južne Morave pronađe zaostale vojne obveznike i organizuje ih za četničku akciju;

Da stupi u vezu sa Albancima na Kosovu i pridobije ih za borbu protiv Centralnih sila;

Da razvije propagandu u narodu i održi veru u skori povratak srpske vojske i oslobođenje;

Da akcije četnika počnu tek kada srpska vojska bude u blizini i Bugari počnu da odstupaju. Njihov boravak mora biti u strogoj tajnosti, a on da se kreće u albanskoj odeći radi konspiracije;

Eksplozivom koji bude poneo sobom rušiće komunikacije, pre svega mostove, radi ometanja kretanja neprijateljskih trupa. Ali to tek kada srpska vojska bude blizu.

KOSTA Milovanović Pećanac je sa takvim obavezama, 28. septembra 1916. godine, sa savezničkog aerodroma "Veterkop" doleteo francuskim avionom u Kosanicu, na Ravne livade, kod sela Mehane.

Izaslanik Pećanac je, suprotno očekivanju, zatekao već formirane manje četničke formacije. O tome su ga odmah obavestili četovođa Milan Dečanski i drugi srpski dobrovoljci. Vojvoda Pećanac je bio ohrabren što su šume bile pune odbeglih srpskih vojnika, ali je bio nezadovoljan zbog slabe i nedovoljno izgrađene organizacije, osim odreda koji je bio pod rukovodstvom Koste Vojinović Kosovca u kopaoničkom kraju.

Držeći se naređenja dobijenog od Vrhovne komande, Pećanac je krenuo po selima topličkog, kosaničkog i jablaničkog sreza, gde je u septembru, oktobru i početkom novembra 1916. godine razgovarao s viđenijim ljudima i organizatorima četničkog pokreta i govorio na više narodnih zborova. Na terenu je zatekao dosta pušaka, municije, bombi, dinamita i ljudi raspoloženih za borbu. U Kosanici je formirao i dva ustanička bataljona.


ČETNIČKA ZAKLETVA

STUPAJUĆI u novoformirane četničke formacije, ustanici su polagali zakletvu koja je glasila:

"Zaklinjem se Bogom svemogućim, da ću verno i odano poslužiti svojoj otadžbini i kralju i za njih svoj život u svako doba založiti, starešinu poštovati i sa njime u bratskoj ljubavi živeti, tako mi Bog pomogao!"


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:654078-Formiranje-prvih-cetnickih-odreda


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****