Wednesday, April 16, 2014

Промоција књиге "СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914. – 1918." - Cредa, 16. априла 2014. , са почетком у 19 часова, у Руском дому у Београду

 

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914. – 1918.
Књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“  Аутора Проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића, у издању Српске књижевне заједнице и Београдског форума за свет равноправних, биће представљена у среду, 16. априла 2014. , са почетком у 19 часова, у Руском дому у Београду, Краљице Наталије број 33.
Поред аутора, о књизи ће говорити проф. Александар Животић као и представници издавача, Драган Лакићевић и Живадин Јовановић. У уметничком делу програма учествоваће глумац Народног позоришта Лепомир Ивковић, проф. ФМЗ Татјана Олујић, виолина и  Даринка Пауновић, клавир.
Улаз слободан.
 
*****
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, April 15, 2014

Rehabilitovana [kraljica Marija Karađorđević]: Prva žena koja je u Srbiji vozila auto, a narod ju je obožavao / "Blic Online" April 14, 2014

Blic Online
I. Milićević - D. Pandurević
April 14, 2014

Odlukom Višeg suda u Beogradu danas je rehabilitovana kraljica Marija Karađorđević, a ukaz iz 1947. godine kojim joj je oduzeto državljanstrvo i konfiskovana imovina, proglašen je ništavnim u delu koji se odnosi na kraljicu Mariju.

Kraljica Marija prva žena koja je u Srbiji vozila automobile
 
Sud je na današnjem ročistu u Palati pravde u Beogradu ocenio da je Ukazom Predsedništva Prezidijuma Federativne Narodne Republike Jugoslavije kraljici Mariji iz političkih i ideoloških razloga bila lišena ljudskih prava poput prava na glas, imovinu, i državljanstvo.

Zahtev za rehabilitaciju kraljice Marije Karađorđević oktobra 2013. godine podneli su potomci princa Tomislava i princa Andreja Karađorđevića - princeze Lavinija i Katarina, kao i prinčevi Dimitrije i Mihajlo.

Marija Karađorđević (1900-1961), žena kralja Aleksandra i majka kralja Petra Drugog, čiji su posmrtni ostaci iz Londona dopremljeni u Srbiju 29. aprila prošle godine, bila je omiljena u srpskom narodu. Voleli su je jer je bila simbol porodičnog života, obraćala im se na tečnom srpskom jeziku, iako je bila Rumunka, zračila je smernošću i elegancijom, a u politiku se nije javno mešala.

Njena veridba sa Aleksandrom Karađorđevićem sklopljena je u rumunskom dvorcu Sinaj 9. januara 1922. godine i mada je brak ugovoren iz diplomatskih interesa, savremenici svedoče da se između dvoje mladih desila ljubav na prvi pogled. Venčali su se u junu iste godine, a prema rečima istoričara dr Momčila Pavlovića, slavlje koje je tad upriličeno u Beogradu ubraja se u najraskošnije svadbe tog doba.


Bila je poznato po eleganciji, ali i smernosti
 
- Marija je bila mlada i lepa, uvek otmena, a u isto vreme i izuzetno skromna. Narod je u njoj video pravu princezu. Bila je poznata po svojoj velikodušnosti i humanitarnom radu. Na svaki veliki praznik u dvoru je primala i darovala siromašnu decu, a posebno je potpomagala ženska društva, kao što su, na primer, domaćičke škole u kojima su se sirote devojčice učile šivenju i dugim elementarnim veštinama - priča dr Pavlović.

Marija Karađorđević je, pored srpskog koji je veoma brzo naučila, tečno govorila engleski, francuski i ruski, a bila je i veliki zaljubljenik u umetnost, pa je čak pod stare dane u Britaniji završila umetničku školu. Bavila se slikarstvom i vajarstvom, ali je od njenih dela, nažalost, jedino sačuvana skulptura “Vitez u kontemplaciji”.


- Posle smrti kralja, povukla se u tugu i samoću. Posle je sa decom zbog školovanja prešla u Veliku Britaniju, pa ratne godine nije dočekala u Srbiji. Poznato je da je u Engleskoj živela vrlo skromno, bez kraljevskih privilegija i luksuza, u običnoj seoskoj kući, a u toku rata je pomagala vojne zarobljenike u Nemačkoj. Iako se politikom nije javno bavila, poznato je da su je političari često pitali za mišljenje - kaže Pavlović.

Strastveni ljubitelj automobile

Kraljica Marija je bila čuvena po ljubavi prema automobilima, volela je da vozi i to je, prema svedočenjima istoričara, činila često i vrlo vešto. “U otvorenim kolima kojima je kralj Aleksandar voleo da se vozi i leti i zimi često je upravo ona bila šofer, a više puta je vozila čak od Beograda do Crnogorskog primorja, što u to vreme nije bilo nimalo lako”, ispričao je jednom prilikom Dušan Babac, član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.


http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/457769/Rehabilitovana-Prva-zena-koja-je-u-Srbiji-vozila-auto-a-narod-ju-je-obozavao


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Monday, April 14, 2014

Имена погинулих српских војника на интернету / "Политика" April 13, 2014

Политика
М. Галовић
Oбјављено: 13/04/2014
 
Војни архив, упркос проблемима, спроводи вишегодишњи посао пописивања жртава Првог светског рата
 
Пуковник Милорад Р. Секуловић у депоу Војног архива
(Фото Д. Јевремовић)
 
Капетан друге класе Божидар Димитријевић, из Петог прекобројног пука првог позива, погинуо је 8. октобра 1914. године на Мачковом камену. Он је један од близу 150.000 пописаних српских војника који су изгубили живот у Првом светском рату.

Његова погибија уредно је забележена у тадашњим војним документима, а данас, век касније, име Божидара Димитријевића унето је у електронску базу података коју ствара Војни архив у склопу пројекта „Попис војних жртава у Првом светском рату”.

Ова институција, која се налази у кругу војног комплекса у београдском насељу Жарково, прихватила се изузетно важног посла, прављења јединственог списка страдалих војника чија имена су забележена у документима сачуваним кроз све ратове који су задесили Србију у 20. веку.

Значајан извор података је „Српски народни пантеон”, у којем је у периоду између два светска рата пописан значајан број погинулих војника. Посебан софтвер онемогућава дуплирање уписивања погинулих, будући да се подаци који се односе на исте особе могу наћи и у документима ратних јединица и поменутом послератном попису жртава.

Иако се овај посао обавља са са недовољним бројем људи и без пожељне рачунарске технике, у Војном архиву истрајавају на њему свесни његовог, слободно се може рећи, националног значаја – да се бар после сто година дође до што је могуће свеобухватнијег списка погинулих војника.

Иако је извесно да све жртве неће бити пописане, бар ће се знати број страдалих који нико неће моћи да оспори. Главни извори података јесу борбени извештаји јединица српске војске и болничке књиге које, нажалост, нису комплетне.

Осим страдалих српских војника, пописиваће се и погинули непријатељски војници – аустроугарски, бугарски и немачки. Има и података о страдалим Русима у Србији, верним српским савезницима.

– Овај посао потрајаће две-три године, било би добро да се најкасније 2018. године, када се буде обележавала стогодишњица завршетка рата, одштампа књига са списком погинулих српских војника, са пратећим подацима о њима. Овај списак требало би да буде доступан свима на интернету – каже пуковник Милорад Р. Секуловић, директор Војног архива.

Друга активност ове институције у овој години којом се обележава стогодишњица Првог светског рата јесте припрема изложбе „Велики рат кроз архивске фондове и збирке” и објављивање пратеће монографије.

– Циљ изложбе је да се прикажу голгота и васкрс српске војске и народа у Првом светском рату кроз призму европске и светске јавности, као и да се уз одабир архивских докумената укаже на повезаност општег и локалног кроз приказ ратне ситуације у Браничевском округу. Највећим делом у изложбеној поставци, као и у планираној монографској публикацији, биће коришћена архивска грађа Војног архива и фотографије Војног музеја, те самим тим сматрамо да Војни архив, као чувар архивске грађе војне провенијенције, треба да буде и носилац и реализатор изложбе о учешћу Војске Краљевине Србије у Првом светском рату – објашњава пуковник Секуловић.

Ова изложба обухватиће 16 структурних целина, груписаних по хронолошко-тематском принципу, почевши од догађаја који су претходили рату, укључујући и деловање организације „Уједињење или смрт” у Босни и Херцеговини, преко великих српских победа на почетку рата, епидемије тифуса, повлачења преко Албаније, опоравка на Крфу, Солунског фронта до победе и Мировне конференције у Паризу.

Посебну целину представљаће изложена одликовања, заставе, оружје и униформе које се чувају у Војном музеју.


М. Галовић
Oбјављено: 13/04/2014

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Imena-poginulih-srpskih-vojnika-na-internetu.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, April 9, 2014

Графички цртеж замишљене: "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 -1918" / Александра Ребић

У вези са предлогом:

"ПРЕДЛАЖЕМ: "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 -1918" / Александра Ребић:

http://www.heroesofserbia.com/2014/02/1912-1918.html






Поштовани:

Ја мислим да би било дивно ако би један или више уметника урадило графички цртеж замишљене меморијалне баште Хероја Србије. Нарочито ако би цртеж укључио:

1. Зид у врху баште са мраморном машном на којој би било урезано "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918."

2. На левој страни зида узидана кацига коју су носили Солунци.

3. На десној страни зида узидан православни Крст.

4. Иза зида два заставна копља - једно за српску заставу под којом су се српски војници борили од 1912-1918. г. и друго за прву познату српску заставу.

5. Испред зида „вечни пламен“.

6. „Гробови свете земље“ распоређени кроз целу башту.

7. Украсну челичну ограду око целе баште која би била око једно јутро земљишта. Цвеће и зеленило распоређено по целој башти како би то одговарало башти ове врсте. [Да ћаци основних школа, као у Енглеској и Белгији, буду изведени на бојна поља да ископају земље. Да им се објасни зашто то чине, да им се уреже у њихову младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала.]

Ми жељно очекујемо ваше идеје!

Искрено ваша,
Александра Ребић

April 2014

www.heroesofserbia.com

E-mejl: heroesofserbia@yahoo.com

Пошта: Aleksandra Rebic, P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195, USA

*****
 

Срби из Чикага свим срцем уз отаџбину / "Novosti" April 6, 2014

Novosti
Марко Лопушина
April 6, 2014

Српска народна одбрана у Америци припрема прославу за обележавање 100-годишњице постојања. Први председник Михајло Пупин. Мобилисали 17.000 добровољаца

Смотра добровољаца у Чикагу 1914. године и Славко Пановић
 
ПРИПРЕМЕ за прославу века постојања националне организације Српска народна одбрана почеле су у Чикагу, највећем „српском граду“ у Америци. Како нам је рекао председник Славко Пановић, прослава ће се одржати за Видовдан.
 
 
- У Чикагу ћемо 28. јуна окупити све чланове наше и других српских националних организација да обележимо 100 година од оснивања и патриотског рада СНО - најављује Пановић, који од 1993. године води нашу највећу и најактивнију националну организацију у САД. - Манифестација ће бити посвећена само једној јединој теми, а то је српство. Покушаћемо да са гостима из отаџбине и угледним Србима из дијаспоре одговоримо на питање како да будемо оно што су били наши преци, оснивачи СНО - хероји српског народа.
 
СНО је основана у Београду 1904. [1908.] године, у тешким временима за српски народ. Огранак у САД формиран је 1914. године у Њујорку, а за првог председника изабран је Михајло Пупин.
 
- Српски народ који је био у Америци није могао да остане равнодушан према борби у родном крају - објашњава Пановић. - Просечна старост нашег емигранта у предвечерје Првог светског рата била је од 25 до 30 година. Била је то млада и снажна емиграција, пуна воље и полета. Одмах после свог конституисања СНО је образовала месне одборе у 83 града у САД. Тада је постојало и око 180 других патриотских друштава. Читаво америчко родољубиво српство давало је пуну подршку СНО у пожртвованом раду на прикупљању материјалних средстава за српске рањенике и сирочад.
 
Од почетка рата 1914. па до септембра 1917. године, СНО је сакупила 554.445,02 долара - суму која је у оно време значила много више него данас. Сем тога, СНО је прикупила више стотина сандука робе, која је послата у отаџбину. А Михајло Пупин је, својим утицајем и залагањем, омогућио да се у Америци 1917. године обави мобилизација чак 17.000 српских добровољаца.
 
- Пупин је још у време балканских ратова организовао добровољце у Америци - прича Славко Пановић. - То је чинио и од 1914. године. Обилазио је руднике и фабрике у Чикагу, Њујорку, Питсбургу, Кливленду, где су Срби радили и живели, да их мобилише за отаџбински рат. Народни гуслар Петар Перуновић неуморно је обилазио Америку и борбеним песмама инспирисао младе Србе да крећу у добровољце. Кретали су и они који тек беху приспели из балканских ратова...
 
Први добровољци су илегално преко Канаде стизали у Србију. Пупин је организовао параде српских добровољаца у САД, а СНО је помогла Војној комисији Србије да добровољце са Американцима, када су ушли у рат, пребаци на Солунски фронт.
 
У Другом светском рату СНО се опет ангажовала да помаже народу у отаџбини. Овог пута на челу СНО је био Михаило Дучић. Он је са браћом Јованом и Урошем организовао Комитет за помоћ народу у Југославији и српским ратним заробљеницима у логорима по Немачкој и Италији.
 
- И крајем 20. века, када су избили нови ратови на простору бивше Југославије, ми амерички Срби трудили смо се да сачувамо традицију српства, да помажемо народу у отаџбини, а посебно ратној сирочади и омладини - истиче Пановић. - У отаџбину је послата помоћ од неколико милиона долара. СНО се труди да развија српство у Америци, да створи нове Пупине и Дучиће. Боримо се за част и углед српског народа свим срцем.
 
СТИПЕНДИЈЕ СТУДЕНТИМА У СРБИЈИ
 
СЛАВКО Пановић је пореклом из Ратине код Краљева. По образовању је лаборант. За председника СНО биран је чак 16 пута. СНО је на његову инцијативу основао Фонд „Михајло Пупин“ из кога се сваке године стипендира 20 најбољих и најталентованијих студената у отаџбини. Циљ те акције је да се спречи одлив српске младости у свет.
 
ЈУБИЛЕЈИ
 
ПУПИН је био покретачки дух који је српску ствар промовисао у америчкој јавности и код политичара, пре свега председника Вудро Вилсона и Теодора Рузвелта - истиче Славко Пановић. - Ово је година јубилеја Михајла Пупина, јер треба да обележимо 160 година од рођења и 140 година од доласка у Америку српског родољуба, проналазача, доктора наука и професора на Колумбија универзитету, члана и председника најеминентнијих америчких научних институција.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

The Courage of Women in War: Daughter of General Janko Vukotić, Vasilija Vukotić - a Serbian woman who inspired an entire nation in WWI / Међу женама које су својом храброшћу задивиле цео српски народ је и ћерка славног сердара Јанка Вукотића, Василија Вукотић.


Ћерка славног сердара Јанка Вукотића, Василија Вукотић
Vasilija Vukotić, daughter of General Janko Vukotić

 From
 Meet the Serbs
on Facebook.
 
 "Serbian women had often shown immense courage and determination throughout the history and thus earned endless respect even from the bravest men. Among the women whose courage impressed and inspired the whole Serbian nation is the daughter of the famous general Janko Vukotić, Vasilija Vukotić. During the Great War, while the Serbian army was retreating due to the attack of the numerically superior Austro-Hungarian army, the army of the Kingdom of Montenegro came to their aid and stood against the Austro-Hungarians in the Battle of Mojkovac in January 1916. Although much weaker, less equipped and with heavy losses, the soldiers under the command of Janko Vukotić enabled the Serbian army to retreat across the Albanian mountains to the Adriatic and to evacuate to the Greek island of Corfu. Vasilija was the only woman in this battle and she participated as an orderly of her father. She managed to survive the Battle of Mojkovac and, most importantly, leave a detailed testimony of the events during the battle. Vasilija Vukotić was a highly educated woman; she spoke Russian and French. She lived in Belgrade until her death in 1977."
 
*****
 
"Жене у српском народу су често током историје показивале неизмерну храброст и одлучност, на чему су многи могли да им позавиде. Међу женама које су својом храброшћу задивиле цео српски народ је и ћерка славног сердара Јанка Вукотића, Василија Вукотић. У току Првог светског рата, приликом повлачења српске војске пред налетом Аустроуграске, војска краљевине Црне Горе супротставила се надмоћнијој аустроугарској војци у бици код Мојковца јануара 1916. године. Иако знатно слабији и лошије опремљени, војници под командом Јанка Вукотића су уз бројне жртве омогућили српској војсци да се повуче преко албанских планина све до Јадрана и евакуишу на Крф. Василија је у овој бици била једина жена и учествовала је као ордонанс свога оца. Успела је да преживи Мојковачку битку и, што је најважније, иза себе остави детаљно сведочење о тадашњим збивањима и току битке. Василија Вукотић била је високо образована за то време, а говорила је руски и француски језик. Живела је у Београду до своје смрти 1977. године."


https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10152830139379968&set=a.10150460039364968.459018.53552959967&type=1&theater


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, April 8, 2014

Austro-Hungarian army executes civilians in Serbia - "A History of the First World War in 100 Moments" series / "The Independent" UK April 7, 2014

The Independent [UK]
Tony Paterson
April 7, 2014

A History of the First World War in 100 Moments: Austro-Hungarian army executes civilians in Serbia

No.5 Serbia, September 1914: Any illusions about the romance of war rapidly evaporated when the  Austro-Hungarian army invaded Serbia. Overwhelming force was met with implacable resistance, spawning a vicious cycle of atrocities. Tony Paterson continues our series by focusing on a moment that stood for all too many more.

 
The shocking, black-and-white photograph, taken on the edge of a Serbian village just days after it was invaded by the massed forces of the Austro-Hungarian army in the late summer of 1914, is not the only one of its kind. In this one, a line of Serbian men in civilian clothes are attached to posts: possibly dead already, possibly awaiting execution by firing squad.
 
There are others. In one, three women in colourful peasant costumes and four men in dark suits are trussed up like helpless game birds on crucifix-shaped poles, their faces covered with white blindfolds, while soldiers stand nearby, rifles in hand. In a third, the civilians, also blindfolded, are kneeling in a semi-circle, each tied to a small post, while the firing squad takes aim.
 
These photographs were almost certainly taken by members of the Austro-Hungarian army. They allow only fleeting glimpses of the horror experienced by civilians almost immediately after the invasion of Serbia began on 12 August 1914.
 
The military justification for the massacre of civilians was that many were “partisans” engaged in a guerrilla war against the invading forces. As early as 17 August, the Austro-Hungarian general, Lothar vonHortstein, complained that it was impossible to send reconnaissance patrols into Serb territory because “all were killed by the rural people”. But it is also certain that popular anti-Serb sentiment gave the military the impression it had been given carte blanche to commit atrocities. A popular song in Vienna in August of that year was entitled “Alle Serben müssen sterben” (“All Serbs must die”).
 
Anti-Serb propaganda postcards on sale in the Austrian capital depicted Serbs as backward “Untermenschen” or “Sub humans” – a term later used by Adolf Hitler and the Nazis to describe Jews and Slavs. Some advocated that Serbs should be boiled alive in cauldrons or stuck on forks and eaten.
 
The Austrian empire was bent on avenging the Serb nationalist assassination of its heir to throne, Archduke Franz Ferdinand, with brutality on a scale so far unprecedented in modern war. Much has been written about the German massacre of Belgian civilians during the opening stages of the Great War. Far less has been told about Austro-Hungary’s treatment of Serbia’s civilian population.
 
The anti-civilian offensive has been described as the beginning of a type of warfare dubbed “Vernichtungskrieg”, or “war of destruction”, ruthlessly practised by Nazi Germany on civilian populations across Europe just over a quarter of a century later. Anton Holzer, an Austrian historian and expert on the Austro-Hungarian invasion of Serbia in 1914, wrote: “There were countless and systematic massacres carried out against the Serbian population.
 
“The soldiers invaded villages and rounded up unarmed men, women and children. They were either shot dead, bayoneted to death or hanged. The victims were locked into barns and burned alive. Women were sent up to the front lines and mass-raped. The inhabitants of whole villages were taken as hostages and humiliated and tortured. The perpetrators were the soldiers of the Austro-Hungarian army.”
 
Austria's Atrocities. Blindfolded and in a kneeling position,
patriotic Jugo-Slavs in Serbia near the Austrian lines were arranged
in a semi-circle and ruthlessly shot at a command.
 
Much of the evidence of Austro-Hungarian war crimes against Serbia’s civilian population was collected by the Swiss criminology professor, Rodolphe Archibald Reiss, who as a neutral observer was asked by the Serbian government to investigate. Reiss reported in 1916 that countless Austro-Hungarian troops confirmed having received orders to attack and massacre the Serbian civilian population and that “everything was permissible”.
 
Serbia’s civilian population did not have to wait long for a repeat performance. In 1941,  Hitler’s troops invaded Serbia and set about massacring members of the civilian population. As in 1914, some were alleged to be partisans. Others were shot in reprisal executions to avenge the deaths of German troops. Some German soldiers were equipped with home cine-cameras. They filmed the hapless Serb civilians being shot or strung up and hanged en masse from makeshift gallows. Photography had moved on since 1914 – this time the pictures were moving and in colour.
 
 
 
Tomorrow: The Battle of Tannenberg ‘A History of the Great War in 100 Moments’ continues daily, in The Independent and The Independent on Sunday, until 12 July
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****


Monday, April 7, 2014

Београд - полазак војске у рат, 1912.г / Belgrade - Serbian soldiers leave their loved ones to go to war in 1912

 
Image courtesy of
 
 
on Facebook.
 
*****
 
Aleksandra's Note:
 
How could these brave Serbs of the Serbian Army possibly know in 1912 that the First Balkan War was just the beginning of 6 years of war that would not only change their corner of the world in the Balkans forever, but would change the whole world forever.
 
Many of the Serbs who fought in and survived the First Balkan War of 1912 would go on to participate as warriors in the Second Balkan War of 1913, and then go further on to participate in the Great War, the big one that would last four long years.
 
The Serbian Army would emerge as victor in all three wars, but at great cost to their warriors and to the Serbian civilians. They were true heroes, exemplifying the courage, perseverance, and virtue of all that is honorable in the armies of men in war.
 
Glory to them.
 
Slava im.
 
 
Sincerely,
 
Aleksandra Rebic
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Sunday, April 6, 2014

A history of the First World War in 100 moments: Our unique series captures sense of what it was like to be in the Great War / "The Independent" [UK] April 3, 2014

The Independent
Boyd Tonkin
April 3, 2014



How do you remember a war that destroyed four empires, killed 18 million people and left tens of millions of other lives irreparably broken? Today, as the world prepares to mark the centenary of a conflict that left no corner of the planet untouched, we begin a unique daily series that attempts to make sense of an incomprehensibly huge chapter in human history by distilling it to a mere 100 'moments': episodes, big or small, that in one way or another capture a sense of what it was like to be caught up in the catastrophe of the First World War. Boyd Tonkin introduces our first moment.

By around 10.30am, the panic had already subsided. Yes, it had been a vicious and unsettling terror attack. As the six-car motorcade rolled along Appel Quay, beside the river Miljacka in the heart of Sarajevo, someone had thrown a small bomb. It bounced off the car, a handsome Gräf & Stift Double Phaeton, carrying Archduke Franz Ferdinand of Austria and his Czech wife Sophie Chotek, the Duchess of Hohenberg but not – thanks to the snobbish protocols of the Vienna court – formally the Archduchess. The bomb exploded under the vehicle behind. It inflicted injuries, the worst a heavily bleeding head wound to Colonel Erik von Merizzi – adjutant to the governor of Bosnia-Herzegovina, Oskar Potiorek.

Nedeljko Cabrinovic, the teenage Serbian militant who had thrown the device, swallowed his dose of cyanide and jumped off a bridge. The low-grade toxin merely scoured his throat, and he landed on a sandbank left by the shrunken summer flow. He was arrested and led away proclaiming “I am a Serbian hero!” Elsewhere, unknown to the royal couple and their minders, assailant after assailant from two separate terror cells had given up and melted away. Muhamed Mehmedbasic had failed to launch his bomb. Paralysed with fear, Cvjetko Popovic had hidden his in a basement. Trifko Grabez quit his position and was engulfed in the milling crowds. Vaso Cubrilovic “felt sorry” for the duchess when he saw her in the open car, and would not draw his gun.

No one had died. In this province, the authorities expected spectacular stunts by Serbian radicals enraged by the official annexation in 1908 of Bosnia – already occupied for 30 years – into the Austro-Hungarian empire. In 1910, Bogdan Zerajic, of the Young Bosnia movement, had emptied a pistol at the then governor as the Bosnian parliament opened. All the bullets missed save the last, aimed at himself – for suicide attacks had lately come into vogue. What made today's incident, on the warm Sunday morning of 28 June 1914, more troubling was the security bungle that had left the royal couple's protection detail stranded at the railway station. Still, the hothead extremists represented no one but themselves. At dinner the previous evening at the Hotel Bosna in the nearby spa of Ilidze, Sophie had told a Bosnian Croat leader that “wherever we have gone, people have treated us with so much friendliness – down to the last Serb, too”.

On with the show – although Franz Ferdinand was visibly rattled. At Sarajevo town hall, the mayor, Fehim Curcic, embarked on his flowery, and unamended, speech of welcome. At this point, the Archduke's pent-up fears exploded. He butted in: “I come here as your guest and you people greet me with bombs!” Soon he regained his composure. In a gracious reply, he mentioned the population's pleasure in “the failure of the assassination attempt”. Inside the town hall, Sophie went off for a meeting with Muslim ladies (Bosnia was more Muslim than Serb), segregated so that they could remove their veils with her. She told them that she missed her children. Now it was time to resume the programme.

Potiorek advised a swift exit from the city but the couple insisted on a detour to hospital to visit the casualties. No one had informed the driver. When he turned down Franz Joseph Street, Potiorek instructed him to return to the quay. The Gräf & Stift had no reverse gear; it had to be pushed. Beside the stationary car, by a fluke, stood another young Serbian revolutionary called Gavrilo Princip. Rather than flee, he had kept his ground along the advertised royal route. Princip fumbled with his bomb but failed to detonate it. Instead, from five feet away, he fired two shots. Sophie was hit in the stomach; Franz Ferdinand in the neck. Both bullet wounds proved fatal. As he tried to staunch the blood, Count Harrach heard the Archduke say, “Sophie, Sophie, don't die – stay alive for our children.” Just after 11am, both were dead.

Final moments: The Archduke of Austria Franz Ferdinand
with his wife Sophie in Sarajevo minutes before his shooting (AP)
 
After a beating by furious bystanders, Princip was taken into custody. As minors, none of the Belgrade-based trio tasked with the assassination was subject to the death penalty under the empire's law. Princip received a 20-year sentence and died in 1918 of consumption, exacerbated by grim conditions, in the military jail at Theresienstadt. Other, adult, conspirators did later hang.
 
A second cell, made up of local Serbs, had been put in place as one of several distractions to blur the conspiracy's chain of command. Students enraptured by the romance of the Serbian struggle against the Habsburg yoke, Princip, Cabrinovic and Grabez had pored over the preparations for this high-impact assassination. Independent Serbia – to its friends a brave powerhouse of Slavic identity; to its foes a rogue state that sponsored indiscriminate terror – had emerged the biggest winner from the two bloody Balkan wars of 1912-1913. Its territory had expanded, mostly at the expense of the Ottoman empire. Yet Bosnia remained under the Viennese boot. That it held more Muslims and Catholics than Orthodox Serbs hardly troubled “irredentist” nationalists who believed that “where a Serb lives, there is Serbia”.

Princip and his co-conspirators belonged to “Unity or Death!”, a remarkably open “secret” society with contacts at the top of the Belgrade government. Most people knew the group by a more colourful name: the Black Hand. Via the intermediary Milan Ciganovic, the trio reported to a Black Hand chieftain, Voja Tankosic. Behind him stood one of Europe's most formidable secret agents, the head of Serbian military intelligence: Colonel Dragutin Dimitrijevic, known as “Apis” after the Egyptian bull god. Apis often acted alone, though not unobserved. Nikola Pasic, the Serbian Prime Minister and a wily survivor, both used him and feared him. Only schoolchildren and saloon-bar chatterers any longer seek one-word replies to the question, “Who caused the First World War?” If that inquiry had an answer, then –although only in a deeply myopic perspective – one non-trivial response might be: “Apis”.

In the days after 28 June, opinions as to the gravity of the outrage varied. Although the Vienna press fulminated about this “blow of fate”, in Paris, St Petersburg, London and Berlin it looked more like a grotesque but routine Balkan atrocity. Besides, no one beyond his family seems to have liked the heir to the Austro-Hungarian dual monarchy very much. The author Arthur Schnitzler referred to his “appalling unpopularity” in a diary entry on the day of the killings. Vienna politician Josef Redlich reported the next day that “there is no sense of grief” in the city. Most accounts of the assassination as a world-historic turning-point date from much later – by the great nostalgist Stefan Zweig, for instance, whose memoirs lament “the shot that in a single second was to shatter the world of security and creative reason”. At the time, the many enemies of Austria rejoiced, often with unseemly glee. “Grazie Serbia!” piped up one Italian newspaper. More fool them – but not yet.

In his heavy-handed way, the peace-loving Franz Ferdinand had envisioned the reform of the creaking dual monarchy into a multi-ethnic commonwealth, a United States of Greater Austria made up of 15 equal peoples. He hated the idea of even a regional conflict. Against Vienna belligerents such as the army chief Baron Conrad von Hötzendorf, he vociferously backed alternatives to military entanglements in the Balkans or beyond. In October 1912, as the first Balkan campaign threatened to suck in Austria, the Archduke warned the Foreign Minister, Count Leopold Berchtold, about the dangers of entering the “witches' kitchen of war”.
 
Arresting Princip's fellow conspirator Nedeljko Cabrinovic
after a failed attempt to kill the Archduke on the same day (Getty Images)
 
Even after his murder, that witches' kitchen felt more like myth than fact. Europe, after all, had weathered some storms over the past few years. Both Balkan wars had almost dragged in other powers, most nearly during the “winter crisis” of 1912-1913. Then, a fresh-minted pro-Serbian policy in Russia took the Foreign Minister, Sergei Sazonov, to the brink of mobilisation. In 1911, the Agadir incident, when Germany sent a warship to Morocco as a riposte to French claims of sole control, had tested the limits of British support for France under the Entente Cordiale of 1904. It resulted in a few scary weeks.
 
Agadir ended in November 1911, with the usual imperialists' carve-up. In December 1913, Russia unsheathed its diplomatic sabres again when General Otto Liman von Sanders took command of a Turkish army corps in Constantinople. But the Ottoman navy already employed a British admiral, Arthur Limpus. Neither France nor Britain felt very much alarmed. Europe in 1914 was a multi-polar system in which five big powers not only played chess with one another but simultaneously within their own rivalrous cabinets and chancelleries. It expected to witness sporadic flare-ups. These were controlled explosions.
 
Thousands of books have sought to explain how a nasty local outrage in Sarajevo – albeit one engineered by a hostile state – led to the end of the world. For the world of 1914 did end during the four succeeding years and their decades-long aftermath. Some 10 million combatants died, and at least eight million civilians. The wounded, a huge proportion disabled for life, numbered more than 21 million. Four empires succumbed immediately – the Russian, Austrian, German and Ottoman. After a delusionary bounce of post-war acquisitions, two more expired of their wounds later: the French and British. Without the Great War, and its botched outcomes, the Second World War is inconceivable. By some lights, the “short 20th century” that began with the guns of August 1914 only closed with the fall of the Soviet Union in 1991. Look at Ukraine, and Crimea today, and it would not be absurd to hear the echo of those weapons – and of Princip's .38 revolver on the corner of Franz Joseph Street.
 
Hindsight makes sages of us all. But no one in Europe on 28 June 1914 was in possession of a working crystal ball. For all the “future war” genre of speculative fiction during the Edwardian years – such as Erskine Childers' bestseller The Riddle of the Sands in 1903 – sober heads proclaimed that globalised commerce and a mesh of close alliances made general conflict unthinkable. In his peace-mongering tract of 1909, The Great Illusion, Norman Angell had mocked big-power war as a futile throwback.
 
Shortly before Sarajevo, many prudent observers thought that Europe had begun to go off the boil. In Britain, the apparently anti- German – more strictly, pro-Entente – policies of the Foreign Secretary, Sir Edward Grey, had come under withering criticism by a doveish majority within his Liberal Party.
 
Inflammatory Anglo-German “press wars” had ceased by 1912. The mandarin policy-maker Arthur Nicolson wrote in May 1914 that “since I have been at the Foreign Office I have not seen such calm waters”. Yet, five weeks after 28 June, Europe was at war.
 
The “July Crisis” of 1914 remains arguably the most complex sequence of events in all European history. Still, not a single word of its script was written in advance. Luckily, we can now trace that chain – or rather cluster – of occurrences armed with one of the greatest of those long shelves of explanatory books: Christopher Clark's masterpiece, The Sleepwalkers. As Clark makes clear, every deed – or refusal to act – counted. “Short-term, contingent realignments” shifted rapidly across an “opaque and unpredictable” system. The many later “narratives of inevitability” substitute consoling fiction for messy truth. They mean that “contingency, chance and agency are squeezed out of the field of vision”.
 
Focus on selected moments, as The Independent's new series does, and that “agency” returns to centre stage. Each choice and chance genuinely mattered, although none made a decisive difference in itself. Its agents, like its millions of victims, lived the First World War not as a vast span or grand plan but day by day, crisis by crisis, shock by shock. Spotlight key events and we may, just for a while, glimpse that lost world before hindsight. By 24 July, after Austria had drawn up an ultimatum to Serbia, the British Prime Minister, Herbert Asquith, could indeed tell his confidante Venetia Stanley in one of his intimate letters that “We are within measurable or imaginable distance of a real Armageddon”. Then he consoles himself, and her. “Happily, there seems to be no reason why we should be anything more than spectators.”
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****