Sunday, March 22, 2015

VIDEO - "ODBRANA BEOGRADA 1914-1915" - Srpski Almanah / "THE DEFENSE OF BELGRADE 1914-1915"

Капетан Драгослав Милосављевић, на положају српске артиљерије код Остружнице, 1915. године
 
 

 
Video posted on You Tube by: Milorad Antonijevic
Published on Mar 6, 2015

"Овај кратки филм је најава књиге која ће ускоро изаћи из штампе. То је албум са око 100 фотографија одбране Београда 1914-15 године. Оно што овај албум разликује од других је то што су по први пут приказане фотографије у боји (ретуширане и колорисане). У овом својеврсном времeполову су приказани команданти и трупе које су бранили Београд: VII, X i XIV пук Српске војске, Сремски добровољачки одред, Београдска Жандармерија, ђаци, грађани Београда. У књизи се налазе и фотографије савзничких војних и хуманутарних мисија: Руси, Енглези, Французи, Американци. Ту су и фотографије рушевина Београда, као потресно сведочење о страдању Српске престонице 1914-15. године."

"This short film announces new book that will soon be available. Book contains about 100 photographs showing defenses of Belgrade during 1914-15. What makes this book different is that we have used digital technology to enhance old photographs and colour them. Included are photos of Serbian commanders and troops that defended Belgrade; 7th, 10th and 14th Serbian army regiments, Srem volunteers, Belgrade Gendarmerie, students and citizens of Belgrade, including photos of our Russian, English, French and American allies, their military and humanitarian organizations and documentary photos of Belgrade in ruins."




https://youtu.be/ocSU243D5ug


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Wednesday, March 18, 2015

Montaža filma "TRAGOVIMA SRPSKE VOJSKE U VELIKOM RATU" / Prva emisija biće prikazana 19.3.2015.g sa početkom u 19 časova.



 
on Facebook.

"Završena montaža filma
"Tragovima srpske vojske u Velikom ratu".
Put od 3800 km biće prikazan u četri nastavka u trajanju od po pola sata. Diskovi su podeljeni svim medijima u Nišu. Prva TV koja je prijavila i prihvatila prikazivanje filma je TV Zona plus. Prva emisija biće prikazana 19.3.2015.g sa početkom u 19 časova. Reprize će biti subotom u 21,30 i sredom u 12,30."
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Tuesday, March 17, 2015

Хирургија од Првог светског рата до данас / Hirurgija od Prvog svetskog rata do danas / "Politika" March 15, 2015

Politika
Данијела Давидов-Кесар
Oбјављено: 15.03.2015.
 
Ратна рана данас се обрађује као и пре сто година. – Некад се анестезија давала уз помоћ етра, данас са савременим лековима.
 
 
Збрињавање српских рањеника: плакат–позив за прикупљање помоћи
у иностранству (са изложбе „Рат и плакат”)
 
Први светски рат по много чему је био важан у историји ратне хирургије. Број повређених је био огроман, како због за то време новог стрељачког и артиљеријског оружја, тако и због бојних отрова који су први пут шире примењени. С друге стране, овај рат је довео до значајног напретка војног санитета, а уведени су принципи обраде ратне ране, који се примењују и данас. Поштовањем тих принципа, али и осавремењивањем организације збрињавања рањених и пожртвовању припадника војног санитета на фронту, ратна хирургија је први пут у својој историји остварила спектакуларне резултате. Тако је, на пример, смртност од стрелних повреда мозга смањена са дотадашњих 75 на око 28 одсто.
 
Како објашњава пуковник професор др Зоран Рогановић, начелник Клинике за неурохирургију Војномедицинске академије, лечење ратних повреда је комплексно и најчешће је потребно урадити више операција.
 
– Принцип хируршке обраде ратне ране није се много променио након Првог светског рата, али је дошло до значајне модернизације опреме и инструмената који се користе приликом интервенција. Као и у роботици, сада је неко друго време, где је незамисливо медицину радити без компјутера и савремених апарата. Оперативна техника је поготово напредовала у збрињавању повреда кичменог стуба, крвних судова и костију. Раније није било могуће помоћи рањенима услед стрелних повреда кичме, а сада је смртност због таквих повреда ниска, иако је инвалидитет и даље врло висок. Највише је технолошки напредовало збрињавање оштећења костију, јер постоји могућност спољашње фиксације костију, која омогућава брже и безбедније зарастање кости – истакао је др Рогановић.
 
Осим напретка у самој хируршкој техници, важно је и усавршавање техника у трансфузиологији и анестезиологији. Наш саговорник убеђен да су хирурзи и остали лекари радили са много ентузијазма и смислом за импровизацију. Трансфузија крви је од тада напредовала и не може да се пореди са садашњом ситуацијом, јер савремене могућности трансфузије нису постојале, али су постојали другачији начини чувања и враћања крви. Током операције се скупљала крв рањеника у једној посуди и после интервенције је враћана пацијенту. Тако су многи животи спасени, иако је ризик од инфекције био велики.
 
Анестезија је од Првог светског рата до данас значајно напредовала, од ранијих „успављивања” маском која садржи етар, до данашње високо софистициране анестезиолошке опреме и савремених медикамената.
 
Веома је значајан и напредак у фармацеутској индустрији, пре свега у производњи јаких антибиотика, јер ратне повреде имају велики ризик инфекције, па је неопходна примена најмање три антибиотска препарата.
 
– Начини стерилизације завојног материјала су такође раније били другачији. Дешавало се да није било довољно газа на фронту, па су се оне прале и откувавале, а затим сушиле на сунцу, да би опет могле да се користе – каже др Рогановић.
 
Наш саговорник појашњава да је масовност повреда које треба збринути најзначајнија одлика ратне хирургије, али је и начин збрињавања повреда у рату другачији него у миру. Они који су имали најтеже повреде и који су готово мртви – збрињавали су се последњи.
 
– Можда то делује нехумано, али је неопходно у ратним ситуацијама. Због своје велике брзине и ротационог кретања, зрно у погођеном ткиву ствара такозвану привремену шупљину, која може бити и 50 пута већа од самог зрна. Зато су оштећења ткива веома велика, а након повреда садржаја лобање често долази и до тренутне смрти. До значајног оштећења ткива долази и након устрела у груди, стомак и екстремитете. Метак или гелер се из тела не ваде по сваку цену, а њихово уклањање није увек једноставно. Данас се локација гелера (метка) утврђује савременим дијагностичким процедурама, а раније су лекари процењивали њихову локализацију само на основу путање пројектила, постојећих симптома и дистрибуције бола. Најзад, треба напоменути да стрелне повреде јесу најчешће у рату, али да 30 одсто свих ратних повреда чине такозване тупе повреде које на ратишту настају услед падова, туча, удеса... – каже др Рогановић.
 
 
Кад топови утихну – више посла за психијатре
 
Кад топови утихну има више посла за психијатре, појашњава др Гордана Мандић-Гајић, неуропсихијатар из Клинике за психијатрију ВМА. Од памтивека, ратници су доживљавали трауматски стрес који је мењао своје називе током историје. Тако се у време Првог светског рата помиње „шел шок”, а на нашем подручју током Другог светског рата „ратна неуроза Југословена”. Тек 1980. године настаје појам посттрауматског стресног синдрома.
 
– Његова суштина је појава менталног поремећаја са низом симптома услед изложености катастрофичном стресном догађају са доминантним поновним проживљавањем трауме, понашањем избегавања, доживљаја емоционалне отупелости и појачане раздражљивости. Овај поремећај може да има хроничан ток и да траје годинама након завршетка рата и да доведе до отеженог прилагођавања ветерана на услове породичног и друштвеног живота. Велики број ветерана са поменутим сметњама је довео до потребе за развојем разних видова индивидуалне и групне психотерапије у њиховом лечењу. Остварен је и напредак у разумевању њихових сметњи са скидањем непопуларне етикете од стране шире заједнице и прихватања да се ради о нормалном реаговању на све оно што су преживели – додала је др Мандић-Гајић.

Данијела Давидов-Кесар
објављено: 15.03.2015.
 
 
 
*****
 
Politika
Danijela Davidov-Kesar
Objavljeno: 15.03.2015.
 
Hirurgija od Prvog svetskog rata do danas
 
Ratna rana danas se obrađuje kao i pre sto godina. – Nekad se anestezija davala uz pomoć etra, danas sa savremenim lekovima.
 
Zbrinjavanje srpskih ranjenika: plakat–poziv za prikupljanje pomoći u inostranstvu
(sa izložbe „Rat i plakat”)
 
Prvi svetski rat po mnogo čemu je bio važan u istoriji ratne hirurgije. Broj povređenih je bio ogroman, kako zbog za to vreme novog streljačkog i artiljerijskog oružja, tako i zbog bojnih otrova koji su prvi put šire primenjeni. S druge strane, ovaj rat je doveo do značajnog napretka vojnog saniteta, a uvedeni su principi obrade ratne rane, koji se primenjuju i danas. Poštovanjem tih principa, ali i osavremenjivanjem organizacije zbrinjavanja ranjenih i požrtvovanju pripadnika vojnog saniteta na frontu, ratna hirurgija je prvi put u svojoj istoriji ostvarila spektakularne rezultate. Tako je, na primer, smrtnost od strelnih povreda mozga smanjena sa dotadašnjih 75 na oko 28 odsto.
 
Kako objašnjava pukovnik profesor dr Zoran Roganović, načelnik Klinike za neurohirurgiju Vojnomedicinske akademije, lečenje ratnih povreda je kompleksno i najčešće je potrebno uraditi više operacija.
 
– Princip hirurške obrade ratne rane nije se mnogo promenio nakon Prvog svetskog rata, ali je došlo do značajne modernizacije opreme i instrumenata koji se koriste prilikom intervencija. Kao i u robotici, sada je neko drugo vreme, gde je nezamislivo medicinu raditi bez kompjutera i savremenih aparata. Operativna tehnika je pogotovo napredovala u zbrinjavanju povreda kičmenog stuba, krvnih sudova i kostiju. Ranije nije bilo moguće pomoći ranjenima usled strelnih povreda kičme, a sada je smrtnost zbog takvih povreda niska, iako je invaliditet i dalje vrlo visok. Najviše je tehnološki napredovalo zbrinjavanje oštećenja kostiju, jer postoji mogućnost spoljašnje fiksacije kostiju, koja omogućava brže i bezbednije zarastanje kosti – istakao je dr Roganović.
 
Osim napretka u samoj hirurškoj tehnici, važno je i usavršavanje tehnika u transfuziologiji i anesteziologiji. Naš sagovornik ubeđen da su hirurzi i ostali lekari radili sa mnogo entuzijazma i smislom za improvizaciju. Transfuzija krvi je od tada napredovala i ne može da se poredi sa sadašnjom situacijom, jer savremene mogućnosti transfuzije nisu postojale, ali su postojali drugačiji načini čuvanja i vraćanja krvi. Tokom operacije se skupljala krv ranjenika u jednoj posudi i posle intervencije je vraćana pacijentu. Tako su mnogi životi spaseni, iako je rizik od infekcije bio veliki.
 
Anestezija je od Prvog svetskog rata do danas značajno napredovala, od ranijih „uspavljivanja” maskom koja sadrži etar, do današnje visoko sofisticirane anesteziološke opreme i savremenih medikamenata.
 
Veoma je značajan i napredak u farmaceutskoj industriji, pre svega u proizvodnji jakih antibiotika, jer ratne povrede imaju veliki rizik infekcije, pa je neophodna primena najmanje tri antibiotska preparata.
 
– Načini sterilizacije zavojnog materijala su takođe ranije bili drugačiji. Dešavalo se da nije bilo dovoljno gaza na frontu, pa su se one prale i otkuvavale, a zatim sušile na suncu, da bi opet mogle da se koriste – kaže dr Roganović.
 
Naš sagovornik pojašnjava da je masovnost povreda koje treba zbrinuti najznačajnija odlika ratne hirurgije, ali je i način zbrinjavanja povreda u ratu drugačiji nego u miru. Oni koji su imali najteže povrede i koji su gotovo mrtvi – zbrinjavali su se poslednji.
 
– Možda to deluje nehumano, ali je neophodno u ratnim situacijama. Zbog svoje velike brzine i rotacionog kretanja, zrno u pogođenom tkivu stvara takozvanu privremenu šupljinu, koja može biti i 50 puta veća od samog zrna. Zato su oštećenja tkiva veoma velika, a nakon povreda sadržaja lobanje često dolazi i do trenutne smrti. Do značajnog oštećenja tkiva dolazi i nakon ustrela u grudi, stomak i ekstremitete. Metak ili geler se iz tela ne vade po svaku cenu, a njihovo uklanjanje nije uvek jednostavno. Danas se lokacija gelera (metka) utvrđuje savremenim dijagnostičkim procedurama, a ranije su lekari procenjivali njihovu lokalizaciju samo na osnovu putanje projektila, postojećih simptoma i distribucije bola. Najzad, treba napomenuti da strelne povrede jesu najčešće u ratu, ali da 30 odsto svih ratnih povreda čine takozvane tupe povrede koje na ratištu nastaju usled padova, tuča, udesa... – kaže dr Roganović.
 
Kad topovi utihnu – više posla za psihijatre
 
Kad topovi utihnu ima više posla za psihijatre, pojašnjava dr Gordana Mandić-Gajić, neuropsihijatar iz Klinike za psihijatriju VMA. Od pamtiveka, ratnici su doživljavali traumatski stres koji je menjao svoje nazive tokom istorije. Tako se u vreme Prvog svetskog rata pominje „šel šok”, a na našem području tokom Drugog svetskog rata „ratna neuroza Jugoslovena”. Tek 1980. godine nastaje pojam posttraumatskog stresnog sindroma.
 
– Njegova suština je pojava mentalnog poremećaja sa nizom simptoma usled izloženosti katastrofičnom stresnom događaju sa dominantnim ponovnim proživljavanjem traume, ponašanjem izbegavanja, doživljaja emocionalne otupelosti i pojačane razdražljivosti. Ovaj poremećaj može da ima hroničan tok i da traje godinama nakon završetka rata i da dovede do oteženog prilagođavanja veterana na uslove porodičnog i društvenog života. Veliki broj veterana sa pomenutim smetnjama je doveo do potrebe za razvojem raznih vidova individualne i grupne psihoterapije u njihovom lečenju. Ostvaren je i napredak u razumevanju njihovih smetnji sa skidanjem nepopularne etikete od strane šire zajednice i prihvatanja da se radi o normalnom reagovanju na sve ono što su preživeli – dodala je dr Mandić-Gajić.
 
Danijela Davidov-Kesar
 

*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Sunday, March 8, 2015

Шта нас веже са прецима / Šta nas veže sa precima / Dr. Miloš Ković / "Novosti" February 9, 2015


Београд - полазак војске у рат, 1912.г

Novosti
Dr. Miloš Ković
February 9, 2015

Дисконтинуитети су један од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази.

Др. Милош Ковић
 
ДИСКОНТИНУИТЕТИ су један од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази. Срби су само у последњем веку сваких неколико деценија мењали знамења - заставе, грбове, химне - под којима су живели, ратовали и гинули. Мењали су, милом или силом, имена својих држава, па чак и сопствено национално име.
 
У животу појединца тако честе промене идентитета могу да доведу само до несигурности и поремећаја; нема разлога да се сумња да је тако и у животу нације. Да би се схватило у којој мери ове врсте дисконтинуитета обележавају српску историју, довољно је да се сетимо историје Енглеза, која се, бар у последњих неколико векова, може назвати историјом континуитета.
 
Уобичајено је да се у српској историји траже дисконтинуитети. Али мало ко се позабавио континуитетима српске историје. Они су, међутим, временом потврђене тачке ослонца, "места сећања", која, за разлику од дисконтинуитета, уливају сигурност. Око вредности које су, у српској историји, потврдили векови најлакше се успоставља основни консензус, као главни услов опстанка, трајања једне културе, друштва и нације.
 
Две су стране проблема дисконтинуитета у српској историји. Прву је описао Нора, али на француском, мање драматичном примеру. Дисконтинуитет између данашњих Срба и вредносних система њихових предака више је него уочљив. Косовски завет средишња је тема српске историје и предања; грађани данашње Србије, својом убедљивом већином, гласају за странке које заговарају одрицање државе од Косова и Метохије, од дела своје територије, од сопствених грађана, од материјалних добара и ресурса и, коначно, од најдрагоценијег дела духовног наслеђа српског народа. Одбрана националне независности и суверенитета још једна је кључна тема српске историје 19. и 20. века; због ових начела Србија је пружила упоран отпор неупоредиво јачој Аустроугарској, ушла у Први светски рат и своју слободу платила огромном ценом. Данашњи Срби, поново убедљивом већином, гласају за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности него и од дела државне територије.
 
Назиру се и нови захтеви. Званични представници Немачке, водеће државе ЕУ, иду чак дотле да од Срба траже и "промену свести". Реч није, наравно, о дневним рутинама и радним навикама; судећи по томе како Холм Зундхаузен и други немачки историчари, али и немачко јавно мњење виде Србију, овде се мисли на промену онога у шта Срби верују, што су запамтили и од својих српских предака и васпитача научили. Велике силе знају да је историјско памћење, уз квалитет оружаних снага, здраву економију и број становника, један од најзначајнијих ресурса једне нације, која хоће да буде слободна и да има будућност. Историја потврђује да се не могу лако колонизовати народи дуге, славне прошлости и богатог историјског наслеђа - Русија, Кина, Турска, Иран, Сирија, Израел.
 
Што је мутнија слика прошлости, то и будућност изгледа све неизвесније. Гради ли Србија своју садашњост и будућност на идеји демократске, националне државе или на чланству, и то по сваку цену, у мултинационалној империји без демократског легитимитета? Да ли су њени грађани заиста спремни да у бесцење распродају оно што су муком стекли њихови преци да би се припојили империјалној структури несигурне будућности, којом владају политичке и пословне елите отуђене од сопствених грађана, непријатељски и потцењивачки расположене према Србији?
 
Које су то вредности, која сећања су Срби наследили од својих предака и сачували их за своје потомке? Постоји ли међу Србима основни консензус по питању ко су Срби, шта они памте, у шта верују? Шта значи бити грађанин Србије, Републике Српске, Србин у Црној Гори, Хрватској или Македонији, у Немачкој, Канади или САД? Граде ли Срби своју садашњост и будућност на српству или југословенству? Ослања ли се Србија на демократске традиције националне државе 19. века и Краљевине Југославије или на аутократске традиције социјалистичке Југославије? На наслеђе краља Петра I Карађорђевића и Николе Пашића или Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља? На филозофски и морални став Михаила Ђурића или Радомира Константиновића? Жели ли Србија поштовање људских права или отимање туђе имовине и забрањивање другачијег мишљења? Да ли је српско писмо Вукова ћирилица или Гајева гајица? Да ли се Република Србија ослања на традиције четника, партизана, недићеваца или можда љотићеваца? Какав је њен однос према Српској православној цркви, а какав према борбеном атеизму из Титовог доба?
 
Није реч о заговарању једноумља, него о нужности успостављања нечега што у већини уређених земаља одавно постоји: Полазна тачка не може да буде у збуњеном разногласју. Свако друштво, свака друштвена група, од нације до разбојничке дружине, мора да има минимум заједничких вредности и моралних начела, око којих ће се окупљати. Уколико такав основни консензус не постоји, заједница се распада при првом искушењу. То се данас догађа са српском културом и српском државом.
 
 
(Из књиге "Ка српском становишту")
 
 
 
*****
 
Novosti
Dr Miloš Ković
February 9, 2015
 
Dr Miloš Ković: Šta nas veže sa precima
 
Diskontinuiteti su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi.
 
Dr. Miloš Ković
 
DISKONTINUITETI su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi. Srbi su samo u poslednjem veku svakih nekoliko decenija menjali znamenja - zastave, grbove, himne - pod kojima su živeli, ratovali i ginuli. Menjali su, milom ili silom, imena svojih država, pa čak i sopstveno nacionalno ime.
 
U životu pojedinca tako česte promene identiteta mogu da dovedu samo do nesigurnosti i poremećaja; nema razloga da se sumnja da je tako i u životu nacije. Da bi se shvatilo u kojoj meri ove vrste diskontinuiteta obeležavaju srpsku istoriju, dovoljno je da se setimo istorije Engleza, koja se, bar u poslednjih nekoliko vekova, može nazvati istorijom kontinuiteta.

Uobičajeno je da se u srpskoj istoriji traže diskontinuiteti. Ali malo ko se pozabavio kontinuitetima srpske istorije. Oni su, međutim, vremenom potvrđene tačke oslonca, "mesta sećanja", koja, za razliku od diskontinuiteta, ulivaju sigurnost. Oko vrednosti koje su, u srpskoj istoriji, potvrdili vekovi najlakše se uspostavlja osnovni konsenzus, kao glavni uslov opstanka, trajanja jedne kulture, društva i nacije.

Dve su strane problema diskontinuiteta u srpskoj istoriji. Prvu je opisao Nora, ali na francuskom, manje dramatičnom primeru. Diskontinuitet između današnjih Srba i vrednosnih sistema njihovih predaka više je nego uočljiv. Kosovski zavet središnja je tema srpske istorije i predanja; građani današnje Srbije, svojom ubedljivom većinom, glasaju za stranke koje zagovaraju odricanje države od Kosova i Metohije, od dela svoje teritorije, od sopstvenih građana, od materijalnih dobara i resursa i, konačno, od najdragocenijeg dela duhovnog nasleđa srpskog naroda. Odbrana nacionalne nezavisnosti i suvereniteta još jedna je ključna tema srpske istorije 19. i 20. veka; zbog ovih načela Srbija je pružila uporan otpor neuporedivo jačoj Austrougarskoj, ušla u Prvi svetski rat i svoju slobodu platila ogromnom cenom. Današnji Srbi, ponovo ubedljivom većinom, glasaju za priključivanje EU, i to po cenu ne samo odricanja od političkog i ekonomskog suvereniteta i nezavisnosti nego i od dela državne teritorije.

Naziru se i novi zahtevi. Zvanični predstavnici Nemačke, vodeće države EU, idu čak dotle da od Srba traže i "promenu svesti". Reč nije, naravno, o dnevnim rutinama i radnim navikama; sudeći po tome kako Holm Zundhauzen i drugi nemački istoričari, ali i nemačko javno mnjenje vide Srbiju, ovde se misli na promenu onoga u šta Srbi veruju, što su zapamtili i od svojih srpskih predaka i vaspitača naučili. Velike sile znaju da je istorijsko pamćenje, uz kvalitet oružanih snaga, zdravu ekonomiju i broj stanovnika, jedan od najznačajnijih resursa jedne nacije, koja hoće da bude slobodna i da ima budućnost. Istorija potvrđuje da se ne mogu lako kolonizovati narodi duge, slavne prošlosti i bogatog istorijskog nasleđa - Rusija, Kina, Turska, Iran, Sirija, Izrael.

Što je mutnija slika prošlosti, to i budućnost izgleda sve neizvesnije. Gradi li Srbija svoju sadašnjost i budućnost na ideji demokratske, nacionalne države ili na članstvu, i to po svaku cenu, u multinacionalnoj imperiji bez demokratskog legitimiteta? Da li su njeni građani zaista spremni da u bescenje rasprodaju ono što su mukom stekli njihovi preci da bi se pripojili imperijalnoj strukturi nesigurne budućnosti, kojom vladaju političke i poslovne elite otuđene od sopstvenih građana, neprijateljski i potcenjivački raspoložene prema Srbiji?

Koje su to vrednosti, koja sećanja su Srbi nasledili od svojih predaka i sačuvali ih za svoje potomke? Postoji li među Srbima osnovni konsenzus po pitanju ko su Srbi, šta oni pamte, u šta veruju? Šta znači biti građanin Srbije, Republike Srpske, Srbin u Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Makedoniji, u Nemačkoj, Kanadi ili SAD? Grade li Srbi svoju sadašnjost i budućnost na srpstvu ili jugoslovenstvu? Oslanja li se Srbija na demokratske tradicije nacionalne države 19. veka i Kraljevine Jugoslavije ili na autokratske tradicije socijalističke Jugoslavije? Na nasleđe kralja Petra I Karađorđevića i Nikole Pašića ili Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja? Na filozofski i moralni stav Mihaila Đurića ili Radomira Konstantinovića? Želi li Srbija poštovanje ljudskih prava ili otimanje tuđe imovine i zabranjivanje drugačijeg mišljenja? Da li je srpsko pismo Vukova ćirilica ili Gajeva gajica? Da li se Republika Srbija oslanja na tradicije četnika, partizana, nedićevaca ili možda ljotićevaca? Kakav je njen odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a kakav prema borbenom ateizmu iz Titovog doba?

Nije reč o zagovaranju jednoumlja, nego o nužnosti uspostavljanja nečega što u većini uređenih zemalja odavno postoji: Polazna tačka ne može da bude u zbunjenom raznoglasju. Svako društvo, svaka društvena grupa, od nacije do razbojničke družine, mora da ima minimum zajedničkih vrednosti i moralnih načela, oko kojih će se okupljati. Ukoliko takav osnovni konsenzus ne postoji, zajednica se raspada pri prvom iskušenju. To se danas događa sa srpskom kulturom i srpskom državom.


(Iz knjige "Ka srpskom stanovištu")

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:533057-Др-Милош-Ковић-Шта-нас-веже-са-прецима


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

 

Saturday, March 7, 2015

Junaštvo majora Koste Torodovića i srpske vojske u Velikom ratu - jednom od zaboravljenih srpskih junaka, ponosu srpskih četnika. / Autor: Duško Mijatović / "Srbiju Volimo" March 6, 2015

Srbiju Volimo
Autor: Duško Mijatović
March 6, 2015

Za ovu priliku poštovani čitaoci, izabrao sam da vam pišem o majoru Kosti Todoroviću, takođe jednom od zaboravljenih srpskih junaka, ponosu srpskih četnika.

 
Kosta Todorović je rođen 1883. u Užicu u izuzetno siromašnoj porodici.Kako je kao mali ostao bez roditelja,rodbina preuzima brigu o njemu,a uvidevši da je reč o izuzetno pametnom dečaku, daju ga da se dalje školuje,pa Kosta gimnaziju izučava u Beogradu, Valjevu i Užicu.
 
Po završetku Gimnazije, Kosta pokušava da upiše Vojnu školu, ali je kao premlad odbijen, a kako je bio siromašan, morao je da od nečega živi, te počinje da radi kod Dr Milorada Gođevca kao poslužitelj. Naravno, moram ovom prilikom da napomenem, da je Dr Gođevac bio jedan od glavnih osnivača četničkog pokreta, tj. tajne Srpske revolucionarne organizacije, iz koje je nastala Srpska akcija, a kasnije četnički pokret u Staroj Srbiji.

Kao dečak dakle, Kosta je imao prilike da upozna čelnike i osnivače četničkog udruženja, a pored Dr Gođevca to su bili Luka Ćelović i Vasa Jovanović, koji su organizovali sastanke, sakupljali novac i oružje koje je bilo namenjeno borbi srpskih četnika u cilju zaštite srpskog stanovništva.

Nadahnut pričama i radom ovih ljudi, Kosta je rešio da svoj život posveti borbi za oslobođenje.

Iako je četnička organizacija bila na udaru vlasti u Srbiji, a njeni pripadnici, kao i njihove porodice proganjani i sa podozrenjem i strahom se gledalo na parolu četnika koja glasi: "Sloboda svim Srbima u okupiranim srpskim zemljama ili smrt i samoj Srbiji-Sloboda ili smrt!" Kosta se nije uplašio i još više je učvrstio svoje veze sa četnicima. Upisuje Vojnu akademiju i završava je 1901. godine,a po završetku je služio u Užicu i Požegi. Kao kapetan po činu, Kosta 1910. godine biva postavljen za komandanta pograničnih trupa na Drini. Kako je Austrougarska okupirala Bosnu I Hercegovinu, kapetan Todorović vrlo brzo shvata opasnost po Srbe i stupa u vezu sa Srbima preko Drine i u najstrožijoj tajnosti održava sa njima sastanke. Stupa u vezu sa Bogdanom Žerajićem i Gavrilom Principom i savetuje ih šta i kako da rade. Zbog svega toga, a nakon atentata u Sarajevu, bio je primoran da se neko vreme prikrije i primiri, zato što je bio optužen da je saučesnik atentatora. Međutim,to nije dugo trajalo.Kapetan Todorović čuvši da se vrši teror nad Srbima u Bosni i Hercegovini,odmah odlazi za Užice, gde preuzima komandu nad Zlatiborskim odredom, koji je brojao 750 boraca, a zadatak im je bio da prelaze Drinu i napadaju i eliminišu jedinice koje vrše zločine nad srpskim narodom, da vrše četnike gerilske akcije i druge zadatke koje dobiju, što je ovaj odred sa velikim uspehom radio. Izvršio je u leto 1914. nekoliko velikih akcija, napadajući na muslimanske šuckore i na stanice žandarmerije.

Jedinica sa 150 četnika koje je predvodio tada već major Kosta Todorović, avgusta 1914. prelazi Drinu i upućuje se ka Srebrenici, te posle teških borbi osvaja Srebrenicu i Bratunac. Znao je major Kosta da nema snage da brani grad, a li je cilj bio da omogući da se srpska nejač i žene prebace za Srbiju. Iz tog razloga povlači se sa četnicima iznad Srebrenice, na početni položaj, ali tu dobija naredbu da po svaku cenu zauzme grad.

Po velikoj magli i kiši 27.09.1914. četnici predvođeni majorom Todorovićem dolaze nadomak Srebrenice. Zbog izuzetno loših vremenskih uslova hrabri četnici ne vide zasedu i upadaju u nju na najgorem mestu, na brisanom prostoru. Nekoliko desetina srpskih četnika je pokošeno mitraljezima za svega nekoliko minuta, a major Todorović je ranjen u obe noge.Sa svojim pratiocem Jovanom Živanovićem koji je takođe ranjen, sakriva se u stog sena,naređujući mu da ga ubije, ali Jovan to nije poslušao. Ubrzo bivaju otkriveni i odvedeni u Srebrenicu. U samom centru grada je napravljena lomača na koju je doveden major Todorović.

Dok se plamen dizao ka srpskom junaku iz njegovog grla je odjekivala himna Srbije i poklič: "Živela velika Srbija!", a nakon toga je zavladala tišina.

Tačno na desetogodišnjicu smrti preživeli četnici su podigli spomenik svom komandantu, ali su ga ustaše srušile 1941.godine. 2000. godine je ispred komande užičkog korpusa, postavljena spomen bista hrabrom majoru Kosti Todoroviću.

Neka mu je večno slava i večno mu hvala!


Autor: Duško Mijatović

http://www.srbijuvolimo.rs/moja-srbija/tradicija/item/4206-juna%C5%A1tvo-majora-koste-torodovi%C4%87a-i-srpske-vojske-u-velikom-ratu.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Kaletinac će ipak biti na mapi sveta / Kuća najpoznatijeg srpskog izvidnika iz Prvog svetskog rata Dragutina Matića, poznatijeg kao Oko sokolovo, koja je skoro potpuno propala, konačno će biti rekonstruisana / "Politika" December 22, 2014

Politika
Toma Todorović
Objavljeno: 22.12.2014.
 
Kuća najpoznatijeg srpskog izvidnika iz Prvog svetskog rata Dragutina Matića, poznatijeg kao Oko sokolovo, koja je skoro potpuno propala, konačno će biti rekonstruisana.
 
Spomenik Dragutinu Matiću (Foto D. Mitić Car)

Niš – Verovatno da nema mesta u Srbiji, a verovatno ni širom sveta, koje je tokom ove 2014. posvećeno obeležavanju veka od početka Velikog rata, a da u njemu nije postavljena jedna od najpoznatijih fotografija snimljena u godinama Prvog svetskog rata – fotografija srpskog izviđača (izvidnika) Dragutina Matića ili Oka sokolovog.

U selu Kaletinac, podno vrhova Suve planine, nedaleko od Gadžinog Hana, međutim, porodična kuća u kojoj je s porodicom živeo Dragutin Matić skoro je potpuno propala. I zub vremena, ali još više nebriga, doveli su trošni objekat do rušenja. Kada je nedavno ekspedicija niškog Safari kluba prošla kroz Kaletinac, ono što je zatekla postidelo je mnoge. Dom Matića i njegove porodice je ruina zarasla u trnje, koprive i šiblje, zbog čega se kući nije moglo prići. Članovi ovog kluba raščistili su prolaz i nekako uspeli da uđu u urušen objekat.

Iznad trema nema crepa, kroz tavanicu se vidi nebo… Po podu i krevetu bilo je prosuto zrnevlje pasulja i staro posuđe, a na sredini nekadašnje gostinske sobe još stoje stari šporet i u uglu krevet. Na krevetu razbacane lične stvari legendarnog izviđača. Uz zid je i slavska klupa iz slavski astal, a u podrumu je pronađen vojnički sanduk Oka sokolovog s požutelim fotografijama, izbledelim dokumentima poznatog ratnika i nešto malo starog papirnatog novca, ko zna iz kog vremena.

Odmah je pokrenuta akcija da se porodična kuća najpoznatijeg srpskog izviđača obnovi i uredi. Posle objavljivanja informacije u kakvom je stanju dom porodice Matić, pored Safari kluba i Udruženje potomaka nekadašnjih junaka odlučilo je da se nešto preduzme kako kuća Oka sokolovog ne bi potpuno propala.

U Nišu je pronađen jedan od potomaka Dragutina Matića, ali je utvrđeno da se trošna kućica ne vodi na njega već je upisana na ime rođaka koji živi u Italiji. U toku su pokušaji da se uspostavi kontakt s njim kako bi se zatražila dozvola da se bar uredi prilaz do kuće, pa da se, kad se obezbede sredstva, započne i sa sređivanjem objekta.

Dragutin je rođen u porodici siromašnih poljoprivrednika Peše i Nevene Matić, kao sedmo i najmlađe dete, 10. januara 1888. godine po starom kalendaru, u selu Kaletinac, kod Gadžinog Hana. Sa 22 godine otišao je u vojsku, a u Kaletincu ostavio suprugu Krunu i četvoro dece rođene do tada – trojicu sinova i kćer. Vojni rok služio je i elitnoj konjici i, kako je još za života pričao, jahao je na konju uz princa Đorđa Karađorđevića. Učestvovao je u balkanskim ratovima sa Turskom i Bugarskom, potom prošao ceo put sa srpskom vojskom u Velikom ratu, od Cera i Kolubare, preko Albanije, Krfa, Solunskog fronta… U Srbiju i svoje rodno selo vratio se tek 1919. godine.

Kakav je bio njegov ratni pohod i vojnički put, ali i život, govore delovi iz knjige „Moj otac – Oko sokolovo”, pre desetak godina preminulog Blagoja Matića, dugogodišnjeg novinara „Politike”, jednog od Dragutinovih sinova:

„U školu otac nikada nije išao, ali pismen je bio, čitao je i pisao. Opismenio se tokom devet godina vojevanja. Dužnost izviđača, ispričao nam je svojevremeno, poverena mu je kao jednom od najodvažnijih vojnika u Cerskoj i Kolubarskoj bici…”

U svom Kaletincu Dragutin Matić je živeo sve do smrti 1970. godine. Imao je 82 godine kada je umro, napisao je njegov sin novinar Blagoje Matić, i dodao:

„Da je on na fotografiji koja je obišla svet pod naslovom ’Srpski ratnik nazvan Oko sokolovo’ otac je saznao slučajno, kada je objavljena u dnevnom listu ’Politika’ 1965, odnosno onda kada je objavljeno da je štampana gramofonska ploča sa kompozicijom ’Marš na Drinu’. Na omotu ploče objavljena istorijska fotografija do tada izviđača bez imena. Ta fotografija postala je i ostala simbol opšte borbe malog naroda protiv nadmoćnijeg osvajača”, napisao je sin legendarnog izviđača.

Da fotografija preraste u spomenik potrudili su se u Gadžinom Hanu, gde su 1998, povodom osam decenija od oslobođenja u Prvom svetskom ratu, podigli spomenik Oku sokolovom. U ovom mestu u centru Zaplanja danas kažu da Dragutinu Matiću duguju još nešto – da se njegova porodična kuća sačuva od propadanja, da se spreči njeno dalje i potpuno rušenje i da se od nje napravi spomen-dom. Za to nije potrebno mnogo novca, već više dobre volje i poštovanja svetle i nezaboravne prošlosti.


Toma Todorović
Objavljeno: 22.12.2014.


http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Kaletinac-ce-ipak-biti-na-mapi-sveta.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

ОКО СОКОЛОВО - Поводом празника Дана државности на споменику Незнаном јунаку на Авали свечано је откривена спомен-плоча српском војнику, извиђачу, Драгутину Матићу.

 
 
 
on Facebook.
 
ОКО СОКОЛОВО
 
Поводом празника Дана државности на споменику Незнаном јунаку на Авали свечано је откривена спомен-плоча српском војнику, извиђачу, Драгутину Матићу. Његова чувена фотографија, позната као "Око соколово", налази се у сваком књизи о Првом светском рату и представља једну од најпознатијих фотографија из Великог рата. Њу је на Дрини снимио ратни репортер Самсон Чернов.

Спомен-плоча је дело ликовног уметника
Мирка Мркића Острошког.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 

Sunday, March 1, 2015

Svakog utorka besplatan ulaz u ISTORIJSKI MUZEJ SRBIJE / "Mondo.rs" February 27, 2015

Mondo.rs
February 27, 2015

Istorijski muzej Srbije, nаkon velikog interesovаnjа jаvnosti zа besplаtаn ulаz u Muzej nа Dаn držаvnosti Republike Srbije, odlučio dа od 1. mаrtа, posetioci svаkog utorаkа mogu besplаtno dа vide аktuelne izložbe.


Posetioci će imati priliku da od 9. mаrtа vide postаvku "Srbijа 1914" i njenu temаtsku ekstenziju izložbu "Žensko lice Velikog rаtа", kаo i nedаvno otvorenu izložbu "Srbijа u srcu Čehа. Vlаdislаv Titelbаh (1847–1925) i njegovo vreme", kojа će trаjаti do 31. mаrtа.

U Konku knezа Milošа zаinteresovаni imаju priliku dа se upoznаju sа stаlnom postаvkom, kojа obuhvаtа аmbijentnаlno izlаgаčke celine pod nаzivom "Život u Srbiji u 19. veku" u bočnim sobаmа prizemljа i postаvku "Miloš Obrenović– dinаstijа, istorijа, mit" u prostorijаmа nа sprаtu Konаkа.

Izložbe Istorijskog muzejа Srbije su reаlizovаne uz podršku i pokroviteljstvo Ministаrstvа kulture i informisаnjа Republike Srbije.

Izložbа "Srbijа 1914" nаstoji dа posetiocimа nа edukаtivаn i interаktivаn 3D nаčin približi politički, kulturni, nаučni i privredni uspon Srbije sа početkа 20. vekа, dogаđаje koji su prethodili sаmom rаtu (Cаrinski rаt, Aneksionа krizа, bаlkаnski rаtovi, Sаrаjevski аtentаt, Julskа krizа i Niškа deklаrаcijа) i srpske vojne uspehe iz 1914, prve godine Prvog svetskog rаtа.

Autori koncepcije izložbe su muzejski sаvetnik Nebojšа Dаmnjаnović, višа kustoskinjа Snežаnа Solunаc(Istorijski muzej Srbije) i Vuk Obrаdović(Vojni muzej).

U okviru postаvke "Srbijа 1914" zаinteresovаni mogu dа posete i izložbu "Žensko lice Velikog rаtа", kojа prezentuje rаzličitа licа ženа učesnicа Prvog svetskog rаtа, njihove rаzličite položаje i аngаžmаne kroz 4 ideаl – tipskа modelа, nа dvа frontа delovаnjа: ženа kod kuće - grаđаnkа i ženа sа selа, i ženа direktnа učesnicа rаtnih sukobа - vojnik i pripаdnicа sаnitetskih misijа.

Temom su obuhvаćene, kаko аnonimne pripаdnice ženske populаcije tаko i poznаtа i mаnje poznаtа ženskа licа kojа su učestvovаlа u Velikom rаtu poput nаjodlikovаnije žene Velikog rаtа Milunke Sаvić, dobrovoljke "Gvozdenog pukа", Sofije Jovаnović, Lenkа Rаbаsović, Flore Sends, poznаtijа kаo "srpskа Engleskinjа", crnogorskih heroinа, Vаsilije Vukotić i Milice Miljаnov i mnogih drugih.

Autorkа izložbe je kustoskinjа mа Drаgаnа Spаsojević, dok je postаvku dizаjnirаlа kustoskinjа Izаbelа Mаrtinov– Tomović.


http://mondo.rs/a773864/Zabava/Kultura/Besplatan-ulaz-u-Istorijski-muzej-Srbije.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, February 24, 2015

SEĆANJE NA GRAD SMRTI U Valjevu pre 100 godina od tifusa umrlo 10.000 vojnika, civila i lekara / "Blic Online" February 18, 2015

Blic Online
Predrag Vujanac
18. 02. 2015.

Pre tačno 100 godina Valjevo je bilo grad smrti, jer je u februaru 1915. zbog epidemije tifusa umrlo oko 10.000 vojnika i civila. S njima su u smrt otišla i 22 lekara, kojih se Valjevo takođe seća vek posle Prvog svetskog rata.

Ambasador SAD Majkl Kirbi polaže venac na grob dr Semjuela Kuka

“Valjevo grad bolnica” predstavlja niz programa kojim će od aprila, kada je stogodišnjica smrti čuvene srpske slikarke Nadežde Petrović, biti obeležen i vek valjevske ratne bolnice.

Pevao crnačke pesme Dr Semjuel Kuk
 
Grad na Kolubari je tada imao oko 3.600 stanovnika, a u jednom trenutku u njemu je bilo čak 15.685 ranjenika, pa je čak 30 objekata, kuća, škola i kafana bilo pretvoreno u bolnice, gde se 26 lekara, umesto potrebnih 150, borilo protiv epidemije tifusa.
 
Deo osoblja valjevske ratne bolnice iz 1915. godine
 
- U jeku epidemije dnevno je umiralo i više od 100 ljudi. Procenjeno je da je tokom epidemije umrlo više od 3.500 vojnika, 4.000 civila i oko 2.000 austrougarskih zarobljenika. Među stradalima bili su i oni koji su se borili sa epidemijom, lekari, bolničari i pomoćno medicinsko osoblje. Koliko se danas zna, umrlo je 12 srpskih lekara, dva studenta medicine - priča Vladimir Krivošejev, direktor valjevskog muzeja koji priprema izložbu “Valjevo grad bolnica”.

Valjevska ratna bolnica
 
Među lekarskim žrtvama, dve osobe se posebno izdvajaju. Najpre, dr Semjuel Albert Kuk (Njujork 1878 - Valjevo 1915) koji je samoinicijativno početkom 1915. iz misije američkog Crvenog krsta, dok SAD još nisu ni učestvovale u ratu, došao u Valjevo. Dok se nije razboleo od tifusa, kolege je zabavljao pevanjem crnačkih duhovnih pesama, a vakcinu koja je trebala da ga zaštiti od bolesti, ustupio je ranjenim srpskim vojnicima. Sahranjen je na brdu Vidrak, a na njegov grob nedavno je venac položio ambasador SAD Majkl Kirbi.
 
Podlegla u 28. godini Draginja Babić
 
Tifus je odneo i Valjevku dr Draginju Babić (1887-1915), prvu Srpkinju koja je završila studije medicine na Berlinskom univerzitetu.

Na početku rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice, ali je posle Kolubarske bitke odlučila da se vrati u rodni grad, kada su iz njega svi bežali i da pomogne svojim Valjevcima. Imala je tek 28 godina, a za humanost, hrabrost i požrtvovanje Draginja je od SPC odlikovana Ordenom Svetog Save.

Grad smrti pre jednog veka tako je, kako ističe, bio i mesto međunarodne solidarnosti i viteštva, gde dojučerašnji neprijatelji zajednički dele parče hleba, zavoj, lek i zajedno čekaju spasenje ili smrt.


Lečili ranjenike obe vojske

- U lečenju ranjenika i bolesnika učestvovali su i dobrovoljci i bolničarke iz Škotske, Rusije, Francuske, SAD, Holandije... Osobenost valjevske ratne bolnice je u tome da je malobrojni srpski sanitet, što je do tada bilo nezabeleženo u istoriji, ravnopravno lečio ranjenike i bolesnike obe vojske, srpske i austrougarske - kaže novinar Slobodan Raković, autor dokumentarno-igranog filma “Valjevska bolnica”.


http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/535834/SECANJE-NA-GRAD-SMRTI-U-Valjevu-pre-100-godina-od-tifusa-umrlo-10000-vojnika-civila-i-lekara


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****