Sunday, March 1, 2015

Svakog utorka besplatan ulaz u ISTORIJSKI MUZEJ SRBIJE / "Mondo.rs" February 27, 2015

Mondo.rs
February 27, 2015

Istorijski muzej Srbije, nаkon velikog interesovаnjа jаvnosti zа besplаtаn ulаz u Muzej nа Dаn držаvnosti Republike Srbije, odlučio dа od 1. mаrtа, posetioci svаkog utorаkа mogu besplаtno dа vide аktuelne izložbe.


Posetioci će imati priliku da od 9. mаrtа vide postаvku "Srbijа 1914" i njenu temаtsku ekstenziju izložbu "Žensko lice Velikog rаtа", kаo i nedаvno otvorenu izložbu "Srbijа u srcu Čehа. Vlаdislаv Titelbаh (1847–1925) i njegovo vreme", kojа će trаjаti do 31. mаrtа.

U Konku knezа Milošа zаinteresovаni imаju priliku dа se upoznаju sа stаlnom postаvkom, kojа obuhvаtа аmbijentnаlno izlаgаčke celine pod nаzivom "Život u Srbiji u 19. veku" u bočnim sobаmа prizemljа i postаvku "Miloš Obrenović– dinаstijа, istorijа, mit" u prostorijаmа nа sprаtu Konаkа.

Izložbe Istorijskog muzejа Srbije su reаlizovаne uz podršku i pokroviteljstvo Ministаrstvа kulture i informisаnjа Republike Srbije.

Izložbа "Srbijа 1914" nаstoji dа posetiocimа nа edukаtivаn i interаktivаn 3D nаčin približi politički, kulturni, nаučni i privredni uspon Srbije sа početkа 20. vekа, dogаđаje koji su prethodili sаmom rаtu (Cаrinski rаt, Aneksionа krizа, bаlkаnski rаtovi, Sаrаjevski аtentаt, Julskа krizа i Niškа deklаrаcijа) i srpske vojne uspehe iz 1914, prve godine Prvog svetskog rаtа.

Autori koncepcije izložbe su muzejski sаvetnik Nebojšа Dаmnjаnović, višа kustoskinjа Snežаnа Solunаc(Istorijski muzej Srbije) i Vuk Obrаdović(Vojni muzej).

U okviru postаvke "Srbijа 1914" zаinteresovаni mogu dа posete i izložbu "Žensko lice Velikog rаtа", kojа prezentuje rаzličitа licа ženа učesnicа Prvog svetskog rаtа, njihove rаzličite položаje i аngаžmаne kroz 4 ideаl – tipskа modelа, nа dvа frontа delovаnjа: ženа kod kuće - grаđаnkа i ženа sа selа, i ženа direktnа učesnicа rаtnih sukobа - vojnik i pripаdnicа sаnitetskih misijа.

Temom su obuhvаćene, kаko аnonimne pripаdnice ženske populаcije tаko i poznаtа i mаnje poznаtа ženskа licа kojа su učestvovаlа u Velikom rаtu poput nаjodlikovаnije žene Velikog rаtа Milunke Sаvić, dobrovoljke "Gvozdenog pukа", Sofije Jovаnović, Lenkа Rаbаsović, Flore Sends, poznаtijа kаo "srpskа Engleskinjа", crnogorskih heroinа, Vаsilije Vukotić i Milice Miljаnov i mnogih drugih.

Autorkа izložbe je kustoskinjа mа Drаgаnа Spаsojević, dok je postаvku dizаjnirаlа kustoskinjа Izаbelа Mаrtinov– Tomović.


http://mondo.rs/a773864/Zabava/Kultura/Besplatan-ulaz-u-Istorijski-muzej-Srbije.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, February 24, 2015

SEĆANJE NA GRAD SMRTI U Valjevu pre 100 godina od tifusa umrlo 10.000 vojnika, civila i lekara / "Blic Online" February 18, 2015

Blic Online
Predrag Vujanac
18. 02. 2015.

Pre tačno 100 godina Valjevo je bilo grad smrti, jer je u februaru 1915. zbog epidemije tifusa umrlo oko 10.000 vojnika i civila. S njima su u smrt otišla i 22 lekara, kojih se Valjevo takođe seća vek posle Prvog svetskog rata.

Ambasador SAD Majkl Kirbi polaže venac na grob dr Semjuela Kuka

“Valjevo grad bolnica” predstavlja niz programa kojim će od aprila, kada je stogodišnjica smrti čuvene srpske slikarke Nadežde Petrović, biti obeležen i vek valjevske ratne bolnice.

Pevao crnačke pesme Dr Semjuel Kuk
 
Grad na Kolubari je tada imao oko 3.600 stanovnika, a u jednom trenutku u njemu je bilo čak 15.685 ranjenika, pa je čak 30 objekata, kuća, škola i kafana bilo pretvoreno u bolnice, gde se 26 lekara, umesto potrebnih 150, borilo protiv epidemije tifusa.
 
Deo osoblja valjevske ratne bolnice iz 1915. godine
 
- U jeku epidemije dnevno je umiralo i više od 100 ljudi. Procenjeno je da je tokom epidemije umrlo više od 3.500 vojnika, 4.000 civila i oko 2.000 austrougarskih zarobljenika. Među stradalima bili su i oni koji su se borili sa epidemijom, lekari, bolničari i pomoćno medicinsko osoblje. Koliko se danas zna, umrlo je 12 srpskih lekara, dva studenta medicine - priča Vladimir Krivošejev, direktor valjevskog muzeja koji priprema izložbu “Valjevo grad bolnica”.

Valjevska ratna bolnica
 
Među lekarskim žrtvama, dve osobe se posebno izdvajaju. Najpre, dr Semjuel Albert Kuk (Njujork 1878 - Valjevo 1915) koji je samoinicijativno početkom 1915. iz misije američkog Crvenog krsta, dok SAD još nisu ni učestvovale u ratu, došao u Valjevo. Dok se nije razboleo od tifusa, kolege je zabavljao pevanjem crnačkih duhovnih pesama, a vakcinu koja je trebala da ga zaštiti od bolesti, ustupio je ranjenim srpskim vojnicima. Sahranjen je na brdu Vidrak, a na njegov grob nedavno je venac položio ambasador SAD Majkl Kirbi.
 
Podlegla u 28. godini Draginja Babić
 
Tifus je odneo i Valjevku dr Draginju Babić (1887-1915), prvu Srpkinju koja je završila studije medicine na Berlinskom univerzitetu.

Na početku rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice, ali je posle Kolubarske bitke odlučila da se vrati u rodni grad, kada su iz njega svi bežali i da pomogne svojim Valjevcima. Imala je tek 28 godina, a za humanost, hrabrost i požrtvovanje Draginja je od SPC odlikovana Ordenom Svetog Save.

Grad smrti pre jednog veka tako je, kako ističe, bio i mesto međunarodne solidarnosti i viteštva, gde dojučerašnji neprijatelji zajednički dele parče hleba, zavoj, lek i zajedno čekaju spasenje ili smrt.


Lečili ranjenike obe vojske

- U lečenju ranjenika i bolesnika učestvovali su i dobrovoljci i bolničarke iz Škotske, Rusije, Francuske, SAD, Holandije... Osobenost valjevske ratne bolnice je u tome da je malobrojni srpski sanitet, što je do tada bilo nezabeleženo u istoriji, ravnopravno lečio ranjenike i bolesnike obe vojske, srpske i austrougarske - kaže novinar Slobodan Raković, autor dokumentarno-igranog filma “Valjevska bolnica”.


http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/535834/SECANJE-NA-GRAD-SMRTI-U-Valjevu-pre-100-godina-od-tifusa-umrlo-10000-vojnika-civila-i-lekara


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 
 

Monday, February 23, 2015

Обнова спомен-капеле у Вардишту код Вишеграда почеће ове године, када се навршава један вијек од погибије 440 бораца на том мјесту у Првом свјетском рату. / Obnova spomen-kapele u Vardištu kod Višegrada počeće ove godine / "СРНА/SRNA" February 21, 2015

СРНА
February 21, 2015



ВИШЕГРАД, 21. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Обнова спомен-капеле у Вардишту код Вишеграда почеће ове године, када се навршава један вијек од погибије 440 бораца на том мјесту у Првом свјетском рату.

Спомен-капела у Вардишту, у чијем сутерену се налази и костурница, подигнута је 1932. године као знак сјећања на страдање српских војника 1915. године.

Инцијатива о њеној обнови потекла је од Српског соколског друштва "Соко" из Добруна и Црквене општине Вардиште.

Пројекат обнове наредних дана направиће грађевинска секција која дјелује при соколском друштву, а након тога почеће и прве активности у које ће се укључити чланови свих секција "Сокола".

Предсједник Одбора за обнову и санацију архимандрит Јован Гардовић најавио је да ће ускоро упутити позив ресорним министарствима влада Републике Српске и Србије, општини Вишеград, Митрополији дабробосанској, борачкој и другим патриотским организацијама да се укључе у обнову.

Архимандрит Јован каже да ће радови на обнови потрајати до наредне године.

Предсједник грађевинске секције Милан Комад најавио је скори почетак радова и додао да ће велика пажња бити посвећена уређењу простора око капеле и чишћењу пута за пјешаке од граничног прелаза Вардиште, као и санацији постојећег пута.

"Све то ће бити саставни дио будућег спомен-парка Вардиште", рекао је Комад.

Драго Јевтић из Мјесне заједнице Вардиште подсјетио је да је спомен-капела између два свјетска рата два пута санирана, али да је зуб времена учинио своје.

"У акцију ће се укључити и становници Вардишта, а очекујемо да нам се прикључе и наше комшије из Мокре Горе у Србији", изјавио је Јевтић.

Предсједник Српског соколског друштва "Соко" Славко Хелета истакао је да постоји патриотски дуг према родољубима који су дали животе за српску слободу.

Одбор за обнову и санацију спомен-капеле у Вардишту планирао је и штампање посебне брошуре и проспеката, који би били доступни туристима.




*****

SRNA
February 21, 2015

POČINjE OBNOVA SPOMEN-KAPELE U VARDIŠTU


VIŠEGRAD, 21. FEBRUARA /SRNA/ - Obnova spomen-kapele u Vardištu kod Višegrada počeće ove godine, kada se navršava jedan vijek od pogibije 440 boraca na tom mjestu u Prvom svjetskom ratu.

Spomen-kapela u Vardištu, u čijem suterenu se nalazi i kosturnica, podignuta je 1932. godine kao znak sjećanja na stradanje srpskih vojnika 1915. godine.

Incijativa o njenoj obnovi potekla je od Srpskog sokolskog društva "Soko" iz Dobruna i Crkvene opštine Vardište.

Projekat obnove narednih dana napraviće građevinska sekcija koja djeluje pri sokolskom društvu, a nakon toga počeće i prve aktivnosti u koje će se uključiti članovi svih sekcija "Sokola".

Predsjednik Odbora za obnovu i sanaciju arhimandrit Jovan Gardović najavio je da će uskoro uputiti poziv resornim ministarstvima vlada Republike Srpske i Srbije, opštini Višegrad, Mitropoliji dabrobosanskoj, boračkoj i drugim patriotskim organizacijama da se uključe u obnovu.

Arhimandrit Jovan kaže da će radovi na obnovi potrajati do naredne godine.

Predsjednik građevinske sekcije Milan Komad najavio je skori početak radova i dodao da će velika pažnja biti posvećena uređenju prostora oko kapele i čišćenju puta za pješake od graničnog prelaza Vardište, kao i sanaciji postojećeg puta.

"Sve to će biti sastavni dio budućeg spomen-parka Vardište", rekao je Komad.

Drago Jevtić iz Mjesne zajednice Vardište podsjetio je da je spomen-kapela između dva svjetska rata dva puta sanirana, ali da je zub vremena učinio svoje.

"U akciju će se uključiti i stanovnici Vardišta, a očekujemo da nam se priključe i naše komšije iz Mokre Gore u Srbiji", izjavio je Jevtić.

Predsjednik Srpskog sokolskog društva "Soko" Slavko Heleta istakao je da postoji patriotski dug prema rodoljubima koji su dali živote za srpsku slobodu.

Odbor za obnovu i sanaciju spomen-kapele u Vardištu planirao je i štampanje posebne brošure i prospekata, koji bi bili dostupni turistima. 




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


Saturday, February 21, 2015

The Chetnik Movement is born as rebel volunteer fighters defend their Christian lands from the Turks in the final decades of Ottoman rule in the Balkans / "Да подсетимо...четнички покрет је настао 1903. године...За време балканских ратова и Великог рата чинили су основну структуру добровољачког покрета."


Aleksandra's Note: The Serbian Chetnik movement was born in 1903 during the final decades of Turkish Ottoman Empire rule in the Balkans. Its founder was Vojin Popovic, known as Voyvoda Vuk. These special "armed rebel bands" were called "komiti" (Turkish) or "Cheta" (Serbian) from which originated the name "Chetniks".  The role of the Chetniks was to defend and protect the Serbian Orthodox Christians under the control of the Turkish Ottoman Empire (Moslems) in the Serbian lands. During the period of the Balkan Wars in 1912 and 1913 and the First World War 1914-1918, the Chetniks established the basic structure of the military volunteer movement, which contributed greatly to the victory of the Christian Serbians over the Ottoman Empire and the subsequent withdrawal of the Turks from the Serbian lands.

The Chetniks became legendary guerrilla forces and their honorable history is one of true patriotism - love and loyalty for their people and their homeland.
 
Sincerely,
 
Aleksandra Rebic

 

Statue in Belgrade, Serbia of Voyvoda Vuk Popovic,
founder of the Chetnik Movement in 1903.
Photo by Aleksandar Marković on Panoramio.
 
Војин Поповић звани војвода Вук
 
 
 
 
Удружење ратних добровољаца 1912 -1918 њихових потомака и поштовалаца 
na Facebook.

"Да подсетимо... четнички покрет је настао 1903. године. Основао га је Војин Поповић звани војвода Вук. Одреди су називани комитама одакле и настаје име четници. Улога четника, комита, била је да брани Србе који су још били под турском влашћу у Старој Србији.


За време балканских ратова и Великог рата чинили су основну структуру добровољачког покрета."

na Facebook.



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 

Wednesday, February 18, 2015

Најтежи српски пораз у победничкој 1914. [Битка код Легета] / Najteži srpski poraz u pobedničkoj 1914. [Bitka kod Legeta] / "Politika" February 17, 2015

Politika
Jovan Gajić
Objavljeno: 17.02.2015.
 
У бици код Легета, о којој се мало говори, страдало је, или заробљено, више од шест хиљада бораца Тимочке дивизије.
 
Српски војници прелазе реку Саву у септембру 1914. године.
 
„Кад почеше да се даве, наста запомагање које је још више поколебало морал код осталих лако рањених и војника који су напустили стрељачки строј ка мосту створи се на мах метеж да сви присутни официри са револвером у руци нису били у стању да метеж отклоне и ред и мир поврате. Ова паника трајала је читав сат док се поново није створио мир...”

Ово, између осталог, стоји у извештају пуковника Драгутина Ристића, команданта 13. пука „Хајдук Вељко”, који се борио у саставу Тимочке дивизије првог позива. У њему је описано страдање српске војске до којег је дошло у бици код Легета, вођеној од 5. до 7. септембра 1914. године. Тада је, на пољу Легет, осам километара удаљеном од Сремске Митровице, као и приликом неуспешног форсирања Саве смрт нашло више од две хиљаде, а у заробљеништво одведено близу пет хиљада српских војника, који су се борили у саставу 13. и 15. пука Тимочке дивизије. Свега њих око шест стотина успело је да се спасе и некако доплива до десне обале Саве...

Како је дошло до овог, вероватно највећег неуспеха српске војске у првој ратној години? Битка код Легета била је само део „Сремске операције” изведене у првој половини септембра, после победе српске војске у Церској бици. Тада је, на инсистирање савезника, пре свега Француске и Русије, српска војска прешла у Срем, како би за себе везала што више аустроугарских трупа и тиме, бар делимично растеретила источни фронт, где се руска војска (посебно у Галицији) налазила у неповољном положају. Тако се српска војска упустила у операцију за коју није имала довољно ни људства, ни муниције, нити техничке опремљености.

За ту акцију биле су одређене Прва и Друга армија. Прва армија имала је више среће. Она се шестог септембра код Купинова пребацила у Срем и после успешно изведених операција 12. септембра избила на линију Нови Бановци – Попинци – Буђановци, да би се, два дана касније, понтонским мостом вратила у Србију. Друга армија, тачније један њен део – Тимочка дивизија првог позива добила је деликатан задатак да, код Чеврнтије (седам километара низводно од Мачванске Митровице) изврши демонстративни прелаз преко Саве, како би заварала непријатеља да ће из тог правца уследити главни удар српске војске. Али тај маневар од самог почетка наишао је на бројне тешкоће. Дивизија је била већ исцрпљена бројним маршевима и раније вођеним борбама, недостајало је артиљеријске муниције, опреме и искуства у форсирању већих речних токова...

Ипак, 13, као и делови 15 пешадијског пука, у ноћи између 5. и 6. септембра код линије Чеврнтија–Легет прешли су Саву и тако извршили наређење команде. Њихов продор према Шашинцима и Сремској Митровици у почетку је ишао жељеним током, али убрзо су се појавили проблеми. Аустроугарске трупе биле су знато бројније него што се мислило, а ускоро им је стигло и појачање. Српским трупама појачање, међутим, није пристизало, појавила се и несташица муниције, које је крајем дана готово сасвим нестало, а било је и веома озбиљних пропуста у командовању.

Уследили су све јачи напади, појавили су се аустроугарски „аероплани” и монитори (речни бродови), па је у вечерњим часовима Тимочка дивизија била принуђена на повлачење према Сави. Тамо их је, међутим дочекало још веће изненађење – понтонски мост није био завршен услед недостатка материјала, сталних напада противника и чињенице да се није на време приступило његовом утврђивању. То је био увод у катастрофу која је ускоро уследила.

„У том тренутку била је јасна ситуација да ће трупе на левој обали Саве бити отцепљене од моста, да мост неће моћи нико да искористи пошто није готов, близина непријатеља почела се осећати у све јачем дејству, а узбуђеност је била све већа док најпосле није маса као бујица појурила ка мосту да тражи спаса. У том тренутку непријатељ је извршио јуриш. Мост је под притиском масе попустио и моснице се сломише. Маса је попадала у Саву, а неки су почели да прелазе мост који је непријатељ тукао јаком пешадијском ватром”, записао је Драгутин Ристић.

Осим великих жртава међу војницима Тимочке дивизије, ова операција за последицу је имала и одмазду над српским становништвом у Срему, посебно у Сремској Митровици и околини, које су извршиле власти Аустроугарске. Неуспех битке на Легету за последицу је имао и смењивање већег броја официра, а неки од њих били су изведени и пред војни суд. Било је и другачијих примера, па је тако храброшћу санитетског мајора др Миливоја Петровића, који је препливао Саву, спасена ратна застава 13. пука. Мада је Сремска операција, у целини оцењена као успешна. О овој бици се дуго није говорило, јер је представљала највећи и најтрагичнији пораз српске војске у првој ратној години.

Смрт Миливоја Михајловића

Међу војницима Тимочке дивизије који су нашли смрт у бици на Легету био је и Миливоје Михајловић, трговац у селу Војник код Деспотовца. Он је деда нашег познатог писца, академика Драгослава Михаиловића. Имао је четири сина – Живорада рођеног 1902, Божидара рођеног 1904, Бранислава (оца академика Михаиловића) рођеног 1907. и најмлађег Димитрија рођеног 1909. године. Био је ожењен Милицом из породице Николић. Родио се у Ћуприји и почетком рата имао око 35 година.

Околности под којима је изгубио живот, као и место на којем је сахрањен до данас су осталим непознати, а битка код Легета била је само увод у несрећу која је задесила његову породицу. Његов унук, академик Драгослав Михаиловић сматра да је пораз у овој бици, у великој мери и последица озбиљних пропуста у српској Врховној команди, укључујући и регента Александра, будући да су недовољно припремљену војску послали у операцију унапред осуђену на неуспех.

„Мој деда Миливоје Михајловић био је војник Тимочке дивизије и страдао је током операције код Легета, а моја бака је умрла од туге када је чула да јој је муж погинуо. Оставили су иза себе четири дечака, узраста од пет до дванаест година, на које је смрт родитеља оставила велике последице, тако да нису добро прошли у животу. Нисам успео да сазнам околности под којима је страдао, нити место где је сахрањен. О овом догађају се код нас, никада није довољно говорило, мада је од њега прошло већ више од сто година. Сматрам да је Први светски рат био трагедија за Србију, због огромних жртава које смо поднели. На то указује и битка на Легету чије последице моја породица осећа, ево и после једног века”, напомиње академик Михаиловић.

Изложба у Музеју Срема

„Овај камен, тек је трошан знамен да се смртник бесмртности диви, а слобода и јединство рода жртви вашој спомени су живи”, пише на споменику од камена и опеке, подигнутом, у облику призме од стране соколског друштва из Сремске Митровице, још 23. септембра 1923. године. Споменички комплекс који чини и мањи парк, обновљен је прошле године, у оквиру обележавања стогодишњице битке на Легету. Митровчани су, и низом других манифестација обележили овај догађај, а у Музеју Срема отворена је и изложба под називом „Битка на Легету”, која и даље траје. „Прикупили смо велику грађу – новинске написе, официрске дневнике и извештаје, оружје и фотографије како би сачували успомену на овај догађај и његове последице, како по војску тако и по град Сремску Митровицу и становништво овог краја”, истиче историчар Оливера Делић, саветник у Музеју Срема.


Јован Гајић
објављено: 17.02.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Najtezi-srpski-poraz-u-pobednickoj-1914.sr.html

*****
 
Najteži srpski poraz u pobedničkoj 1914. [Bitka kod Legeta]
 
U bici kod Legeta, o kojoj se malo govori, stradalo je, ili zarobljeno, više od šest hiljada boraca Timočke divizije
 
Srpski vojnici prelaze reku Savu u septembru 1914. godine.
 
„Kad počeše da se dave, nasta zapomaganje koje je još više pokolebalo moral kod ostalih lako ranjenih i vojnika koji su napustili streljački stroj ka mostu stvori se na mah metež da svi prisutni oficiri sa revolverom u ruci nisu bili u stanju da metež otklone i red i mir povrate. Ova panika trajala je čitav sat dok se ponovo nije stvorio mir...”

Ovo, između ostalog, stoji u izveštaju pukovnika Dragutina Ristića, komandanta 13. puka „Hajduk Veljko”, koji se borio u sastavu Timočke divizije prvog poziva. U njemu je opisano stradanje srpske vojske do kojeg je došlo u bici kod Legeta, vođenoj od 5. do 7. septembra 1914. godine. Tada je, na polju Leget, osam kilometara udaljenom od Sremske Mitrovice, kao i prilikom neuspešnog forsiranja Save smrt našlo više od dve hiljade, a u zarobljeništvo odvedeno blizu pet hiljada srpskih vojnika, koji su se borili u sastavu 13. i 15. puka Timočke divizije. Svega njih oko šest stotina uspelo je da se spase i nekako dopliva do desne obale Save...

Kako je došlo do ovog, verovatno najvećeg neuspeha srpske vojske u prvoj ratnoj godini? Bitka kod Legeta bila je samo deo „Sremske operacije” izvedene u prvoj polovini septembra, posle pobede srpske vojske u Cerskoj bici. Tada je, na insistiranje saveznika, pre svega Francuske i Rusije, srpska vojska prešla u Srem, kako bi za sebe vezala što više austrougarskih trupa i time, bar delimično rasteretila istočni front, gde se ruska vojska (posebno u Galiciji) nalazila u nepovoljnom položaju. Tako se srpska vojska upustila u operaciju za koju nije imala dovoljno ni ljudstva, ni municije, niti tehničke opremljenosti.

Za tu akciju bile su određene Prva i Druga armija. Prva armija imala je više sreće. Ona se šestog septembra kod Kupinova prebacila u Srem i posle uspešno izvedenih operacija 12. septembra izbila na liniju Novi Banovci – Popinci – Buđanovci, da bi se, dva dana kasnije, pontonskim mostom vratila u Srbiju. Druga armija, tačnije jedan njen deo – Timočka divizija prvog poziva dobila je delikatan zadatak da, kod Čevrntije (sedam kilometara nizvodno od Mačvanske Mitrovice) izvrši demonstrativni prelaz preko Save, kako bi zavarala neprijatelja da će iz tog pravca uslediti glavni udar srpske vojske. Ali taj manevar od samog početka naišao je na brojne teškoće. Divizija je bila već iscrpljena brojnim marševima i ranije vođenim borbama, nedostajalo je artiljerijske municije, opreme i iskustva u forsiranju većih rečnih tokova...

Ipak, 13, kao i delovi 15 pešadijskog puka, u noći između 5. i 6. septembra kod linije Čevrntija–Leget prešli su Savu i tako izvršili naređenje komande. Njihov prodor prema Šašincima i Sremskoj Mitrovici u početku je išao željenim tokom, ali ubrzo su se pojavili problemi. Austrougarske trupe bile su znato brojnije nego što se mislilo, a uskoro im je stiglo i pojačanje. Srpskim trupama pojačanje, međutim, nije pristizalo, pojavila se i nestašica municije, koje je krajem dana gotovo sasvim nestalo, a bilo je i veoma ozbiljnih propusta u komandovanju.

Usledili su sve jači napadi, pojavili su se austrougarski „aeroplani” i monitori (rečni brodovi), pa je u večernjim časovima Timočka divizija bila prinuđena na povlačenje prema Savi. Tamo ih je, međutim dočekalo još veće iznenađenje – pontonski most nije bio završen usled nedostatka materijala, stalnih napada protivnika i činjenice da se nije na vreme pristupilo njegovom utvrđivanju. To je bio uvod u katastrofu koja je uskoro usledila.

„U tom trenutku bila je jasna situacija da će trupe na levoj obali Save biti otcepljene od mosta, da most neće moći niko da iskoristi pošto nije gotov, blizina neprijatelja počela se osećati u sve jačem dejstvu, a uzbuđenost je bila sve veća dok najposle nije masa kao bujica pojurila ka mostu da traži spasa. U tom trenutku neprijatelj je izvršio juriš. Most je pod pritiskom mase popustio i mosnice se slomiše. Masa je popadala u Savu, a neki su počeli da prelaze most koji je neprijatelj tukao jakom pešadijskom vatrom”, zapisao je Dragutin Ristić.

Osim velikih žrtava među vojnicima Timočke divizije, ova operacija za posledicu je imala i odmazdu nad srpskim stanovništvom u Sremu, posebno u Sremskoj Mitrovici i okolini, koje su izvršile vlasti Austrougarske. Neuspeh bitke na Legetu za posledicu je imao i smenjivanje većeg broja oficira, a neki od njih bili su izvedeni i pred vojni sud. Bilo je i drugačijih primera, pa je tako hrabrošću sanitetskog majora dr Milivoja Petrovića, koji je preplivao Savu, spasena ratna zastava 13. puka. Mada je Sremska operacija, u celini ocenjena kao uspešna. O ovoj bici se dugo nije govorilo, jer je predstavljala najveći i najtragičniji poraz srpske vojske u prvoj ratnoj godini.

Smrt Milivoja Mihajlovića

Među vojnicima Timočke divizije koji su našli smrt u bici na Legetu bio je i Milivoje Mihajlović, trgovac u selu Vojnik kod Despotovca. On je deda našeg poznatog pisca, akademika Dragoslava Mihailovića. Imao je četiri sina – Živorada rođenog 1902, Božidara rođenog 1904, Branislava (oca akademika Mihailovića) rođenog 1907. i najmlađeg Dimitrija rođenog 1909. godine. Bio je oženjen Milicom iz porodice Nikolić. Rodio se u Ćupriji i početkom rata imao oko 35 godina.

Okolnosti pod kojima je izgubio život, kao i mesto na kojem je sahranjen do danas su ostalim nepoznati, a bitka kod Legeta bila je samo uvod u nesreću koja je zadesila njegovu porodicu. Njegov unuk, akademik Dragoslav Mihailović smatra da je poraz u ovoj bici, u velikoj meri i posledica ozbiljnih propusta u srpskoj Vrhovnoj komandi, uključujući i regenta Aleksandra, budući da su nedovoljno pripremljenu vojsku poslali u operaciju unapred osuđenu na neuspeh.

„Moj deda Milivoje Mihajlović bio je vojnik Timočke divizije i stradao je tokom operacije kod Legeta, a moja baka je umrla od tuge kada je čula da joj je muž poginuo. Ostavili su iza sebe četiri dečaka, uzrasta od pet do dvanaest godina, na koje je smrt roditelja ostavila velike posledice, tako da nisu dobro prošli u životu. Nisam uspeo da saznam okolnosti pod kojima je stradao, niti mesto gde je sahranjen. O ovom događaju se kod nas, nikada nije dovoljno govorilo, mada je od njega prošlo već više od sto godina. Smatram da je Prvi svetski rat bio tragedija za Srbiju, zbog ogromnih žrtava koje smo podneli. Na to ukazuje i bitka na Legetu čije posledice moja porodica oseća, evo i posle jednog veka”, napominje akademik Mihailović.

Izložba u Muzeju Srema

„Ovaj kamen, tek je trošan znamen da se smrtnik besmrtnosti divi, a sloboda i jedinstvo roda žrtvi vašoj spomeni su živi”, piše na spomeniku od kamena i opeke, podignutom, u obliku prizme od strane sokolskog društva iz Sremske Mitrovice, još 23. septembra 1923. godine. Spomenički kompleks koji čini i manji park, obnovljen je prošle godine, u okviru obeležavanja stogodišnjice bitke na Legetu. Mitrovčani su, i nizom drugih manifestacija obeležili ovaj događaj, a u Muzeju Srema otvorena je i izložba pod nazivom „Bitka na Legetu”, koja i dalje traje. „Prikupili smo veliku građu – novinske napise, oficirske dnevnike i izveštaje, oružje i fotografije kako bi sačuvali uspomenu na ovaj događaj i njegove posledice, kako po vojsku tako i po grad Sremsku Mitrovicu i stanovništvo ovog kraja”, ističe istoričar Olivera Delić, savetnik u Muzeju Srema.


Jovan Gajić
objavljeno: 17.02.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Najtezi-srpski-poraz-u-pobednickoj-1914.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


Monday, February 16, 2015

Dirljiva priča o jednom srpskom vojniku i njegovom psu [Luka Soldatović i njegov pas Tref] / "Vesti Online" February 15, 2015

Vesti-Online
Nedelja 15.02.2015.

Kada je izbio Prvi svetski rat 1914. godine Luka Soldatović se zatekao u Beogradu, gde se javio na zborno mesto kao rezervni narednik-telegrafista. Komandira voda je obavestio da, pošto je lovac, ima psa, koga, budući da je samac, nema kome da ostavi i zamolio za odobrenje da ga povede sobom. Komandir voda se složio i pas je krenuo sa Lukom na front. Pas, koga je zvao Tref, bio je nemački dugodlaki ptičar, odlično dresiran i izvežban za lov na fazane i divlje patke. Iznad svega, bio je veoma privržen svome gospodaru.

Sa vojskom i narodom od Beograda preko Albanije i Soluna nazad do kuće
Foto: Wikipedia
 
Lukin vod je pripadao puku iz sastava poznate Drinske divizije, a on je, kao narednik, komandovao sastavom od desetak vojnika, koji su nosili mobilni telegraf, poljske telefone kao i motalice s kablovima i svi su bili naoružani puškama. Luka je pored puške i službenog pištolja poneo i svoj privatni lovački revolver.

Luka i njegov vod učestvovali su u Cerskoj (od 12. do 20. avgusta 1914) i Kolubarskoj bici (od 16. novembra do 16. decembra 1914) u kojima je srpska vojska pobedila i oslobodila Srbiju od austrougarskih snaga. S narednikom Lukom sve vreme bio je i njegov pas Tref.

Lukino telegrafsko odeljenje u ovim i kasnijim borbama često je imalo veoma delikatne i opasne zadatke - bili su zaduženi za uspostavljanje telefonske veze između komandira četa, bataljona, pukova i komande divizije. Razvlačenje telefonskih linija vršeno je često i u toku same borbe, što je značilo da ponekad moraju i puzeći da pređu preko tkozvane ničije zemlje. Takođe, telefonske linije su često bile pokidane dejstvom austrougarske artiljerije, pa je Luka sa svojim vojnicima pod žestokom puščanom i mitraljeskom, a često i artiljerijskom, vatrom neprijatelja puzeći išao da te linije ponovo poveže. U tim uslovima većina je bila ranjena, pa nije čudo što je i sam Luka bio ranjen i operisan u Vojnoj bolnici u Nišu.

Posle ovih slavnih pobeda srpska vojska se polako povlačila prema Albaniji. Tu je i Luka sa svojim vezistima. Idu pešice noseći mobilni telegraf, poljske telefone i ostalu neophodnu opremu. Srpska vojska oskudeva u mnogim stvarima, a najviše u hrani, što je postalo evidentno već stupanjem na tlo albanskih gudura.

Luka je nekoliko puta kao iskusan lovac, krećući se često van puteva, primetio da ima zečeva i druge divljači. Izdvajao bi se od svog odeljenja da bi uz pomoć svoga Trefa ulovio nekoliko zečeva, poneku jarebicu, prepelicu ili neku drugu divljač. Ovaj povremeni lov je za Lukino odeljenje bio spasonosan.

Jednoga dana prišao mu je pomoćnik i obavestio ga da već nekoliko dana nisu ništa jeli i sugerisao mu žrtvovanje Trefa. Luka je potegao svoj revolver i zapretio metkom u čelo svakome ko bude dirnuo u psa. Odmah je naredio vojnicima da razgrnu sneg i pod plitkom i oskudnom zemljom potraže mahovinu, paprat, lišajeve, lišće i korenje koje je stavio u kazan. Tako su se hranili danima i spasli od gladi.

Na putu kroz Albaniju pratila ih je žestoka zima i sneg. Hladnoću su, uz oskudnu odevenost i neprikladnu obuću, pojačavali neprestana glad i iscrpljenost od dugog pešačenja. Šatorska krila, kojima su vojnici bili snabdeveni, bila su slaba zamena za pokrivače kojih nije bilo, a Luka bi raskopčao šinjel, prigrlio Trefa i tako su se grejali.

U Draču, pred ukrcavanje na francuski ratni brod, Luka je prinuđen da od Savezničke sanitarne inspekcije moljaka potvrdu o zdravlju psa kako bi i njega ukrcao na brod, jer su se bojali besnila. Na Krfu se posle dugog, napornog i iscrpljujućeg marša bez adekvatne ishrane razboleo od neke zarazne bolesti i petnaest dana ležao u poljskoj bolnici pod šatorom, dok mu je pas Tref neprekidno ležao uz krevet. Posle ozdravljenja i on se pridružio novoformiranoj srpskoj vojsci u Solunu desetkovanoj tifusom i drugim bolestima uslovljenim opštom slabošću i iscrpljenošću.

Pri prvoj smotri novoformiranog puka, koju je izvršio novopostavljeni komandant u pratnji komandira Lukine čete, dogodio se i prvi susret sa psom u stroju.

- Pa, ovo nije lovačko društvo - prosiktao je komandant.

Komandir je objasnio da je to pas narednika Luke, koji ga je, pošto nije hteo da ga ostavi okupatoru, iz Beograda poveo sa sobom. Taj pas je s njim prešao Albaniju, i, ako bog da, vratiće se u Beograd. Tada je komandant prišao Luki, vojnički ga pozdravio i rukovao se.

Kroz nekoliko dana vrši se divizijska smotra, koju vrši general u pratnji komandanta puka. Scena se ponavlja, i komandant puka raportira generalu o Luki i psu. General vojnički pozdravlja Luku. Zatim, regent Aleksandar Karađorđević sa grupom generala Vrhovne komanda vrši smotru nekoliko divizija i scena se opet ponavlja. Regent Aleksandar vojnički pozdravlja Luku, rukuje se i pita za ime. Luka raportira... Poslednja smotra vršena je pred odlazak na Solunski front. Na poslednjoj smotri pred polazak na Solunski front narednikom Lukom i njegovim Trefom oduševio se i francuski general - glavnokomandujući savezničkih snaga - Franše de Pere.

Luka i njegovi vezisti učestvuju u proboju Solunskog fronta. Pas Tref je i na Kajmakčalanu i u jurišima posle toga sve do oslobođenja Beograda i Srbije stalno bio sa svojim gospodarom, s kojim je i posle rata lovio po srpskim poljima i planinama dok dvadesetak godina kasnije nije skončao svoj neobični život.



Hercegovačko poreklo

Luka (Pavle) Soldatović (Bastav kod Osečine, 1886 - Beograd, 1972) bio je trgovac u Beogradu. Učesnik je oba balkanska rata 1912-1913. godine, nosilac Albanske spomenice i još tri ratna odlikovanja. Soldatovići vode poreklo iz Hercegovine.



http://www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/471651/Dirljiva-prica-o-jedno-srpskom-vojniku-i-njegovom-psu


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****



Sunday, February 15, 2015

HRH Crown Prince Alexander II of Serbia extends congratulations to Serbian citizens on the occasion of Serbia's Statehood Day February 15, 2015 / Престолонаследник Александар честита Дан државности грађанима Србије

www.royalfamily.org
February 13, 2015

Karageorge
 
His Royal Highness Crown Prince Alexander II of Serbia
 
“Dear Citizens of Serbia,

There are few days that give us such reliable hope as our holiday Sretenje. The day that reminds us that both nature and people bring every cold period to an end. It gave strength to my ancestor Karadjordje and the insurgents, it gives perseverance to us Karadjordjevics and to our nation.

Serbia is fortunate that the two events, which both externally and internally formed it as a state, are historically matched by the date. The Uprising of 1804, which began the territorial foundation of modern Serbia, i.e. in relation to others; and the adoption of the Sretenje Constitution in 1835 by the people’s representatives.

We, dear citizens, today celebrate the freedom and independence of our country and we celebrate the fact that it is a country that we strive to govern under the highest civil laws and to improve all the time democratic principles, human rights and the respect for all religions and race. That is why my family and I, along with you, experience Sretenje as a day when we celebrate the past and prepare for the future of our Serbia” - said Crown Prince Alexander in his congratulatory message.

http://www.royalfamily.org/crown-prince-alexander-congratulates-statehood-day-to-citizens-of-serbia/

*****

Престолонаследник Александар честита Дан државности грађанима Србије

„Поштовани грађани Србије,

Мало је дана који нам дају толико поуздане наде, као што је наш празник Сретење. Дан који нас подсећа да и природа и људи сваком студеном времену стану на крај. То је давало снагу мом претку Карађорђу и устаницима, то даје истрајност нама Карађорђевићима и нашем народу.

Србија има срећу да се два догађаја, који је споља и изнутра формирају као државу, историјски поклапају по датуму. Устанак из 1804. којим је почело територијално утемељење модерне Србије, дакле у односу на друге; и доношење Сретењског устава 1835. од стране својих, народних представника.

Ми, поштовани грађани, данас славимо слободу и независност на простору у коме живимо и славимо што је тај простор држава коју настојимо да уређујемо по највишим грађанским законима и у којој све време унапређујемо демократска начела, људска права и поштовање свих верских опредељења и националности. Зато и ја и моја породица, заједно са вама, Сретење доживљавамо као дан када обележавамо прошлост а припремамо и славимо будућност Србије“  – истакао је Престолонаследник Александар у својој честитци.


http://www.royalfamily.org/crown-prince-alexander-congratulates-statehood-day-to-citizens-of-serbia/?lang=cir


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 

Friday, February 13, 2015

"RAT I PLAKAT 1914–1918" Izložba - Povodom predstojećeg praznika Dana državnosti, Muzej primenjene umetnosti će otvoriti svoje galerije u nedelju, ponedaljak i utorak (15, 16. i 17. februara 2015) od 12–18 časova.



"Povodom predstojećeg praznika Dana državnosti, Muzej primenjene umetnosti će otvoriti svoje galerije u nedelju, ponedaljak i utorak (15, 16. i 17. februara 2015) od 12–18 časova. Publika će moći da vidi izložbu Rat i plakat 1914–1918 autora Vladimira Čeha. Izložba se održava u okviru Programa obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata pod pokr...oviteljstvom Ministarsva kulture i informisanja i trajaće do kraja februara 2015. godine. Ulaz na izložbu je slobodan.

"Kao završnica izložbe u subotu, 21. februara 2015. godine. u Muzeju primenjene umetnosti biće održan Stručni skup, na kome će stručnjaci različitih oblasti izlagati o ovoj temi: uvodničar će biti autor izložbe Vladimir Čeh, a zatim slede Danilo Šarenac (istorija), Prvoslav Plavšić (komunikacija), Zdravko Mićanović i Slobodan Jovanović (umetnost), Boris Petrović (simboli), Milan Ristović (humor)i Slavimir Stojanović, Doru Bosiok i Mirko Ilić (dizajn).

"Izložba se sastoji iz tri dela: „Plakat u svetu“, „Srbija na plakatu“ i „Plakatu Srbiji“. Na više od dve stotine plakata na panoima i oko pet stotina na velikim televizijskim ekranima prikazano je kako su iste teme bile saopštavane u različitim kulturama, za ostvarenje različitih ciljeva, kako se poruka za istu temu menjalau toku samog rata, kakav je ton imao tekst poruke i kakvu je emociju izazivala slika.Ovi plakati iz vremena Velikog rata, distribuirani su u petnaestak zemalja na četiri kontinenta (Amerika, Evropa, Azija, Australija).

"Replike plakata obezbeđene su iz Imperial War Muzeja u Londonu, The Library of Congress u Vašingtonu, Museum of Contemporary History of Russia u Moskvi, Colorado College u Kolorado Springsu, Narodne biblioteke Srbije, Arhiva Srbije i Muzeja Vojvodine, uz podršku Ambasade Austrije, Francuske i Velike Britanije u Beogradu."




Muzej primenjene umetnosti

na Facebook.

http://www.mpu.rs/

Muzej primenjene umetnosti
Vuka Karadžića 18, 11000 Beograd


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****