Thursday, January 29, 2015

др Аријус ван Тинховен - Холандски лекар који је као ратни хирург радио у Србији током Балканских ратова и Првог светског рата / Dr. Arius van Tienhoven - Dutch doctor who worked as a wartime surgeon in Serbia during the Balkan Wars and First World War.

 
 
др Аријус ван Тинховен
(Dr. Arius van Tienhoven)
1886-1965
 
"Холандски лекар који је као ратни хирург радио у Србији током Балканских ратова и Првог светског рата. Био је шеф хируршког одељења Војне болнице у Ваљеву. Као члан истражне комисије учествовао је у истрази ратних злочина аустроугарске војске у Србији. Пошто је 1915. године преболео пегави тифус вратио се у Холандију и на основу дневничких белешки, заједно са новинаром Ј. М. Брусеом написао књигу: Страхоте рата у Србији."
 


 
na Facebook.
 
*****
 
By Fabian Vendrig on Facebook:
 
"Arius van Tienhoven: a Dutch doctor who worked in Valjevo [Serbia] during WWI and reported about the atrocities the Austro-Hungarians committed during WWI in Serbia.
Many Serbs do know about Archibald Reiss, [a German-Swiss criminologist, forensic scientist, professor and writer] who reported also about those atrocities and wrote a book, like Arius.
Archibald Reiss is well known in Serbia, Arius van Tienhoven is less known by the Serbian population."


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, January 21, 2015

Како је 1915. у Србији угушена епидемија пегавог тифуса / "Васељенска ТВ" January 18, 2015

Васељенска ТВ
Илија Петровић
January 18, 2015


Васељенска је, у рубрици “Хроника”, 12. јануара преузела из “Новости” текст Јелене Матијевић под насловом “Спасао војску и народ од тифуса”, у коме се искључива заслуга за тај племенити чин приписује др Лудвику Хиршфелду, бактериологу из Швајцарске. Понавља се, тако, прича Б. Пузовића од 10. марта 2014. године, који је текстом “Цело Ваљево било болница”, и онда преузетим од “Новости”, тврдио исто.

Тада сам (10. марта) Пузовићев писање пропратио подужим уопштеним коментаром који је, не мојом кривицом, објављен у рубрици “Мишљења”
(http://www.vaseljenska.com/misljenja/epidemija-pegavog-tifusa/)

Овога пута даћу о свему томе нешто више података:

Енглеска војна мисија за рад у Ср­бији, под званичним називом Бри­танска војна болница при српскојвој­сц­и (British Military Hospital attached to thе Serbian Armies), установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Ми­нистарства за рат Уједињеног кра­љевства, а за њеног команданта по­стављен је др Виљем Хантер (William Hunter, 1861-1937), за ту прилику “унапређен” у чин пуковника. Пуковник Хан­тер по­ка­зао се као изванредан организатор и епи­де­миолог, а своје саве­сно во­ђе­не белешке медицинске и техничке природе, као и статистичке податке ве­зане за рад мисије, одмах по завршетку рата средио је и об­ја­вио у једном од водећих свет­ских медицинских часописа.

Према Хантеровим записима, редослед појединих догађања у вези с оснивањем мисије био је следећи:

Деветог фебруара 1915. године српска влада, суочена с епидемијом тифуса, од енглеског Министарства спољних послова телеграфским пу­те­м затражила је да се у Србију пошаље мисија од сто лекара.

Молба је истог дана прослеђена Министарству рата, да би је мини­стар, Хорејшо Киченер (Horatio Herbert Kitchener, 1850-1916), одмах ус­тупио свом државном секретару сер Алфреду Киоју (Sir Alfred Keogh, 1857-1936.)

Десетог фебруара А. Кио позива др Хантера, као начелника одеље­ња у лондонској болници за заразне болести (London Fever Hospital), да се с њим договори о избору 25 лекара, колико је одлучио да их буде у ми­си­ји, као и о командовању мисијом. Др Хан­те­р добио je овлашћење да лека­ре одабере сам.

Једанаестог фебруара, пошто је прихватио команду над мисијом, др Хантер је добио чин пуковника енглеске армије и започео с прикуп­ља­ње­м информација о врсти епидемије у Србији. (У Министарству рата зна­ло се да у условима кад санитетско особље није имало војне чинове, труп­ни лекари нису имали никакав ауто­ритет код војног старешинског кадра; многи командујући официри имали су предрасуде према санитетској служ­би, сматрајући је непотребном и сувишном, јер успорава кретање једини­ца, а њено присуство у војсци сматрали су најобичнијом формалношћу.)

Дванаестог фебруара, др Хантер је из Србије добио одговор да се ра­ди о пегавом а не трбушном тифусу. Истог дана њему је за заменика од­ре­ђен мајор др Џорџ Е. Ф. Стамерс (Georg Stammers), лекар епидемиолог с вели­ким искуством из Индије и Јужне Африке, а у мисију су увршћени лекар­-бак­те­риолог Виљем В. К. Топли (William Topley), капетан по чину и још дваде­сет два ле­ка­ра, сви поручници. (Уочи повратка у Енглеску, сви поручни­ци имали су капетански чин).

Мисији је наложено да 15. фебруара, с лондонске железничке стани­це Викторија, крене “на службу у иностранство”, тако да поручници нису ни знали куд иду; ови млади људи били су убеђени да иду у Француску, што је код њих, у уверењу да ће се скорих дана тамо дружити са младим и лепим дамама, изазвало радост и весеље.

Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави
лечењем оболелих. Њен основни циљбио је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се нај­пре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења. Миси­ја је са собом понела 300.000 комплета вакцине против колере и пегавог тифуса, а касније јој је достављено још 200.000 доза.

Као што је и одређено, мисија је на пут кренула 15. фебруара, у Мар­сељ је стигла 22. фебруара, у Солун, бродом, 2. марта, а у Ниш, возом, 4. марта у осам сати ујутру.

Из конспиративних разлога, српској влади у међувремену није ни са­општавано шта се све предузимало у вези с оснивањем и слањем миси­је. Пуковник Хантер је тек 1. марта, по доласку у грчку луку Пиреј, брзо­јавио пуковнику Харисону, енглеском војном аташеу при српској Врхов­ној команди у Крагујевцу, да је мисија на путу. Харисон је тај телеграм при­мио тек 2. марта у 18 сати, после чега је затражио хитан пријем код пред­седника српске владе Николе Пашића. Пашић је без одлагања по­сла­о по­руку пуковнику Хантеру, а одредио је извесног поручника Петронијевића да пре­сретне мисију на њеном путу за Ниш.

Мисију су на нишкој железничкој станици дочекали представници енглеских дипломатских служби у Србији и, у име српске владе, начел­ни­к санитетског одељења у Мини­старству војске пуковник Симо Карановић (1866-1928), потоњи санитетски ђенерал Југословенске војске, и главни инспектор војних болница пуковник др Роман Сондермајер (1861-1923), по­реклом из Буковине. Непосредно по окончању свечаног церемонијалног доче­ка, Енглези су одржали двоча­со­вну конференцију с представницима срп­ског санитета (“са Парламен­тарном санитетском комисијом”, како пише Хантер), на којој су доби­ли све неопходне податке о здравственој си­ту­а­цији у држави. На тај на­чи­н, мисија је од првог тренутка успоставила лепу сарадњу са српским вл­а­ст­и­ма, а била је одлично обавештена и о тренутним санитарним приликама у Србији.

Са своје стране, Хантер је српском санитету изнео “главне препо­ру­ке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог ти­фуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки чо­век и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; ка­ко убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.

Већ 5. марта др Хантер срео се с Николом Пашићем који му је, на не­мачком јзику, дао “потпуне информације” о тешкоћама у којима се Ср­бија налази.

Шестог марта, потпуковник Стамерс представио је буре за дезин­фек­цију (српско буре, претечу данашњег аутоклава), 9. марта започето је а два дана касније завршено фор­мирање дезинфекционе станице у Крагу­јевцу.

Осмог марта мисија је српској влади предочила потребу да се дота­да­шња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље шире­ње болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једно­ставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере ко­је треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ши­рење пегавца и рекуренса:

1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болницама;

2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина;

3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;

4. Смештај оболелилх у болнице где је то могуће;

5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;

6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;

7. Формирање јавних дезинсекционих станица;

8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (barelle desinsector), које је потпуковник Стамерс осмислио као тако про­сте, тако јефтине и тако лаке да се мо­гу израдити у сваком броју и у сва­ком се­лу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене ме­ре почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.

Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лаборато­рију, а наредног дана, у крагујевачкој болни­ци шкотских жена број 3, ус­пе­шно је испитано како функционише тек успостављена дезинфекциона станица. Већ 25. марта представљен је по­кретни железнички дезинфек­тор у Крагујевцу, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. ап­рила, формиран је први енглески сани­те­т­ски воз за вакцинацију.

Др Хантер сматра да су епидемију у српску војску и народ “унели” аустроугарски војници, а тај став доказује податком да до друге половине ок­тобра 1914. године у Србији није забележено ниједно обољење пегавог тифуса. Тек у другој половини октобра, у време битке на Сувобору, од пегавца је умрло шест лица, током новембра деветнаесторо, а до поло­ви­не децембра још четрнаесторо. Као жариште епидемије означио је Ва­љево, где је српска војска, пошто је тај град био ослобођен, затекла преко 3.000 напуштених рањених и болесних аустроугарских војника, од којих је ве­ћина била оболела од пегавца. Сем њих, Србија је имала и до 60.000 рат­них заробљеника с којима није знала шта да ради, па их је, на своју неср­е­ћу, рас­пршила на разне крајеве, све до Ђевђелије и Битоља, чиме је целу земљу увукла у епиде­ми­ју.

Када је британска мисија стигла у Србију, епидемиолошка ситуа­ци­ја била је већ ужасавајућа. Хантер наводи да је највећи број примљених (2.493) у неку енглеску болницу током једне године био онај из 1864, а да је целе те године од пегавца оболело око 20.000 људи. У Србији су ти бројеви вишеструко премашени, па Хантер каже да је видео 1.000 оболе­лих не у једној години већ у једном дану, и то војника, док се цивилима ни броја не зна. У наведеној енглеској епидемији смртност је била 19%, а у Србији око 30%, да би се у једном тренутку попела на свих 40%. Епидемија је косила и лекаре, тако да др Хантер сведочи како је у првој посети крагујевачкој болници видео да су о 953 оболела војника бринула свега два лекара, од којих је један, Швајцарац, умро десет дана касније. (Вреди навести и податак да су поручници Шортен и Мек Фа­ден, чланови Хан­терове мисије, “зарадили” тифус већ после два дана боравка у Србији, те да су се по­сле четири недеље боловања вратили у Енглеску).

За центар борбе против епидемије пегавог тифуса др Хантер је ода­брао Младеновац, значајан железнички саобраћајни чвор, и потом пред­у­зео мере да то место буде “најчистија и најуређенија станица у Србији”. Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, запо­чета је и депедикулација помоћу српског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две сед­мице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију и вакцина­цију, чије су базе биле у Кијеву и Раљи, јужно од Београда.

Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби пр­о­тив пегавца и вашљивости, тако да је епидемија угушена већ 17. ма­ја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Со­луна 14. јуна 1915. године. Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су српске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена. У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целог Великог рата.
Све чланове Мисије, изузев др Шортена и др Мек Фадена, краљ Пе­тар одликовао је орденом Светога Саве, од 2. до 5. степена.


Илија Петровић / Васељенска ТВ


http://www.vaseljenska.com/vesti/kako-je-1915-u-srbiji-ugusena-epidemija-pegavog-tifusa/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Monday, January 19, 2015

Spasao [Srpsku] vojsku i narod od tifusa - Doktor Ludvik Hiršfeld / "Novosti" January 11, 2015

Novosti
Jelena MATIJEVIĆ
11. januar 2015.

Doktor Ludvik Hiršfeld, gotovo zaboravljeni bakteriolog koji nam je bezgranično pomogao u Velikom ratu. Tvorac petovalentne vakcine 1915. u Valjevu. Odbio da se kao strani lekar evakuiše i sa našim vojnicima prešao Albaniju.

Doktor Ludvik Hiršfeld
 
POTRESNI izveštaji Arčibalda Rajsa o stravičnim zločinima austrougarskih vojnika nad civilima u Mačvi 1914. godine, a potom i vesti o epidemiji pegavog tifusa u Srbiji, "presudili" su da se početkom 1915. godine doktor Ludvik Hiršfeld iz mira profesora Ciriškog univerziteta uputi u Valjevo, u "srpsku dolinu smrti". Nije ovog čuvenog poljskog bakteriologa sprečila ni opaska znamenitog kolege, oftalmologa Ota Haba, da "ako hoće da izvrši samoubistvo ne mora da putuje tako daleko". Hiršfeld je, pak, smatrao da bi baš zato što je imunolog i bakteriolog, trebalo da bude među srpskim stradalnicima, da im pomogne koliko može.
 
I, zaista, sve što je znao o suzbijanju pegavog tifusa, ovaj cenjeni lekar - tada u svetu nazvan "ocem nomenklature krvnih grupa" i prvi koji je otkrio da se krvne grupe nasleđuju - primenio je u Valjevu. Srećom, već početkom proleća 1915. bolest je nestala. Srpske kolege, vojnici i stanovništvo, nazivali su ga "pobedničkim vođom protiv epidemije". Doktoru se, ubrzo, pridružila i supruga Hana, priznati pedijatar, nesebično pomažući srpskim lekarima.
 
dr Zoran Vacić
 
- Posle suzbijanja epidemije, Hiršfeld je dobio zadatak da organizuje bakteriološku službu za celu vojsku - priča dr Zoran Vacić, iz Sekcije za istoriju  medicine Srpskog lekarskog društva. - U svojoj knjizi "Istorija jednog života" opisao je da je obilazeći srpske poljske bolnice slušao setne srpske pesme i upoznao "draži logorskoga života, dugih večeri kraj ognjišta i priča o nekadašnjim bojevima, o ranama koje nisu bolele u borbenome zanosu, o ratnim drugovima koji su izginuli, a o kojima se govorilo kao da su bili među živima".
 
Tako su prošli leto i rana jesen 1915. godine, a onda je počela srpska golgota...
 
- Stiglo je naređenje da se Valjevska bolnica evakuiše. Lekarima iz stranih misija je predloženo da se bezbedno vrate u svoje zemlje. Hiršfeld beleži: "Rekao sam ženi: Ako ostanemo, moći ćemo se vratiti u Švajcarsku i započeti normalan život. Ali smo na sebe uzeli obavezu da pomažemo. Sada oni ginu. Da li u tome trenutku treba da ih napustimo kao što pacovi beže s broda koji tone? Nije bilo potrebno da ubeđujem ženu. Rekli smo Srbima: 'Mi smo vojnici u vašoj službi. U sreći i nesreći. Ako poginemo, onda je to za dobru stvar'." I ostali su sa srpskom vojskom, preživeli albansko stradanje, obolevali sa srpskom vojskom i s njom se lečili - podseća doktor Vacić.
 
Koliko je pomogao Srbima u Valjevu, toliko je dr Hiršfeld učinio i na Krfu. Kada je omogućeno da se, osim francuske bakteriološke laboratorije, obrazuje i srpska pri Sanitetskom odeljenju Vrhovne komande, doktor je otpočeo rad u srpskoj vojsci u izgnanstvu. Rad koji je vredan najiskrenije zahvalnosti.

- Kada su Ludvik i Hana stigli u Solun 1916. godine, Hiršfeldova laboratorija je bila centralna laboratorija srpske vojske, smeštena u selu Sedes kod Soluna. Za laboratoriju je dobio jednu baraku, bez poda, ali je on u njoj imao nekoliko pronalazaka, koji su kasnije ubrojani u važne naučne pronalaske. Reč je, pre svega, o petovalentnoj vakcini protiv kolere, pegavog tifusa i paratifusa A, B i C. Zahvaljujući njegovim merama, srpske vojnike na Solunskom frontu epidemija malarije je gotovo zaobišla i sprečila njeno potpuno desetkovanje. Osim toga, Hiršfeld je u to vreme izolovao i do tada nepoznat soj paratifusa koji se danas naziva Salmonella hirsyfeldi - naglašava naš sagovornik.

U maju 1917. godine, nastavlja Vacić, u Solunu je otvorena "Srpska bolnica prestolonaslednika Aleksandra" u kojoj su dr Hiršfeld i pukovnik dr Jordan Stajić, načelnik saniteta, obrazovali srpske bakteriološke kadrove. Među njima su bili, kasnije "cvet" srpskih lekara i akademika: Stevan Z. Ivanić, Kosta Todorović, Hranislav Joksimović, Milutin Ranković i Nikolaj Kosovič. Kurs je trajao pet meseci.

- Po povratku u Srbiju, Hiršfeldovi su postali članovi Srpskog lekarskog društva, a Ludvik je imenovan za prvog šefa Bakteriološkog odeljenja Vojne bolnice u Beogradu. Nažalost, zbog nesuglasica sa nekim srpskim kolegama, Jugoslaviju napušta u jesen 1919. godine. Ali, nesporno je da je utemeljio srpsku i jugoslovensku bakteriologiju i higijenu. Bio je počasni gost prilikom otvaranja Higijenske škole u Zagrebu, 1928. godine. Tada mu je uručen Orden beloga orla, odlikovanje koje se dodeljuje za vojne zasluge - podseća naš sagovornik i dodaje da se o ovom velikom srpskom dobrotvoru u srpskoj javnosti vrlo malo zna i govori, a da na njega danas, vek posle dolaska u Srbiju podseća samo jedna uličica na Zvezdari u Beogradu.

Švajcarski lekar (levo) u Srbiji 1915. godine
 
VOJVODA PRVI VAKCINISAN

- LUDVIK Hiršfeld se obratio svom dobrom poznaniku iz valjevskih dana, vojvodi Mišiću, sa tvrdnjom da u svojoj laboratoriji može da pripremi vakcinu za srpsku vojsku. Vojvoda mu je obećao da će se, ako uspe, prvi vakcinisati. Tako je i bilo. Vojvoda Mišić se vakcinisao prvi, za njim članovi štaba i viši oficiri, potom preko 110.000 boraca. Za uspešan rad na izradi vakcine dr Hiršfeld je odlikovan Ordenom Svetoga Save trećeg reda. Zahvaljujući ovoj vakcini srpska vojska je bez trbušnog tifusa ušla u otadžbinu - podseća Zoran Vacić i naglašava da dr Hiršfelda u trećem tomu "Vremena smrti" pominje i akademik Dobrica Ćosić.

ZAHVALNI IVI ANDRIĆU

POSLE nemačke okupacije Poljske, Hiršfeld je kao "nearijevac" izbačen iz Instituta za higijenu, a krajem februara 1941. godine, Ludvik, Hana i njihova ćerka Marusja, preseljeni su u Varšavski geto. Kada se u Beogradu saznalo za stradanje "srpskih vojnih lekara" i njihove ćerke, reagovalo se odmah. Kralj Petar Drugi dodelio je dr Ludviku Hiršfeldu počasno državljanstvo Kraljevine Jugoslavije, pa je Ivo Andrić, kao jugoslovenski poslanik u Berlinu od Nemačke zahtevao njihovo puštanje. To je bilo 24. marta, a trinaest dana kasnije Beograd je bombardovan. Ipak, Hiršfeldovi su i Srbiji i Andriću bili vrlo zahvalni. Juna 1959. Hana je boravila u Beogradu. Nije srela Andrića ali mu je pismom zahvalila "na svemu što je tokom okupacije učinio za nas". Drugo pismo Andriću, Hana je poslala juna 1962. čestitavši mu dobijanje Nobelove nagrade za književnost - priča naš sagovornik.


ZBOG SRBA BEZ "NOBELA" - DOKTOR Ludvik Hiršfeld je dva puta nominovan za Nobelovu nagradu, 1930. i 1950. godine. Zašto je nije dobio 1930. i dan-danas se spekuliše, mada su mnogobrojni oni koji veruju da je to zbog pomoći Srbima. Čak je 2005. godine, profesor medicine Andžej Gorski napisao: "Ko zna da li je Hiršfeldovo dobrovoljno angažovanje u srpskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata dovelo do toga da ne dobije Nobelovu nagradu?" - naglašava Vacić.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:528278-Spasao-vojsku-i-narod-od-tifusa

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 

Monday, January 12, 2015

“МЕМОРИЈАЛНA БАШТA ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918” / Александра Ребић / Јануар 2015.





Поштованa Господо,

Срби би морали да обележе 100-годишњицу Првог светског рата на величанствен начин.

Ове године 2015 завршавам рукопис књиге ХЕРОЈИ СРБИЈЕ, с којом ћу показати, између осталог, не само да Србију неправедно криве за почетак Првог светског рата, већ да је она, за победу у истом, жртвовала релативно више него и једна друга нација на свету, и да је после истрајног инсистирања на важности Солунског фронта била дефинитивна снага у пробоју истог, што је прекратило рат и тиме спасило од смрти милионе људских бића.

Поред тога предлажем:

“МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

То би укључивало следеће:

1.Да деца основних школа оду на бојишта Србије на којима је пао значајан број Срба-војника у ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године и да ископају неколико прегршти земље и донесу је у цркву где би била освећена.

2.Око два јутра земље на пригодном месту, са надгробним каменом од белог мермера за свако бојиште на ком су Срби ратовали и бројно изгинули за време поменутих ратова. На сваком би било урезано име бојишта, датум битке, и број палих српских војника. Непосредно испред сваког била би бронзана плоча која би покривала прегршти земље са одговарајућег бојишта а коју су ископала деца основних школа Србије пошто им је објашњено зашто то чине. Чине то да би им се урезало у младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала. Земљa треба да буде освећена пре него што буде закопана као СВЕТА ЗЕМЉА у ново-подигнуту “МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.”

3. На уласку баште да се озида зид на коме би писало "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.“ Непосредно испод овог написа да се уреди да гори вечни пламен док је века и Србије. На левој страни зида да се узида кацига коју су носили Солунци, а на десној православни Крст.

4.Изнад Пламена била би постављена два копља за заставе, једно за заставу под којом су се српски војници борили и умирали у поменутим ратовима, а друго за најстарију познату заставу Србије.

5. Међу споменицима би били засађени божури.

6.У Башти би се налазио простор на коме би могло да се окупи пар стотина лица за пригодан програм или парастос за време православних празника или ради сећања. Башта треба да има звучни систем преко кога би било емитовано, у пријатне дане сваке недеље послеподне,професионално читање пригодних стихова и прозе о страдањима и величанственим победама нараштаја Срба који је живео и гинуо у време поменутих ратова, а то све уз звуке пригодне народне и компоноване музике. Бошњаковићева „Албанска Голгота“ би морала да буде део програма.

7. Башта би морала да буде прошарана клупама.

8. Зеленило и цвеће да буде сађено према временским могућностима.

9. Све ово захтева да Башта буде смештена на простору где неби узнемиравала звуцима из Баште мирни амбијент града и обрнуто.

10. Украсну гвоздену ограду поставити око целе Баште.

Меморијална Башта Хероја Србије 1912-1918,” која би постојала докле и Србија, била би подесан начин вечног сећања на хероје из поменутих ратова.

НОТА за Србе Дијаспоре:

„Фонд Хероја Србије 1912-1918."

Ја сам послала значајан број Е-мејла Србима широм света у последњих неколико месеци у вези са идејом зидања “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” у знак вечног сећања на српске војнике који су пали у три рата које је Србија водила између 1912. и 1918. године. План је да то буде део општег обележавања 100-годишњице поменутих ратова.

Одговори на мој Е-мејл су изврсни, али, као што је случај и са многим другим земљама Европе, и Србија је у лошем економском стању и сваки пројекат који није везан са моменталним опстанком стављен је устрану. Ово је заиста несрећна ситуација,јер док друге земље, без обзира на којој су страни фронта биле, улажу значајан труд и средства да јавно обележе 100-годишњицу Првог светског рата и сете се својих хероја, српски напори су досад били врло ограничени, скоро „невидљиви“ у овом погледу. Према томе,свет није потсећен на, нити упознат са великим доприносом Срба Савезничкој победи у Великом рату, иако је Србија заслужила чело стола препознавања у тој ери светске историје.

Та ситуација ме је навела да апелујем на све Србe Дијаспоре, да се уједине као ниједном до сада, да приме на себе изградњу ове Баште као поклон Mајци Србији, као њихов прилог обележавању поменуте100-годишњице.

Да би се остварио овај подухват потребно је успоставити фонд Хероја Србије 1912-1918” којим би управљала група Срба који би били одговорни да сакупљена средства учине Меморијалну Башту реалношћу.

Ја молим сваког Србина и сваку Српкињу Дијаспоре да помогне да овај пројекат сазори. Срби Дијаспоре су озидали многе дивне цркве, споменике, институције, итд. широм света, ја их позивам сада да приведу пројекат “Меморијалне Баште Хероја Србије 1912-1918” његовом оставарењу. То ће бити Ваш појединачни допринос обележавању 100-годишњице поменутих ратова, које је водио један од најславнијих нараштаја Србије који је икад живео. “Меморијална Башта Хероја Србије” би постојала докле и Србија и била природан начин да потсећа будуће нараштаје Срба на њихове жртве и постизања. Срби Дијаспоре би били поносни заувек.

Имена свих дародаваца била би прописно забележена у књигу која би била чувана у трезору који би био део Баште.

Апелујем на све Србе и Српкиње да по личној могућности допринесу о чему би ме обавестили на доњу адресу. Група квалификованих особа које ће радити на овом подухвату је у формирању и сва средства ће бити пренета у „Фонд Хероја Србије 1912-1918.“

Бићу захвална за Ваше мишљење по горњем.

Можете да ми се обратите и редовном поштом на:

Aleksandra Rebic
P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195
U.S.A.

или електронском поштом на: heroesofserbia@yahoo.com.

Посетите мој вебсајт: http://www.heroesofserbia.com/.

Хвала Вам!
Живела Мајка Србија!

Са поштовањем и Искрено ваша,
Александра Ребић
Чикаго
Јануар 2015.
 



Monday, January 5, 2015

VIDEO - Serbian Christmas song "ANDJELI PEVAJU" / "THE ANGELS SING" - with English translation by St. Bishop Nikolai Velimirovic of Serbia

 
Saint Bishop Nikolai Velimirovic of Serbia
(1881-1956)

"ANDJELI PEVAJU" / "The Angels Sing" - Serbian Christmas song

English translation by the beloved Saint Bishop Nikolai Velimirovich of Serbia, who lived through the two Balkan Wars, the First World War, who survived the Dachau Concentration Camp in WWII, and who fled the communists, emigrating to America after the war, among many other things:

The night so grand and placid,
a star shining over the cave,
the mother sleeping in the cave,
where the angel of Jesus hast been.


The angels are singing,
the shepherds are fluting,
the angels are singing,
the wise bring it forth:


What the nations awaited,
what the prophets had said,
here and now it is announced,
it is announced and brought forth:


Christ, our Redeemer is born!
for the Salvation of us all.
Alleluia, Alleluia,
Lord, have mercy!



Courtesy of
Orthodox Christian Civilization
on Facebook.

*****

Andjeli pevaju_studio

Posted on You Tube by "Zoran Grbić"
Uploaded on Sep 1, 2007

"Božićnu pesmu ''Andjeli pevaju'' na tekst Sv. Vladike Nikolaja izvode MS Stupovi. Aranžman za pesmu uradio je Milan Djurdjević, pesma je uradjena saborno i u njoj učestvuju Jelena Tomašević, Sergej Ćetković, Divna Ljubojević, Jana Šušteršič, Jelena Pudar, Ljuba Ninković, Milan Djurdjević, Ljiljana Popović, Tijana Milošević, Ivan Bosiljčić, Tanja Bošković, Sonja Kolačarić, Neverne bebe i deca iz crkvenih horova."

"Andjeli Pevaju Noć prekrasna i noć tija, nad pećinom zvezda sija, u pećini mati spi, nad Isusom andjel bdi. Andjeli pevaju, pastiri sviraju, Andjeli pevaju, mudraci javljaju: Što narodi čekaše, što proroci rekoše, evo sad se u svet javi, u svet javi i objavi: Rodi nam se Hristos Spas za spasenje sviju nas. Aliluja, aliluja, Gospodi pomiluj!"



http://youtu.be/1SDMONHHViQ

*****

Serbian Christmas song_Andjeli pevaju

Posted on You Tube by "Zoran Grbić"
Uploaded on Aug 31, 2007

"Božićnu pesmu ''Andjeli pevaju'' na tekst Sv. Vladike Nikolaja izvode MS Stupovi. Aranžman za pesmu uradio je Milan Djurdjević, pesma je uradjena saborno i u njoj učestvuju Jelena Tomašević, Sergej Ćetković, Divna Ljubojević, Jana Šušteršič, Jelena Pudar, Ljuba Ninković, Milan Djurdjević, Ljiljana Popović, Tijana Milošević, Ivan Bosiljčić, Tanja Bošković, Sonja Kolačarić, Neverne bebe i deca iz crkvenih horova."



http://youtu.be/5qm5e8oXNaU


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Saturday, January 3, 2015

Немачки дечак у српском строју / Nemački dečak u srpskom stroju / "Politika" January 3, 2015

Politika
Миомир Филиповић
January 3, 2015

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА...

Матијас Рауш из Грабоваца у Срему са 12 година је 1914. године прешао Саву у Србију са српским официром Антонијем Антонићем и после четири године рата вратио се жив и здрав кући.

Дечаци од 12 до 16 година у српској војсци на Солунском фронту
 
Антоније Антонић, резервни официр српске војске из Орида код Шапца, када је полазио у рат 1914. године, знао је да ће ратовати против немачке војске. Да ће његов ратни друг пуне четири године бити немачко дете, Антонију ни на сан није могло да дође. А управо му се то догодило.

– У офанзиви на Срем 1914. године, српска војска је прешла Саву код Грабоваца. После неуспешних операција настало је повлачење. Антоније Антонић, тада тридесетогодишњак, вредан домаћин са пуном кућом чељади, био је командир српске коморе. У ратном вихору једног тренутка се нашао на пространом имању Ивана Рауша, Немца, рођеног и настањеног у Грабовцима. Српској војсци је била потребна запрега и кочијаш да извуку ратну технику и комору преко Саве у Србију. На имању Раушевих остала је Иванова супруга Барбара и њихово најмлаће дете Матијас, од 12 година.

– Антоније је био наочит и стасит човек. Униформа српског официра стајала му је као саливена. Наспрам њега је била Барбара, жена продуховљене лепоте, а поред ње син Матијас који је знатижељно гледао у незнаног. Најзад Антоније прговори јасним војничким гласом:

„Госпођо Рауш, замолио бих вас да ми дате једна запрежна кола и ако дечак може да тера, само до Саве. Дајем вам часну официрску реч, вратићу вам дете и кола”.

Пре него што је мајка што рекла, Матијас је поскочио од радости и повикао:

– Идем, мама!

Барбара је погледала сина и вратила поглед на Антонија:

– Господине, дајем вам мог сина. Верујем да ћете ми дете вратити. Коњи и кола, знам, требају вам.

На то је Антоније са озарјем на лицу одговорио:

– Вратићу вам, госпођо дете! Кунем вам се у мојих петоро деце.

Прашњавим путем од Грабоваца до обале Саве има пет километара. Матијас је галопом терао своје вранце као одрастао човек. Дивио му се Антоније. И војници српски. На обали Саве зачули су се рафали митраљеза и експлозије топовских граната. Антоније се уплашио за Матијаса. За себе се није плашио. Стари ратник је то прегрмео у два балканска рата. Мађарске јединице су надирале према Сави. Било је и сувише ризично да Матијаса врати кући. Меци и гранате не познају чији је ко. Прешли су обојица Саву и стигли у Србију.

Српска војска после повлачења се престројавала, видала ране, бројала жртве и рањене, попуњавала редове. Само је у јединици Антонија Антонића био један прекобројан. И то дете. Дуго су војници мислили да је то једно од Антонијеве деце. Међутим, једном на прозивци, грлатом и снажном нареднику застао је дах. Прочитавши име Матијас Рауш, запитао је:

– Ко је то, да га видим?

– Ја господине! – рекао је Матијас, искочивши из строја.

– Одакле теби овакво име и презиме? Ти ниси Србин!

– Нисам, господине! Ја сам Немац...

После овога, причао је Антоније својим потомцима, наредник је испустио списак војника и стао се крстити, чудећи се одакле немачко дете у српској војсци. А то дете се са Антонијем Антонићем повукло преко кршевитих планина Црне Горе и Албаније и стигло на Крф, а касније и на Солунски фронт. Велике борбе за освајање Кајмакчалана и пробоја самог фронта донели су велике жртве и страдања у редовима свих војски. У истом дану рањени су Антоније и тада 14-годишњи Матијас. Антоније у десно раме, а Матијас у леву бутину.

Рањени Антоније је једном руком изнео из борбе свог младог пријатеља. Није хтео да се одвоји од њега ни у француској болници иако су правила налагала да деца имају посебан третман. Оскудним знањем француског, убедио је лекаре да се заједно лече. У болници у Бриндизију Антоније и Матијас су били кревет до кревета. Матијас је касније својим потомцима стално причао како су га српски војници заволели иако је био једини дечак Немац од свих дечака који су били у српској војсци. Антонијева рана је била тежа. Матијас је имао лакшу озледу метком. Волео је да једе млеко и пиринач. Антоније је увек своју порцију давао Матијасу, говорећи му:

– Једи, само једи, да те мајци вратим здравог и снажног. Треба онолико имање радити, а то може само делија од момка...

Чим су оздравили, Антоније и Матијас су стигли на фронт. Прошли су сву ратну епопеју српске војске у ослобођењу, прво Македоније, затим Србије и стигли до Шапца. Матијас је свратио до Орида да види своје, а Матијаса је храбрио.

– Сутра стижемо у Грабовце да те предам мајци!

Тако је и било. Био је 4. новембар 1918. године, Антоније Антонић је рапортирао:

– Госпођо Рауш, вратио сам вашег сина!

Неописива радост у немачкој породици Рауш у Грабовцима иако су у истом том рату бројни Рауши страдали на фронтовима према Русији или Француској. Матијас је тај који наставља лозу фамилије.


Миомир Филиповић
Oбјављено: 03.01.2015.


http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemacki-decak-u-srpskom-stroju.sr.html

*****

Politika
Miomir Filipović
January 3, 2015

100 GODINA OD VELIKOG RATA...

Nemački dečak u srpskom stroju

Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući.

Dečaci od 12 do 16 godina u srpskoj vojsci na Solunskom frontu
 
Antonije Antonić, rezervni oficir srpske vojske iz Orida kod Šapca, kada je polazio u rat 1914. godine, znao je da će ratovati protiv nemačke vojske. Da će njegov ratni drug pune četiri godine biti nemačko dete, Antoniju ni na san nije moglo da dođe. A upravo mu se to dogodilo.

– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje. Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima. Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.

– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:

„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.
Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:

– Idem, mama!

Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:

– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.

Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:

– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.

Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio. Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.

Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:

– Ko je to, da ga vidim?

– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.

– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!

– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac...

Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.

Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta. Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:

– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka...

Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Matijas je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.

– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!

Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:

– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!

Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.


Miomir Filipović
Objavljeno: 03.01.2015.


http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Nemacki-decak-u-srpskom-stroju.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****