Friday, March 24, 2017

REMEMBERING THE NATO BOMBING OF SERBIA IN 1999 - WHAT IS OWED TO THE SERBS. / By Aleksandra Rebic March 24, 2017

 
 
 
Remembering the NATO Bombing of Serbia in 1999 -
WHAT IS OWED TO THE SERBS.
 
One of those moments you never forget: 18 years ago, before the dawn on March 25, 1999, I stepped outside the door to find The New York Times there on the ground with the headline announcing that NATO had begun its bombing campaign against the Serbs in the former Yugoslavia on March 24, 1999. I remember looking at that front page of the paper before picking it up and thinking - "They are really doing it... It's no longer a threat... It's real... It's real... What a mistake... What a mistake..." Then I picked up the paper and went back inside. So began a cruel 78 bombing campaign against Serbia, by the NATO allies, which included the time span over the Easter holiday and my family's Christian Patron Saint's Day - our Krsna Slava, St. Lazarus Saturday - which falls a week before Serbian Orthodox Easter.
 
I love America. Always have. Always will. But that bombing campaign in the Spring of 1999, yet another horrific mistep in American foreign policy against the Christian Serbs that had spanned throughout the decade of the 1990s beginning with the break-up of the former Yugoslavia, was a mistake of GIANT proportions. The Serbians had always been one of America's most steadfast and loyal Allies and certainly her best friend in the Balkans for sure. What hurts the most is that now so many Serbians no longer consider America a friend or an ally and have no wish to be either of those to America. That is the real tragedy. The WRONG people were targeted. The WRONG people were punished. The WRONG people in the Balkans were alienated.
 
The NATO bombing campaign of 1999 against the Serbs stands as one of the most unjust acts of aggression in the history of the world. I can only hope and pray that, at the very least, some day there will be a public act of contrition in the form of a public apology from America, regardless of whether there is one from her NATO allies or not, and that this apology will resound for all the world to hear.
 
AMERICA OWES SERBIA THAT ACT OF REPENTANCE, AND MUCH MORE.
 
 
Sincerely,
Aleksandra Rebic

Chicago, IL
March 24, 2017
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, March 21, 2017

Okupatori su hapsili i streljali / "Novosti" March 5, 2017

Novosti
Novica Pešić
05. mart 2017.

Okupatori su hapsili i streljali

Pronađene crkvene knjige, krštenice, bankarski zapisi, pisma, naredbe, fotografije, školska dokumenta, ukazuju da je bugarski krajnji cilj bio proširenje sopstvene teritorije na račun Srbije.

Krštenice za novorođenčad

NAJVIŠA vojna i civilna vlast u jugoistočnom delu Srbije bila je u rukama vojnog generalnog guvernera, u prvo vreme general-majora Kutičeva. Bugarskim vojnim jedinicama, posle okupacije srpske teritorije, bilo je izričito naloženo da održe red i mir u okviru zakona i prestiža vlasti, a isto tako da garantuju život, posed i čast stanovništva.

General Kutičev u svojoj naredbi daje i bliža uputstva. Najsigurnije mere za očuvanje opšte sigurnosti na teritorijama koje su podeljene na brigadne, pukovske i odredske rejone su: razoružavanje stanovništva, zavođenje reda i poslušnosti; da stanovništvo, u svim rejonima, u svakom pogledu, poštuje donete uredbe i naredbe; da se proganjaju i najstrože kažnjavaju osumnjičene ličnosti i oni koji remete red i mir; da se svaki pokušaj bunta ili izazivanja nemira odmah uguši uz primenu sile i oružja, a krivci najstrože kazne; da se svi rezervni vojnici od 18 do 50 godina, koji su služili u redovima srpske armije, potom oficiri, učitelji, sveštenici, novinari, poslanici, činovnici i sva sumnjiva lica odmah uhapse i interniraju u unutrašnjost carstva...

GENERAL u naredbi posebno upozorava da će svi zarobljeni s puškom u ruci biti odmah streljani, a da nasilje ili ubistvo bugarskog vojnika povlači za sobom streljanje krivca i paljenje kuća u selu gde se to dogodilo.

U Vranju (sa pirotskim krajem), Leskovcu i Surdulici smeštene su jedinice 29. i 42. puka bugarske vojske, kao i žandarmerija, sudstvo, policija, administrativni organi vlasti i školstvo. U "Moravi" i na Kosovu Bugarska je organizovala 14 komandi i nadleštava, neku vrstu kombinovane vojne i civilne uprave.

Najveću vlast u okruzima vršili su bugarski viši i niži oficiri, a upravna vlast u opštinama bila je u rukama civilnih službenika. Za predsednike opština u Vranju, Leskovcu, Vladičinom Hanu, Surdulici, Lebanu, Medveđi, Buvcu, Bojniku, Kuršumliji, Prokuplju, Blacu, Žitorađi... postavljeni su činovnici dovedeni iz Bugarske. U tim opštinama uvedena je stroga vojna i civilna uprava.

BUGARSKE vojne jedinice bile su raspoređene po gradovima i većim varošima, a manje vojne jedinice i žandarmerija po opštinskim sedištima i isturenim planinskim mestima. U Vranju, Leskovcu, Prokuplju i Nišu, pored bugarskih, nalazile su se nemačke i austrijske jedinice, koje su obezbeđivale železničku prugu i fabrike. Kod Vranja je bio i logor za obuku nemačkih regruta, pre raspoređivanja u jedinice 11. nemačke armije. U manjim siromašnim opštinama duž stare srpsko-turske granice u službu su uzimani Šiptari, pa i Srbi, lojalni i odani bugarskim okupacionim organima vlasti.

U okrugu Kosovska Mitrovica bilo je raspoređeno nekoliko četa Šiptara pod komandom Hasana Prištine, čije se brojno stanje kretalo od 400 do 1.500 naoružanih kačaka. U okrugu Novi Pazar bivši major turske vojske Derviš-beg obrazovao je dobrovoljački bataljon od 400 Turaka i poislamiziranih Srba. Slično je bilo i u Prištini i Prizrenu. U Prištini je bio bugarski komandant Topalxikov, koji je, uz pomoć Šiptara i Turaka, uveo nasilje i pljačku imovine Srba i proterivanje i interniranje srpskog življa. U srpskim selima na Kosovu vladao je nezapamćeni haos: teror, pljačke i ubistva.

AUSTROUGARSKA i Bugarska na samom početku okupacije nemilosrdno su počele da gaze sve odredbe međunarodnog ratnog prava. Prema njemu, predviđeno je da agresor na osvojenom području zadrži primenu zakonodavstva pokorene zemlje sve dotle dok se rat ne završi i dok se mirovnim ugovorom ne reši državnopravni položaj zemlje.

Sve to okupator nije poštovao, već je odmah suspendovao sve zakone Srbije i započeo da uvodi takav sistem koji bi im omogućio ostvarivanje ciljeva sa vojnog, političkog, ekonomskog, demografskog, socijalnog, kulturnog, sanitetskog, verskog i nacionalnog stanovišta.

Stvaran je režim kojem je cilj bila dugotrajna okupacija sa aneksionističkim pretenzijama. Drakonskim merama vlast je želela da potpuno spreči stvaranje centra oko koga bi se rađale srpske ideje otpora i ujedinjenja. Vlasti su taj najvažniji zadatak započele da ostvaruju uvođenjem novih nastavnih planova i izradom školskih udžbenika po kojima bi se odvijao vaspitno-obrazovni proces u školama; zabranili su upotrebu ćirilice, a drugim denacionalizatorskim merama uticali su na to da se svest naroda, a posebno mladih, o samostalnoj državi slomi i potpuno zatre.

U VOJNOM pogledu sav aktivni i rezervni borački sastav srpske vojske (regruti, poslednja odbrana, dobrovoljci) odmah je sproveden u zarobljeničke logore. Tamo su, uz prinudan rad, držani u zatvorima, starim vojničkim kasarnama ili kazamatima i fizički i zdravstveno uništavani do smrti.

U privrednom pogledu, u razbijenoj i razdeljenoj srpskoj državi, okupator je zaplenio sva državna dobra i imovinu, zaveo sistem kontribucije i "rekvizicije" i obavezu "javnih otkupa" propisanog viška agrarne proizvodnje.

Sa demografskog stanovišta okupator je težio da zaustavi pozitivni biološki razvoj srpskih porodica, koje su već bile ugrožene pogibijama i egzodusom generacije zdrave muške snage. Okupator je radnim uslovima, kulukom, smanjenom ishranom, forsiranim radom za svoje ciljeve, psihičkom torturom, stalno pogoršavao socijalni i demografski položaj preostalog srpskog stanovništva.

U sanitetskom pogledu Srbija je lišena zdravstvenih ustanova i nabavke lekova. Zdravstvo je bilo prisiljeno da radi za okupatora. I rad srpskog Crvenog krsta bio je prvo suspendovan, a potom sveden samo na informativni rad o izbeglicama, zarobljenicima i nestalim licima.

SRPSKA crkva i sveštenstvo delili su sudbinu srpskog naroda. Sveštenicima je zabranjivan patriotski rad, deportovani su u kazamate, ubijani... Crkvi su zabranjene verske svečanosti i proslave u obeležavanju nacionalnih datuma iz srpske istorije. U srpskim crkvama bugarski popovi Gligor Janev, Hristo Stoilkov, Petar Iv. Končev, pop Todor, Atanas Grigorov, Zahario Vladinski i Penovralj u Vranjskom okrugu terali su Srbe da slušaju "dumu", jevanđelje na bugarskom jeziku. Uništavali su srpske crkvene knjige i prekrštavali srpsku novorođenčad i upisivali im bugarska imena. Čak su prekrštavali i oba roditelja i kuma. Zabranili su održavanje srpskih običaja: slave, krštenja, venčanja, veridbi, sedeljki, sabora, masovnih sahrana, kao i svako drugo okupljanje naroda.

Pronađena istorijska svedočanstva: crkvene knjige, krštenice, bankarske zapisi, pisma, kao i bugarske fotografije iz 1916-1918. godine, jasno ukazuju na to da je bugarski krajnji cilj bio proširenje sopstvene teritorije na račun Srbije.

PLjAČKA KULTURNIH DOBARA

TOKOM ratnih operacija i u vreme okupacije, okupator je pljačkao kulturna dobra Srbije i odnosio ih u svoje države. Svaki pokušaj obnove kulturno-prosvetnog života mimo izdatih naređenja bio je najstrože kažnjavan. Bugarski okupator je prigrabio kulturno-prosvetne institucije: "Kolo srpskih sestara", "Pobratimstvo", Društvo "Sveti Sava", "Kulturnu ligu", "Srpskog sokola", "Narodnu odbranu", časopise "Srpski vitez", "Bratstvo", "Kalendar" i "Vardar". Držanje srpskih knjiga i političkih časopisa bilo je kažnjivo i po cenu interniranja.


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:653292-Okupatori-su-hapsili-i-streljali


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Saturday, March 18, 2017

Ratni planovi za osvajanje Srbije [TOPLIČKI Ustanak] / "Novosti" March 4, 2017

Novosti
Novica Pešić
04. mart 2017.

Ratni planovi za osvajanje Srbije

Ustanak u Toplici i Jablanici ugrozio je strategijski interes okupatora na prostoru gde su prolazile važne saobraćajnice prema Solunskom frontu i Bliskom istoku.

Ulazak Bugarske vojske u Prokuplje 1915. godine
 
Narod jugoistočne Srbije, ne pristajući na okupaciju, denacionalizaciju, teror i zločine, u porobljenoj Evropi, započeo je oružanu borbu za sopstveno oslobođenje od okupatora.

Na skupu u selu Obiliću u Pustoj Reci, 21. februara 1917. godine, okupljene četovođe donele su odluku za podizanje ustanka u Toplici, Kosanici i Jablanici.

Taj jedinstveni događaj u novijoj srpskoj istoriji mnogi istraživači su, kasnije, nazvali Trećim srpskim ustankom.

Ove, 2017. godine navršava se 100 godina od tog istorijskog čina koji će ostati trajno upamćen.

TOPLIČKI ustanak, kako je u dosadašnjoj istorijskoj literaturi nazivan, čini sastavni deo oslobodilačke borbe srpskog naroda za slobodu u HH veku i važan je period Prvog svetskog rata. Podignut je u pozadini neprijateljskih vojski i trajao je mesec dana. Takav masovan narodni bunt na okupiranoj teritoriji nije zabeležen u svetskoj istoriji. Nešto slično, ali u znatno manjoj meri, pokrenuli su Irci protiv Engleske, na inicijativu i u organizaciji Nemačke, i trajao je samo dva dana. Ustanak su podigli i Arabljani protiv turskog carstva, ali to je bila buna u organizaciji britanske obaveštajne službe a ne i masovni narodni ustanak.

Ustanak je obuhvatio južnu Srbiju i teritoriju u slivu Zapadne i Južne Morave, Nišave, Timoka i Vlasine. Topličko-jablanički kraj bio je središte ustaničkih borbi. Vojska, uglavnom srpsko seljaštvo, poznatija kao četnici, sa 12.762 pešaka i 364 konjanika, za kratko vreme uspela je da oslobodi nekoliko većih mesta: Kuršumliju, Prokuplje, Medveđu, Blace, Lebane i Vlasotince. Stvorena je prostrana slobodna teritorija sa centrom u Prokuplju.

USTANAK u Toplici i Jablanici ugrozio je strategijski interes okupatora na prostoru gde su prolazile važne saobraćajnice prema Solunskom frontu i Bliskom istoku. To je za bugarsko-austrougarskog okupatora bio težak udarac, pa je u martu i aprilu 1917. godine pokrenuo žestoku ofanzivu kojom je u krvi ugušio narodnooslobodilački pokret. Neprijatelj je, žestoko sveteći se, ubio oko 35.000 Srba svih uzrasta i oba pola. Samo u Toplici, Kosanici, Jablanici i Pustoj Reci ubijeno je oko 20.000 Srba. Ustanička sela su spaljena, a imovina opljačkana ili uništena.

Nezapamćeni pritisak napadača nije sasvim neutralisao ustaničke čete koje su se održale sve do oktobra 1918. godine, kada je oslobođena Srbija. Oko 1.500 preživelih ustanika priključilo se srpskoj i savezničkoj vojsci i učestvovalo, septembra i oktobra 1918. godine, u završnim borbama za konačno oslobođenje srpskih krajeva, posebno na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori.

SRBIJA je za vreme Prvog svetskog rata bila dva puta pod okupacijom. Prva od strane austrougarskih trupa, od početka septembra do sredine decembra 1914. godine, i zahvatala je severozapadne oblasti Srbije, drugu su izvršile udružene armije Austrougarske, Nemačke i Bugarske, obuhvatala je celu Srbiju i trajala je od jeseni 1915. do jeseni 1918. godine.

Osvajanjem Srbije, novembra 1915. godine, Centralne sile su smatrale da su realizovale ratne planove na Balkanskom poluostrvu. Sledeći cilj bio im je da vojnički uspeh iskoriste za ostvarivanja trajne teritorijalne, privredne i političke koristi, što je značilo potpuno uništenje nezavisnosti Srbije i Crne Gore.

"Srbija mora da umre... Da nestane sa zemljopisne karte ... jer bi njeno postojanje značilo trajnu opasnost za mir na Balkanu...", bio je vojnički i politički moto Austrougarske, Nemačke i Bugarske. U ostvarivanju tog paklenog plana Centralnim silama pridružila se i Turska. Nosioci velikobugarske politike na Balkanu zadovoljno su trljali ruke jer su poverovali da je došao čas ostvarenja sanstefanske Bugarske.

ODMAH posle završetka vojnih operacija Srbija je rasparčana i podeljena. Austrougarska je svoju okupacionu zonu, u vojno-administrativnom pogledu, organizovala kao Vojnogeneralni guvernman sa sedištem u Beogradu. Bugarska je, shodno dogovoru od 6. novembra 1915. godine, zaposela dve trećine srpske teritorije i organizovala dve vojno-administrativne celine: Vojnoinspekcijsku oblast Morava, sa sedištem u Nišu, i Vojnoinspekcijsku oblast Makedonija, sa sedištem u Skoplju.

Granica između Vojnogeneralnog guvernmana Srbije i Vojnoinspekcijske oblasti Morava išla je Velikom Moravom od Smedereva do Stalaća, onda grebenom planine Majsinje, severozapadno od Jošje, Zdravinja, Zmajevaca, sela istočno od Blaca, vrhom kod Kaševara, zadnje linije Kopaonika, sela Zlata, Lebana, Lipovice, Ogošta, Gnjilana, Betine, Šar-planine i albanske granice.

Oblasti zapadno od te linije pripadale su Austrougarskoj, a oblasti istočno, uključujući i Vardarsku Makedoniju - Bugarskoj. Docnije, 10. februara 1916. godine, Bugarska je dobila i prištinski i prizrenski okrug. Ugovor o demarkacionoj liniji između austrougarske i bugarske komande potpisan je 1. aprila 1916. godine.

U DELU Srbije koji je pripadao Austrougarskoj na čelu Vojnogeneralnog guvernmana bio je general Johan grof Salis-Sevis sa rangom komandanta korpusa i postavljao ga je car. Austrijska okupaciona zona imala je šest vojnih okruga: Beograd, Šabac, Valjevo, Gornji Milanovac, Kragujevac i Ćupriju.

Naredbom od 11. februara 1916. godine Guvernman je proširen i na okruge: Užice, Čačak i zapadne delove okruga Kruševac, a naredbom od 15. marta 1916. godine njemu su priključeni i okruzi Prijepolje, Novi Pazar i Kosovska Mitrovica.

Od aprila 1916. godine Guvernman je podeljen na 12 okruga, 57 srezova i 852 opštine i imao je četiri odeljenja: vojno, političko, privredno i sudsko, koja su se delila na više odseka sa posebnim referentima. Okružne komande su bile organizovane na sličnoj osnovi, a najniži organi vlasti bile su opštine.

BUGARSKA je svoje oblasti podelila u šest okruga: Niški, Vranjski, Pirotski, Zaječarski, Ćuprijski i Požarevački. Leskovac je pripadao Vranjskom okrugu, a Prokuplje Niškom. Okruzi su se delili na srezove, a ovi na opštine. Glavna vlast u okruzima bila je u rukama bugarske vojske. Po seoskim opštinama bile su bugarske civilne vlasti pod kontrolom bugarskog komandanta u glavnim mestima okruga.

Na čelu generalne uprave Moravske vojnoinspekcione oblasti, koja je obuhvatala delove srpske teritorije istočno od Velike Morave do linije razgraničenja sa austrougarskom okupacionom zonom na zapadu i sa vranjskim okrugom na jugu, nalazio se general Kutičev.

RAZLIČITI INTERESI AGRESORA

PREMA deobi Srbije, agresori su ispoljili sasvim različite interese. Za Nemačku je Srbija predstavljala oblast za snabdevanja i tranzit. Trebalo je eksploatisati njene bogate rudnike bakra i uglja, crpeti žitarice iz poljoprivrednih rejona i koristiti železnicu koja Moravsko-vardarskom dolinom vodi prema Solunskom frontu, a dolinom Nišave prema Carigradu. Austrougarska monarhija je preko srpske teritorije želela prodor na Istok. Bugarski cilj bio je potpuno drugačiji: na srpskim teritorijama želela je proširenje svoje države.


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:653170-Ratni-planovi-za-osvajanje-Srbije


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, March 17, 2017

NAUČNI SKUP O TOPLIČKOM USTANKU PRIVUKAO ISTORIČARE IZ ČITAVOG SVETA / "Прокупље на длану" Feb. 24, 2017

Prokuplje na dlanu
Аутор: Biljana Roganović
February 24, 2017

NAUČNI SKUP O TOPLIČKOM USTANKU PRIVUKAO ISTORIČARE IZ ČITAVOG SVETA

Naučni skup o Topličkom ustanku! Foto:Narodni muzej Toplice
 
Dvodnevni naučni skup na kojem se govori o Topličkom ustanku privukao je pažnju istoričara iz čitavog sveta . Ukupno u njemu učestuje četrdeset i jedan istoričar. Oni su sa različitih aspekata tumačili uslove koji su doveli do ustanka, sam tok ove u to vreme jedine oslobodilačke borbe u okupiranoj Evropi i ono što je usledilo nakon njega. Direktor Narodnog muzeja Toplice i viši kustos istoričar Darko Žarić kaže da je Muzeju u i Prokupqu velika čast da ugosti istoričare iz čitavog sveta.
 
 
 
- Ratnici iz Topličkog ustanka i 8.767 ubijenih Srba u ustanku zaslužili su da se na neki način odužimo njihovim žrtvama koje su podneli u ustanku. Učešćem na ovom skupu i prezentacijom svojih radova, istoričari će dati svoj doprinos u obeležavanju stogodišnjice Topličkog ustanka- nagalsio je Žarić.
 
Ono što je važno je činjenica da će se nakon ovog skupa štampati Zbornik.
 
- Mnoge vojske, nepozvane i nedobronamerne su vekovima prolazile ovim krajem, osvajale ga i rušile. Naravno, ostajali su ožiljci, da stanovnike podsećaju, s vremena na vreme, na ono što je nekad bilo. U zborniku koji ćemo objaviti nakon ovog skupa pokušaćemo da osvetlimo neke detalje iz ustanka koji nisu dovoljno obrađeni. Samo ono što je zapisano, ostaje u sećanju jednog naroda. Objavljivanjem u zborniku sačuvaćemo od zaborava, a ono što je već zaboravljeno biće zapisano- dodao je on.
 
Naučni skup su organizovali Narodni muzej Toplice, Institut za strategijska istraživanja Ministarstva odbrane Republike Srbije i Istorijski arhiv ,,Toplice“ uz finansijsku pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Sunday, March 12, 2017

STEPAN STEPANOVIĆ - STEPA - One of the greatest military commanders of the First World War / СТЕПАН СТЕПАНОВИЋ – СТЕПА - Jедним од највећих војсковођа Првог светског рата


 
 From
MEET THE SERBS
on Facebook
March 11, 2017


"STEPAN STEPANOVIĆ - STEPA, a Serbian military commander who fought in the Serbo-Turkish Wars, Serbo-Bulgarian War, First Balkan War, Second Balkan War and World War I, was born on 11 March (28 February according to the Julian calendar) in 1856. He is considered one of the greatest military commanders of the First World War and the Serbian military history."

 
BIOGRAPHY:
 
"STEPAN STEPANOVIĆ - STEPA (11 March [O.S. 28 February] 1856 – 27 April 1929) was a Serbian military commander who fought in the Serbo-Turkish Wars, the Serbo-Bulgarian War, the First Balkan War, the Second Balkan War and World War I. Having joined the Serbian military in 1874, he fought against the forces of the Ottoman Empire in 1876. Over the following years, he climbed up the ranks of the Serbian Army and fought against Bulgarian forces in 1885. He was the Serbian Minister of Defense twice. During this period, in the organizational, professional, financial and moral sense, the Serbian army was well prepared for the upcoming wars. In the First Balkan War (1912-1913) Stepa Stepanović commanded the Second Army. During the Second Balkan War, the army under the command of Stepa Stepanović selflessly defended the Nišava zone with a fortified camp in Pirot. When the First World War broke out, as a representative of the at the time absent Chief of the General Staff of the Serbian army Radomir Putnik, Stepanović was in charge of the mobilization and concentration of the Serbian army. After Putnik returned to the country, Stepanović again took over as commander of the Second Army, and with its main forces he carried out a march-maneuver over Koceljeva and Tekeriš. In a night attack on the eastern slopes of the Cer Mountain, he defeated the 21st Division of the Austro-Hungarian 8th Corps. For the Serbian victory over the Central Powers in the Battle of Cer, he was promoted to the rank of Voivoda (field marshal) on 20 August 1914. In the Battle of Kolubara (from 16 November to 15 December 1914), the Second Army first stopped the enemy attack on the right bank of the Kolubara river, and then participated in the maneuver of Voivoda Radomir Putnik and General Živojin Mišić, which led to the collapse of the Austro-Hungarian Balkan Army. During the Austrian invasion of Serbia in the autumn of 1915, Stepanović's army, together with the Timok army, foiled an attempt of the Bulgarian First Army to penetrate through the Nišava zone and attack the main forces of the Serbian army deployed on the northern front, and thus greatly contributed to the decline of the Austro-Hungarian plans for the rapid destruction of the Serbian army. Although he had a significant role in the reorganization of the Serbian army on the Greek island of Corfu and its first successes in the front near Gorničevo, at Kajmakchalan and around Bitola, the greatest success is related to the breakthrough of the Salonika front and Bulgarian capitulation. Stepа Stepanović is one of the greatest military commanders of the First World War and the Serbian military history."

 
Read more about Stepa Stepanović:
http://bit.ly/1cQHY7E (Wikipedia)
 
*****

"СТЕПАН СТЕПАНОВИЋ - СТЕПА, српски војвода и учесник у српско-турским ратовима, српско-бугарском рату, балканским ратовима и Првом светском рату, рођен је 11. март (28. фебруар по јулијанском календару) 1856. године. Сматра се једним од највећих војсковођа Првог светског рата и српске војне историје."
 
БИОГРАФИЈА:
 
"СТЕПАН СТЕПАНОВИЋ - СТЕПА (Кумодраж, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски војвода. Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, руководио је мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Коцељеве и Текериша. У ноћном нападу, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса чиме је омогућио победу Срба у Церској бици. За ту савезничку победу над Централним силама, 20. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе. Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге. У Колубарској бици (од 16. новембра до 15. децембра 1914), Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војводе Радомира Путника и генерала Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске. За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степановићева армија је заједно са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горничева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Војници Степановићеве Друге армије су у јаком налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и заједно са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје."

Прочитајте више о Степи Степановићу:

http://bit.ly/1kdJJRo (Википедија)
 
 
*****
 

 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****


Friday, March 3, 2017

Deda Đorđe Mihailović - Blago potomstvu ovakvih junaka / "Novosti" March 1, 2017

Novosti
Milena MARKOVIĆ
March 1, 2017

Deda Đorđe Mihailović - Blago potomstvu ovakvih junaka

Čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik, o svojih 58 godina bdenja nad usnulim pukovima. Biću ja ovde i dogodine, kad slavimo vek proboja.

Spomen soba / Foto: Igor Marinković
 
ZAUSTAVILI smo se pred kapijom Zejtinlika, srpskog vojničkog groblja nadomak Soluna. Poranili, a zakasnili. Bilo je kišno i hladno jutro. Pre nas ovde je stigla mrva od života. Đorđe Mihailović, čuvar ove svetinje i tišine usnulih junačkih pukova.
 
- Kazali su mi iz konzulata da ćete doći - srdačno nas je dočekao. - Dug je put, znam. I ovo vreme, loše. Malo se odmorite, pa idemo da se poklonimo našim junacima. Prvi put dolazite? Ne... E, onda znate kakav je red: spomenik, pomenik, a pokazaću vam i gde počivaju moji preci. Možda i niste znali, ovo jeste dan sećanja i praštanja.
 
Kratak predah pod starim čempresom, njegovim jedinim kišobranom. Na pitanja: odakle ste i imate li koga svog ovde, odgovaramo isto tako brzo, kao što on u svojoj 89. godini (1. maja zaokružiće devedeset) pitanja postavlja, kako bi što pre čuo odgovor. A, onda, usput govori:
 
- Svi koji ovde dođu kažu mi: Čika Đorđe, želeli bismo da se ovde sretnemo i naredne godine i obeležimo vek od proboja Solunskog fronta. Svakom odgovaram: Biću ja ovde, da li na zemlji ili pod zemljom, svakako ću biti.
 
Pogled živ, telo živahno, a mrva ljudska, svaka reč ima svoj smisao. Čak i onda kada kaže da su mu cipele velike, jer se i telo čoveka troši, a obuća može i da ga nadživi.
 
- Svako od nas ima svoje trajanje i niko nije nezamenljiv - govori nam.
 
Ali u svakom njegovom pokretu, u pogledu, vidi se da se ne predaje, uprkos tome što su ga već tri puta otpisali. Proglasili: otišao iz života Đorđe Mihailović. Te vesti malo ko je demantovao, ali on ih je video. Ne smeta mu, šali se.
 
Đorđe kod spomenika dede Sava i oca Đura 
 
- Živ je Đorđe, umro nije - poručuje dok ga pratimo stazom između belih mramornih krstova srpskih ratnika. On ih zagleda, diže neku palu grančicu. Teško diše. Povile ga godine i bolest. A žuri... Žuri tako da ga jedva sustižemo. Zapravo, on želi da pokaže koliko je važno da još traje i da još svedoči o ovoj svetinji junaka. Svakom od njih on zna broj i mesto. Ime, prezime i korene.

- Kako ne bih znao - govori. - Ovde sam 57 godina. Od oca Đura sam 1960. preuzeo ovu časnu dužnost. A moj otac tu dužnost preuzeo od đeda Sava. On je skupljao kosti junaka posle proboja Solunskog fronta i naše pobede u Velikom ratu. I, gledajte, to je tradicija čuvara srpskog vojničkog groblja.Ona se s mojim odlaskom prekida, jer nemam muškog naslednika. A ovde, za ovu dužnost je potreban muškarac.

Priča nam detaljno, prvi put, o svojoj misiji bdenja nad srpskim usnulim pukovima. Ta misija može se sažeti u jednoj njegovoj poruci:

- Blago potomstvu ovakvih junaka.

Kasnije će nam govoriti o tome kakve je sve potomke solunaca ovde sretao, kako su se prema Zejtinliku odnosili državnici, ko je sve posetio ovo svetilište i ko je, njemu lično, odao priznanje za više od pet i po decenija posvećenosti i brige o Zejtinliku.

Kaže nam da je rođen u ovom groblju. Ono mu je ostavljeno u amanet, kao što se u amanet ostavljaju sinu kuća i imanje.

- Zato se čudim kad pitaju: Je li ti teško čiča Đorđe? Nije, mene je srce moje ovde zadržalo. Zavet.

Brine Savov unuk i Đurov sin. Sustigle ga ozbiljne godine. Da li će ruka i srce čoveka koji će ga zameniti znati i moći da čuvaju ovo svetilište posle njega? Hoće li neko posle njega biti tu kada, na proputovanju ka grčkom moru, naiđe neki praunuk ili čukununuk i svrati na Zejtinlik? Hoće li biti tu da sa njim zapodene razgovor, a onda čuje kako je neki Milisav, iz sela kod Kragujevca, poginuo pred vratima Srbije, slavne 1918. godine... A onda da on priupita: U kom je vodu bio Milisav? Pa mu, možda, odgovori... Pa, evo mu imena ovde... Pa, zapali sveću... Pa popiju šljivovicu za dušu... E, njih Đorđe na Zejtinliku iščekuje i dočekuje pola veka i koju godinu još.

 

- Srbi još tragaju za svojim soluncima - kaže. - Dolaze mladi ljudi, imaju poštovanje.

Na Zejtinliku leži oko osam hiljada srpskih duša. Mnogima od njih nikada niko nije došao na grob. Zapalio sveću. Čuo priču o stradanju i junaštvu srpske vojske. Njih Đorđe iščekuje. Za njega Zejtinlik nije neka davna istorija. To je živa priča koja nije završena.

UNUK SOLUNSKOG DOBROVOLjCA

ČUVAR Zejtinlika Đorđe Mihailović potomak je Sava Mihailovića, solunskog dobrovoljca iz Grblja kod Boke Kotorske. On je sa preživelim saborcima prikupljao kosti poginulih i sahranjivao ih na Zejtinliku. Nije mu uspelo da taj posao završi. Umro je 1928. godine. Tada mu se rodio unuk Đorđe, koji danas brine o groblju srpskih ratnika.

SAVEZNICI

SRPSKOM narodu je zasada zaboravljeno junaštvo i žrtva za slobodu - kaže Đorđe. - Saveznici su se, dok im je bilo potrebno, hvalili srpskim ratnicima. Posle sve zaboravili. A može bit da se sve jednom preokrene. Možda ja to neću zapamtiti. Neću sigurno, ali neko će zapamtiti.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:652598-Deda-Djordje-Mihailovic---Blago-potomstvu-ovakvih-junaka


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, February 24, 2017

VIDEO / Serbian CHETNIK FOLK SONG - Prizren/Kosovo 1905 Event / Српска комитска песма из околине Призрена, 1905. / "MY GRIEF, HERE COME SEJMENI" (Armed Turks/Albanians) - Performed by Milan Mica Petrovic - "Куку, ене ги иду сејмени / Kuku, ene gi idu sejmeni"

Serbian Chetnik Voyvoda Lazar Kujundzic
1880-1905

MY GRIEF, HERE COME SEJMENI (Armed Turks/Albanians)

"Chetnik folk song from around Prizren, Kosovo, about a gruesome event that took place on May 25, 1905. Serbian Chetnik vojvoda Lazar Kujundzic, before crossing Šar mountain on his way to Porech, stopped by his native village of Velika Hocha where he asked his Albanian friend to allow him to sleep overnight with his band of Chetniks. His Albanian friend agreed and promised that nothing will happen to them while they are under his roof. When the Chetniks fell asleep, the Albanian informed armed Turks and Albanians who then attacked the house. A vicious battle ensued. None of the Serbs survived, but there were large losses on the Turkish/Albanian side. In order to frighten the Orthodox population from further opposing the Ottoman rule, the Turks/Albanians mutilated vojvoda Lazar's body and carried it to Lazar's mother to identify the body. As she sensed that the Turks/Albanians were looking for blood, to avenge their losses, she and her husband withheld their grief and stated that the mutilated body was not that of their son, in order to save the lives of the Kujundzic families in Velika Hocha and Orahovac.

"My sincere thanks to co-participants, historians and friends for continued support and for researching and sending me these old Chetnik/komite folk songs for me to record. It is unfortunate that for the last 100 years, no organization or person found it important to commit their time to record these songs, if for nothing more than to provide details to written history, knowing that there is no commercial market for these recordings. Songs are from Old Serbia and Macedonia during the time of the Serbian-Turkish wars 1880-1912.

"Special thanks to Aleksandar Djordjević Papec for playing kaval, a traditional Balkan folk instrument-that hissy lead, flute-sounding instrument ;), and Srdjan Todorov for his boundless consultations."

Milan Mica Petrovic

"КУКУ, ЕНЕ ГИ ИДУ СЕЈМЕНИ
Српска комитска песма из околине Призрена, 1905.

Срдачна хвала историчарима и учесницима.
Кавал -- Александар Ђрођевић Папец
Саветодавац -- Срђан Тодоров"


Milan Mica Petrovic - Куку, ене ги иду сејмени / Kuku, ene gi idu sejmeni

Posted on You Tube by "барјактар ного"
Published on Jan 28, 2017

"Кавал: Александар Ђорђевић Папец

Текст и опис...

-Део збирке комитских/четничких народних песама из Српско-турских ратова друге половине 19. века и почетком 20. века.

КУКУ, ЕНЕ ГИ ИДУ СЕЈМЕНИ
(народна)

Куку, ене ги иду сејмени,
и крволочни, куку, Љумани,
покољ у Призрен, куку, да чине!
Сејменску песму, куку, појешев,
јуначку главу, куку, носешев,
комитску главу, куку, носешев!
''Изађи, Кујунџике, да видиш,
да ли ћеш главу, мори, да познаш?
Оћеш ли сина, куку, да познаш?
Ја кажи, бабо мори, не лажи,
мртво ти чедо лежи пред очи,
твој син је Лазар, бабо, пред тобом!''
''Аир, ефендум, море, ифтира,
не рађа Крстиница комите,
ни овакве, аго море, јунаке!''


Лазар Кујунџић (1880 — 25. мај 1905), био је четнички војвода у Старој Србији.

Као четнички војвода борио се на Челопеку 29. априла 1905. након чега се са осталим четама због бројних потера морао вратити у Србију. Решен да стигне до Пореча по сваку цену, заједно са Саватијем Милошевићем кренуо је преко Косова и Подриме са намером да се након преласка ових области преко Шар планине пребаци до Пореча. У близини родног села, у Великој Хочи јавио се на бесу свом пријатељу Албанцу, који их је примио у своју кулу а затим погазио реч и дозвао турску војску и остале Албанце. 25. маја 1905. развила се борба у Великој Хочи у којој су четници пружили херојски отпор. Нико од четника није преживео борбу док су губици турске војске и наоружаних Албанаца биле велике. Пошто су четници изгинули Албанци су тражили крв за своје пале. Мајка војводе Лазара је пред Албанцима порекла да је унакажени леш њеног сина Лазарово тело, како би спасила убијање и паљеље свих кућа Кујунџића у Хочи и Ораховцу."
 



https://youtu.be/Yw4fkiU-pW0


Посетите Мићин сајт: www.micapetrovic.com -- све песме су за слободно скидање.

Visit Mića's site: www.micapetrovic.com -- all songs are for free downloading.

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Промоција књиге "Српби-Руски војни заповедници од времена Петра Великог до Октобарске револуције" Аутор: Душан Бабац / Уторак 28. Фебруар 2017. у 14 часова у Дому војске, Београд.



"Душан Бабац обрађује тему српско-руских војних односа на специфичан начин: дајући биографије појединаца – Срба на војној служби у Руској империји. Посебну пажњу аутор је посветио столећу од Петра И до Александра И, блиставом по руску војну славу. Од одређивања руских граница са Кином до победничког уласка руске војске у Париз, учешће српских официра у руској војсци на истакнутим командним положајима, није промакло погледу марљивог истраживача. Обнављањем српске државности почетком 19. века долази до смањивања броја српских досељеника у Русију, али су појединци и њихови потомци учествовали и даље у значајним догађајима руске војне историје, све до краја династије Романов."


http://www.odbrana.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=1171


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, February 22, 2017

Руски цар одао почаст српским добровољцима / Ruski car odao počast srpskim dobrovoljcima / 100 GODINA OD VELIKOG RATA / "Politika" Feb. 18, 2017

Politika
Аутор: Олга Јанковић
February 18, 2017

Светислав Света Радуловић (Фото Из књиге „Мемоари једног војника”)
 

"Aприла 1916. стигли смо у Одесу. Наша поворка искићена заставама и војнички постројена, упутила се кроз град до штаба Српског добровољачког одреда у улицу Баљшаја Арнаутскаја. После ужасне сибирске зиме, у Одеси нас је дочекало дивно и топло пролеће. Народ руски нас је свуда у пролазу поздрављао и узвикивао: „Да здравствујут Серби, героји“, јер је овде већ било око 8.000 српских добровољаца”, пише у мемоарима Панчевац Светислав Света Радуловић, тада млади банкарски чиновник описујући делић свог дугог ратног пута руским фронтом од Иљева, Вороњежа и Уфе до логора у Сибиру и придруживању добровољачким јединицама, које су се обучавале на обали Црног мора.

Светислав Света Радуловић је, треба рећи, био једно од осморо деце панчевачког свештеника Душана Радуловића и мајке Јелене, из угледне фамилије Бикар.

Растао је и васпитаван у породици чија је глава протојереј овдашњи такође био страдалник већ од првих дана Великог рата.

Ухапшен и интерниран најпре у румунски Арад, потом у Пешту, а по ослобођењу иако озбиљно нарушеног здравља, активан у добротворним, просветним и хуманим друштвима.

Као члан Народног већа, протојереј Радуловић је био и у депутацији код краља да изјави присаједињење Војводине мајци Србији.

Двадесетогодишњи Света је тог априла за собом имао готово две године ратовања и заробљеничког стажа на руском фронту. Недуго по доласку у Одесу, тачније првих дана маја, пише он, бива саопштено да ће Његово височанство цар Николај Други Александрович Романов са својом пратњом извршити смотру војске. Неки виши руски официри су показали забринутост поводом доласка цара пред добровољце, позвали су начелника штаба 1. српске добровољачке дивизије, мајора Максимовића и упитали га да ли може да гарантује да нико од добровољаца „неће нешто наудити цару и његовој породици”. И заиста, добровољци су осветлали свој образ у дефилеу пред царем, а касније у Добруџи доказали да су „витезови без страха”, додаје Радуловић.

Смотра је тако одржана на пољу Ходинка крај Одесе, пред царем, његовом породицом и великом царском пратњом. Јашући на коњу цар је обишао 1, 2. и 3. пук поздрављајући војску: „Помози Бог јунаци!”

„Гледајући својим благим очима лица наша, као да је хтео да се унесе у душу нашу, да нам улије утеху за претрпљено и наду у остварење онога за чим је наша душа тада чезнула, за ослобођењем наше Отаџбине. Одговорисмо уз громогласне повике: „Бог ти помогао!”, прибележио је млади добровољац.

Цар је потом одјахао на место са ког је посматрао дефиле трупа. Наилазили су пукови у смакнутом поретку, у две линије батаљона.

Писац истиче да је држање, равнање и корак добровољаца било равно ономе који се могу видети у мирно време и по гарнизонима. На цареву изјаву задовољства – „Очењ харашо!”, проломио се српски војнички завет „Стараћемо се!”

По свршеном парадном маршу, војска се постројила у круг са једном отвореном страном према царској свити, а цар на своме алату, сам без икакве пратње, стаде у средину полукруга окружен добровољцима, одакле је изговорио, колико још памтим, следеће речи: „Срећан сам што сам у вама имао прилике да сретнем онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет.

Бићу још срећнији када по завршетку овог рата видим Србију велику и снажну!” Тог сунчаног мајског дана дуго се проламало „живео”, док се цар, очигледно добро расположен, вратио у круг своје породице и свите.

„Тих дана био сам просто опијен и ван себе од усхићења и радости што је моја маленкост учествовала у тако великом догађају. Поносио сам се што сам Србин и био сам спреман поднети све муке и патње за остварење наших циљева”, казује у својим мемоарима Светислав.

А, тих дана завршено је формирање 4. пешадијског пука и помоћних трупа те је тако комплетирана дивизија 15. маја од око 13.000 српских добровољаца положила заклетву на верност краљу Србије Петру Првом, а чекао их је фронт у Добруџи…


http://www.politika.rs/scc/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-sccpskim-dobrovoljcima


*****

Ruski car odao počast srpskim dobrovoljcima

Politika
Autor: Olga Janković
February 18, 2017

Светислав Света Радуловић (Фото Из књиге „Мемоари једног војника”)
 

"Aprila 1916. stigli smo u Odesu. Naša povorka iskićena zastavama i vojnički postrojena, uputila se kroz grad do štaba Srpskog dobrovoljačkog odreda u ulicu Baljšaja Arnautskaja. Posle užasne sibirske zime, u Odesi nas je dočekalo divno i toplo proleće. Narod ruski nas je svuda u prolazu pozdravljao i uzvikivao: „Da zdravstvujut Serbi, geroji“, jer je ovde već bilo oko 8.000 srpskih dobrovoljaca”, piše u memoarima Pančevac Svetislav Sveta Radulović, tada mladi bankarski činovnik opisujući delić svog dugog ratnog puta ruskim frontom od Iljeva, Voronježa i Ufe do logora u Sibiru i pridruživanju dobrovoljačkim jedinicama, koje su se obučavale na obali Crnog mora.

Svetislav Sveta Radulović je, treba reći, bio jedno od osmoro dece pančevačkog sveštenika Dušana Radulovića i majke Jelene, iz ugledne familije Bikar.

Rastao je i vaspitavan u porodici čija je glava protojerej ovdašnji takođe bio stradalnik već od prvih dana Velikog rata.

Uhapšen i interniran najpre u rumunski Arad, potom u Peštu, a po oslobođenju iako ozbiljno narušenog zdravlja, aktivan u dobrotvornim, prosvetnim i humanim društvima.

Kao član Narodnog veća, protojerej Radulović je bio i u deputaciji kod kralja da izjavi prisajedinjenje Vojvodine majci Srbiji.

Dvadesetogodišnji Sveta je tog aprila za sobom imao gotovo dve godine ratovanja i zarobljeničkog staža na ruskom frontu. Nedugo po dolasku u Odesu, tačnije prvih dana maja, piše on, biva saopšteno da će Njegovo visočanstvo car Nikolaj Drugi Aleksandrovič Romanov sa svojom pratnjom izvršiti smotru vojske. Neki viši ruski oficiri su pokazali zabrinutost povodom dolaska cara pred dobrovoljce, pozvali su načelnika štaba 1. srpske dobrovoljačke divizije, majora Maksimovića i upitali ga da li može da garantuje da niko od dobrovoljaca „neće nešto nauditi caru i njegovoj porodici”. I zaista, dobrovoljci su osvetlali svoj obraz u defileu pred carem, a kasnije u Dobrudži dokazali da su „vitezovi bez straha”, dodaje Radulović.

Smotra je tako održana na polju Hodinka kraj Odese, pred carem, njegovom porodicom i velikom carskom pratnjom. Jašući na konju car je obišao 1, 2. i 3. puk pozdravljajući vojsku: „Pomozi Bog junaci!”

„Gledajući svojim blagim očima lica naša, kao da je hteo da se unese u dušu našu, da nam ulije utehu za pretrpljeno i nadu u ostvarenje onoga za čim je naša duša tada čeznula, za oslobođenjem naše Otadžbine. Odgovorismo uz gromoglasne povike: „Bog ti pomogao!”, pribeležio je mladi dobrovoljac.

Car je potom odjahao na mesto sa kog je posmatrao defile trupa. Nailazili su pukovi u smaknutom poretku, u dve linije bataljona.

Pisac ističe da je držanje, ravnanje i korak dobrovoljaca bilo ravno onome koji se mogu videti u mirno vreme i po garnizonima. Na carevu izjavu zadovoljstva – „Očenj harašo!”, prolomio se srpski vojnički zavet „Staraćemo se!”

Po svršenom paradnom maršu, vojska se postrojila u krug sa jednom otvorenom stranom prema carskoj sviti, a car na svome alatu, sam bez ikakve pratnje, stade u sredinu polukruga okružen dobrovoljcima, odakle je izgovorio, koliko još pamtim, sledeće reči: „Srećan sam što sam u vama imao prilike da sretnem onaj deo hrabre srpske vojske, čijoj se hrabrosti divi ceo svet.

Biću još srećniji kada po završetku ovog rata vidim Srbiju veliku i snažnu!” Tog sunčanog majskog dana dugo se prolamalo „živeo”, dok se car, očigledno dobro raspoložen, vratio u krug svoje porodice i svite.

„Tih dana bio sam prosto opijen i van sebe od ushićenja i radosti što je moja malenkost učestvovala u tako velikom događaju. Ponosio sam se što sam Srbin i bio sam spreman podneti sve muke i patnje za ostvarenje naših ciljeva”, kazuje u svojim memoarima Svetislav.

A, tih dana završeno je formiranje 4. pešadijskog puka i pomoćnih trupa te je tako kompletirana divizija 15. maja od oko 13.000 srpskih dobrovoljaca položila zakletvu na vernost kralju Srbije Petru Prvom, a čekao ih je front u Dobrudži…


http://www.politika.rs/sr/clanak/374514/Ruski-car-odao-pocast-srpskim-dobrovoljcima


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****