Thursday, September 21, 2017

Век чесме докторке Елси / Vek česme doktorke Elsi / "Politika" Sept. 15, 2017

Politika
Аутор: Л. Николићпетак
15.09.2017.

Век чесме докторке Елси

Младеновац данас обележава 100 година од смрти Елси Инглис, предводнице мисије шкотских болничарки у Србији.

Докторка Елси Инглис (Фото архива младеновачког "Дневника")

У Младеновцу читав један век жубори питка вода из спомен-чесме „Црквенац” на којој позлаћеним словима на српском и енглеском језику пише: „1915. за успомену на санитарну мисију шкотских жена у Србији и њеног оснивача Елси Инглис”.

Из луке Саутемптон на крају 1915. године кренула је Мисија шкотских жена са др Елси Инглис на челу, испраћена од енглеске краљице, принцезе Мери, лорда Џорџа и Винстона Черчила.

У Србији, којој је наметнут трећи узастопни рат, др Елси је поред Младеновца организовала пољске болнице у Лазаревцу, Ваљеву и Крагујевцу у којима је радило неколико стотина медицинара из Шкотске, Русије, Америке, Швајцарске, Данске, Холандије и других земаља. Болница у Младеновцу, којом је руководила др Беатриса Мекгрегор и др Хантер, била је у кући Чеде Василића, у којој је са околним шаторима збринуто 400 рањеника са Варовница и Касапског брда где се бранио Београд у Великом рату. Српски војници су посекли хиљаде Угара (отуда име) и избили на Космај одакле су протерали Аустроугаре преко Саве и Дунава.

У славу те победе у хладу столетних храстова и данас блиста белег, споменик на коме пише: „Продор Аустроугарске војске у јесен 1914. заустављен је овде на Космају.” Уклесани су и стихови Ђуре Јакшића: „И само дотле, до тог камена, дрзнеш ли даље, чућеш громове земље слободне”...

У тадашњој младеновачкој болници, у згради која и данас одолева времену, бораве праунучад Чеде Василића. Одатле на корак је војничко гробље и капела – почивалиште изгинулих ратника.

Др Елси је са 16 малих санитарних фордова, које је добила, крстарила до пољских болница и до линија фронтова где су се водиле крваве борбе, пожртвовано пружајући помоћ борцима, рањеницима, тифусарима и становништву. Захвални Младеновчани и борци Моравске дивизије под руководством капетана Боре Поповића, у јеку рата, подигли су спомен-чесму „Црквенац”. Складно здање на чијем врху је српски симбол – шајкача изливена у бетону. „Црквенац” је наш споменик највише помињан у свету, подигнут у вихору Великог рата, када је сваки трећи Србин положио живот за отаџбину, када се деца нису рађала.

Др Инглис је стигла у помоћ и Првој српској добровољачкој дивизији у Русији, одакле је по заповести владе са Крфа, јула 1917. са војском и рањеницима преко Одесе, кренула пут Солунског фронта.

Исцрпљена пожртвованим радом, оболела, доживела је срчани удар и умрла на рукама српских војника 26. новембра 1917. године, а сахрањена у родном Единбургу са шкотским и са српским заставама преко ковчега. Др Елси Инглис је посмртно одликована орденом Белог орла – највишим одликовањем Србије.


http://www.politika.rs/scc/clanak/388847/Vek-cesme-doktorke-Elsi


*****

Politika
Autor: L. Nikolić
15.09.2017.

Vek česme doktorke Elsi

Mladenovac danas obeležava 100 godina od smrti Elsi Inglis, predvodnice misije škotskih bolničarki u Srbiji

Докторка Елси Инглис (Фото архива младеновачког "Дневника")
 
U Mladenovcu čitav jedan vek žubori pitka voda iz spomen-česme „Crkvenac” na kojoj pozlaćenim slovima na srpskom i engleskom jeziku piše: „1915. za uspomenu na sanitarnu misiju škotskih žena u Srbiji i njenog osnivača Elsi Inglis”.

Iz luke Sautempton na kraju 1915. godine krenula je Misija škotskih žena sa dr Elsi Inglis na čelu, ispraćena od engleske kraljice, princeze Meri, lorda Džordža i Vinstona Čerčila.

U Srbiji, kojoj je nametnut treći uzastopni rat, dr Elsi je pored Mladenovca organizovala poljske bolnice u Lazarevcu, Valjevu i Kragujevcu u kojima je radilo nekoliko stotina medicinara iz Škotske, Rusije, Amerike, Švajcarske, Danske, Holandije i drugih zemalja. Bolnica u Mladenovcu, kojom je rukovodila dr Beatrisa Mekgregor i dr Hanter, bila je u kući Čede Vasilića, u kojoj je sa okolnim šatorima zbrinuto 400 ranjenika sa Varovnica i Kasapskog brda gde se branio Beograd u Velikom ratu. Srpski vojnici su posekli hiljade Ugara (otuda ime) i izbili na Kosmaj odakle su proterali Austrougare preko Save i Dunava.

U slavu te pobede u hladu stoletnih hrastova i danas blista beleg, spomenik na kome piše: „Prodor Austrougarske vojske u jesen 1914. zaustavljen je ovde na Kosmaju.” Uklesani su i stihovi Đure Jakšića: „I samo dotle, do tog kamena, drzneš li dalje, čućeš gromove zemlje slobodne”...

U tadašnjoj mladenovačkoj bolnici, u zgradi koja i danas odoleva vremenu, borave praunučad Čede Vasilića. Odatle na korak je vojničko groblje i kapela – počivalište izginulih ratnika.

Dr Elsi je sa 16 malih sanitarnih fordova, koje je dobila, krstarila do poljskih bolnica i do linija frontova gde su se vodile krvave borbe, požrtvovano pružajući pomoć borcima, ranjenicima, tifusarima i stanovništvu. Zahvalni Mladenovčani i borci Moravske divizije pod rukovodstvom kapetana Bore Popovića, u jeku rata, podigli su spomen-česmu „Crkvenac”. Skladno zdanje na čijem vrhu je srpski simbol – šajkača izlivena u betonu. „Crkvenac” je naš spomenik najviše pominjan u svetu, podignut u vihoru Velikog rata, kada je svaki treći Srbin položio život za otadžbinu, kada se deca nisu rađala.

Dr Inglis je stigla u pomoć i Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Rusiji, odakle je po zapovesti vlade sa Krfa, jula 1917. sa vojskom i ranjenicima preko Odese, krenula put Solunskog fronta.

Iscrpljena požrtvovanim radom, obolela, doživela je srčani udar i umrla na rukama srpskih vojnika 26. novembra 1917. godine, a sahranjena u rodnom Edinburgu sa škotskim i sa srpskim zastavama preko kovčega. Dr Elsi Inglis je posmrtno odlikovana ordenom Belog orla – najvišim odlikovanjem Srbije.


http://www.politika.rs/sr/clanak/388847/Vek-cesme-doktorke-Elsi


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Свечано отварање изложбе "Србија и Русија у Великом рату", понедељак 25. септембар 2017. / EXHIBIT: "Serbia and Russia in the Great War" - Opens Monday, September 25, 2017 in Belgrade.

Свечано отварање изложбе "Србија и Русија у Великом рату", понедељак 25. септембар 2017. / EXHIBIT: "Serbia and Russia in the Great War" - Opens Monday, September 25, 2017 in Belgrade.
 
 
"Свечано отварање изложбе "Србија и Русија у Великом рату", понедељак 25. септембар, крипта Храма Светог Саве, почетак у 19 часова. Једна лепа и важна тема која је 100 година била гурнута у најдубље дубине заборава на обема странама јер говори о великом савезништву Краљевине Србије и царске Русије."
 
Dusan Babac
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Monday, September 18, 2017

Serbian First and Second Army breaks through on the Salonika Front in September 1918, leading to the Allied Victory in WWI / На 17. септембар 1918. године, после тродневне офанзиве, Прва и Друга армија српске војске пробиле су Солунски фронт.

 
 
Serbian First and Second Army breaks through on the Salonika Front in September 1918, leading to the Allied Victory in WWI / На 17. септембар 1918. године, после тродневне офанзиве, Прва и Друга армија српске војске пробиле су Солунски фронт.

From
Meet the Serbs
on Facebook
 
"On September 17 in 1918, after a three-day offensive, the First and Second Serbian Army broke the Salonika front. That moment was decisive for the collapse of the Central Powers in the #FirstWorldWar. Shortly thereafter, after only a month and a half, the Austro-Hungarian Empire capitulated, and so did Germany. Serbian forces broke the Bulgarian army and forced Bulgaria to lay down arms on September 30, 1918. Serbian armies were advancing so quickly that the French Command had to ask the Serbian Supreme Command to slow down the progression, as the French cavalry was unable to keep pace with the Serbian infantry. After the breakthrough of the Salonika front, the Serbian army liberated #Serbia, and all the countries that were later incorporated into the new joint state - the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes."
 
*****
 
"На 17. септембар 1918. године, после тродневне офанзиве, Прва и Друга армија српске војске пробиле су Солунски фронт. Тај моменат био је одлучујући за слом Централних сила у Првом светском рату. Убрзо затим, после само месец и по дана, капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Немачка. Српске снаге пресекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје. Српске армије су толико брзо напредовале да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француска коњица није успевала да држи корак са српском пешадијом. Српска војска, након пробоја Солунског фронта, ослободила је Србију, а потом и све земље које су потом укључене у нову заједничку државу - Краљевину Срба Хрвата и Словенаца."
 
Meet the Serbs on Facebook
September 17, 2017

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Sunday, September 10, 2017

Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад / [Џон Фротингем] / "Sloboda" August 10, 2017

Sloboda
Пише: Сања Бајић
August 10, 2017

Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад

Било је то време у потпуности другачије од овог данашњег, иако је само годину дана раније било све исто као и сада: мирно, са неколико облака који су се надвијали над Европом као бауци рата, патње, страдања и људске катаклизме. А сви знамо ко највише пати када се помрачи човеков ум и он утоне у олују крви. Највише пате деца.

Џон Фротингем

Тако је било и у Краљевини Србији, почетком Првог светског рата, када је сва непријатељска силесија здружено заграктала на нашу отаџбину, у жељи да је уништи, сејући пустош и смрт. Уплакану децу војска је налазила поред мртвих родитеља, по путевима, по спаљеним селима, варошицама, варошима и градовима, и доводила је у Младеновац где се налазила команда.

Куд ће, и шта ће са том ратном сирочади, било је велико питање, све док у град није дошла жена у америчкој униформи са шајкачом на глави.

Даринка Грујић, како се звала ова наша заборављена хероина, Американка српског порекла, неколико месеци раније организовала је у Њујорку добротворну забаву која је имала за циљ да прикупи нешто новца како би се помогло Србији која пати и страда.

Њу је одлучио да походи и индустријалац Џон Фротингем, који се још од раније интересовао за наш народ и који јој је, на њено велико изненађење, дао чек на 10.000 долара, што је тада била велика сума, за слање болнице. Предложио јој је да оде у Србију и да види где је највише помоћ потребна, а он ће се побринути за све остало.

Када је стигла у Солун, нашла се очи у очи са нашом чувеном бирократијом: морала је да подмићује српске службенике да би болница кренула ка Србији. А заједно са њом, кренула је и Даринка, и добро је да је кренула јер је на лицу места могла да се увери ко су они којима је помоћ најпотребнија: најмлађи.

Чим је то схватила, вратила се у САД, поднела извештај Џону Фротингему, донела одликовање које му је послао краљ и предложила да се оснује дом ратне сирочади. Овај је то одушевљено прихватио, одрешио кесу до краја, укључио у причу и друге америчке индустријалце као што је био њујоршки трговац текстилом, Кларк, а Грујићева је крајем августа 1915. поново кренула пут Солуна, сада као управница “Дома ратне сирочади Џона Фротингема”, пише “Политикин Забавник”.

У Младеновцу је покупила децу, као што смо написали на почетку, и кренула пут Скопља возом, који су Бугари напали у току ноћи, али срећом нико није страдао. После много перипетија и великих опасности, преко повратка за Митровицу па за Битољ и Ђевђелију, деца, сада обучена у униформе америчких младих извиђача али са српским шајкачама, стигли су у Солун. Бесна на бездушне чиновнике које је болела брига и за децу и за све остало, проваљује у стан нашег конзула и у њега смешта децу. Конзул јој касније на томе честита.

Разапињу шаторе које је донела из САД, данима не спава, ножевима јој скидају ципеле са отеклих ногу. Српски војници јој говоре: “Ти, па Бог!”. Ускоро крећу пут Пиреја бродом, јер Немци почињу да бомбардују град. Атинска лука их дочекује на величанствен начин, а њени извештаји Џону Фротингему излазе у америчкој штампи.

Када је он обавештава да је почео са организацијом “Савезничког базара” где ће све земље које ратују против Централних сила представити своје рукотворине, она пакује седморо српске дечице на брод, у нашој народној ношњи, и води их за Њујорк. Америка у сузама дочекује нашу малу делегацију. Почињу да је зову Мама Грујић, а Фротингем, ваљда да не би своје име истицао, мења назив дома у “Српско-американски дечји дом” и натраг за Даринком шаље и товар хране и седам вагона одеће.

По повратку у Грчку, одмах се укрцавају за Француску, али то сазнају тек на броду; тајна је чувана због шпијуна и могућег напада немачких подморница. Капетан пушта веселу децу да вршљају по броду. Средином децембра 1916. године стижу у Тулон, који се цео целцијати окупио у луци да би дочекао “децу мученике”, како их је звала француска штампа. Мама Грујић у потрази за смештајем налеће у Ници истог дана на “Хотел Алхамбру”, који је деловао празно.

– Све је спремно за дочек деце – рекао јој је власник хотела.

– Како за дочек, откуд сте знали да долазимо?! – била је збуњена Грујићева, али је овај потом обавештава да је јуче сазнао да стижу и да је одмах дао да се хотел испразни.

Децу аутомобилима пребацују у ово монденско летовалиште, а они који нису могли да стану у хотел под своје окриље узима крем друштва Азурне обале. Сви скупа славе Светог Саву, а процесији током прославе Врбица – за коју су деци одела послали дародавци из Париза – прикључује се дословно цео град.

Када су САД ушле у рат априла 1917. године, Грујићева шаље телеграм подршке председнику Вудроу Вилсону, у име деце. Овај јој одговара истог дана. Чак је и он био упознат са радом дома, чак се он бринуо о српској сирочади!

Потом Џон Фротингем стиже у Европу, али ништа што је до тог тренутка урадио није било довољно нашим чиновничићима који се изгледа никада не мењају и кроз сва времена остају исти: један од њих је у Француској Фротингему одбио да изда визу за Солун. Грујићева је морала да прети Николом Пашићем, да би се овај смиловао.

Нису се муке Фротингемове ту завршиле, па је тако једном морао да упише да је отац 230 деце. Ипак, он није одустајао и није због неколико тиквана мењао мишљење о целој нацији. На Солунском фронту је чак саградио и тениски терен за разоноду војника, али су га Аустријанци преорали гранатама.

После пробоја Солунског фронта кретао се заједно са српском војском, организовао прихват рањеника, помагао где год је видео да је помоћ потребна. Ништа за њега није било довољно: када је сазнао да су Бугари из занатске школе у Нишу однели машине за шивење, одмах је купио нове. Војвода Живојин Мишић га због свега одликује Карађорђевом звездом.

Коначно, време је дошло и да се српска деца из Француске опросте од своје друге домовине која их је тако брижно примила, и да крену пут отаџбине. Преко Дубровника, заједно са легендарном Мамом Грујић стигли су у престоницу па потом у Сремску Каменицу где су се сместили у дворац мађарског грофа Карачоњија.

Његовом опроштају од Србије присуствовао је и престолонаследник Александар који га је том приликом одликовао Орденом белог орла са мачевима и именовао почасним пуковником. Никада није престао да се дописује са децом чије је животе спасио, чак им је финансирао и школовање. На крају се и оженио Српкињом, Јеленом Лозанић, ћерком хемичара Симе Лозанића. На медени месец дошао је ни мање ни више него у Србију, у дом!

[...]


Комплетан чланак у штампаној Слободи

http://www.snd-us.com/sloboda-online/1900-americki-milioner-koji-je-tokom-prvog-svetskog-rata-spasavao-srpsku-sirocad.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Sunday, August 27, 2017

First Victory of WWI for the Allies won by the Serbians at the Battle of Cer August 1914 / 24. август 1914. године завршио се окршај у историји познат као Церска битка у којој је Србија однела велику победу, а то је уједно била и прва победа савезника у Првом светском рату.


Monument to the Heroes of the Battle of Cer, in Tekeris, Serbia.
Author of Photograph unknown at this time.
 
"Our army has been crushed and it is running away in utter disarray, in a wild and panic-stricken flight: a beaten army - no! An uncontrolled mob running towards the border in senseless panic. These Serbs are remarkable. They know how to defend their land."
 
Egon Erwin Kisch
Austrian and  Czechoslovak writer/journalist
in his diary for August 1914
 
*****
 
 
 
From
"MEET THE SERBS"
on Facebook
August 24, 2017
 

"On August 24th in 1914 ended the Battle of Cer in which the Serbian army had won a great victory, which was also the first victory of the Allies in World War I. The Battle of Cer is one of the most important and biggest victories of the Serbian army in the whole course of the First World War, and at the same time it is a shining example of tactically well designed and performed military operation. Serbian army led by General Stepa Stepanović showed immeasurable courage and patriotism and managed to defeat the superior Austro-Hungarian army in the Battle of Cer. About 25,000 Austro-Hungarian soldiers were killed or wounded, while Serbian casualties comprised a total of 16,045 non-commissioned officers and soldiers and 259 officers, with 2,107 of them killed and 250 taken as prisoners of war. Of about 200,000 Austro-Hungarian soldiers who were trying to occupy Serbia, not a single one remained on the Serbian territory after the battle, except for about 5,000 prisoners. The Austro-Hungarian soldier and a journalist Egon Erwin Kisch witnessed those dramatic moments at the end of August 1914 and wrote the following words in his diary: 'Our army has been crushed and it is running away in utter disarray, in a wild and panic-stricken flight: a beaten army - no! An uncontrolled mob running towards the border in senseless panic. These Serbs are remarkable. They know how to defend their land.' "
 
 
*****

"На 24. август 1914. године завршио се окршај у историји познат као Церска битка
у којој је Србија однела велику победу, а то је уједно била и прва победа савезника у Првом светском рату. Церска битка представља једну од најзначајнијих и највећих победа српске војске у читавом току Првог светског рата и то је, истовремено, и блистав пример тактички добро осмишљене и остварене војне операције. Остваривши победу у знаменитој Церској бици, припадници српске војске предвођени генералом Степом Степановићем пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма. Око 25,000 аустроугарских војника је погинуло или је било рањено, док су српски губици бројали око 16,000 подофицира и војника и 259 официра, од чега је 2107 њих погинуло а 250 одведено у заробљеништво. Од 200,000 аустроугарских војника који су покушали да окупирају Србију у њој није остао ни један, изузев око 5000 заробљеника. Аустроугарски војник и новинар Егон Ервин Киш је о тим драматичним тренуцима крајем августа 1914. записао у дневнику: 'Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бегу. Једна потучена војска - не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Сјајни су момци ти Срби, знају како треба да се боре и бране своју земљу'."
 
 
"Meet the Serbs"
on Facebook
August 24, 2017
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****


Monday, August 14, 2017

DIRLJIVA PRIČA IZA OBJEKTIVA: Neverovatna sudbina čoveka koji je USLIKAO najpoznatiju fotografiju iz PRVOG SVETSKOG RATA / "Dnevno" July 4, 2017

Dnevno
Autor: A. B.
July 4, 2017

DIRLJIVA PRIČA IZA OBJEKTIVA: Neverovatna sudbina čoveka koji je USLIKAO najpoznatiju fotografiju iz PRVOG SVETSKOG RATA

Malo je stranaca koji su i u najtežim trenucima u istoriji srpskog naroda ostali uz njega. Samson Černov, ratni fotograf i snimatelj ruskog porekla, jedan je od njih. Ovo je priča o njemu i njegovoj najpoznatijoj ratnoj fotografiji.


Samson Černov je imao samo 25 godina kada je kao dopisnik ruskih novina stigao u Srbiju da "pokriva" Prvi balkanski rat. Adrenalin, rad na terenu i stalna opasnost, ali i hrabrost i duh naroda mora da su se mnogo dopali mladom fotografu jer je i posle rata rešio da ostane u Srbiji.

Tu je i dočekao 1914. i početak do tada nezapamćenog stradanja – Veliki rat.


Samson Černov
 
Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, Černov je sa Francuzom Anrijem Barbisom dobio automobil i vozača, kako bi što lakše obavljao svoja zaduženja. Tako je i snimao zločine austrougarskih jedinica u Mačvi i Posavini.

Ipak, u septembru 1914. vrhovna komanda srpske vojske priključila ga je filmskoj ekipi Đoke M. Bogdanovića koja je bila zadužena da ovekoveči dešavanja na frontu na Savi.

Tako su i nastale čuvene fotografije razorenog Šapca, prelaska srpske vojske preko Save, okupatorskog uništavanja Beograda... kao i slavna fotografija Dragutina Matića "Izviđača" koji negde na Drini, pre povlačenja srpske vojske preko Albanije, pomno prati neprijateljska kretanja.

A najgore je tek dolazilo...

Černov nije napustio Srbiju ni kada je krah postao izvesan. Sa vojskom, državnim vrhom i dobrim delom stanovništva, deleći nesreću i opštu nemaštinu, prešao je preko Albanije svojim objektivom večno ovekovečivši stradanje i patnju izbeglica iz Srbije.

Sa kolekcijom svojih fotografija, Černov po dolasku na Krf putuje u London kako bi svet upoznao sa nezapamćenom nesrećnom Srbije, a po povratku traži da bude kršten i primi pravoslavnu veru (izvorno je bio Jevrejin).

"U izgnanstvu", fotografija Samsona Černova iz 1915. godine, Foto: Wikipedia

Samson Černov je kršten na Krfu 1916. godine kada je dobio ime srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića.

Nakon revolucije u Rusiji 1917. godine više nije mogao da se vrati u domovinu, pa je odlučio da uzme francusko državljanstvo.

Černov je neumorno radio kako bi svet priznao stradanja Srbije i poslao pomoć. U martu 1918. otputovao je u Njujork i organizovao izložbu fotografija. Akcija je privukla veliku pažnju medija, pa je Njujork Tajms zatražio i intervju sa "čuvenim fotografom sa Balkana". Međutim, u njemu, Černov je jako malo govorio o sebi, a mnogo više o Srbiji, Albanskoj golgoti i ostarelom kralju Petru koji deli sudbinu svog naroda. Tokom čitavog boravka u Americi nosio je uniformu kapetana srpske vojske.

Još jedna legendarna fotografija Samsona Černova, "Kralj Petar na bojištu", fotografisana kod Darosave 1914. godine, Foto: Wikipedia
 
 
A onda je došao i taj dugo sanjani trenutak slobode... Srbija je pobedila, a vojska se pobedonosno vratila u domovinu. Ironično, Samsona Černova tada je zadesila slična sudbina kao i Arčibalda Rajsa... zaborav.


http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/102792/dirljiva-prica-iza-objektiva-neverovatna-sudbina-coveka-koji-je-uslikao-najpoznatiju-fotografiju-iz-prvog-svetskog-rata


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, June 28, 2017

VIDOVDAN / St. Vitus Day / JUNE 28 - The Epic Battle between Christianity and Islam / The Legacy of Serbia's Kosovo and its Lessons for Today

Battle of Kosovo Icon

VIDOVDAN / St. Vitus Day / JUNE 28 - The Epic Battle between Christianity and Islam / The Legacy of Serbia's Kosovo and its Lessons for Today

Aleksandra's Note:  June 28th is one of those days that history never forgets. Although most of the world will know that date as being the anniversary of the assassination in Sarajevo, Bosnia that lit the fuse of World War I in 1914,  for the Christian Serbians this date will always mark the anniversary of a monumental battle between Christianity and Islam on a field in Kosovo in 1389. Today is a day to honor the incredible sacrifice the Serbs made that one single day, so long ago, in the name of Christianity and the heavenly Kingdom. They were truly the true believers.

Serbia had indeed reached her pinnacle. Under the leadership of strong and able rulers, she had progressed and flourished during the Middle Ages, and her lands in the Balkans had advanced culturally, spiritually, and politically to make her a powerful and established empire in the Balkans. She would not, however, be allowed to enjoy her status for too long, as competing empires had their sights on her lands, her people, her resources and her very soul. It was the legacy of this glorious period in Serbia’s history that became so imprinted on her national consciousness that no matter how powerful or ruthless an oppressor came along in the future, and there would be many, she would endure and prevail...

Sincerely,

Aleksandra Rebic
June 28, 2017



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, June 20, 2017

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА / Ђорђе Лешњак није поклекнуо пред бугарским бајонетима / 100 GODINA OD VELIKOG RATA - Đorđe Lešnjak nije pokleknuo pred bugarskim bajonetima / "Politika" June 16, 2017

Politika
Аутор: Милан Момчиловићпетак
16.06.2017

Ђорђе Цекић Лешњак (Архивска фотографија)

Jедна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара.

На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани.

Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена, све док није почело обележавање стогодишњице Топличко-јабланичког устанка, јединог народног устанка који је букнуо у поробљеној Европи за време Првог светског рата. Захваљујући ангажовању у тој краткотрајној буни, у којој су бугарски злотвори убили око 20.000 недужних грађана, лесковачки трговац и кмет Ђорђе Цекић Лешњак постао је симбол непокора и отпора туђину, због чега су га Бугари убили на свиреп начин.

Живојин Тасић из Народног музеја у Лесковцу подсећа за „Политику” да је Топлички устанак избио на југу Србије фебруара 1917. године због покушаја Бугара да мобилишу српске младиће и пошаљу их на Солунски фронт, где би се борили против својих очева, рођака и пријатеља у српској војсци. Многи Лесковчани су почели да прикупљају све што је потребно борцима, а највише се ангажовао Ђорђе Цекић Лешњак, трговац, који је на устаничку територију слао људе спремне да узму оружје у руке, али и неопходну опрему и храну. То је чинио преко Синадина Јанковића, устаника, изасланика Косте Пећанца задуженог за контакт са Лесковчанима и допремање помоћи.

Бугари су у Лесковац довели појачане снаге, а пристигла је и помоћ Немаца и Аустроугара. Почела је хапшење и прогањање, па је тако, као првак народни, ухапшен и Ђорђе Цекић Лешњак. Бугарски злотвори су га одмах ставили на страховите муке и на сваки начин настојали да га приволе да ода оне који ту помоћ шаљу, али пошто он то није учинио, решили су да га погубе.

– Уз злослутно бубњање добоша који су позивали народ на улицу, спорим клецавим ходом, пред бугарским стрељачким спроводницима, прошао је Ђорђе својим градом последњи пут. Није пустио глас ни када му је бугарски официр сабљом нанео грозну посекотину на глави, тражећи да проговори, призна и ода. Окупљени дуж улице, самртну поворку мукло и са страхом пратили су Лесковчани, одгледавши је до Рударских ливада на којима су Цигани преконоћ, по наређењу Бугара, већ ископали раку.

Бугари поново, претећи, приђоше Ђорђу са бајонетима у рукама, тражећи да проговори, но овај оћута. Посечен крвничким ножем, јер Бугари нису хтели да троше муницију ни да се пуцњи чују до града – пао је у раку коју убрзо затрпаше – описује Тасић Лешњакову погибију која се десила 1. марта 1917. године.

Чланови породице су за његову судбину сазнали тек након месец дана, када су обукли црнину и од новодошлог бугарског заповедника измолили да му се тело пренесе у нови гроб поред цркве Свете Преподобномученице Параскеве у порти Рударског конака. Септембра 1919. године Ђорђеве кости су пресељене у породичну гробницу на лесковачком Светолијском гробљу.


http://www.politika.rs/sr/clanak/383042/Dorde-Lesnjak-nije-pokleknuo-pred-bugarskim-bajonetima


*****

Politika
Autor: Milan Momčilovićpetak
16.06.2017.

Ђорђе Цекић Лешњак (Архивска фотографија)
 
Jedna uličica u centru Leskovca nosi ime Đorđa Cekića Lešnjaka i povezuje ulice koje su nazvane po imenima poznatijih istorijskih ličnosti – Svetozara Markovića i Radeta Končara.
 
Na Lešnjakovoj rodnoj kući u Ulici Radeta Končara, u kojoj danas žive njegovi potomci, nalazi se spomen-tabla sa njegovim imenom, a kosti mu počivaju u mermernom sarkofagu u kripti Sabornog hrama Svete Trojice, gde se takođe nalazi spomen-tabla koju su podigli zahvalni Leskovčani.
 
Ko je on i čime je zaslužio da mu se posmrtni ostaci, posle tri sahrane, pohrane na ovom svetom mestu? Osim imena skrajnute uličice u samom centru grada, mnogi Leskovčani nisu znali kakva značajna ličnost se krije iza tog imena, sve dok nije počelo obeležavanje stogodišnjice Topličko-jablaničkog ustanka, jedinog narodnog ustanka koji je buknuo u porobljenoj Evropi za vreme Prvog svetskog rata. Zahvaljujući angažovanju u toj kratkotrajnoj buni, u kojoj su bugarski zlotvori ubili oko 20.000 nedužnih građana, leskovački trgovac i kmet Đorđe Cekić Lešnjak postao je simbol nepokora i otpora tuđinu, zbog čega su ga Bugari ubili na svirep način.
 
Živojin Tasić iz Narodnog muzeja u Leskovcu podseća za „Politiku” da je Toplički ustanak izbio na jugu Srbije februara 1917. godine zbog pokušaja Bugara da mobilišu srpske mladiće i pošalju ih na Solunski front, gde bi se borili protiv svojih očeva, rođaka i prijatelja u srpskoj vojsci. Mnogi Leskovčani su počeli da prikupljaju sve što je potrebno borcima, a najviše se angažovao Đorđe Cekić Lešnjak, trgovac, koji je na ustaničku teritoriju slao ljude spremne da uzmu oružje u ruke, ali i neophodnu opremu i hranu. To je činio preko Sinadina Jankovića, ustanika, izaslanika Koste Pećanca zaduženog za kontakt sa Leskovčanima i dopremanje pomoći.
 
Bugari su u Leskovac doveli pojačane snage, a pristigla je i pomoć Nemaca i Austrougara. Počela je hapšenje i proganjanje, pa je tako, kao prvak narodni, uhapšen i Đorđe Cekić Lešnjak. Bugarski zlotvori su ga odmah stavili na strahovite muke i na svaki način nastojali da ga privole da oda one koji tu pomoć šalju, ali pošto on to nije učinio, rešili su da ga pogube.
 
– Uz zloslutno bubnjanje doboša koji su pozivali narod na ulicu, sporim klecavim hodom, pred bugarskim streljačkim sprovodnicima, prošao je Đorđe svojim gradom poslednji put. Nije pustio glas ni kada mu je bugarski oficir sabljom naneo groznu posekotinu na glavi, tražeći da progovori, prizna i oda. Okupljeni duž ulice, samrtnu povorku muklo i sa strahom pratili su Leskovčani, odgledavši je do Rudarskih livada na kojima su Cigani prekonoć, po naređenju Bugara, već iskopali raku.
 
Bugari ponovo, preteći, priđoše Đorđu sa bajonetima u rukama, tražeći da progovori, no ovaj oćuta. Posečen krvničkim nožem, jer Bugari nisu hteli da troše municiju ni da se pucnji čuju do grada – pao je u raku koju ubrzo zatrpaše – opisuje Tasić Lešnjakovu pogibiju koja se desila 1. marta 1917. godine.
 
Članovi porodice su za njegovu sudbinu saznali tek nakon mesec dana, kada su obukli crninu i od novodošlog bugarskog zapovednika izmolili da mu se telo prenese u novi grob pored crkve Svete Prepodobnomučenice Paraskeve u porti Rudarskog konaka. Septembra 1919. godine Đorđeve kosti su preseljene u porodičnu grobnicu na leskovačkom Svetolijskom groblju.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****