Sunday, August 21, 2016

JAVNI ČAS ĐACIMA O SLAVNOJ POBEDI SRPSKIH JUNAKA: U Tekerišu obeležena 102. godišnjica Cerske bitke! / "Kurir" August 19, 2016

Kurir
J.S.S
August 19, 2016

Na 102. godišnjicu od čuvene Cerske bitke više od 300 đaka iz nekoliko gradova Srbije imalo je juče javni čas istorije u Tekerišu kod Loznice, gde je i spomenik srpskim junacima koji su tog avgusta 1914. živote položili za otadžbinu.

Foto: Društvo srpskih domaćina

Na mestu sa koga je malena Srbija zadivila svet i čiji su hrabri ratnici predvođeni generalom Stepom Stepanovićem izvojevali prvu savezničku pobedu u Velikom ratu protiv moćne Austrougarske, o tragičnim i slavnim danima srpske istorije učenike je podučavala prof. dr Mara Radojević sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Foto: Društvo srpskih domaćina
 
Čas je organizovalo Društvo srpskih domaćina, koje veliku pažnju poklanja očuvanju nacionalnog identiteta.
 
-Veliko mi je zadovoljstvo što se okupilo toliko đaka iz Užica, Kuršumlije, Vršca i drugih gradova širom Srbije koji su ovim javnim časom pokazali da Srbija ima budućnost i da će ovi mladi ljudi čuvati tradiciju i identitet našeg naroda – rekao je za Kurir Strain Šuljagić, potpredsednik Društva srpskih domaćina.
 
Foto: Društvo srpskih domaćina
 
Ovaj domaćin iz Užica s ponosom čuva austrijsku pušku „marikerku“ koju je njegov stric Strain te slavne 1914. dobio upravo tu, na Ceru, kada su Srbi do nogu potukli neprijatelja. Strain stariji izadahnuo je na Vidu 1916. i počiva u plavoj grobnici, ali je njegova puška stigla do rodne mu Draglice na Zlatiboru, koju Šuljagići danas čuvaju kao porodično blago.

J.S.S.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Friday, August 19, 2016

102 godine od CERSKE Bitke / "B92" [Tanjug] August 19, 2016

B92
[Tanjug]
August 19, 2016

Tekeriš -- Državna ceremonija obeležavanja 102. godišnjice Cerske bitke biće održana u okviru spomen-kompleksa "Cerska bitka" u mestu Tekeriš kod Loznice.

General Stepa Stepanović. Foto: Wikipedija

Ceremoniju će predvoditi državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Dragan Popović, a organizator je Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije Vlade Srbije.

Kraj spomen-kosturnice u Tekerišu vence će položiti i predstavnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, gradova Loznice i Šapca, opštine Krupanj, kao i predstavnici brojnih udruženja i građani opredeljeni za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, navodi se u saopštenju Odbora.

Cerska bitka, koja se odigrala tokom avgusta 1914. godine, predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda srpske vojske u Prvom svetskom ratu.

Ona je istovremeno i blistav primer taktički dobro osmišljene i ostvarene vojne operacije.

Pripadnici srpske vojske, predvođeni generalom Stepom Stepanovićem, pružili su primer bezmerne hrabrosti i patriotizma koji je ostao utkan u kolektivnu svest nacije sve do naših dana, dodaje se u saopštenju.




http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=08&dd=19&nav_category=12&nav_id=1167331


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, August 10, 2016

Obeležena godišnjica smrti Arčibalda Rajsa [u Beogradu] / "Novosti" August 8, 2016

Novosti
[Beta]
August 8, 2016

U Topčiderskom parku u Beogradu danas je polaganjem venaca i cveća obeležena godišnjica smrti švajcarskog humaniste i kriminologa Arčibalda Rajsa.


Nakon polaganja venaca predsednik Skupštine grada Beograda Nikola Nikodijević rekao je da je veoma značajno što je država donela odluku da se u okviru obeležavanja sećanja na Prvi svetski rat uvrsti i datum smrti Arčibalda Rajsa.

"Kao Beograđanin mogu da kažem da mi je čast što smo imali takvog sugrađanina. Malo je ljudu koji su iskazali takvu ljubav i pripadništvu jednom narodu. Za tako kratko vreme uspeo je bolje nego iko da nas opiše u svojim knjigama i svom privatnom testamentu. Opisao je sve naše mane, koje i dan danas nama štete", rekao je Nikodijević novinarima.

On je ukazao na istorijsku ulogu Arčibalda Rajsa, koji je došao u Srbiju u najteže vreme za srpski narod 1914. godine na poziv Vlade u Srbiju.

"I širio pre svega istinu o zločinim i zverstvima koja su počinili Austrougarska, Nemačka i Bugarska vojska nad nedužnim civilnim stanvništvom. Uspeo je da razbije svu tu propagandu koju je širila Austrougarska o Srbima kao divljem i zločinačkom narodu, na čemu smo mu neizmerno zahvalni", kazao je Nikodijević.

On je ukazao da je veoma bitno da Srbija ima takve prijatelje u svetu.

Predstavnik Savez udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920. godine rekao je da je Arčibald Rajs sinonim ljubavi i prijateljstva drugih naroda i pojedinaca prema Srbiji i njenom narodu.


"Spomenik Rajsu opominje - Srbijo onoliko koliko imaš prijatelja u svetu možeš biti i spokojna i sigurna", kazao je on.

Povodom 87. godišnjice smrti vence su na spomenik Rajsu između ostali položili i predstavnici Ministarstva odbrane, Policijske akademije, Šajcarske ambasade, Opštine Čukarica.

Rudolf Arčibald Rajs rođen je 8. jula 1875. godine u mestu Hehcberg u nemačkoj pokrajini Bajden.
Rajsa je 1914. godine srpska vlada pozvala da ispita masovne ratne zločine koje su austrougarske, nemačke i bugarske trupe počinile nad stanovništvom Srbije.

Period od 1914. do 1918. Rajs je sa kratkim prekidima proveo sa srpskom vojskom na Krfu, Solunskom frontu i Kajmakčalanu, prvo kao neutralni islednik, a potom kao švajcarski dobrovoljac srpske vojske.

Rajs se vratio u Beograd sa oslobodiocima 1. novembra 1918. godine, a u posleratnom periodu (1918-1921), dao je ostavku na profesorsko mesto u Lozani i definitivno se nastanio u Beogradu, sa željom da učestvuje u izgradnji novog života u razorenoj Srbiji.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:619032-Obelezena-godisnjica-smrti-Arcibalda-Rajsa


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, August 5, 2016

Како је шајкача постала српски национални симбол / "Moj Nedeljnik" July 12, 2016

Moj Nedeljnik
Piše: Milan Bogojević
July 12, 2016

"Умеш ли ти, Милутине, да скинеш капу кад улазиш у државно надлештво? — упита начелник… Видиш ли ти ово? — показује му краљеву слику што виси на зиду.  Видео са се ја са њим три пута — рече Милутин. А што се моје капе тиче, није баш за скидање подесна — и показа му шајкачу. Ова капа је војничка, кажем, под њом сам ја све ратове ратовао ко' и моји стари. Нама је, госпон' начелниче, 'вака капа на глави да је не би морали скидати и кад треба и кад не треба. Зна краљ да ова капа није за скидање..." [1]


Када говоримо о националним симболима Србије потребно је прво поделити их у две групе. Прву групу чинили би званични национални симболи одређени уставом и то су грб, застава и химна. Док би другу групу чинили незванични народни национални симболи као што су: опанак, шајкача и фрула.

Чувени српски пријатељ који је као нико до сада проникао у нашу душу, др Арчибалд Рајс, говорећи о религији код Срба рекао је: „...ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља...“

Како се догодило да војничка капа добије толико на значају и постане више од националног симбола?

Да бисмо покушали да одговоримо на то питање потребно је вратити се на почетак, а то је када причамо о шајкачи 19. век јер се тада она први пут појављује.

Шајкача, то јест капа за војнике која "има форму граничарске капе", уведена је прописом у Србији 1870. године. Одређенијим називом, као шајкашка капа, дакле као део ношње конкретних граничара, названа је у пропису 1876. године, којим је наложено да народне старешине носе "шајкашку капу", каква је одређена и за народну војску. Тако је као капа војника и нижих чиновника шајкача убрзо прихваћена. Временом је шајкашка капа добила скраћени назив шајкача и постала видљиво војничко обележје.

Шајкача је, дакле, названа по шајкашима, а они по шајци, бродићу на којем су овековечени.
Врло брзо шајкача постаје и део свакодневне одеће српских сељака. Разлог највероватније лежи у чињеници да су униформе у то време стојале задужене код сељака због брже мобилизације а како се сељаци нису устезали да поједине делове свакодневно користе тако се шајкача нашла на главама готово свих српских сељака.

Било је то први пут да један војни детаљ буде уведен у цивилну употребу, до тада је углавном било супротно, тј. често се дешавалао у српској војсци да неки детаљ народне ношње, уз одређене измене, буде уведен у употребу у војсци.

После Великог рата и велике голготе коју је преживео, српски сељак се није желео одрећи своје већ изношене капе, шта више он се толико везао за шајчаку да је након што би стара капа коначно изгубила сваку употребну вредност, мењао је новом, скројеном о сопственом трошку. Тако је српски сељак уместо да се врати оној капи коју су његови преци носили као део народне ношње радије изабрао шајкачу.

Разлог за такву одлуку лежи највероватније у чињеници да су ратови за ослобођење подразумевали одлазак и на територије које су биле ван граница Србије, то покретање становништва условило је хомогенизацију српског друштва без обзира на све дотадашње разлике.

Носећи војничку капу и заслужена одликовања српски сељак је после рата наметао слику о себи као заслужном ратнику, исказујући војничку прошлост као најважнији део личног идентитета и указујући на сопствени допринос стварању земље, у којој су га нарастајуће социјалне разлике нужно гурале на друштвену маргину, а политичка елита, како то обично бива, одмах након рата заборављала. Представе сељака на надгробним споменицима подизаним онима који су рат надживели и умрли, у послератном времену потврђују жељу да се сељак прикаже као заслужни ратник. На њима је сељак најчешће приказан у униформи. Онај ко је једном био војник доживотно је себе тако доживљавао. Униформа која је наглашавала његове ратне заслуге, изједначавајући га с онима који су у униформи пали, била је уједно његово свечано одело у коме се осећао једнаким са градском господом. [2]

Нажалост, последњих година у Србији се много тога „искривило“ по питању схватања значаја фолкора и обичаја. Да не улазимо у дубоке анализе, чињеница је да велики број посебно млађе популације не схвата значај свог језика и писма, а камоли обичаја и националног фолклора. Слепо прихватање западних трендова код једног дела млађе популације уз непознавање сопствене историје довео је до тога да се ствари посматрају површно и пречесто олако банализују. Старије генерације притиснуте овоземљским проблемима и борбом за голу егзистенцију више не маре за историји и обичајима. Медији који свакодневно сервирају низ безначајних вести из живота још безначајнијих личности су дефинитивно потпомогли ову појаву.

„Ако заборавимо и не потрудимо се да запамтимо оно што су наше мајке или баке урадиле за нас, ако нам ништа не значи оно што је било пре нас, ако томе не умемо са поштовањем да се поклонимо, иако смо малкице и од тога направљени, ко смо и шта ћемо бити?“ [3]





 
[1] Књига о Милутину, аутора, Слободана Поповића Данка
[2] Драшко Живковић | 01.09.2015. | Медија центар "Одбрана"
[3] Мирјана Бобић,  Вечерње новости 11.04.2016
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Friday, July 8, 2016

The Serbian city of Šabac awarded the French War Cross with palm branches on July 8, 1920. / На 8. јул 1920. године, граду Шапцу је додељен Француски Ратни крст са палмином гранчицом.


From
on Facebook.
 
"On July 8th in 1920, the city of Šabac
was awarded the French War Cross with palm branches. Besides Belgrade, Šabac is the only city in Serbia which was awarded high honors for its merits, heroism and suffering in the First World War. Thаt, by the way, was the first time that the French Republic awarded а city outside its borders in the First World War. This award (medal) was established in 1915, and it was made of materials obtained by melting the artillery guns that were used during the First World War in France."
 
*****
 
"На 8. јул 1920. године, граду Шапцу је додељен Француски Ратни крст са палмином гранчицом. Осим Београда, Шабац је једини град у Србији који је одликован високим признањима за заслуге, херојство и страдање у Првом светском рату. То је, иначе, био први пут да је Француска Република уручила признање једном граду изван своје државе у Првом светском рату. Иначе, то одликовање је установљено 1915. године, а израђено је материјала добијеног топљењем топова који су коришћени током Првог светског рата у Француској."
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

 

Thursday, June 23, 2016

75. конгрес СНО и Видовданска прослава / Vidovdan Academy - Serbian National Defense - Sunday, June 26, 2016.




ПРОГРАМ - СУБОТА, 25. ЈУН 2016.
75. КОНГРЕС СНО у АМЕРИЦИ

Мала Сала Манастира Нова Грачаница
  • РЕГИСТРАЦИЈА ДЕЛЕГАТА  - 9:00 ујутру
  • ОТВАРАЊЕ КОНГРЕСА И ПОЗДРАВИ - 9:15 ујутру
  • РАД КОНГРЕСА - 9:30 ујутру
  • ПАРАСТОС ПОЧАСНОМ ПРЕДСЕДНИКУ СНО СЛАВКУ ПАНОВИЋУ - 11:30 ујутру
  • ЗАЈЕДНИЧКИ  РУЧАК - 12:30 поподне
  • НАСТАВАК КОНГРЕСА - 13:15 поподне
Позивамо све делегате месних одбора и чланове централног одбора да присуствују јубиларном 75. конгресу Српске народне одбране, најстарије српске националне организације у Америци.

ПРОГРАМ - НЕДЕЉА; 26. ЈУН 2016.

10:00 – МАНАСТИР НОВА ГРАЧАНИЦА
Света Литургија – Чинодејствују свештеници и монаси у Манастиру Пресвете Богородице, Нове Грачанице, Треће Језеро, Илиноис
11:30 – ПОМЕН ПАРАСТОС
По завршетку Св.Литургије Помен-парастос оснивачима и преминулим члановима СНО; свим Србима који су положили своје животе за Крст часни и Слободу златну; свим Србима и Српкињама палим у Првом и Другом светском рату и Трећем балканском рату за част и слободу Мајке Србије
13:00 СВЕЧАНИ БАНКЕТ 

Молитва и сечење Славског колача
Мешовити Хор СПЦ
Домаћин Славе: Драган Селаковић са фамилијом
Свечани ручак за све госте
Улазница: $25.00

ВИДОВДАНСКИ ПРОГРАМ

Почасни гости на Видовданској Прослави:

ВЕЉКО ПАУНОВИЋ
Главни стратег, тренер и предводник фудбалске репрезентације Србије за играче до двадесет (20) година, са којом је на Светском првенству за младе 2015. године, на Новом Зеланду, освојио златну медаљу, чиме су постали шампиони света. Сада је главни тренер чикашког клуба Chicago Fire Soccer Club.​

​Његовa Екселенција г. ДЕЈАН РАДУЛОВИЋ, генерални конзул-жеран Србије у Чикагу​
​ВЛАДИМИР РАЈЧИЋ, глумац и филмски продуцент​
 
Водитељ: г. Никола Марић
ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА
о. Петар Саиловић
- Поздрав Председника Српске народне одбране
- Поздрав Генералног Конзула Републике Србије


Специјални гости:

ВЕЉКО ПАУНОВИЋ, фудбалски тренер
СПОРТ КАО АМБАСАДОР СРБИЈЕ

ВЛАДИМИР РАЈЧИЋ, глумац-продуцент
ФИЛМ и СРБИ У СВЕТУ


МУЗИЧКИ ПРОГРАМ:
Естрадна уметница МЕРИМА ЊЕГОМИР са оркестром



http://www.snd-us.com/aktivnosti/vesti/1687-vidovdanska-proslava-2016.html






Monastery Nova Gračanica, 35240 N Grant Ave, Third Lake, IL 60046
 
Our ​Honored Guests: 
  • Special Guest: Football Coach Veljko Paunović, FIFA World Champion​ - The current head coach of American club Chicago Fire Soccer Club in MLS League. Other than in his own country, Paunović also played professionally in Germany, Russia and the United States. As General Manager and Coach for Serbia youth team (up to 20 yrs), he won FIFA World Champion title in 2015. ​
  • Mr. Dejan Radulovic, H.E. Consul gerant of Serbia
  • Vladimir Rajcic, Аctor and Film Producer - “Serbian Scars”

http://www.snd-us.com/en/35-news/snd-news/1686-vidovdan-academy-sunday-june-26-2016.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, June 14, 2016

ДА ГА НЕ ЗАБОРАВИМО! Костур са Вида – Солунац Чедомир Поповић

www.srpskaistorija.com
Извор: ГласСрпске
Ђорђе Бојанић
June 13, 2016

Село Бразиловица код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Маринковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера.
 
– Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља поменем га за покој душе – говори Маринковић стављајући на главу похабану шајкачу.
 
На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис – солунац.
 
 
Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица сафотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата и текст испод ње „Костур са Вида“.
 
– Овде почивају кости човека, који је са 19 година прегазио албанску Голготу, лечио се на острву Виду и у Бизерти, преживио пакао Солунског фронта и у победничкој колони српске војске стигао 1918. године у своје родно село код Лазаревца – прича публициста Милорад Ђоковић.
 
Ђоковић је 1994. године објавио књигу „Костур са Вида“ у којој је забележена исповест овог необичног српског ратника.
 
– У овој књизи је објављена слика коју је видео свет у току 1916. године. Она је представљала човека – костура, тешког само 23 килограма, одевеног у рите, са великом шајкачом, торбом обешеном о левом рамену, коју једном руком придржава. На ногама поцепани опанци везани опутом… Аветињско лице, очи упале у очне јабучице, јако изражене јагодице – огледало су патње једног народа – каже Ђоковић.
 
Кад је, након доласка из Вишеграда, и студија у Београду доселио у Лазаревац Ђоковић је почео да изучава судбину старог солунца. Данима је с њим разговарао, бележио његове доживљаје из Првог светског рата и тада први пут видио чувену фотографију.
 
– Чедомир је у Колубарској битци, у којој је српска војска извојевала велику победу, помагао артиљерцима доносећи им гранате. Званично је мобилисан у октобру 1915. године и након слома српске одбране, у повлачењу преко Албаније са српском војском провео пуна три и по месеца. Тако се обрео и на острву Виду, Плавој гробници гдје је у мору сахрањено 7.000 српских војника – прича Ђоковић.
 
Солунац Чедомир Поповић
 
Поповић је Ђоковићу испричао како је, на овом острву, настала чувена фотографија.
 
– Био сам између живота и смрти. Станем у ред где преглед врши један француски лекар, по чину поручник. Објасних му да болујем од дифтерије и да нисам болестан… Видим лекар на једну страну одваја здраве, на другу болесне… Поглед на оне живе лешеве који стоје охрабри ме и помислих како сам ја много здравији од њих – испричао је Ђоковићу Чеда Поповић.
 
Лекар се заинтересовао за овог српског војника. Узео му је и остале податке, извагао га и установио да има 23 килограма.
 
– Рече ми да ли може да ме слика. Ја стадох, што год више могох испрсих се, иако ми није било јасно зашто мене слика поред толико војника – испричао је Чедомир.
 
Француски лекар је после три дана посетио Чедомира у болници, донио му поморанџе и његову слику.
 
– Касније сам сазнао да је тих дана јануара 1916. године читав свет видео моју слику. Лекар ме често посећивао и доносио ми милостиве. Име тог лекара нисам упамтио и то ми је дан-данас жао – сећао се Чедомир.
 
Костур са Вида је фотографију само погледао и сакрио је у новчаник.
 
– Чувао сам је као највећу реликвију и никоме је нисам показивао. Човек, тако сам мислио, муку своју треба да сакрије далеко од људи и да то буде само његова тајна. Слику сам погледао само једном, уочи битке на Горнишеву. Гледао сам је и говорио – кад си ти, Чедо, преживео Албанију и Видо, преживећеш све у животу… – причао је Чедомир.
 
Већ прекаљени ратник је тада имао 24 године. Био је момак за женидбу и бојао се шта ће му рећи дјевојке кад на фотографији виде како је изгледао.
 
По повратку са ратишта, где је остао и инвалид, Чеда је живио у скромној кућици у селу Бразиловцима. Био је, кажу сељани, писмен и добар човек који се трудио свима да помогне.
 
Оженио се и са супругом Јелком добио шест кћери.
 
Костур са Вида умро је 27. октобра 1991. године. Сахрањен је на сеоском гробљу уз све војне и цивилне почасти.
 
У Чединој родној кући данас живе његова кћерке Надежда и Вера.
 
– Сећам се, отац ми је често причао, како је, у преласку преко албанских гудура, „зарадио“ надимак Чеда Качамак. Кад су на Божић 1916. после гладовања и даноноћног пешачења српски војници стигли у варошицу Фијери дељен им је топли качамак са маслом. Чеда је, онако прегладнио, прекршио официрско наређење и два пута стао у ред за порцију качамака. Трећи пут га је приметио један мајор и опалио му шамар по измученом лицу. Он је пао на земљу, качамак се просуо и помешао са земљом али је отац све то халапљиво појео. Саборци су му тада „пришили“ надимак Чеда Качамак – прича кћерка Вера.
 
Стари ратник је причао Ђоковићу како су га војни свештеници осам пута опајали јер се није знало да ли ће преживети битку. Причао му је како су многи војници приликом преласка преко Албаније појели своје опанке од штављене животињске коже, како су пили морску воду и ту умирали, смрзавали се по албанским гудурама или били убијани од стране Арнаута.
 
– Причао ми је како је дошао до нових војничких цокула које су му сигурно спасиле живот. Официр је преостали пар цокула обесио на колац и пред батаљоном рекао да војници трче да их освоје. Чеда је био најбржи. Кријући их је носио све до Бизете у ранцу па кад је поцепао опанке обуо је цокуле. Био је то спас за изранављене ноге – каже Ђоковић.
 
Кад се српска војска опоравила, обучена је, подељено је ново оружје и почеле су припреме за одлазак на Солунски фронт и пробој ка Србији. Војници су се окупљали око ватре и пјевали „Тамо далеко“…
 
 
Извор: ГласСрпске
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Tuesday, June 7, 2016

Svečano obeležena i stogodišnjica dolaska 27 dečaka iz Srbije koji su prošli pakao povlačenja srpske vojske preko Albanije - U Edinburgu [Škotska] na proslavi dana škole Džordž Heriot / Radio-televizija Vojvodine RTV June 7, 2016

Radio-televizija Vojvodine RTV
Izvor: Beta
June 7, 2016

Škotska: Obeleženo sećanje na dečake iz Srbije

BEOGRAD - U Edinburgu je na proslavi dana škole Džordž Heriot svečano obeležena i stogodišnjica dolaska 27 dečaka iz Srbije koji su prošli pakao povlačenja srpske vojske preko Albanije, saopštila je ambasada Srbije u Londonu.

Foto: Beta
 
Svečanom događaju prisustvovalo je nekoliko stotina učenika, njihovih roditelja, predstavnika lokalne zajednice i dvadesetak potomaka srpskih đaka. Na svečanosti su takođe bili britanski ambasador u Beogradu Denis Kif i ambasador Srbije u Londonu Ognjen Pribićević.

Kif je podsetio i na ulogu britanskih bolničarki u Srbiji tokom Prvog svetskog rata i pokazao seriju maraka o britanskim bolničarkama koje je štampala Pošta Srbije.

Ambasador Pribićević je zahvalio domaćinima na toplom dočeku i želji da se odnosi dalje razvijaju i produbljuju.

Kameron Vajli, direktor Džordža Heriota, jedne od najprestižnijih škola u Škotskoj osnovane 1628. godine, na skupu se obratio na srpskom jeziku podsetivši na dane boravka srpskih đaka u ovoj školi.

Svečanost je uveličao i školski orkestar gajdaša obučenih u tradicionalnu škotsku nošnju. Po prvi put položen je i venac Srbije uz vence iz Australije, Novog Zelanda, Kanade i SAD.

Kif je direktoru škole uručio pehar u znak zahvalnosti za učešće na ragbi turniru 2012. u Beogradu, a istim povodom službu je održao sveštenik škotske crkve Angus Morison.

Istoričarka Luiz Miler, zahvaljujući kojoj je priča o srpskim dečacima postala šire poznata, u Nacionalnoj biblioteci Škotske održala je predavanje o njihovom dolasku, navikavanju na nove običaje i kulturu, odrastanju, obrazovanju i povratku u Srbiju.

Posebno zanimljiv deo njihovog života se ticao učenja ragbija u kome su kasnije postali šampioni.


http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/skotska-obelezeno-secanje-na-decake-iz-srbije_725817.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Monday, June 6, 2016

Irishman Marc Keating walks 2 million steps [2,000 kilometers through Serbia, Montenegro, Bosnia, Albania, on his way to Corfu] to raise 24,000 euros for Serbian children suffering from cancer / "Britić - The British Serb magazine" June 3, 2016

Britić - The British Serb magazine
Vesna Rizova
June 3, 2016

Vesna Rizova writes about Marc Keating who walked 2,000 kilometers to raise money for children suffering from cancer in Serbia.


HUMANITY IN ACTION Irishman Marc Keating collected 24,000 euros for children suffering from cancer. The Institute of Oncology today received 10 Infusomats, large volume infusion pumps to offer children with cancer hope for a better tomorrow.

Peter Bailey from England donated four Infusomats. Noble Irishman with his dog Paja, started on 31 August in a long walk 2,000 kilometers to raise money for the children’s ward of the Clinic of Oncology and Radiology of Serbia.

Marc has walked 1,980 kilometers, exactly 2,000,450 steps through Serbia, Montenegro, Bosnia, Albania on his way to Corfu. The symbolism is even more significant because his great-grandfather fought on the same front with the Serbian army. His wife’s grandfather, Dobrosav Petrovic survived the Great Serbian Retreat of 1915.

Vesna runs the British – Serbian Friendship group on facebook, click here.

Read more about Marc in the Irish Times.


http://www.ebritic.com/?p=580606


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, June 3, 2016

Narod koji neguje pesnike i junake / "Novosti" May 30, 2016

Novosti
Boris Subašić
30. maj 2016.

Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto - zabeležio je Žorž Klemanso, predsednik francuske vlade.


FRANCUSKI general Azan je sredinom septembra 1918. s velikim uzbuđenjem zabeležio atmosferu kad je vaskrsla srpska vojska posle uraganske artiljerijske kanonade krenula s planinskih visova Solunskog fronta u sveopšti juriš za oslobađanje otadžbine:

- Srpska vojska vojvode Mišića čeka, ca uzbuđenjem i vatrom u srcu, trenutak da kidiše, da bi ponova zauzela svoju zemlju i povratila napuštena ognjišta... Docnije, noću, sva Mišićeva vojska navaljuje ca neopisivim zanosom prema rođenoj zemlji... Glavni napad napreduje idućih dana. Srpski vojnici, koji sa sobom nisu nosili hranu, već samo municiju, ovuda prolaze i pojedinačno tuku bugarska i nemačka pojačanja koja stižu ubrzanim marševima. Oslobođenje Srbije i pohod na Austrougarsku povereni su grupi armija, koja ce sastoji iz Prve i Druge srpske armije pod komandom generala Mišića i Istočne francuske armije pod komandom Anrija. Srpska vojska, čiji su ljudi naelektrisani dolaskom u svoju domovinu, opšta je prethodnica savezničkih armija prema severu...

NEZADRŽIVI srpski napad slomio je Bugarsku i ona potpisuje separatni mir. Situacija na svim frontovima se neočekivano menja u korist Antante. Nemački car je besan na Bugare i piše njihovom glavnom štabu da je "sramota što je 60.000 srpskih vojnika odlučilo sudbinu rata". Francuski ministar spoljnih poslova Stefan Pišon slavi srpsko oružje: "Srpska armija učestvovala je u svim bitkama, maršovala je bez odmora, bez zaustavljanja, uvek u tesnom kontaktu ca neprijateljem kojega je držala za gušu, vrlo često bez hrane, ne poznavajući ni umora ni gladi, gonjena uvek napred voljom da pobedi pošto-poto".

MARŠAL Franše d'Epere, vrhovni komandant savezničkih armija na Solunskom frontu, u predgovoru knjige "Vitezovi slobode" napisao je pohvalu srpskom vojniku:

- Ko su ti junaci koji mogu da ce podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu, i gospodari svojih njiva. Okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje. Ti seljaci, bez napora, pretvorili su ce u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.

POSLE Velikog rata, kad su oružje i propaganda utihnuli, i neprijateljske vojskovođe odale su počast Srbima. Austrougarski general Alfred Kraus u memoarima zapisuje: "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada za vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."

Zapovednik ofanzive protiv Srbije 1915. i glavnokomandujući nemačkih armija na Istočnom i Balkanskom frontu, feldmaršal August fon Makenzen takođe je odao počast srpskom narodu i oružju.

- Mi smo se malo poznavali, ali srpski narod ima velike vrline, koje on treba da sačuva i u kojima on mora da vaspita buduće generacije. Budite bez brige za vašu budućnost, jer ono što ste vi pružili, to premaša i nasmelija očekivanja. U srpskom narodu se skriva pesnik i junak. Vi morate živeti, a Nemci će vas ubuduće pravilnije ceniti.

NEMAČKI političar i vojni pisac Rudolf Damer posle rata u knjizi "Ratovanje po Srbiji" piše: "Prirodna inteligencija, strašni patriotizam, ambicija, učinili su srpski narod sposobnim da stvori u Evropi siguran i moćan položaj i napreduje do velikog bogatstva ... U Srbiji je živela na eruptivnom terenu žarka nacionalna strast, čija je poezija nagnala čak i našeg učitelja Getea da joj se divi... Narod koji žrtvuje sva dobra sveta nacionalnim idealima, ma koliko oni bili himerični, zaslužuje u osnovi naše poštovanje, mada smo bili primorani, radi sopstvenog očuvanja, da maršujemo protiv njega, kao protiv neprijatelja".

PARADOKSALNO, ove pohvale protivničkih vojskovođa bile su svojevrstan posmrtni govor Srbiji, koja je nestala kao samostalna država, sa svim svojim vrlinama i manama. Ona se utopila voljom dvora i njegovih političara u novu zajedničku državu Kraljevinu SHS, zajednicu u kojoj su dojučerašnjim neprijateljima oprošteni svi zločini. Iskreni ratni saveznici Srba su odmah posumnjali u održivost ovakve državne tvorevine, a među njima je prednjačio Žorž Klemanso, francuski predsednik vlade i ministar rata u sudbonosnim danima Prvog svetskog rata, jedan od velike četvorice na mirovnoj konferenciji u Versaju.

Na mirovnoj konferenciji 1919. na kojoj je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Klemanso je izrekao:

- Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izjavim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime: Srbija.

Žorž Klemanso je, takođe, jednom prilikom zabeležio: "Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto. Tada će tek moći da politički realizuju svoju premoć na Balkanu", zabeležio je Žorž Klemanso između dva svetska rata.

IAKO među silama pobednicama, Srbija praktično nije direktno učestvovala u mirovnim pregovorima, jer je umesto srpske napravljena jugoslovenska delegacija u čije članstvo su uvršteni i dojučerašnji habzburški ministri. Saveznici iz Antante nisu hteli da prihvate dojučerašnje neprijatelje kao saveznike, niti su priznavali nekakavu zajedničku državu, buduću Jugoslaviju, koja kao takva nije učestvovala u ratu. Oni su priznavali smo Srbiju, koja je od 1912. krvarila za slobodu. U balkanskim ratovima 1912-1913. ona je imala 82.800 vojnika izbačenih iz stroja. Na mirovnoj konferenciji posle Velikog rata je iznet podatak da je Srbija izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto celokupnog stanovništva iz 1914. u koje je bilo uključeno i ono s teritorija dobijenih u balkanskim ratovima. Prema statistici pravljenoj za Versajski mirovni ugovor Srbija je, bez Kosova i Metohije i Makedonije, u ratu izgubila čak 43 odsto stanovništva.

SRBIJA je u ratu 1914-1918. imala toliko žrtava da doslovno nije mogla da obeleži sve njihove grobove. Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, 402.435 obveznika je poginulo na ratištima ili umrlo od rana i epidemija. Zabeleženo je da su se u opustošenoj Srbiji posle 1918. mogle formirati "čitave divizije" od teških invalida, a oko 500.000 mališana ostalo je siročad bez hranioca. Tako velike žrtve, u poređenju s brojem stanovnika, nije imala nijedna druga država. Žrtve civilnog stanovništva procenjene su na 845.000 ljudi. Od toga je 140.000 bilo izbeglica koje su 1915. pošle za vojskom preko Albanije.

NACIONALNA DEMOBILIZACIJA

SRBIJA, pobednica u ratu, u zajedničkoj državi je doživela sudbinu poražene strane. Njene žrtve su od strane hrvatskih političara javno omalovažavane. Državna propaganda je naročito u Srbiji insistirala na stvaranju nove jugoslovenske nacije, pa Srbi polako nestaju i iz putopisa stranaca, a pojavljuju se Jugosloveni. Kao odgovor državnoj jugoslovenskoj propagandi, počinju da bujaju nacionalizmi i naročito hrvatski separatizam. Veliki srpski naučnik i razočarani Jugosloven Slobodan Jovanović je prekasno, uoči Drugog svetskog rata konstatovao "da su se u zajedničkoj državi Srbi odmah nacionalno demobilisali, dok su se drugi odmah nacionalno mobilisali".


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:607738-Narod-koji-neguje-pesnike-i-junake


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****