Friday, July 8, 2016

The Serbian city of Šabac awarded the French War Cross with palm branches on July 8, 1920. / На 8. јул 1920. године, граду Шапцу је додељен Француски Ратни крст са палмином гранчицом.


From
on Facebook.
 
"On July 8th in 1920, the city of Šabac
was awarded the French War Cross with palm branches. Besides Belgrade, Šabac is the only city in Serbia which was awarded high honors for its merits, heroism and suffering in the First World War. Thаt, by the way, was the first time that the French Republic awarded а city outside its borders in the First World War. This award (medal) was established in 1915, and it was made of materials obtained by melting the artillery guns that were used during the First World War in France."
 
*****
 
"На 8. јул 1920. године, граду Шапцу је додељен Француски Ратни крст са палмином гранчицом. Осим Београда, Шабац је једини град у Србији који је одликован високим признањима за заслуге, херојство и страдање у Првом светском рату. То је, иначе, био први пут да је Француска Република уручила признање једном граду изван своје државе у Првом светском рату. Иначе, то одликовање је установљено 1915. године, а израђено је материјала добијеног топљењем топова који су коришћени током Првог светског рата у Француској."
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

 

Thursday, June 23, 2016

75. конгрес СНО и Видовданска прослава / Vidovdan Academy - Serbian National Defense - Sunday, June 26, 2016.




ПРОГРАМ - СУБОТА, 25. ЈУН 2016.
75. КОНГРЕС СНО у АМЕРИЦИ

Мала Сала Манастира Нова Грачаница
  • РЕГИСТРАЦИЈА ДЕЛЕГАТА  - 9:00 ујутру
  • ОТВАРАЊЕ КОНГРЕСА И ПОЗДРАВИ - 9:15 ујутру
  • РАД КОНГРЕСА - 9:30 ујутру
  • ПАРАСТОС ПОЧАСНОМ ПРЕДСЕДНИКУ СНО СЛАВКУ ПАНОВИЋУ - 11:30 ујутру
  • ЗАЈЕДНИЧКИ  РУЧАК - 12:30 поподне
  • НАСТАВАК КОНГРЕСА - 13:15 поподне
Позивамо све делегате месних одбора и чланове централног одбора да присуствују јубиларном 75. конгресу Српске народне одбране, најстарије српске националне организације у Америци.

ПРОГРАМ - НЕДЕЉА; 26. ЈУН 2016.

10:00 – МАНАСТИР НОВА ГРАЧАНИЦА
Света Литургија – Чинодејствују свештеници и монаси у Манастиру Пресвете Богородице, Нове Грачанице, Треће Језеро, Илиноис
11:30 – ПОМЕН ПАРАСТОС
По завршетку Св.Литургије Помен-парастос оснивачима и преминулим члановима СНО; свим Србима који су положили своје животе за Крст часни и Слободу златну; свим Србима и Српкињама палим у Првом и Другом светском рату и Трећем балканском рату за част и слободу Мајке Србије
13:00 СВЕЧАНИ БАНКЕТ 

Молитва и сечење Славског колача
Мешовити Хор СПЦ
Домаћин Славе: Драган Селаковић са фамилијом
Свечани ручак за све госте
Улазница: $25.00

ВИДОВДАНСКИ ПРОГРАМ

Почасни гости на Видовданској Прослави:

ВЕЉКО ПАУНОВИЋ
Главни стратег, тренер и предводник фудбалске репрезентације Србије за играче до двадесет (20) година, са којом је на Светском првенству за младе 2015. године, на Новом Зеланду, освојио златну медаљу, чиме су постали шампиони света. Сада је главни тренер чикашког клуба Chicago Fire Soccer Club.​

​Његовa Екселенција г. ДЕЈАН РАДУЛОВИЋ, генерални конзул-жеран Србије у Чикагу​
​ВЛАДИМИР РАЈЧИЋ, глумац и филмски продуцент​
 
Водитељ: г. Никола Марић
ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА
о. Петар Саиловић
- Поздрав Председника Српске народне одбране
- Поздрав Генералног Конзула Републике Србије


Специјални гости:

ВЕЉКО ПАУНОВИЋ, фудбалски тренер
СПОРТ КАО АМБАСАДОР СРБИЈЕ

ВЛАДИМИР РАЈЧИЋ, глумац-продуцент
ФИЛМ и СРБИ У СВЕТУ


МУЗИЧКИ ПРОГРАМ:
Естрадна уметница МЕРИМА ЊЕГОМИР са оркестром



http://www.snd-us.com/aktivnosti/vesti/1687-vidovdanska-proslava-2016.html






Monastery Nova Gračanica, 35240 N Grant Ave, Third Lake, IL 60046
 
Our ​Honored Guests: 
  • Special Guest: Football Coach Veljko Paunović, FIFA World Champion​ - The current head coach of American club Chicago Fire Soccer Club in MLS League. Other than in his own country, Paunović also played professionally in Germany, Russia and the United States. As General Manager and Coach for Serbia youth team (up to 20 yrs), he won FIFA World Champion title in 2015. ​
  • Mr. Dejan Radulovic, H.E. Consul gerant of Serbia
  • Vladimir Rajcic, Аctor and Film Producer - “Serbian Scars”

http://www.snd-us.com/en/35-news/snd-news/1686-vidovdan-academy-sunday-june-26-2016.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, June 14, 2016

ДА ГА НЕ ЗАБОРАВИМО! Костур са Вида – Солунац Чедомир Поповић

www.srpskaistorija.com
Извор: ГласСрпске
Ђорђе Бојанић
June 13, 2016

Село Бразиловица код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Маринковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера.
 
– Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља поменем га за покој душе – говори Маринковић стављајући на главу похабану шајкачу.
 
На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис – солунац.
 
 
Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица сафотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата и текст испод ње „Костур са Вида“.
 
– Овде почивају кости човека, који је са 19 година прегазио албанску Голготу, лечио се на острву Виду и у Бизерти, преживио пакао Солунског фронта и у победничкој колони српске војске стигао 1918. године у своје родно село код Лазаревца – прича публициста Милорад Ђоковић.
 
Ђоковић је 1994. године објавио књигу „Костур са Вида“ у којој је забележена исповест овог необичног српског ратника.
 
– У овој књизи је објављена слика коју је видео свет у току 1916. године. Она је представљала човека – костура, тешког само 23 килограма, одевеног у рите, са великом шајкачом, торбом обешеном о левом рамену, коју једном руком придржава. На ногама поцепани опанци везани опутом… Аветињско лице, очи упале у очне јабучице, јако изражене јагодице – огледало су патње једног народа – каже Ђоковић.
 
Кад је, након доласка из Вишеграда, и студија у Београду доселио у Лазаревац Ђоковић је почео да изучава судбину старог солунца. Данима је с њим разговарао, бележио његове доживљаје из Првог светског рата и тада први пут видио чувену фотографију.
 
– Чедомир је у Колубарској битци, у којој је српска војска извојевала велику победу, помагао артиљерцима доносећи им гранате. Званично је мобилисан у октобру 1915. године и након слома српске одбране, у повлачењу преко Албаније са српском војском провео пуна три и по месеца. Тако се обрео и на острву Виду, Плавој гробници гдје је у мору сахрањено 7.000 српских војника – прича Ђоковић.
 
Солунац Чедомир Поповић
 
Поповић је Ђоковићу испричао како је, на овом острву, настала чувена фотографија.
 
– Био сам између живота и смрти. Станем у ред где преглед врши један француски лекар, по чину поручник. Објасних му да болујем од дифтерије и да нисам болестан… Видим лекар на једну страну одваја здраве, на другу болесне… Поглед на оне живе лешеве који стоје охрабри ме и помислих како сам ја много здравији од њих – испричао је Ђоковићу Чеда Поповић.
 
Лекар се заинтересовао за овог српског војника. Узео му је и остале податке, извагао га и установио да има 23 килограма.
 
– Рече ми да ли може да ме слика. Ја стадох, што год више могох испрсих се, иако ми није било јасно зашто мене слика поред толико војника – испричао је Чедомир.
 
Француски лекар је после три дана посетио Чедомира у болници, донио му поморанџе и његову слику.
 
– Касније сам сазнао да је тих дана јануара 1916. године читав свет видео моју слику. Лекар ме често посећивао и доносио ми милостиве. Име тог лекара нисам упамтио и то ми је дан-данас жао – сећао се Чедомир.
 
Костур са Вида је фотографију само погледао и сакрио је у новчаник.
 
– Чувао сам је као највећу реликвију и никоме је нисам показивао. Човек, тако сам мислио, муку своју треба да сакрије далеко од људи и да то буде само његова тајна. Слику сам погледао само једном, уочи битке на Горнишеву. Гледао сам је и говорио – кад си ти, Чедо, преживео Албанију и Видо, преживећеш све у животу… – причао је Чедомир.
 
Већ прекаљени ратник је тада имао 24 године. Био је момак за женидбу и бојао се шта ће му рећи дјевојке кад на фотографији виде како је изгледао.
 
По повратку са ратишта, где је остао и инвалид, Чеда је живио у скромној кућици у селу Бразиловцима. Био је, кажу сељани, писмен и добар човек који се трудио свима да помогне.
 
Оженио се и са супругом Јелком добио шест кћери.
 
Костур са Вида умро је 27. октобра 1991. године. Сахрањен је на сеоском гробљу уз све војне и цивилне почасти.
 
У Чединој родној кући данас живе његова кћерке Надежда и Вера.
 
– Сећам се, отац ми је често причао, како је, у преласку преко албанских гудура, „зарадио“ надимак Чеда Качамак. Кад су на Божић 1916. после гладовања и даноноћног пешачења српски војници стигли у варошицу Фијери дељен им је топли качамак са маслом. Чеда је, онако прегладнио, прекршио официрско наређење и два пута стао у ред за порцију качамака. Трећи пут га је приметио један мајор и опалио му шамар по измученом лицу. Он је пао на земљу, качамак се просуо и помешао са земљом али је отац све то халапљиво појео. Саборци су му тада „пришили“ надимак Чеда Качамак – прича кћерка Вера.
 
Стари ратник је причао Ђоковићу како су га војни свештеници осам пута опајали јер се није знало да ли ће преживети битку. Причао му је како су многи војници приликом преласка преко Албаније појели своје опанке од штављене животињске коже, како су пили морску воду и ту умирали, смрзавали се по албанским гудурама или били убијани од стране Арнаута.
 
– Причао ми је како је дошао до нових војничких цокула које су му сигурно спасиле живот. Официр је преостали пар цокула обесио на колац и пред батаљоном рекао да војници трче да их освоје. Чеда је био најбржи. Кријући их је носио све до Бизете у ранцу па кад је поцепао опанке обуо је цокуле. Био је то спас за изранављене ноге – каже Ђоковић.
 
Кад се српска војска опоравила, обучена је, подељено је ново оружје и почеле су припреме за одлазак на Солунски фронт и пробој ка Србији. Војници су се окупљали око ватре и пјевали „Тамо далеко“…
 
 
Извор: ГласСрпске
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Tuesday, June 7, 2016

Svečano obeležena i stogodišnjica dolaska 27 dečaka iz Srbije koji su prošli pakao povlačenja srpske vojske preko Albanije - U Edinburgu [Škotska] na proslavi dana škole Džordž Heriot / Radio-televizija Vojvodine RTV June 7, 2016

Radio-televizija Vojvodine RTV
Izvor: Beta
June 7, 2016

Škotska: Obeleženo sećanje na dečake iz Srbije

BEOGRAD - U Edinburgu je na proslavi dana škole Džordž Heriot svečano obeležena i stogodišnjica dolaska 27 dečaka iz Srbije koji su prošli pakao povlačenja srpske vojske preko Albanije, saopštila je ambasada Srbije u Londonu.

Foto: Beta
 
Svečanom događaju prisustvovalo je nekoliko stotina učenika, njihovih roditelja, predstavnika lokalne zajednice i dvadesetak potomaka srpskih đaka. Na svečanosti su takođe bili britanski ambasador u Beogradu Denis Kif i ambasador Srbije u Londonu Ognjen Pribićević.

Kif je podsetio i na ulogu britanskih bolničarki u Srbiji tokom Prvog svetskog rata i pokazao seriju maraka o britanskim bolničarkama koje je štampala Pošta Srbije.

Ambasador Pribićević je zahvalio domaćinima na toplom dočeku i želji da se odnosi dalje razvijaju i produbljuju.

Kameron Vajli, direktor Džordža Heriota, jedne od najprestižnijih škola u Škotskoj osnovane 1628. godine, na skupu se obratio na srpskom jeziku podsetivši na dane boravka srpskih đaka u ovoj školi.

Svečanost je uveličao i školski orkestar gajdaša obučenih u tradicionalnu škotsku nošnju. Po prvi put položen je i venac Srbije uz vence iz Australije, Novog Zelanda, Kanade i SAD.

Kif je direktoru škole uručio pehar u znak zahvalnosti za učešće na ragbi turniru 2012. u Beogradu, a istim povodom službu je održao sveštenik škotske crkve Angus Morison.

Istoričarka Luiz Miler, zahvaljujući kojoj je priča o srpskim dečacima postala šire poznata, u Nacionalnoj biblioteci Škotske održala je predavanje o njihovom dolasku, navikavanju na nove običaje i kulturu, odrastanju, obrazovanju i povratku u Srbiju.

Posebno zanimljiv deo njihovog života se ticao učenja ragbija u kome su kasnije postali šampioni.


http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/skotska-obelezeno-secanje-na-decake-iz-srbije_725817.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Monday, June 6, 2016

Irishman Marc Keating walks 2 million steps [2,000 kilometers through Serbia, Montenegro, Bosnia, Albania, on his way to Corfu] to raise 24,000 euros for Serbian children suffering from cancer / "Britić - The British Serb magazine" June 3, 2016

Britić - The British Serb magazine
Vesna Rizova
June 3, 2016

Vesna Rizova writes about Marc Keating who walked 2,000 kilometers to raise money for children suffering from cancer in Serbia.


HUMANITY IN ACTION Irishman Marc Keating collected 24,000 euros for children suffering from cancer. The Institute of Oncology today received 10 Infusomats, large volume infusion pumps to offer children with cancer hope for a better tomorrow.

Peter Bailey from England donated four Infusomats. Noble Irishman with his dog Paja, started on 31 August in a long walk 2,000 kilometers to raise money for the children’s ward of the Clinic of Oncology and Radiology of Serbia.

Marc has walked 1,980 kilometers, exactly 2,000,450 steps through Serbia, Montenegro, Bosnia, Albania on his way to Corfu. The symbolism is even more significant because his great-grandfather fought on the same front with the Serbian army. His wife’s grandfather, Dobrosav Petrovic survived the Great Serbian Retreat of 1915.

Vesna runs the British – Serbian Friendship group on facebook, click here.

Read more about Marc in the Irish Times.


http://www.ebritic.com/?p=580606


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, June 3, 2016

Narod koji neguje pesnike i junake / "Novosti" May 30, 2016

Novosti
Boris Subašić
30. maj 2016.

Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto - zabeležio je Žorž Klemanso, predsednik francuske vlade.


FRANCUSKI general Azan je sredinom septembra 1918. s velikim uzbuđenjem zabeležio atmosferu kad je vaskrsla srpska vojska posle uraganske artiljerijske kanonade krenula s planinskih visova Solunskog fronta u sveopšti juriš za oslobađanje otadžbine:

- Srpska vojska vojvode Mišića čeka, ca uzbuđenjem i vatrom u srcu, trenutak da kidiše, da bi ponova zauzela svoju zemlju i povratila napuštena ognjišta... Docnije, noću, sva Mišićeva vojska navaljuje ca neopisivim zanosom prema rođenoj zemlji... Glavni napad napreduje idućih dana. Srpski vojnici, koji sa sobom nisu nosili hranu, već samo municiju, ovuda prolaze i pojedinačno tuku bugarska i nemačka pojačanja koja stižu ubrzanim marševima. Oslobođenje Srbije i pohod na Austrougarsku povereni su grupi armija, koja ce sastoji iz Prve i Druge srpske armije pod komandom generala Mišića i Istočne francuske armije pod komandom Anrija. Srpska vojska, čiji su ljudi naelektrisani dolaskom u svoju domovinu, opšta je prethodnica savezničkih armija prema severu...

NEZADRŽIVI srpski napad slomio je Bugarsku i ona potpisuje separatni mir. Situacija na svim frontovima se neočekivano menja u korist Antante. Nemački car je besan na Bugare i piše njihovom glavnom štabu da je "sramota što je 60.000 srpskih vojnika odlučilo sudbinu rata". Francuski ministar spoljnih poslova Stefan Pišon slavi srpsko oružje: "Srpska armija učestvovala je u svim bitkama, maršovala je bez odmora, bez zaustavljanja, uvek u tesnom kontaktu ca neprijateljem kojega je držala za gušu, vrlo često bez hrane, ne poznavajući ni umora ni gladi, gonjena uvek napred voljom da pobedi pošto-poto".

MARŠAL Franše d'Epere, vrhovni komandant savezničkih armija na Solunskom frontu, u predgovoru knjige "Vitezovi slobode" napisao je pohvalu srpskom vojniku:

- Ko su ti junaci koji mogu da ce podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja u svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu, i gospodari svojih njiva. Okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje. Ti seljaci, bez napora, pretvorili su ce u vojnike najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih.

POSLE Velikog rata, kad su oružje i propaganda utihnuli, i neprijateljske vojskovođe odale su počast Srbima. Austrougarski general Alfred Kraus u memoarima zapisuje: "Upoznali smo Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada za vojnički najjače od svih naših neprijatelja... Oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća no Rusi, Rumuni i Italijani."

Zapovednik ofanzive protiv Srbije 1915. i glavnokomandujući nemačkih armija na Istočnom i Balkanskom frontu, feldmaršal August fon Makenzen takođe je odao počast srpskom narodu i oružju.

- Mi smo se malo poznavali, ali srpski narod ima velike vrline, koje on treba da sačuva i u kojima on mora da vaspita buduće generacije. Budite bez brige za vašu budućnost, jer ono što ste vi pružili, to premaša i nasmelija očekivanja. U srpskom narodu se skriva pesnik i junak. Vi morate živeti, a Nemci će vas ubuduće pravilnije ceniti.

NEMAČKI političar i vojni pisac Rudolf Damer posle rata u knjizi "Ratovanje po Srbiji" piše: "Prirodna inteligencija, strašni patriotizam, ambicija, učinili su srpski narod sposobnim da stvori u Evropi siguran i moćan položaj i napreduje do velikog bogatstva ... U Srbiji je živela na eruptivnom terenu žarka nacionalna strast, čija je poezija nagnala čak i našeg učitelja Getea da joj se divi... Narod koji žrtvuje sva dobra sveta nacionalnim idealima, ma koliko oni bili himerični, zaslužuje u osnovi naše poštovanje, mada smo bili primorani, radi sopstvenog očuvanja, da maršujemo protiv njega, kao protiv neprijatelja".

PARADOKSALNO, ove pohvale protivničkih vojskovođa bile su svojevrstan posmrtni govor Srbiji, koja je nestala kao samostalna država, sa svim svojim vrlinama i manama. Ona se utopila voljom dvora i njegovih političara u novu zajedničku državu Kraljevinu SHS, zajednicu u kojoj su dojučerašnjim neprijateljima oprošteni svi zločini. Iskreni ratni saveznici Srba su odmah posumnjali u održivost ovakve državne tvorevine, a među njima je prednjačio Žorž Klemanso, francuski predsednik vlade i ministar rata u sudbonosnim danima Prvog svetskog rata, jedan od velike četvorice na mirovnoj konferenciji u Versaju.

Na mirovnoj konferenciji 1919. na kojoj je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Klemanso je izrekao:

- Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izjavim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime: Srbija.

Žorž Klemanso je, takođe, jednom prilikom zabeležio: "Srbi moraju da nauče da ne treba da pokazuju pesnicu pred velikima, a da popuštaju pred malima, nego upravo obrnuto. Tada će tek moći da politički realizuju svoju premoć na Balkanu", zabeležio je Žorž Klemanso između dva svetska rata.

IAKO među silama pobednicama, Srbija praktično nije direktno učestvovala u mirovnim pregovorima, jer je umesto srpske napravljena jugoslovenska delegacija u čije članstvo su uvršteni i dojučerašnji habzburški ministri. Saveznici iz Antante nisu hteli da prihvate dojučerašnje neprijatelje kao saveznike, niti su priznavali nekakavu zajedničku državu, buduću Jugoslaviju, koja kao takva nije učestvovala u ratu. Oni su priznavali smo Srbiju, koja je od 1912. krvarila za slobodu. U balkanskim ratovima 1912-1913. ona je imala 82.800 vojnika izbačenih iz stroja. Na mirovnoj konferenciji posle Velikog rata je iznet podatak da je Srbija izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto celokupnog stanovništva iz 1914. u koje je bilo uključeno i ono s teritorija dobijenih u balkanskim ratovima. Prema statistici pravljenoj za Versajski mirovni ugovor Srbija je, bez Kosova i Metohije i Makedonije, u ratu izgubila čak 43 odsto stanovništva.

SRBIJA je u ratu 1914-1918. imala toliko žrtava da doslovno nije mogla da obeleži sve njihove grobove. Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, 402.435 obveznika je poginulo na ratištima ili umrlo od rana i epidemija. Zabeleženo je da su se u opustošenoj Srbiji posle 1918. mogle formirati "čitave divizije" od teških invalida, a oko 500.000 mališana ostalo je siročad bez hranioca. Tako velike žrtve, u poređenju s brojem stanovnika, nije imala nijedna druga država. Žrtve civilnog stanovništva procenjene su na 845.000 ljudi. Od toga je 140.000 bilo izbeglica koje su 1915. pošle za vojskom preko Albanije.

NACIONALNA DEMOBILIZACIJA

SRBIJA, pobednica u ratu, u zajedničkoj državi je doživela sudbinu poražene strane. Njene žrtve su od strane hrvatskih političara javno omalovažavane. Državna propaganda je naročito u Srbiji insistirala na stvaranju nove jugoslovenske nacije, pa Srbi polako nestaju i iz putopisa stranaca, a pojavljuju se Jugosloveni. Kao odgovor državnoj jugoslovenskoj propagandi, počinju da bujaju nacionalizmi i naročito hrvatski separatizam. Veliki srpski naučnik i razočarani Jugosloven Slobodan Jovanović je prekasno, uoči Drugog svetskog rata konstatovao "da su se u zajedničkoj državi Srbi odmah nacionalno demobilisali, dok su se drugi odmah nacionalno mobilisali".


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:607738-Narod-koji-neguje-pesnike-i-junake


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Thursday, June 2, 2016

За њега није било повлачења / Za njega nije bilo povlačenja [Vojislav Mijailović Raćovac] / "Politika" May 22, 2016

Politika
Autor: Slobodan Ćirić
May 22, 2016

Како је пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац на Мачковом камену са три сандука бомби сам дочекао непријатеља.

Орден Карађорђеве звезде са мачевима (Фото лична архива)
 
Hе уме држава увек да цени своје хероје. Сети их се кад је потребно ратовати, додели понеки орден, а онда их често заборави, препусти судбини, да скончају далеко од славе и поштовања које су заслужили. На једног од таквих јунака, Војислава Мијаиловића Раћовца, подсећа ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци у ратовима 1912–1918”.
 
Био је Војислав, рођен 1883. године мионичком селу Планиница, као и већина момака тог доба, скроман земљорадник, који је у младости савладао и занат дрводеље да би лакше могао да се издржава. Служио је војску као што отаџбина налаже и тамо унапређен у чин пешадијског поднаредника.
 
Одмах по мобилизацији за српско-турски рат нашао се у првим борбеним јединицама упућеним на фронт, потом и са онима које су учествовале у српско-бугарском рату. Истицао се, кажу, храброшћу и јунаштвом. А све је, испоставило се, била само припрема за Велики рат, који ће уследити 1914.
 
У јесен те године пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац затекао се на Дрини. А онда на Мачковом камену код Крупња. Ту је праштало на све стране. Противник је организовао силовит удар и у српске редове стигла је команда да се са дотадашњег повуку на резервни положај.
 
Сви су то учинили, осим Војислава, који је у рову остао сам с пушком и три сандука бомби. Ситуација, наизглед, безнадежна. Не и за храброг сељака из Планинице. Сачекао је да се непријатељски војници приближе на погодно одстојање и онда натчовечанском снагом почео да активира бомбе и баца их у правцу плавих униформи...
 
Српска војска на резервном положају, зачувши грмљавину бомби, ишчекивала је нови напад Аустроугара. Он, међутим, није уследио. Напротив, видели су да се непријатељ повлачи. У неверици, српски војници сређују своје пољуљане редове и враћају се према рововима где су претходно били.
 
Тамо су затекли готово нестваран призор – на десетине тела аустроугарских војника разнетих бомбама. И Раћовац, једва жив. Сав крвав, у ритама, израњављен противничким куршумима, с тешко повређеном левом руком. Брзо је изнет из рова, указана му је помоћ, спасен живот. И он је спасао живот многима од своје сабраће.
 
Војислав Мијаиловић Раћовац за овај подвиг одликован је златним војничким Орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Опоравио се од тешких рана и одмах тражио да се врати у своју јединицу. Прешао је Албанију, стигао на Крф, потом учествовао у славном походу, повратку у отаџбину, пробоју Солунског фронта.
 
Милорад Радојчић у својој књизи наводи да су неки Раћовчеви савременици тврдили да је на Солунском фронту зарадио још једну Карађорђеву звезду, али за ту тврдњу нису пронађени писани докази, тако да се претпоставља да је реч о неком другом одликовању за храброст.
 
С најмање једном Карађорђевом звездом и другим ордењем вратио се овај јунак после рата у своју Планиницу где је обрађивао хектар и по земље и живео скромно, повучено. Правио је предмете од дрвета, бавио се коларским занатом, прича се да је био вешт и педантан мајстор.
 
Никад се није женио, био је, кажу, веома разочаран односом државе према својим херојима. Убрзо је почео да пије, постајао све сиромашнији, чак је, изгледа, и своја одликовања продао, наводи Радојчић, преносећи сазнања о овом јунаку из доступне литературе, личних истраживања и исказа Раћовчевих ближих и даљих потомака.
 
Умро је у марту 1944, у кући свог комшије и рођака. Сахрањен је на сеоском гробљу у Планиници, а надгробни споменик подигао му је други комшија, такође даљи сродник. По свему судећи, ниједна фотографија Војислава Мијаиловића Раћовца није сачувана.
 
 
 
 
*****
 
Za njega nije bilo povlačenja
 
Politika
Autor: Slobodan Ćirić
May 22, 2016

Kako je pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac na Mačkovom kamenu sa tri sanduka bombi sam dočekao neprijatelja.

Орден Карађорђеве звезде са мачевима (Фото лична архива)
 
Ne ume država uvek da ceni svoje heroje. Seti ih se kad je potrebno ratovati, dodeli poneki orden, a onda ih često zaboravi, prepusti sudbini, da skončaju daleko od slave i poštovanja koje su zaslužili. Na jednog od takvih junaka, Vojislava Mijailovića Raćovca, podseća valjevski publicista Milorad Radojčić u svojoj knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci u ratovima 1912–1918”.
 
Bio je Vojislav, rođen 1883. godine mioničkom selu Planinica, kao i većina momaka tog doba, skroman zemljoradnik, koji je u mladosti savladao i zanat drvodelje da bi lakše mogao da se izdržava. Služio je vojsku kao što otadžbina nalaže i tamo unapređen u čin pešadijskog podnarednika.
 
Odmah po mobilizaciji za srpsko-turski rat našao se u prvim borbenim jedinicama upućenim na front, potom i sa onima koje su učestvovale u srpsko-bugarskom ratu. Isticao se, kažu, hrabrošću i junaštvom. A sve je, ispostavilo se, bila samo priprema za Veliki rat, koji će uslediti 1914.
 
U jesen te godine pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac zatekao se na Drini. A onda na Mačkovom kamenu kod Krupnja. Tu je praštalo na sve strane. Protivnik je organizovao silovit udar i u srpske redove stigla je komanda da se sa dotadašnjeg povuku na rezervni položaj.
 
Svi su to učinili, osim Vojislava, koji je u rovu ostao sam s puškom i tri sanduka bombi. Situacija, naizgled, beznadežna. Ne i za hrabrog seljaka iz Planinice. Sačekao je da se neprijateljski vojnici približe na pogodno odstojanje i onda natčovečanskom snagom počeo da aktivira bombe i baca ih u pravcu plavih uniformi...
 
Srpska vojska na rezervnom položaju, začuvši grmljavinu bombi, iščekivala je novi napad Austrougara. On, međutim, nije usledio. Naprotiv, videli su da se neprijatelj povlači. U neverici, srpski vojnici sređuju svoje poljuljane redove i vraćaju se prema rovovima gde su prethodno bili.
 
Tamo su zatekli gotovo nestvaran prizor – na desetine tela austrougarskih vojnika raznetih bombama. I Raćovac, jedva živ. Sav krvav, u ritama, izranjavljen protivničkim kuršumima, s teško povređenom levom rukom. Brzo je iznet iz rova, ukazana mu je pomoć, spasen život. I on je spasao život mnogima od svoje sabraće.
 
Vojislav Mijailović Raćovac za ovaj podvig odlikovan je zlatnim vojničkim Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima. Oporavio se od teških rana i odmah tražio da se vrati u svoju jedinicu. Prešao je Albaniju, stigao na Krf, potom učestvovao u slavnom pohodu, povratku u otadžbinu, proboju Solunskog fronta.
 
Milorad Radojčić u svojoj knjizi navodi da su neki Raćovčevi savremenici tvrdili da je na Solunskom frontu zaradio još jednu Karađorđevu zvezdu, ali za tu tvrdnju nisu pronađeni pisani dokazi, tako da se pretpostavlja da je reč o nekom drugom odlikovanju za hrabrost.
 
S najmanje jednom Karađorđevom zvezdom i drugim ordenjem vratio se ovaj junak posle rata u svoju Planinicu gde je obrađivao hektar i po zemlje i živeo skromno, povučeno. Pravio je predmete od drveta, bavio se kolarskim zanatom, priča se da je bio vešt i pedantan majstor.
 
Nikad se nije ženio, bio je, kažu, veoma razočaran odnosom države prema svojim herojima. Ubrzo je počeo da pije, postajao sve siromašniji, čak je, izgleda, i svoja odlikovanja prodao, navodi Radojčić, prenoseći saznanja o ovom junaku iz dostupne literature, ličnih istraživanja i iskaza Raćovčevih bližih i daljih potomaka.
 
Umro je u martu 1944, u kući svog komšije i rođaka. Sahranjen je na seoskom groblju u Planinici, a nadgrobni spomenik podigao mu je drugi komšija, takođe dalji srodnik. Po svemu sudeći, nijedna fotografija Vojislava Mijailovića Raćovca nije sačuvana.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Friday, May 20, 2016

Monument to be erected honoring elite Serbian Army unit in WWI - The Iron Regiment / Мештани малог куршумлијског села Игришта, од 25 душа, одлучили су да подигну cпоменик Гвозденом пуку, јер обележје најелитнијој јединици српске војске у Првом светском рату не постоји нигде у Србији.


Idejno rešenje / Proposed Design of Monument to Serbia's Iron Regiment of WWI
Foto: Toplicke Vesti October 19, 2015


on Facebook
May 20, 2016

"Residents of the small village of Igrište near Kuršumlija‬ have decided to build a monument to the famous Iron Regiment, because there isn't a single memorial in Serbia‬ dedicated to the most elite unit of the Serbian army in the First World War‬. They've already set up the base for this monument on the highest point on the slopes of Mount Kopaonik in this municipality. The monument will be inscribed with the names of seventeen men from this village, members of the Iron Regiment, of which only three came back home after WW1‬. One of the initiators of this project, Života Jevremović, said that by raising this monument they'll preserve the memory of their ancestors, who gave their lives for freedom, as well as of the entire Iron Regiment. The monument will be made of marble and it will be 4.3 meters high, with a two-headed white eagle on top."

*****

"Мештани малог куршумлијског села Игришта, од 25 душа, одлучили су да подигну споменик Гвозденом пуку, јер обележје најелитнијој јединици српске војске у Првом светском рату не постоји нигде у Србији. Они су већ поставили постоље за овај споменик на највишем обронку Копаоника у тој општини. На споменику ће бити уклесана имена седамнаесторице Игриштана, припадника ове јединице, од којих су се само тројица вратила кући. Један од иницијатора Живота Јевремовић каже да ће се подизањем споменика сачувати сећање на њихове претке, који су дали живот за слободу, као и на цео Гвоздени пук. Споменик ће бити израђен од мермера и висок 4,3 метра, са двоглавим белим орлом на врху. (Извор: Топличке вести - http://bit.ly/20eCBrU)"




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****