Thursday, October 23, 2014

1912 - Први балкански рат - "Овај рат представља за нас јако важан период у новијој историји, када је дошло до коначног ослобођења Срба, који су живели на територији Турске."

na Facebook.

"1912. - Србија и Бугарска су, девет дана после Црне Горе, објавиле рат Турској, а 18. октобра на страни балканских савезника у Први балкански рат ушла је и Грчка. За непун месец дана ослобођен је готово цео Балкан од Турака, а на мировној конференцији у Лондону Турска се одрекла територија у Европи, изузев територије око града Једрена, због чега је рат настављен до пада Једрена у марту 1913, а мир између балканских савезника и Турске потписан је у Лондону 13. маја 1913.
"Овај рат представља за нас јако важан период у новијој историји, када је дошло до коначног ослобођења Срба, који су живели на територији Турске."
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at

Thursday, October 16, 2014

Monument to Russian Emperor Nicholas II Installed in Serbian Capital [Belgrade] / "Royal Russia" October 14, 2014

Royal Russia
Paul Gilbert
October 14, 2014

Monument to Emperor Nicholas II
has been installed in the center of Belgrade, capital of Serbia
A new monument to Russian emperor Nicholas II has been installed in the center of Belgrade, in recognition of his support of Serbia and the Serbian people in 1914.

The monument arrived in the Serbian capital on Friday evening [Oct. 10, 2014]. Together with the pedestal, it stands at 7.5 meters in height and weighs over 40 tons. It took 6 hours to unload from the truck and nearly 13 hours to install with the help of a crane yesterday [Monday Oct. 13, 2014.]

The installation of the pedestal and sculpture was organized by two teams of specialists and workers from Russia, with the support of two local Serbian companies.

The monument’s creators, sculptor Andrei Kovalchuk and academician Gennady Pravotorov were on hand and directly involved with the monument’s installation.

Andrei Kovalchuk said that the work on the monument lasted six months. The sculpture is made from bronze, and the base - of granite. According to the sculptor, he found inspiration in the story of the Russian emperor coming to the aid of his country a century ago. "Russia and Serbia have always been fraternal powers" - said Kovalchuk.

Co-creator of the monument academician Gennady Pravotorov noted that the monument is dedicated to the Emperor, who at one time was admired and appreciated more in Serbia than in Russia. "Nicholas II lives in the hearts of Serbs long and fervently" - said Pravotorov. He went on to say that they did their best to achieve harmony with the sculpture and the spot were it would stand.

The monument is made in the classical tradition which is quite rare in contemporary Europe, Kovolchuk said and added that the pedestal contains details linking our era to the historical period honoured by the monument.

The monument to the Tsar Martyr is set in Devojacki Park on King Milan Street - near the place where the Embassy of the Russian Empire once stood - and in the immediate vicinity of the Russian House and the Assembly of the City of Belgrade. It was a gift of the Russian Federation to Serbia in honour of the celebrations marking the 100th anniversary of the First World War. The installation [took place before Russian President Vladimir Putin's forthcoming visit to the Serbian capital.]

The grand opening of the reconstructed park and monument to Emperor Nicholas II is scheduled for November 11th. The event will be attended by senior officials from Russia and Serbia, while the chairman of the Moscow Patriarchate Department for External Church Relations, Metropolitan Hilarion of Volokolamsk expressed the hope that the Patriarch of Moscow and All Russia Kirill will consecrate this monument during his visit to Serbia in mid-November.

It is interesting to note that at the beginning of the 20th century a monument to Emperor Nicholas II stood in front of the Embassy of the Russian Empire in Belgrade.

Up until now, there were only two places of memory of the last Russian Tsar in Belgrade. At the Belgrade New Cemetery in 1935 was erected a memorial to "Russian Glory" on which is written: "Eternal Memory Emperor Nicholas II and two million Russian soldiers of the Great War." In 2013, a bust of Nicholas II was unveiled in the Russian House.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Tuesday, October 14, 2014

SCIENTIST MICHAEL PUPIN - "THE SERB WHO CONNECTED THE WORLD." - Event celebrating the life and works of MICHAEL IDVORSKY PUPIN at the University of Chicago (UC) Thursday October 16, 2014.

Mihailo (Michael) Pupin

Aleksandra's Note: The following is a brief biography of an extraordinary man, Michael I. Pupin, a Serb who remains one of the greatest scientists and true humanitarians the world has ever known.

Aleksandra Rebic


Scientist Mihailo Pupin

Mihailo Pupin was born on October 9th, 1854 at Idvor, which was part of the so-called Military Frontier of Austria, where the settled Serbs were technically Austrian subjects but were allowed to retain their language and customs.

Mihailo Pupin’s parents were illiterate but intelligent and well-respected farmers, who brought up their son in the spirit of the maintaining and cultivation of old Serbian traditions. The young Pupin acquired his basic knowledge in his mother tongue, reading, writing and arithmetic, at the elementary school in Idvor. His schooling was continued at Pancevo in 1869, where he was lucky to have good teachers, particularly in the natural sciences. In 1872 he was sent for further schooling at Prague. He stayed there for a short period, and following his father’s sudden death, he decided to travel to America. He arrived in the United States at the end of March 1874, but as he had not completed any school or apprenticeship, and without knowledge of the language, he experienced a very hard time in his first years living in America.

He managed in the autumn of 1879 to pass the entrance examination and become enrolled at Columbia College. After graduation in 1883, he received a scholarship for further studies in theoretical physics. The following six years he spent studying physics and electrical engineering at Cambridge, England and Berlin, Germany. In Berlin Pupin devoted himself to physical chemistry, and under the mentorship of Herman von Helmholtz, he prepared his doctoral dissertation entitled, “Osmotic Pressure and Its Relationship to Free Energy”. He successfully defended his dissertation in 1889.

Pupin’s academic career began in 1889 as a lecturer at the newly established Department of Electrical Engineering in the School of Mines of Columbia College in New York. Shortly afterwards he was appointed associate professor, and in 1901 professor of electromechanics. At the Columbia College, Pupin first lectured in mathematical physics, then in termodynamics and hydraulics. His first major success in scientific work was in the field of investigating the harmonics of sources of alternating currents. This work gave rise to Pupin’s invention of multiplex telegraphy, which discovery he protected with several patents, and technology developed on this basis is still being applied in the most modern telecommunication systems. Only two months following the discovery of X-rays, Pupin made successful prints, and after only three months of research, he succeeded in arriving several original discoveries, which on April 6th, 1896, were communicate to the New York Academy of Science. Pupin’s great success was the solution of the problem of long-distance telephone transmission by use of inductance coils, which he tested in practice. His discovery permitted the transmission of telephonic signals between cities, what was enormous leap forward in the development of telephony. The importance of this discovery was only lessened in the 1930s, following the development of electronics, but up to day Pupin’s system is being used in some special cases. After these discoveries, the name of Michael Pupin, highly respected in scientific world, became widely known to the public in the United States and in Europe. Pupin had become rich and famous. Work on practical problems of the application of the Pupin’s system in telephony occupied him to such extent that he dropped out of mainstream of research in the fundamental problems of physics, the area in which he had begun his career. Dealing with the many problems arising in the application of the Pupin’s system, Pupin arrived at new solutions in utilization of alternating current. From 1901, when he received tenure as professor, Pupin’s successful scientific and teaching career proceeded apace until 1929, when he retired.

In recognition of his success, Pupin was elected president or vice-president of the highest scientific and technical institutions, such as the American Institute of Electrical Engineers, the New York Academy of Sciences, the Radio Institute of America, and the American Association for the Advancement of Science. For his inventions Pupin filed a total of 34 patents in the period between 1894 and 1934. Almost all the patents are from the field of telegraphy, telephony and radio. During his lifetime he received a large number of diplomas and medals in recognition of everything that he had invented. He published several books between 1894 and 1930. Of major interest are his Thermodynamics, and his autobiography, published for the first time in the United States in 1923, with the title From Immigrant to Inventor. Until the end of his life, Pupin maintained close contacts with his compatriots and helped them in various ways. He had set up a number of aid funds and made a considerable contribution to the drawing of Yugoslavia’s frontiers in 1919. Pupin died in New York City in 1935.

Note: This material was taken from the book Lives and Work of the Serbian Scientists, Editor Miloje Saric, published by the Serbian Academy of Science and Arts in 1996 in Belgrade.


The Center for East European
and Russian/Eurasian Studies
at the University of Chicago

“The Serb Who Connected the World”

A Celebration for the 160th Anniversary of the Birth of Michael Idvorsky Pupin

The University of Chicago
Kent Chemistry Laboratory
1020 E. 58th St. (Main Quad)
Thursday, October 16, 2014
6:00 p.m.

Mihajlo Idvorsky Pupin, Ph.D., LL.D., also known as Michael, was a Serbian American physicist and physical chemist. Pupin is best known for his numerous patents, including a means of greatly extending the range of long-distance telephone communication by placing loading coils (of wire) at predetermined intervals along the transmitting wire (known as "pupinization"). Pupin was a founding member of National Advisory Committee for Aeronautics (NACA) on March 3, 1915, which later became NASA.



Prof. Milan Mrksich, Northwestern University


His Grace Bishop Longin
Dr. Jasmina Mitrović-Marić
Advisor to the President of the Republic of Serbia


“The Serb Who Connected the World,” a 35-minute documentary about the life and work of Michael Idvorsky Pupin


Prof. Branko Kovačević, Dean of School of Electrical Engineering

Radmila Milentijević, PhD, University of New York City

Milenko Dželetović, PhD, Director Telecom Serbia


Milan Mrkšich

You are cordially invited to a reception in the Lobby of Kent Hall to be held immediately following the program

Exhibition dedicated to Pupin’s life and work is located in the first floor Kent Lobby.

This event was made possible thanks to support from:

The Department of Chemistry,
The Institute of Molecular Engineering,
The James Franck Institute,
Chicago Materials Research Center (MRSEC),
Department of Slavic Languages and Literatures
CEERES (Center for East European and Russian/Eurasian Studies),
Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Serbia,
Office for the Diaspora and Serbs in the Region,
Consulate General of the Republic of Serbia in Chicago,
Serbian Orthodox Church Dioceses of New Gracanica and Midwestern America,
Serbian Museum St. Sava-Tesla


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Monday, October 13, 2014

Милосава Перуновић - Српска хероина - Црногорка о чијем се јунаштву приповедало током Првог светског рата / "Сербум"

Милосава Перуновић
Милосава Перуновић била је још једна Црногорка о чијем се јунаштву приповедало током рата. Као гимназијалка придружила се комитама 1916. године у окупираној Црној Гори. У почетку њени саборци нису знали да је Милосава женско, међутим, како се често дружила са ћеркама једног од вођа, постала је сумњива и морала се открити. О Милосавином јунаштву сазнајемо из њених записа:
„Окуписмо се у околини Никшића. Дошле све комитске чете из овог краја. Вође се договарају како да опколимо град и позовемо Швабе на предају. Било нас је доста, скупила се велика снага на једном месту, углавном млади људи, сви наоружани. Истина, немамо наоружање које је потребно за напад на гарнизоне, али сви имамо пушке, бомбе, довољно муниције…Одлука је пала: напад на Никшић!“
Aустроугарска војска убрзо је предала оружје и опрему, а потом су комите извукле најозлоглашеније окупаторске војнике заједно са домаћим издајницима и заједно им пресудили. Била је то последња битка Милосаве Перуновић против окупатора. Три године након рата Милосава се преселила у Жедник код Суботице, где је остала до априла 1941. године. Током рата боравила је у свом племену до 1945. Чим су Немци протерани, решила је да се врати у Жедник, али је на путу један од сапутника, извесни Бацковић испалио неколико метака из револвера и погодио Милосаву у леђа. Истрага о томе није вођена, а она је подлегла ранама неколико дана касније у болници у Пећи.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Thursday, October 9, 2014

VIDEO / 80 ГОДИНА ОД МАРСЕЈСКОГ АТЕНТАТА - 9. октобра 1934. / "Удружење Краљевина Србија" October 9, 2014

Удружење Краљевина Србија
October 9, 2014
На данашњи дан навршава се 80 година од како је 9. октобра 1934. у Марсеју убијен Њ.В. витешки Краљ Александар I.
Велики владар, страдао је од руке следбеника оног зла које ће неколико година након атентата, завити целу Европу, као и нашу земљу у црно.
Нека је вечна слава и хвала великом Краљу!
Крајем августа 1934. године, на позив Анте Павелића, вођа ВМРО-а Ванчо Михајлов је допутовао у Рим како би договорили детаље око извршења атентата на Краља Александра. Састанак су одржали у хотелу Континентал, разговору између Павелића и Михајлова присуствовао је и генерални инспектор тајне службе Италије Ериколе Конти. Одлучено је да се атентат изврши у Француској јер се већ знао програм Александрове предстојеће посете. Павелић и Михајлов су се договорили да припреме више група ради извођења атентата. Прва група требало је да изврши атентат по краљевом доласку у Марсеј, друга група требало је да изврши атентат бомбом у случају да прва група не успе. Трећа група је била спремна да изврши атента у Паризу. Вођа хрватских усташа Павелић издаје деклерацију којом осуђује краља Александра на смрт, а по усташким логорима почињу интезивне припреме за атентат. Највеће припреме вршене су у логору Јанка Пуста и Нађ Кањижа, где усташе за извршење атентата обучава професионални атентатор ВМРО-а, Владиимир Димитров Керин, звани Черноземски. Након обуке између 15 најуспешнијих терориста, избрана су тројица атентатора: Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Четвртог атентатора Черноземског, Павелић је одабрао на предлог Михајлова.
Краљ, Поспишил и Рајић су добили лажне пасоше од мађарске обавештајне службе, посредством и везом Ивана Перчевића. Њих тројица су, по налогу Анте Павелића, дошли у Цирих где су их чекали Еуген Кватерник и Черноземски, који су дошли из Италије. Кватерник их је упознао са планом атентата, коју је израдио заједно са Антом Павелићем. Група коју предводи Кватерник прешла је у Француску, где су се пријавили под чехословачким документима. У рано јутро 7. октобра Черноземски, Мијо Краљ и Кватерник у Авињону срели су са тајанственом Плавом дамом, а потом пошли за Екс Ан Прованс. Сутрадан 8. октобра, сви су пошли за Марсејљ, где им је Кватерник дао план града и показао место одакле би пуцали на Краља. Увече су се вратили у Екс, где су преноћили, сем Кватерника, који се то вече склонио у Монтре. На дана атентата, 9. октобра,Плава дама предала је атентаторима четири револвера, четири бомбе и муницију. Гергијев и Краљ су отпутовали за Марсељ, а Поспишил и Рајић су остали у Паризу, за случај да прва група не успе.
Краљевска југословенска обавештајана служба је непосредно пред Kраљев долазак, преко својих агената, дознала o припремаma за атентат, знали су да су терористи на француској територији, али нису имали прецизне информације. У јутарњим часовима 9. октобра, југословенска обавештајна служба је добила изузетно важне податке од једног њеног агента из Италије. Указано је да ће се атентат догодити у Марсеjу и да су терористи путовали чехословачким пасошима. О овим сазнањима је упознат југословенски амбасадор у Француској др Мирослав Спалајковић, који је већ био у Марсеjу и органи француске безбедности. Тражили су да се о овоме обавести краљ лично и да одустане од посете Марсеjу. Међутим, када је Спалајковић обавестио краља Александра о припреми атентата, краљев коментар је био: „Сада је за то исувише касно. Морамо се држати програма“.
Свита, са Краљем на челу, кренула је са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је Краљ Александар посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика је разарачем Југословенске краљевске морнарице „Дубровник“ испловио за Француску. Чим сеДубровник примакао Марсеју, француски ескадрон испловио им је у сусрет из ратне луке Тулона. У уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова Краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу предвиђено је да буде у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике. У Марсеју су га дочекали само министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан високог ратног савеза.
Краљ Александар у пратњи Бартуа и генерала Жоржа сео је у отворен аутомобил дележ. Иако је био предвиђен блиндиран и потпуно затворен аутомобилон је у последњем моменту замењен, наводно по наређењу министра Бартуа. Краљ је седео на задњем седишту на десној страни, а на левој министар Барту. На месту сувозача седео је генерал Жорж, а уз њега возач и службено лице, Бертелени.
Нешто после 16 часова свечана поворка је кренула. Испред аутомобила у коме се налазио Краљ, ишли су 18 полицајаца у парадним униформама, на коњима, са исуканим сабљама. Због коњичког ескадрона, цела колона се кретала око десет километара на час. Иза краљевог аутомобила налазило се возило у којем су седели министар иностраних послова Богољуб Јевтић и Пијетри. Поворка је лагано пролазила авенијом Канбријер, главном улицом у Марсеју. Са једне и друге стране, на тротоару, стајала је маса народа и поздрављала уваженог госта.
Када су Краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, један човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо:„Живео краљ!“ Изненада је скочио са десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из пиштоља испалио више хитаца у правцу Краља. Пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, са коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалили неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен.
Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак. Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова Краљ Александар I Карађорђевић од Југославије издахнуо је не долазећи свести. Лекари су утврдили да је један метак погодио десну страну груди, у пределу јетре, а затим ушао торакс. На телу су биле три ране: погођени су лева рука, раме и лопатица.
Министар Барту је пребачен у операциону салу болнице Божији дом, где је издахнуо у 17 часова и 40 минута. Тешко рањен генерал Жорж пребачен је у болницу Мишел Леви, где је успешно оперисан.
Атентатор, Величко Димитров Керин, звани Владо Черноземски, погођен са више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе, пребачен је у канцеларију марсејске службе безбедности, где је и умро, не изговоривши ни једну реч. Код атентатора је пронађен чехословачки пасош на име Петрус Келеман, два пиштоља,маузер и валтер, две бомбе, бусолу и 1.700 франака. Пасош је издао чехословачки конзулат у Загребу. Убица је имао на десној руци истетовирану мртвачку главу и две укрштене кости, а изнад четири слова, ћирилицом, ВМРО.
Француска полиција је ухапсила тројицу преживелих атентатора (Поспишил, Рајић и Мијо Краљ) и сазнала да су инструкције добили од Анте Павелића и Еугена Кватерника. Француска одмах тражи од Италије изручење ове двојице, али Мусолини то одбија, да се не би открила његова умешаност. Касније, Мусолини хапси Анте Павелића и Еугена Кватерника, и они неко време проводе у италијанском затвору. Тројица преживелих атентатора су осуђени у Француској.
Смрт витешког Краља Александра узбуркала је целокупну југословенску јавност. Пошто је најстарији Александров син Престолонаследник Петар био малолетан, трочлано намесништво је преузело улогу Краља. Намесништвом је председавао Краљев брат од стрица,Кнез Павле Карађорђевић.

Ни након смрти напади на блаженопочившег Краља нису јењавали. Илегалци комунистичке партије су једва дочекали ову трагедију, и преко својих агената у штампи су пласирали новинске чланке којима се убиство оправдава, а Александар Први означава као сурови диктатор. Краља су од ових вешто пласираних измишљотина одбранили они чију реч нико није могао порећи – наши велики научници Михајло Пупин и Никола Тесла.
Препоручујемо вам и да на сајту „Политикиног забавника“ прочитате одличан текст објављен пре 3 године, у коме се говори о активностима наша 2 научника:
VIDEO: Ubistvo i sahrana NJ.V. Kralja Aleksanda I Karadjordjevica
Posted on You Tube by "Kraljevina Srbija"
Published on Mar 21, 2014
"Стари видео који приказује свирепо убиство Њ.В. Витешког Краља Александра Првог 9. октобра 1934. у Марсеју, дочек у Србији и сахрану на Опленцу."


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Wednesday, October 8, 2014

Sećanje na slavne pretke - "Srbija u Velikom ratu - australijska svedočenja" 25. oktobra 2014. / "Vesti Online" Oct. 3, 2014

Ambasada RS u Kanberi

Vesti Online
M. Petrović
October 3, 2014

Ambasada Srbije u Kanberi obavestila je da u glavnom gradu Australije 25. oktobra organizuje obeležavanje stotogodišnjice Prvog svetskog rata. Pod nazivom "Srbija u Velikom ratu - australijska svedočenja", pripremljen je program koji će trajati gotovo čitavog dana.

Prvi svetski rat: Austrugari ubijaju srbe. Foto: Wikipedia
Svečanosti počinju u devet ujutro, u crkvi Svetog Save na Fareru gde će biti održana pravoslavna liturgija, kao i memorijalna služba u znak sećanja na početak Velikog rata.
Prema rečima ambasadora Miroljuba Petrovića, od deset ujutro će u Australijskom ratnom memorijalu biti izložba ratnih medalja i obeležja srpskih i australijskih vojnika i dobrovoljaca na Balkanskom frontu. Na izložbi će biti predstavljena i srpska vojna uniforma iz Prvog svetskog rata.
Posle podne, u sali za projekcije istog kompleksa biće predstavljeni literarni radovi o srpskoj epopeji. Takođe, posetioci će imati priliku da se upoznaju i sa novim srpskim istorijskim podacima o Velikom ratu. Poseban deo ove prezentacije posvećen je životu Olive Kelso-King, velikog prijatelja Srba i dobrovoljca na balkanskom ratnom poprištu.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Tuesday, October 7, 2014

BOSNIAN CRISIS (Annexation of Bosnia Hercegovina by Austria-Hungary - direct precursor to WWI) erupts October 6, 1908 / 6. октобар 1908. године букнула је тзв. Анексиона криза (1908-1909) када је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине / "Meet the Serbs"

Meet the Serbs
October 6, 2014

From "Meet the Serbs"
on Facebook:
"The Bosnian crisis of 1908–09, also known as the Annexation crisis or the First Balkan Crisis, erupted (6 October) in 1908, when Austria-Hungary announced the annexation of Bosnia and Herzegovina, territories formally within the sovereignty of the Ottoman Empire. This unilateral action—timed to coincide with Bulgaria's declaration of independence (5 October) from the Ottoman Empire—sparked protestations from all the Great Powers and Austria-Hungary's Balkan neighbours, the Principality of Serbia and Principality of Montenegro. In April 1909 the Treaty of Berlin brought the crisis to an end. The crisis permanently damaged relations between Austria-Hungary on the one hand and Serbia and the Russian Empire on the other and it laid the grounds for World War I."
"На данашњи дан (6. октобар) 1908. године букнула је тзв. Анексиона криза (1908-1909) када је Аустроугарска прогласила анексију Босне и Херцеговине, територија које су и даље формално биле у саставу Османске империје. Овај једнострани потез, који се поклопио са бугарском објавом независности од Османске империје, изазвао је незадовољство великих сила и Краљевине Србије и Књажевине Црне Горе. Априла 1909. године, на Берлинском конгресу окончана је Анексиона криза. Ова криза трајно је нарушила односе између Аустроугарске са једне и Србије и Руске империје са друге стране, самим тим поставивши темеље за рат који ће букнути 5 година касније."
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at

Ратни дневник каплара Милутина / Ratni dnevnik kaplara Milutina / "Politika" October 5, 2014

Дејана Ивановић
Oбјављено: 05/10/2014

Четири године Првог светског рата Милутин Ристић провео је на бојишту, прошао албанску голготу, ратовао на Солунском фронту, писао дневник и скупљао биљке.

Делови ратног дневника писаног пре једног века
(Фото З. Анастасијевић)
„Дан нас је затекао у плитким рововима прве борбене линије. Непријатељска артиљерија поче да туче једну удолину на хиљаду и нешто више метара лево од нас.

Ту се налазило француско митраљеско одељење које је, откривено од непријатеља, покушавало да пређе брисани простор и приђе положају где су се налазиле француске трупе. У овом масакру живот је изгубило много војника, страдале су и животиње...”, писао је у свом дневнику из Првог светског рата војник Милутин Ристић.

На папирима које је налазио успут, у плитком рову, обично у предвечерје када би утихнула топовска паљба, записивао је шта су он и његови другови преживели. Описивао је битке, пробоје, повлачења, ратне страхоте…

Божана Јовић (Фото З. Анастасијевић) 

Милутин је имао 20 година када је први пут понео пушку – 1912. године, на почетку Првог балканског рата. Мобилизација га је сустигла на послу судског писара, а тада је био на половини студија права. Ни пре рата живот му није био лак.

Иако одличан ђак у основној школи у родном селу Турице код Драгачева, тешком муком је успео да настави школовање због сиромаштва: морао је да ради да би преживео, али успевао је и да се образује. Таман када је упознао своју животну сапутницу, морао је у рат. Уследила је Кумановска, а затим и друге битке, па Други балкански рат…

Затишја у војевању за Милутина готово да и није било, јер примирје је било краткотрајно – Аустроугарска империја 1914. године напала је Србију. Са другим студентима и ђацима дораслим војној обавези Милутин Ристић пребачен је у Скопље на обуку и смештен је у једну од шест чета које су укупно имале око 1.300 младића између 21 и 24 године. Врховна команда произвела је припаднике овог батаљона крајем 1914. у чин каплара и наложила им да крену у бој.

– Тата је делио судбину на хиљаде војника тог доба. Прошао је албанску голготу, са саборцима је приликом збега стигао до Крфа, био је рањен два пута, али су му ране, срећом, биле прострелне, па се брзо враћао у ровове и настављао битке. Био је на Солунском фронту, учествовао је у биткама на Кајмакчалану… – прича за „Политику” Божана Јовић (92), ћерка Милутина Ристића.

Колико је рат био страшан говори и податак да је од 1.300 каплара, само њих 400 дочекало примирје. За исказану храброст и заслуге у ратним годинама Ристић је добио и одличја – Албанску споменицу и Карађорђеву звезду.

Милутин Ристић (Фото лична архива)
У годинама мира није волео да прича породици о страхотама којима је присуствовао у Великом рату. Надао се да тако нешто неће више никада доживети. На сва питања његове четири ћерке одговарао је кратко, избегавајући детаље о борбама… Али је зато све четири ратне године водио дневник. На пожутелим папирима старим читав век, његови ратни другови и догађаји остали су сачувани од заборава.

Иако је рат завршен 1918. Милутин је демобилисан тек две године касније: ратом опустошеној Србији били су неопходни учени људи да образују млађе нараштаје. Када је коначно скинуо униформу, завршио је факултет и оженио се, добио је посао у државној служби и свој први срез – Валандово. Касније је био срески начелник и у Кичеву, Новој Вароши…

– У Велесу нас је дочекао Други светски рат. Месецима нисмо знали шта је са татом, јер је у пролеће 1941. мобилисан. Касније смо сазнали да је постао потпоручник и да је са осталим војницима био заробљен, дуго је био у логору у Солуну, а затим је пребачен у немачки логор Нирнберг – објашњава Божана Јовић.

Годину дана касније Милутин се вратио у Србију са групом од 150 официра. Породица га није препознала, био је као сенка, болестан… Када се опоравио, на захтев Милана Недића наставио је да управља срезом, а онда је пред крај рата два пута завршио у гестаповском затвору…

Али ни окончање рата Ристићу није донело мир: нове власти су га ухапсиле и био је месецима у затвору Озне. Када је ослобођен. повукао се у Лозницу где се посветио ономе што је волео од детињства – агрономији и уметности.

Хербаријум из Великог рата

Из Великог рата Милутин Ристић донео је необичну збирку биљака – хербаријум који је направио у ратним годинама. Биљке од пре једног века и данас стоје у старом албуму. Остало је, додуше, само седам страна, које је Милутин посветио својој тадашњој вереници, а касније супрузи Роси.

„Тата је током рата, у тренуцима предаха док су чекали у рововима прикупљао биљке. Донео их је и са Кајмакчалана, Солуна, где год је био. Скупљао их је и стављао између страна три књиге које је носио у ранцу, на леђима са осталом ратном опремом. Тако их је пресовао и касније стављао у албум. Имао је пуне две кутије биљног блага које је касније поклонио Војном музеју, као „омаж за погинуле другове”, како је говорио”, прича Божана Јовић.

Породици је остало двадесетак пресованих биљака у албуму, док о судбини оних поклоњених музеју, не знају ништа.

Дејана Ивановић
Oбјављено: 05/10/2014
Ratni dnevnik kaplara Milutina
Četiri godine Prvog svetskog rata Milutin Ristić proveo je na bojištu, prošao albansku golgotu, ratovao na Solunskom frontu, pisao dnevnik i skupljao biljke
„Dan nas je zatekao u plitkim rovovima prve borbene linije. Neprijateljska artiljerija poče da tuče jednu udolinu na hiljadu i nešto više metara levo od nas.
Tu se nalazilo francusko mitraljesko odeljenje koje je, otkriveno od neprijatelja, pokušavalo da pređe brisani prostor i priđe položaju gde su se nalazile francuske trupe. U ovom masakru život je izgubilo mnogo vojnika, stradale su i životinje...”, pisao je u svom dnevniku iz Prvog svetskog rata vojnik Milutin Ristić.
Na papirima koje je nalazio usput, u plitkom rovu, obično u predvečerje kada bi utihnula topovska paljba, zapisivao je šta su on i njegovi drugovi preživeli. Opisivao je bitke, proboje, povlačenja, ratne strahote…
Milutin je imao 20 godina kada je prvi put poneo pušku – 1912. godine, na početku Prvog balkanskog rata. Mobilizacija ga je sustigla na poslu sudskog pisara, a tada je bio na polovini studija prava. Ni pre rata život mu nije bio lak.
Iako odličan đak u osnovnoj školi u rodnom selu Turice kod Dragačeva, teškom mukom je uspeo da nastavi školovanje zbog siromaštva: morao je da radi da bi preživeo, ali uspevao je i da se obrazuje. Taman kada je upoznao svoju životnu saputnicu, morao je u rat. Usledila je Kumanovska, a zatim i druge bitke, pa Drugi balkanski rat…
Zatišja u vojevanju za Milutina gotovo da i nije bilo, jer primirje je bilo kratkotrajno – Austrougarska imperija 1914. godine napala je Srbiju. Sa drugim studentima i đacima doraslim vojnoj obavezi Milutin Ristić prebačen je u Skoplje na obuku i smešten je u jednu od šest četa koje su ukupno imale oko 1.300 mladića između 21 i 24 godine. Vrhovna komanda proizvela je pripadnike ovog bataljona krajem 1914. u čin kaplara i naložila im da krenu u boj.
– Tata je delio sudbinu na hiljade vojnika tog doba. Prošao je albansku golgotu, sa saborcima je prilikom zbega stigao do Krfa, bio je ranjen dva puta, ali su mu rane, srećom, bile prostrelne, pa se brzo vraćao u rovove i nastavljao bitke. Bio je na Solunskom frontu, učestvovao je u bitkama na Kajmakčalanu… – priča za „Politiku” Božana Jović (92), ćerka Milutina Ristića.
Koliko je rat bio strašan govori i podatak da je od 1.300 kaplara, samo njih 400 dočekalo primirje. Za iskazanu hrabrost i zasluge u ratnim godinama Ristić je dobio i odličja – Albansku spomenicu i Karađorđevu zvezdu.
U godinama mira nije voleo da priča porodici o strahotama kojima je prisustvovao u Velikom ratu. Nadao se da tako nešto neće više nikada doživeti. Na sva pitanja njegove četiri ćerke odgovarao je kratko, izbegavajući detalje o borbama… Ali je zato sve četiri ratne godine vodio dnevnik. Na požutelim papirima starim čitav vek, njegovi ratni drugovi i događaji ostali su sačuvani od zaborava.
Iako je rat završen 1918. Milutin je demobilisan tek dve godine kasnije: ratom opustošenoj Srbiji bili su neophodni učeni ljudi da obrazuju mlađe naraštaje. Kada je konačno skinuo uniformu, završio je fakultet i oženio se, dobio je posao u državnoj službi i svoj prvi srez – Valandovo. Kasnije je bio sreski načelnik i u Kičevu, Novoj Varoši…
– U Velesu nas je dočekao Drugi svetski rat. Mesecima nismo znali šta je sa tatom, jer je u proleće 1941. mobilisan. Kasnije smo saznali da je postao potporučnik i da je sa ostalim vojnicima bio zarobljen, dugo je bio u logoru u Solunu, a zatim je prebačen u nemački logor Nirnberg – objašnjava Božana Jović.
Godinu dana kasnije Milutin se vratio u Srbiju sa grupom od 150 oficira. Porodica ga nije prepoznala, bio je kao senka, bolestan… Kada se oporavio, na zahtev Milana Nedića nastavio je da upravlja srezom, a onda je pred kraj rata dva puta završio u gestapovskom zatvoru…
Ali ni okončanje rata Ristiću nije donelo mir: nove vlasti su ga uhapsile i bio je mesecima u zatvoru Ozne. Kada je oslobođen. povukao se u Loznicu gde se posvetio onome što je voleo od detinjstva – agronomiji i umetnosti.
Herbarijum iz Velikog rata
Iz Velikog rata Milutin Ristić doneo je neobičnu zbirku biljaka – herbarijum koji je napravio u ratnim godinama. Biljke od pre jednog veka i danas stoje u starom albumu. Ostalo je, doduše, samo sedam strana, koje je Milutin posvetio svojoj tadašnjoj verenici, a kasnije supruzi Rosi.
„Tata je tokom rata, u trenucima predaha dok su čekali u rovovima prikupljao biljke. Doneo ih je i sa Kajmakčalana, Soluna, gde god je bio. Skupljao ih je i stavljao između strana tri knjige koje je nosio u rancu, na leđima sa ostalom ratnom opremom. Tako ih je presovao i kasnije stavljao u album. Imao je pune dve kutije biljnog blaga koje je kasnije poklonio Vojnom muzeju, kao „omaž za poginule drugove”, kako je govorio”, priča Božana Jović.
Porodici je ostalo dvadesetak presovanih biljaka u albumu, dok o sudbini onih poklonjenih muzeju, ne znaju ništa.

Dejana Ivanović
Objavljeno: 05/10/2014


If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Friday, October 3, 2014

Prateći programi izložbe "SRBIJA 1914" - Traje do 15. januara [2015] - Istorijski muzej Srbije / "Blic Online" October 1, 2014

Blic Online
October 1, 2014

Istorijski muzej Srbije organizuje prateći program izložbe "Srbija 1914“, a posetioci će tokom naredne dve nedelje na Trgu Nikole Pašića putem projekcije dokumentarnih filmova i razgovora sa uglednim gostima imati priliku da se bliže upoznaju sa Velikim ratom i periodom koji mu je prethodio.

Istorijski muzej Srbije / Foto: M. Mitrović
Dokumentarni film "Golgota Srbije“ (1940) u režiji Stanislava Krakova, biće prikazan sutra u 18 sati, dok će 9. oktobar (18) biti predstavljen dokumentarni serijal: Telegrami, povodom stogodišnjice Velikog rata, realizacija Institut za savremenu istoriju, epizode 1 – 7 Sarajevski atentat i Julska kriza. Tog 9. oktobra biće održano i predavanje na temu Sarajevskog atentata i Julske krize koje će voditi prof. dr Momčilo Pavlović, naučni savetnik i direktor Instituta za savremenu istoriju.

Narednog dana, 10. oktobra, od 19 sati biće održan koncert pijaniste Nikole Zdravkovića, doktoranta Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu.

Za sve prateće programe ulaz je slobodan.

Izložba "Srbija 1914.” je savremeni muzejski projekat nastao kao rezultat saradnje Istorijskog muzeja Srbije i Vojnog muzeja i predstavlja poseban doprinos obeležavanju stogodišnjice Prvog svetskog rata.

Postavka nastoji da posetiocima na edukativan i interaktivan 3D način približi politički, kulturni, naučni i privredni uspon Srbije sa početka 20. veka, događaje koji su prethodili samom ratu (Carinski rat, Aneksiona kriza, balkanski ratovi, Sarajevski atentat, Julska kriza i Niška deklaracija) i srpske vojne uspehe iz 1914, prve godine Prvog svetskog rata. 

Uvodni deo postavke rađen je sa ambicijom da dočara dinamičan rast i emancipaciju srpskog društva na početku 20. veka na političkom, kulturnom, naučnom i privrednom planu.

Centralni deo postavke čini rekonstrukcija ratnih događanja u Srbiji 1914, pre svega bitki: najpre prve savezničke pobede u Prvom svetskom ratu na Ceru, a potom i vojnih uspeha na Drini i Kolubari.

- Posebnu atraktivnost postavci daje specijalno za potrebe ove izložbe kreirana aplikacija Srbija 1914, mobilna platforma kreirana za operativne sisteme IOS i Android. Aplikacija je stvorena sa ciljem da se, upotrebom novih medija i inovativnih koncepcija, na savremen način promoviše kulturno-istorijska baština Srbije - ističu iz Istorijskog muzeja Srbije.

Koristeći tehnologiju proširene stvarnosti, pomenuta aplikacija omogućava da posetioci ostvare interakciju sa eksponatima i otkriju sadržaje koji predstavljaju digitalnu nadgradnju postavke. Sastoji se iz tri osnovne sekcije - edukativne nagradne igre Potraga za blagom, sekcije izložbe i sekcije kataloga i bojanke.

Autori koncepcije izložbe su muzejski savetnik Nebojša Damnjanović i viša kustoskinja Snežana Solunac (Istorijski muzej Srbije), kao i Vuk Obradović (Vojni muzej).

Koordinatorka izložbe je muzejska savetnica Slađana Bojković, a saradnice na postavci su kustoskinje Dragana Spasojević i Sanja Veljković.

Interaktivne eksponate su pripremili Marko Savić (Kodek Institut) i Marko Todorović (Lajv vju studio). Irena Stepančić je grafički dizajner izložbe, dok su Igor Stepančić i Borjana Šuvaković dizajnirali izložbu.

Prateći programi sredom i subotom do 15. januara [2015]

Izložba "Srbija 1914.” traje do 15. januara, do kada je svake srede od 17 sati i svake subote od 13 sati organizovano stručno vođenje kroz postavku. U Muzeju na Trgu Nikole Pašića svake subote se od 13 sati za decu predškolskog i početnih razreda osnovne škole priređuju kreativne radionice. Muzej je otvoren svakog dana od 12 do 20 sati, osim ponedeljkom. Cena ulaznice je 200, za đake, studente i penzionere 100 dinara.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at