Tuesday, April 22, 2014

Туристичка организација града Шапца најавила је две промотивне туре посвећене обележавању 100. годишњнице Првог светског рата и Церске битке: "Путевима церских јунака" и "Цер и церски манастири". / Tourist Organization of Šabac launching two promotional guided tours dedicated to the marking of the centenary of the First World War and the Battle of Cer: "Paths of the Cer heroes" and "Cer and Cer's monasteries".


 
From
on Facebook.

Туристичка организација града Шапца најавила је две промотивне туре посвећене обележавању 100. годишњнице Првог светског рата и Церске битке, "Путевима церских јунака" и "Цер и церски манастири". План је да се са званичним водичем обиђу локације на Церу које су имале важне и кључне улоге у Првом светском рату. Гости ће се упознати са културно-историјским вредностима града Шапца, села Прњавора, спомен комплексом на Текеришу, Шанчинама - највишим врхом Цера... Подсетник - Церска битка је била прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату. (Извор: Новости)

Photo source | Извор слике: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд (
http://bit.ly/1n5YWYy)

*****

Tourist Organization of Šabac is launching two promotional guided tours dedicated to the marking of the centenary of the First World War and the Battle of Cer, "Paths of the Cer heroes" and "Cer and Cer's monasteries". The plan is to present the locations on Mount Cer which had an important and critical role in the First World War. Guests will learn about the cultural and historical values of the city of Šabac, the village of Prnjavor, memorial complex on Tekeriš, Šančine - the highest peak of Mount Cer, and more. Reminder - The Battle of Cer was the first Allied victory over the Central Powers in the First World War.

http://www.sabacturizam.org/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Otvaranje izložbe radova "PRVI SVETSKI RAT NA UMETNIČKIM PERGAMENT KONCERTINA KNJIGAMA" 25. aprila 2014. Beograd

 
Otvaranje izložbe radova
"PRVI SVETSKI RAT NA UMETNIČKIM PERGAMENT KONCERTINA KNJIGAMA"
25. aprila [2014] u 19h u Kući Đure Jakšića, Skadarska 34, Beograd.

 U pitanju je projekat mr Leposave Lepe Milošević Sibinović, kao vid pratećeg programa 46. majske izložbe ULUPUDUS-a.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Sunday, April 20, 2014

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ! - ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! / Ускршња честитка из 1914 / CHRIST IS RISEN! - INDEED HE IS RISEN! / Easter Card from 1914

 
 
У СУСРЕТ НАЈРАДОСНИЈЕГ ПРАЗНИКА УСКРСА

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ -ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ

Ускршња честитка из 1914
 

 
on Facebook.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

Из села Крњева, код Велике Плане, на Васкрс 1917. / From the village of Krnjeva, in Velika Plana in Serbia, Easter 1917

 
"Костадин и Војин Спасојевић
из села Крњева, код Велике Плане,
на Васкрс 1917."
 
Kostadin and Vojin Spasojevic
from the village of Krnjeva in
Velika Plana in Serbia, Easter 1917.
 
Фото / Текст захваљујући
Foto courtesy of:
na Facebook.
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

USKRS NA FRONTU 1918: Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš! / "Kurir" April 20, 2014

Kurir
Autor:




Uskrs 1918 Foto - Vojni Muzej
 
Dan kada su i srpski i bugarski vojnici na Solunskom frontu zaboravili ko su i gde su, i kada su kao dobri hrišćani želeli jedni drugima da čestitaju Uskrs.
 
Nalazimo se na pragu svoje zemlje. Oni vrhovi planina koje gledamo već toliko, pružaju se u našoj otadžbini. Druga je ovo godina kako uzalud priželjkujemo da jednom već krenemo. Ali ko će probiti one bedeme i čitavu šumu bodljikavih žica. (...)
 
Slušali smo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice.
 
- Pa danas je Uskrs! - pljesnu se Luka rukama.
 
Kako je prijatan taj zvuk zvona. Umirivao je prosto nerve. Navikli smo bili na topovske pucnje, prasak eksplozije, a ovi nežni i drhtavi tonovi bili su odista neobični.
 
Dugo godina čestitali smo jedan drugom Uskrs, sa željom da sledeći dočekamo u miru. Naše su želje ostajale puste. I sada se snebivamo jer nas ovo čestitanje podseća kao na neku izjavu saučešća. Pa ipak, običaje treba održavati. Potpukovnik Petar naredi da se iznesu biskviti iz njegovog sanduka, Luka je dao vermut, Vojin je priložio kavu, ja šećer.
 
Odjednom je na celom frontu kod pešadije zavladalo zatišje, kao da su vojnici prećutno uglavili primirje. (...) Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali danas niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako naši treba da se predaju. U Srbiji se lepo živi i - vazdan koješta. Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro.
 
Uskrs 1918 Foto - Vojni Muzej
 
Međutim, jutros vikne Bugarin:
 
- Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš!
 
Obeća mu ovaj naš da neće gađati. Onda počne razgovor među njima.
 
- Bratko... Neka je časno Voskresenije!
 
- Vaistinu voskrese!
 
- Frlaj malko leba, ako imaš!?
 
Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja. Oni jedan drugome dadu reč. Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama.
 
Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome.
 
Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru. I ljudi ti tako lepo razmaknu krstila od žica i sastanu se na poljani. Divota... Hteli zajedno i da ručaju. (...) Dvojica se zagrlili. Sad se izmešali.
 
Potpukovnik Petar pogleda mračno preda se. Između njegovih očiju pojaviše se duboke bore. On klimnu glavom i tiho progovori:
 
- Ozbiljna opomena i nama i njima. Treba se jednom zamisliti. Nije šala. Četiri godine traje. Ona duhovna spona, nazvana vojničkim jezikom disciplina, rasteže se i osipa kao konac.
 
- Ovo je rasulo! - zavapi Luka.
 
Telefoni su zvrjali. Brigada naređuje da se smesta otvori artiljerijska vatra na onu gomilu vojnika, i naših i bugarskih.
 
Potpukovnik Petar dohvati slušalicu i pozva komandire.
 
- Otvorite vatru sa visoko rasprskavajućim šrapnelima. Zastrašite ih, ali ne ubijajte!
 
Baterije pripucaše i šrapneli prsnuše visoko nad poljanom. Masa se uskomeša. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane. Poljana osta pusta. I naša i njihova artiljerija, kao po dogovoru, gađale su protivničke rovove. To je trebalo da bude kao neka kazna pešacima.
 
 
Iz knjige „Srpska trilogija" Stevana Jakovljevića
 
Tekst priredile: Ivana Stivens i Slađana Zarić.
 
 
http://www.kurir-info.rs/uskrs-na-frontu-1918-bratko-dneska-je-velik-den-ne-dej-da-pucas-clanak-1331131


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Saturday, April 19, 2014

Свети Владика Николај: Беседа на Васкрс, Чикаго 1946. године.


После најтамније ноћи освануо је најсветлији дан у историји рода људског.

После Великог Петка грануо је Васкрс.

Ово се догодило како је видовити Господ наш рекао и прорекао.

Осуђени Христос јавио се као Судија света.

Избијено и убијено тело Његово оживело је.

Попљувано лице засветлило се као сунце.

Место трнова венца - круна Цара над царевима.

Место осамљености - војске су га анђелске окружиле.

Место десетак разбеглих ученика - пола милијарде следбеника славе га данас.

Место тесног гроба - стотине хиљада посвећених му храмова по свој земној планети.

Обнажено тело обукло се у славу небесну.

Љуте ране засијале се као звезде.

Крв из рана непрестано се још точи у милионе путира - животворно пиће верних!

Унакажен од убоја јавио се у красоти невиђеној.

Оковани роб показао се свемоћним Господарем неба и земље.

Бездихани мртвац открио се као Животворац.

Одбачен од људи - посведочен као једини Спаситељ људи.

Продан за тридесет сребреника постао је мерило свих вредности. Стандард свега доброга!

Непознати сад је најпознатији.

Загонетни - сад је Кључ свих загонетки.

Најудаљенији - сад је најближи сваком срцу људском.

Погребени праведник васкрсао је.

Неправедно осуђен од људи постављен је од Бога за Судију живих и мртвих.

Нараштај за нараштајем опијао се Њиме.

Племе за племеном прилазило је к Њему.

Народ за народом поклањао се Њему.

Царства курјачка уступала су место царству Јагњетовом.

Крвожедна племена паганска, очишћена Његовом крвљу, уздигла су буктињу Божије истине и братољубља.

Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана.

И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу.

Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.

Ко год се од хришћана борио за праву слободу, борио се у Његово име;

Ко је тражио правду, позивао се на Њега;

Ко је тражио Бога, није могао Њега мимоићи;

Ко је проповедао братство, проповедао је Њега;

Ко је мирио завађене, стављао је пред њих Крст и Јеванђеље.

Грешници су се кајали од стида пред Њим.

Злотвори су савлађивани Његовом љубављу.

Бесомучници су исцељивани Његовим именом.

Очајници су добијали снагу гледајући у Његово Распеће.

Покајници су вапили Њему за опроштај.

Самртници су предавали своје душе у Његове руке.

Страдалници су се уздали у Њега.

Борци за истину и слободу носили су Његово крсно знамење.

Крстоносне војске заклињане су Њиме.

Мученици за Његово име и Јеванђеље журили су у смрт као на весеље.

Не говорим ја о неколико стотина или неколико хиљада њих, чија су имена уписана у календар, него о безбројним милионима свих крштених генерација по васцелом свету у току две хиљаде година, чија су имена знана и уписана на небесима: о војсци Христовој, против које је немогуће војевати, и према којој су све противничке војске као „трска стучена и лан задимљен“; о спасеним народима на небу, чији је број већ близу броја песка у мору и звезда на небу, како је обећано Авраму.

Христови противници још у првом нараштају говорили су међу собом: „Шта да се ради? Зар не видите да му се не може ништа? Гле, свијет оде за Њим.“ Ово што су они тајно шаптали међу собом злобно и устрашено још за живота Исусова, у првој генерацији крштених људи, то можемо ми данас радосно објавити трубама и клицањем: Заиста не може му се ништа: гле, уистини, свијет оде за Њим!

Јер човек може победити човека али не и Сатану. А Он је победио Сатану. Човек може победити дивљу природу, али не и смрт. А Он је победио смрт.

Човек може убити човека, али не и васкрснути. А Он је васкрсавао мртве, васкрсао је и Себе, и васкрснуће на крају билионе оних који су веровали у Њега.

То ће бити Његова света породица у светом и вечном царству Његовом. Нека би дао Бог да се и ви сви нађете у тој светој породици Христовој, у којој се већ налазе милиони ваших предака, старих и нових.

Или зар не осећате ви, да све ово што ја говорим, говорим не само о јеванђелској и општој црквеној историји, него и о историји ваших богоносних и крстоносних предака: свештеника мученика и радника паћеника, и сељака и тежака који прекиваху час плугове у мачеве, а час мачеве у плугове; крстоносних војника, што са крстом војеваху, па или са крстом побеђиваху или под крстом умираху; кнежева, краљева, царева и свих великих богољуба, који својим благом подизаху задужбине по земљи својој и туђој, држећи се оне народне мудрости: „Све за душу, а душу низашто“; девојака и момака, удовица сиротица, које попут свете Петке, светога Саве и царице Милице и Јелене, презреше све пролазне радости живота па кретоше уском и трновитом стазом монашких подвига у наручје Христово; и безбројних стараца и младенаца, који за име Христово бише вођени кано овце на кланицу, и то не само у старо гусларско време, него и у наше епске дане.

Стара православна вера у васкрсење распетога Христа, и распете правде уопште, често је потврђивана и подмлађивана легионима нових и све нових мученика српских за Христа. Ево једног из многих примера нашег времена и нашег поколења:

Кад су безбожни властодршци постројили у Краљеву 2200 грађана, разног узраста и пола, ненаоружаних и невиних, да их стрељају због 22 њихова војника погинула у борби са националним српским четницима, тада један богомољац, Драгослав, црквењак наше катедрале, стојећи у строју, узео је да мирно чита Нови завет. Приметивши да ће непријатељ убрзо да пуца из митраљеза, он затвори свету књигу и метну у недра, па онда викне из свега гласа:

„Не бојте се смрти, браћо, ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“

На то из две хиљаде грла као из једнога разлеже се одговор као олуја:

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!

У том плотуни загрмеше и 2200 хришћанских тела оборише на земљу, док 2200 душа узнесе се у небесну војску мученика за веру Христову. Јер макар да је неко од њих и грешан био, као разбојник на крсту, отишао је у Рај зато што је пред смрт признао и исповедио васкрсење Христово.

То су све моја духовна чеда, из моје тужне резиденције. Кам да сам и ја са њима с таквом славом отишао из овога света у бољи! Али судба Божија није то хтела. Него ме оставила да се мучим и преживљујем муке свога народа.

Но ја вам овим не казујем историју жалости, но историју славе вашег народа. И уздржавам се да вам говорим више, да се не би погордили. Јер знајте да врлине предака не спасавају небрижне потомке. Потрудимо се зато бити до смрти на духовној и моралној стражи да би се одржали на висини наших крстоносних предака.

Честитајући вам данашњу славу вашег храма - славу над славама свега хришћанскога света - ја похваљујем вашу љубав према Христу и вашу народну слогу. Растите у тој љубави и утврђујте ту слогу. Поштујте свога неуморног владику и свог вољеног новог пароха рођеног у мојој епархији као и све свештенике духовнике. Не обазирите се ни лево ни десно него напред правим путем Божијим. Да би заслужили улазницу у небеско царство Христово, коме су се приволели сви крштени преци ваши, да би се удостојили великог Састанка са Христом и својим мученичким рођацима из давних и нових времена. А шта је слађе од тога састанка? И да би стали у строј безбројних војски анђелских и светитељских, па у хору с њима славили вечну победу Христову над смрћу певајући:

Христос воскрсе из мртвих, смрћу смрт попра и мртвима у гробовима живот дарова.

Христос воскресе, браћо и сестре!

Христос воскресе, радост донесе!


Свети Владика Николај
Беседа на Васкрс,
Чикаго 1946. године.


http://www.eparhija-prizren.org/clanci/domaci/714-sveti-vladika-nikolaj-hristos-vaskrse.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

VIDEO: Васкршња порука Њ.К.В. Престолонаследника Александра II / April 2014


Posted on You Tube by "Kraljevina Srbija"

Published on Apr 17, 2014

Васкршња порука Њ.К.В. Престолонаследника Александра II емитована на „Јутарњем програму" Радио Телевизије Србије.

 


http://youtu.be/aLeK3_k6QY8


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Austrijski film koji brani Gavrila Principa - iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” / "Pravda.rs" April 19, 2014


Pravda.rs
Izvor: Politika (Miloš Kazimirović)
April 19, 2014

BEOGRAD – U jeku rasprava o krivici i krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata, iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kojem se, za razliku od stava većine tamošnjih istoričara, Srbija ne optužuje da je vinovnik atentata, a time ni ne krivi za početak ratnih operacija na Starom kontinentu, piše list Politika.

Foto: Gavrilo Princip
 
Premda je reč o trileru čija se filmska priča tek oslanja na istorijske ličnosti i događanja, pri čemu detalji mahom ostaju daleko od istorijskih činjenica, čini se da će ovaj TV film više doprineti da nemačka i austrijska javnost razumeju tadašnje stvarne događaje, nego sve stručne replike na nova tumačenja anglo-američkih, austrijskih i nemačkih istoričara koji uoči stogodišnjice atentata podvrgavaju reviziji definiciju Versajskog (mirovnog) ugovora, po kome Nemačka i Austrougarska snose isključivu krivicu za izbijanje svetskog sukoba.

Triler proslavljenog austrijskog režisera Andreasa Prohaske usredsređuje se na sudbinu Lea Pfefera, istražnog sudije u postupku protiv sarajevskih atentatora, to jest na pritiske kojim je carski Beč izložio svog istražitelja ne bi li on „rutinski” potvrdio unapred osmišljenu tezu – da je vlada u Beogradu bila naručilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Ideja za scenario filma koji će iduće srede biti prikazan u glavnim večernjim programima na prvom kanalu Austrijske radio-televizije (ORF) i Druge nemačke televizije (ZDF) potiče iz romana o istorijskim akterima sarajevskog atentata koji je austrijski književnik srpskog porekla Milo Dor (Milovan Doroslovac) napisao davne 1982. godine.

Međutim, za razliku od originala, u kome kosmopolita i humanista Dor opisuje sudbine „malih ljudi” koji postaju žrtve vremena, sudbine i nezajažljivih apetita velesila, TV film se usredsređuje na borbu hrabrog pojedinca protiv državne sile koja zahteva unapred definisane istražne rezultate da bi opravdala dugo pripremanu agresiju, a pri tom izbegla da bude proglašena agresorom.

„Želeo sam da izbegnem ’romantiku’ carskih uniformi koja prati bezmalo sve igrane filmove na temu nekadašnje monarhije i budi maštanja gledalaca… Umesto toga sam prikazao ružno lice onih koji su odlučivali o ratu i miru, ali i snishodljivu poslušnost njihovih sledbenika i službenika”, izjavio je Prohaska.

Uvidom u sadržaj filma stiče se utisak da je režiser uspeo u svom naumu. U njegovoj verziji, istražitelj Leo Pfefer shvata da je krivac za atentat unapred određen i pokušava da ospori verodostojnost od policije iznuđenih priznanja, po kojim su atentatori delovali po nalogu Beograda. Pfefer otkriva strašnu istinu o pretećem ratu i pokušava da ga spreči tako što će obavestiti nadležne i javnost o „montiranoj” istrazi.

Kada ni najveća ucena ne pokaže rezultate – policija u Sarajevu hapsi sina lepe srpske udovice Milunke, istražiteljeve ljubavnice i preti Pfeferu da će i sin biti optužen za učešće u atentatu ako ne prihvati zahtevanu verziju krivice – istražitelj završava karijeru kao milioni Evropljana u Prvom svetskom ratu, u blatnjavom rovu na liniji fronta…

Milo Dor je u svom romanu drugačije opisao događaje. U njegovoj verziji se Milunka zove Marija i žrtva je „ratnog ludila” koje će desetkovati kontinent, baš kao i Leo Pfefer. On će, kao milioni carskih podanika u crno-žutoj monarhiji, podleći pritisku pretpostavljenih i odustati od istine, shvatajući da je slamka u moćnoj struji Dunava. Ipak, ni drama Dorovog romana ne zaobilazi najbitniju činjenicu – da je Beč režirao povod za ratni sukob sa Srbijom.

U svakom slučaju, čini se da je uspeo naum proslavljenog književnika i prevodioca Mila Dora da istorijskim romanima, poput Ive Andrića, ukaže širokoj javnosti na istorijsku istinu, i to efektnije od istorijskih naučnih dela. Njegova priča će izvesno imati više uticaja na „obične ljude” nego sva naučnoistorijska istraživanja i ubeđivanja, sažeti je zaključak recenzije pozorišnog komada u nemačkim i austrijskim medijima, od lista „Frankfurter algemajne” do bečkog „Prese”.

Nažalost, Dor neće saznati koji je efekat imala njegova priča – preminuo je 2005 – ali će ostati zapamćeno da je doprineo novoj popularnosti stava da se poroci pobeđenih huškača rata ne smeju pravdati. Upravo ovaj stav Dor je izneo prilikom jednog od poslednjih susreta sa autorom ovih redova, sredinom devedesetih godina, u Beču.

U starobečkoj kafani „Humel”, nedaleko od njegove kućne adrese, Dor je izvadio cigaru tipa „virdžinac” iz futrole, omiljenu marku austrougarskog cara Franje Josipa, koja se do danas proizvodi u Austriji. Na čuđenje da i on puši cigaru marku koja je bila simbol Šenbruna, Dor je tada rekao: „Legitimno je pravo pobednika (mislio je na to što je potomak Srba) da uživaju u porocima pobeđenih ako ti poroci ne izazivaju krvoproliće.”

Izvor: Politika (Miloš Kazimirović)

http://www.pravda.rs/2014/04/19/austrijski-film-koji-brani-gavrila-principa/

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Срби између наковња и чекића - Srbi između nakovnja i čekića / "Политика" April 13, 2014


Политика
Зоран Радисављевић
Oбјављено: 13.04.2014

Антологијске текстове страних аутора о Србима и Србији у Великом рату објавила издавачка кућа „Итака”

 
 
Поводом стогодишњице почетка Првог светског рата, издавачка кућа „Итака” из Београда објавила је књигу „Распеће Србије” (Страни аутори о Србима и Србији у Великом рату – савременици, учесници, сведоци), коју је приредио Ратомир Рале Дамјановић. Мото књиге су стихови Гаврила Принципа, које је ексером урезао на својој робијашкој порцији: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/ Данас све ко јуче,/ Сутра се исто спрема”.

У књизи „Распеће Србије”, осим ове библијске метафоре, објашњава приређивач, уочљива је и једна друга, хомерска. О српском војнику говори се као о митском јунаку који у изгнанству чезне за својом Итаком – Србијом, и на обали мора машта о кући и породици.

Али, још један мотив хомерског карактера има нарочит смисао, који истичу писци заступљени у овој књизи. Речје о сукобувеликог и малог. Прождрљиви аустроугарски Киклоп устремио се на малог српског Одисеја,као Полифем на Лаертовог сина у Хомеровом спеву. Силник никада не схвата упорност и разлоге малог да опстане. Колико год жали што је остао без јединог ока, Полифем толико жали што га је ослепео „ситан и слаб човечуљак, ништавац прави”. Киклопова пећина, парадигма некакве планетарне шпиље, поништава „обичне” људске вредности, складну породицу, пријатељство, дарове земље, домаћински живот, гостопримство.

„У великим светским пометњама Срби се не сналазе”, записао је врсни познавалац нашег усуда и историјских „неминовности” професор Радован Самарџић у књизи „Сеобе у српској историји”. Најчешће им се догађа да не схватају политичке токове и не равнају се према њима, држећи се завета књига староставних. Никако да схвате неминовност примања новог поретка и прихвате истину с којом се пре неколико хиљада година суочиомитски јунак у Есхиловом „Окованом Прометеју”: „Упознај себе, прими нови поредак,/ и нов господар влада сада бозима”.

Исте теме и иста питања, вековима, може се рећи. Виктор Иго се 1876. у ватреном прогласу „За Србију” залагао да се „људско питање” стави изнад „политичког питања”. Један други Француз, академик Жан Дитур, пише да су „Срби народ који је упознао највише трагедије у својој ближој и даљој историји, и чије јунаштво, осећај части, једва да изгледају овоземаљски. Приметио је да „има људи којима се приписује у злочин што неће да умру. То је случај са Србима... Они су још ту, опстајући у свом бићу, настављајући да одржавају у животу ту неопипљиву и бескрајно драгоцену ствар каква је национална душа”.Славни Мигел де Унамуно свој текст „За српски народ” завршава мишљењем да је „праведно дозволити овом народу да развије свој сопствени идентитет, да не буде наковањ о који ће чекићати други народи, нити земља за коју ће се борити”.

Ипак, само сасвим неупућени и наивни се још питају, примећује Ратомир Дамјановић,откуд то да су нас наши савезници, из Првог светског рата и из Другог светског рата, бомбардовали 1999. године? Читалац ће много научити из ове књиге. О нама и о себи. О Европи ондашњег и данашњег времена. О људској природи и људском забораву. Пашће му, можда, на памет Ракићева песма „На Газиместану”,у којој се поставља питање да ли смо ми – данашњи – „недостојни историје наше”. Или вапај песника „Плаве гробнице”Милутина Бојића, у песми „Сејачи”: „И васељена њива наша поста/ За семе части – које сунцу сиже,/ Господе, казне зар не беше доста”? Сетиће се Тукидида,који је давно записао: „Људска природа која је сад потпуно надвладала законе и која је била навикла да противно законима чини зло, с радошћу је открила да не влада својим страстима”. Сетиће се, рецимо, Мефистовог монолога у Гетеовом „Фаусту”, о карактеру људског бића: „Истог кова вазда Земљин је мали бог,/ И настран, као и првог дана свог./ Мало би боље живовао/ Да му небеског сјаја одблесак ниси дао./ Он то зове умом, а ума сав му смер/ Да буде зверскији но сама звер”.

На почетку књиге,у првом плану је портрет оних који владају и одлучују у неком времену, после чијих одлука крене пошаст попут Великог рата. Паралелно су дати текстовикоје су писали Анри Барби, сведок догађаја, овде у Србији, и Лео Пфефер, главни истражитељ Сарајевског атентата. Тежиште се касније,са историјског и политичког аспекта,помера на доживљај, на поглед изнутра, на сведоке, обичне људе, лекаре и новинаре, ратне дописнике и ратне заробљенике, на страдање, злочине освајача, епидемију тифуса, трагичну епопеју повлачења, живот у егзилу, далеко од куће, чежњу за својом Итаком.

Кроз целу књигу провлачи се женски поглед на људе и догађаје, а у једном блоку говори се о женама ратницама: Флори Сендс и Милунки Савић. О Српкињи Милунки драгоцено сведочанство оставља управо Енглескиња Флора, јер су те најодликованије жене у историји, рањене, делиле шатор у болници.

Посебно поглавље посвећено је духу српског војника, а у њему су записи о епској и мученичкој Србији, о српском хероизму и односу према заробљеницима, о српској историји и поезији, земљи и људима, српским обичајима и карактеру српског човека, о чежњи за отаџбином и данима изгнанства, о песми „Тамо далеко”…

Књига се у целини ослања на сведоке и учеснике, осим у случају неколико аутора, који су, такође, инспирисани аутентичним догађајима и аутентичном грађом. Отвара је чудесна поема „Ода народу српском”, коју је Габријеле Д’Анунцио испевао у јесен 1915. године и објавио у миланском листу „Коријере дела сера”, а затим је послао краљу Петру и то исписану својеручно. Заступљени су и други поетски текстови. Неки записи преузети су из специјалних издања часописа „Kossovo day”, штампаних у Енглеској и Америци, тих ратних година (1916.и 1918).У поглављу Давид је оборио Голијата говоре историјске личности, као и дописници енглеских, руских, мађарских, аустријских,француских, америчких, немачких новина…


Зоран Радисављевић
Oбјављено: 13.04.2014

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbi-izmedju-nakovnja-i-cekica.sr.html

*****

Politika
Zoran Radisavljević
Objavljeno: 13.04.2014

Srbi između nakovnja i čekića

Antologijske tekstove stranih autora o Srbima i Srbiji u Velikom ratu objavila izdavačka kuća „Itaka”

 

Povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, izdavačka kuća „Itaka” iz Beograda objavila je knjigu „Raspeće Srbije” (Strani autori o Srbima i Srbiji u Velikom ratu – savremenici, učesnici, svedoci), koju je priredio Ratomir Rale Damjanović. Moto knjige su stihovi Gavrila Principa, koje je ekserom urezao na svojoj robijaškoj porciji: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/ Danas sve ko juče,/ Sutra se isto sprema”.

U knjizi „Raspeće Srbije”, osim ove biblijske metafore, objašnjava priređivač, uočljiva je i jedna druga, homerska. O srpskom vojniku govori se kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici.
Ali, još jedan motiv homerskog karaktera ima naročit smisao, koji ističu pisci zastupljeni u ovoj knjizi. Rečje o sukobuvelikog i malog. Proždrljivi austrougarski Kiklop ustremio se na malog srpskog Odiseja,kao Polifem na Laertovog sina u Homerovom spevu. Silnik nikada ne shvata upornost i razloge malog da opstane. Koliko god žali što je ostao bez jedinog oka, Polifem toliko žali što ga je oslepeo „sitan i slab čovečuljak, ništavac pravi”. Kiklopova pećina, paradigma nekakve planetarne špilje, poništava „obične” ljudske vrednosti, skladnu porodicu, prijateljstvo, darove zemlje, domaćinski život, gostoprimstvo.

„U velikim svetskim pometnjama Srbi se ne snalaze”, zapisao je vrsni poznavalac našeg usuda i istorijskih „neminovnosti” profesor Radovan Samardžić u knjizi „Seobe u srpskoj istoriji”. Najčešće im se događa da ne shvataju političke tokove i ne ravnaju se prema njima, držeći se zaveta knjiga starostavnih. Nikako da shvate neminovnost primanja novog poretka i prihvate istinu s kojom se pre nekoliko hiljada godina suočiomitski junak u Eshilovom „Okovanom Prometeju”: „Upoznaj sebe, primi novi poredak,/ i nov gospodar vlada sada bozima”.

Iste teme i ista pitanja, vekovima, može se reći. Viktor Igo se 1876. u vatrenom proglasu „Za Srbiju” zalagao da se „ljudsko pitanje” stavi iznad „političkog pitanja”. Jedan drugi Francuz, akademik Žan Ditur, piše da su „Srbi narod koji je upoznao najviše tragedije u svojoj bližoj i daljoj istoriji, i čije junaštvo, osećaj časti, jedva da izgledaju ovozemaljski. Primetio je da „ima ljudi kojima se pripisuje u zločin što neće da umru. To je slučaj sa Srbima... Oni su još tu, opstajući u svom biću, nastavljajući da održavaju u životu tu neopipljivu i beskrajno dragocenu stvar kakva je nacionalna duša”.Slavni Migel de Unamuno svoj tekst „Za srpski narod” završava mišljenjem da je „pravedno dozvoliti ovom narodu da razvije svoj sopstveni identitet, da ne bude nakovanj o koji će čekićati drugi narodi, niti zemlja za koju će se boriti”.

Ipak, samo sasvim neupućeni i naivni se još pitaju, primećuje Ratomir Damjanović,otkud to da su nas naši saveznici, iz Prvog svetskog rata i iz Drugog svetskog rata, bombardovali 1999. godine? Čitalac će mnogo naučiti iz ove knjige. O nama i o sebi. O Evropi ondašnjeg i današnjeg vremena. O ljudskoj prirodi i ljudskom zaboravu. Pašće mu, možda, na pamet Rakićeva pesma „Na Gazimestanu”,u kojoj se postavlja pitanje da li smo mi – današnji – „nedostojni istorije naše”. Ili vapaj pesnika „Plave grobnice”Milutina Bojića, u pesmi „Sejači”: „I vaseljena njiva naša posta/ Za seme časti – koje suncu siže,/ Gospode, kazne zar ne beše dosta”? Setiće se Tukidida,koji je davno zapisao: „Ljudska priroda koja je sad potpuno nadvladala zakone i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, s radošću je otkrila da ne vlada svojim strastima”. Setiće se, recimo, Mefistovog monologa u Geteovom „Faustu”, o karakteru ljudskog bića: „Istog kova vazda Zemljin je mali bog,/ I nastran, kao i prvog dana svog./ Malo bi bolje živovao/ Da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao./ On to zove umom, a uma sav mu smer/ Da bude zverskiji no sama zver”.

Na početku knjige,u prvom planu je portret onih koji vladaju i odlučuju u nekom vremenu, posle čijih odluka krene pošast poput Velikog rata. Paralelno su dati tekstovikoje su pisali Anri Barbi, svedok događaja, ovde u Srbiji, i Leo Pfefer, glavni istražitelj Sarajevskog atentata. Težište se kasnije,sa istorijskog i političkog aspekta,pomera na doživljaj, na pogled iznutra, na svedoke, obične ljude, lekare i novinare, ratne dopisnike i ratne zarobljenike, na stradanje, zločine osvajača, epidemiju tifusa, tragičnu epopeju povlačenja, život u egzilu, daleko od kuće, čežnju za svojom Itakom.

Kroz celu knjigu provlači se ženski pogled na ljude i događaje, a u jednom bloku govori se o ženama ratnicama: Flori Sends i Milunki Savić. O Srpkinji Milunki dragoceno svedočanstvo ostavlja upravo Engleskinja Flora, jer su te najodlikovanije žene u istoriji, ranjene, delile šator u bolnici.

Posebno poglavlje posvećeno je duhu srpskog vojnika, a u njemu su zapisi o epskoj i mučeničkoj Srbiji, o srpskom heroizmu i odnosu prema zarobljenicima, o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi „Tamo daleko”…

Knjiga se u celini oslanja na svedoke i učesnike, osim u slučaju nekoliko autora, koji su, takođe, inspirisani autentičnim događajima i autentičnom građom. Otvara je čudesna poema „Oda narodu srpskom”, koju je Gabrijele D’Anuncio ispevao u jesen 1915. godine i objavio u milanskom listu „Korijere dela sera”, a zatim je poslao kralju Petru i to ispisanu svojeručno. Zastupljeni su i drugi poetski tekstovi. Neki zapisi preuzeti su iz specijalnih izdanja časopisa „Kossovo day”, štampanih u Engleskoj i Americi, tih ratnih godina (1916.i 1918).U poglavlju David je oborio Golijata govore istorijske ličnosti, kao i dopisnici engleskih, ruskih, mađarskih, austrijskih,francuskih, američkih, nemačkih novina…

Zoran Radisavljević
Objavljeno: 13.04.2014

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbi-izmedju-nakovnja-i-cekica.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Friday, April 18, 2014

Italija spasla srpske heroje - Italija otvorila obeležavanje 100-godišnjice od početka Prvog svetskog rata prezentacijom knjige "Za Srpsku vojsku - jedna zaboravljena priča". / "Vesti Online" April 16, 2014

Vesti Online
S. Sudar
April 16, 2014

Na trgu Venecija u srcu Rima, na simboličnom mestu u zdanju Oltara Otadžbine (popularno zvanom Vitoriano) podno groba Neznanom junaku, jednom od stotina hiljada Italijana poginulih tokom Prvog svetskog rata, u ponedeljak je održana ceremonija kojom je Italija otvorila obeležavanje 100-godišnjice od početka Prvog svetskog rata prezentacijom knjige "Za Srpsku vojsku - jedna zaboravljena priča".

Herojska epopeja: Ministar odbrane Srbije Nebojša Rodić
Foto: Ministarstvo odbrane Italije
 
Reč je o reprint izdanju vojnog dokumenta "Za Srpsku vojsku", koji je 1917. godine objavila Specijalna kancelarija Ministarstva kraljevske mornarice Italije.

Ovom svečanom događaju prisustvovalo je oko 500 zvanica, a među njima i ministri odbrane Italije i Srbije Roberta Pinoti i Nebojša Rodić, načelnik.

Generalštaba oružanih snaga Italije admiral Luiđi Bineli Manteli, kao i drugi visoki državni predstavnici domaćina. Republiku Srbiju su predstavljali još general-major Jovica Draganić, zamenik načelnika GŠ VS, general-pukovnik Aleksandar Živković, komandant KoV, brigadni general Stojan Batinić, komandant Prve brigade KoV, pukovnik Siniša Radović, kao i naš vojni izaslanik pukovnik Goran Momčilović i ambasador Ana Hrustanović.

- Italija je danas ukazala veliku počast herojskoj srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu. Veza Srbije i Italije, stvorena u danima kada se odlučivala i rešavala sudbina moderne Evrope, suština je ovog vojnog dokumenta koji je do sada bio nepoznat našoj istoriografiji, a koji konačno rasvetljava mrak Velikog rata od početka decembra 1915. kada srpska vojska ulazi u Albaniju, pa do 4. aprila 1916. kada je nalazimo na Krfu - kaže za "Vesti" novinarka RAI Mila Mihajlović, vlasnica jednog od poslednjih originalnih primeraka ovog dokumenta, priređivač njegovog reprinta koji je rađen pod pokroviteljstvom prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića u izdanju Generalštaba oružanih snaga Italije, i osoba koja je njegove stranice prevela na srpski jezik.

Prisutnima su se obratili ministri odbrane Srbije i Italije, kao i ugledni italijanski istoričar i novinar Paolo Mieli, Mila Mihajlović, idejni tvorac ovog projekta koja je pročitala i pozdravni govor prestolonaslednika Aleksandra II, kao i načelnik generalštaba admiral Luiđi Bineli Manteli, koji je napisao i predgovor za ovo luksuzno opremljeno reprint izdanje.

- Ovo je podsećanje na jedan od najznačajnijih i najvećih poduhvata pružanja međunarodne pomoći i spasa svih vremena, istinske preteče današnjih "humanitarnih operacija" - rekao je admiral Luiđi Bineli Manteli i podsetio da je tada, krajem 1915. godine, u jeku zime, srpska vojska bila albanskim planinama u kleštima armija Centralnih sila pod neprekidnom vatrom neprijatelja koji se ustremio da je potpuno uništi. - Na obalama Jadrana, spasena je zahvaljujući operaciji italijanske Kraljevske ratne mornarice, uz učešće francuskih i engleskih brodova, te prebačena na drugu obalu mora na Siciliju, u Bari, Valonu i Brindizi.

Zbog veliko značaja, ovaj događaj su propratile ekipe brojnih italijanskih medija, kao i svih nacionalnih televizija, a čak četiri kanala RAI su pratile celu svečanost.

Brinuli i o životima Austrijanaca

Po dokumentu "Za srpsku vojsku", ukrcano je i spaseno 136.000 srpskih vojnika i 11.651 ranjenik i bolesnik, preostala konjica od preko 13.000 ljudi i 10.000 konja, skoro 23.000 austrijskih vojnika koje je još tokom prve godine rata zarobila srpska vojska i uprkos svemu nije ih prepustila sudbini. Ukrcano je i više od 100.000 srpskog naroda koji je odbio da dočeka neprijatelja, utovareno je i 22.000 tona hrane, lekova i drugog materijala, kao i 50 topova.

Ispravljanje nepravde i istorije

- Ovi dani istorije, skoro zaboravljeni, a kada to nisu, ispričani parcijalno ili pak iskrivljeno, podsećaju da je spokoj današnjice plod žrtava prethodnih generacija, te da su ratovi besmisleni, jer iz njih svi izlazimo kao gubitnici, i pobednici i poraženi, bez razlike. Događaji ispričani na stranicama ove knjige treba da nas podstaknu na razmišljanje i da nas ispune ponosom kao Italijane, kao Srbe i kao Evropljane, vraćajući na svoje mesto istorijsku istinu o dotad neviđenom vojno-organizacionom podvigu, u kom najviše mesto pripada Italiji i njenoj mornarici - rekao je Luiđi Bineli Manteli.

Ponosno marširali i umirali

Od 12. decembra 1915. pa do 29. februara 1916. godine, kako je zapisano u italijanskom vojnom dokumentu "Za Srpsku vojsku", impozantnim operacijama evakuacije spasena je ne samo preostala srpska vojska, već i masa naroda koja se sa njom povlačila, sa kraljem Petrom I Karađorđevićem, regentom Aleksandrom, premijerom Pašićem i članovima srpske vlade.

-Njih 300.000, bili su u teškom stanju, iscrpljeni od gladi i rana, ali su ponosno hodali u koloni. To je zadivilo italijansku mornaricu koja je zapisala: "Srbi dostojanstveno marširaju i umiru!". Uloženi napor u njihovom spasavanju italijanske mornarice je isto tako bio nadljudski i veličanstven - kaže Mila Mihajlović.


http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/396756/Italija-spasla-srpske-heroje

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****