Saturday, October 10, 2009

Truba za uzbunu sa Kajmakčalana




Autor:

Jeromonah Naum, manastir Crna Reka

October 10, 2009

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=12461

"Internet Srpske Novine"

 




Na stranicama istorije o proboju Solunskog fronta zapisano je:



Proboj Solunskog fronta bila je jedna od najvećih i najuspešnijh operacija u Prvom svetskom ratu u kojoj je srpska vojska, najbrojnija u ukupnim operacijama (150 000 vojnika), odigrala glavnu ulogu.


Borbe su počele 14. septembra artiljerijskom paljbom savezničkih topova da bi u zoru 15. septembra Druga srpska armija krenula u juriš i to na potezu Soko – Veternik – Dobro polje. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:


"Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, nemogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tle i viče – ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti. Najzad malaksao Bugarin ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi – hajde Francuz napred"...


Uz pomoć saveznika, iako nedovoljno opremljena i u teškim uslovima, srpska vojska je od 15. do 17. septembra, u nezadrživoj ofanzivi, probila Solunski front. Ogromna želja za oslobođenje otadžbine vodila je srpske vojnike posle proboja fronta iz pobede u pobedu. Za 46 dana prešla je neverovatnih 600 kilometara i stigla u domovinu, na Savu i Dunav. Taj podvig istoričari i vojskovođe od ugleda svrstali su među najpoznatije primere gonjenja neprijatelja u svekolikoj istoriji ratovanja. O tom podvigu komandant Solunskog fronta – francuski general Franše de Pere kazuje: "Srpsku pešadiju i francuska komora na konjima je jedva stizala".


Tako je srpska vojska, od gubitnika u većem delu Prvog svetskog rata, kada je napuštala otadžbinu, krećući se gudurama u nepoznato, stigla do trijumfa. Sjajna pobeda srpske vojske, ostvarena uz pomoć saveznika na Balkanu, imala je presudni uticaj i na ishod rata u Evropi. Rezultati uspešne operacije bili su kapitulacija Bugarske, Austro – Ugarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, prelazak srpske vojske u prekodrinske krajeve i naša katastrofalna greška, čije gorke plodove danas kušamo, stvaranje nove grobnice Srpskog naroda – Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.


O ulozi srpske vojske u Prvom svetskom ratu Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD rekao je: "Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi".


Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj vrhovnoj komandi piše: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!".


Srpska vojska je u oktobru 1915. godine brojala 420.000 ljudi, a strahote rata preživelo ih je samo 150.000, dovoljno da i tada, prilikom proboja Solunskog fronta, zadive svet. Srbi su i tu pobedu platili nemerljivim žrtvama, gubljenjem, samo na oporavku u Bizerti i na Krfu i na lečenju u Francuskoj, do avgusta 1916. godine, oko 7.000 vojnika. Za srpskim vojnicima su ostajala rasuta po svetu groblja, a umrli junaci sahranjivani su i u more.


Za vreme boravka i borbe Srpske vojske na Solunskom frontu, od leta 1916. do jeseni 1918. godine, poginuli vojnici i starešine sahranjivani su neposredno iza borbene linije, na tzv. "pukovskim grobljima", bez sanduka, sa drvenim krstačama uz grobna uzglavlja nakojima su upisivani lični podaci svakog pojedinca (čin, ime i prezime, jedinica). Umrli ranjenici i bolesnici, koji su lečeni u zavojištima i poljskim bolnicama, sahranjivani su u mestima tih ustanova. Ranjenici i bolesnici, koji su lečeni u Centralnoj poljskoj bolnici na Zejtinliku sahranjivani su na improvizovanom groblju nedaleko od bolničkog bivka. Tako je nastalo prvo Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku. Na Srpskom vojničkom groblju počivaju posmrtni ostaci 7.565 ratnika sa Solunskog fronta. U trogodišnjim borbama stradala su 9.303 vojnika i oficira. U Bitolju je sahranjeno oko 1.500 Srba poginulih ili umrlih od rana.


U blizini Bitolja, na planini Nidže, u podnožju Kajmakčalana, po nezvaničnim podacima, postoje 44 manja srpska vojnička groblja. Neka od njih je, povodom obeležavanja 91. godišnjice od proboja Solunskog fronta, posetila grupa vernika sa Kosova i Metohije. Poseta je obavljena 24, 25 i 26 septembra 2009. godine. Putovanja su organizovali Planinarsko-skijaško društvo "Kopaonik" iz Leposavića i Pokrajinski odbor Saveza potomaka ratnika Srbije Kosova i Metohije 1912 – 1920. Grupu je predvodio Radoljub Knežević iz Leposavića.


U toku tri dana manja grupa srpskih rodoljuba obišla je spomen kosturnicu u selu Koraslari u blizini Velesa, mesto gde je poginuo podpukovnik Vojin Popović – Vojvoda Vuk, Kajmakčalan, vojnička groblja u Bitolju i podnožju Kajmakčalana i to na lokacijama Grunište, Reder (dva groblja) i Skočivir (dva groblja). Na svakom groblju odslužen je mali pomen, pripaljene su voštanice i okađeni su grobovi. Pomene je služio jeromonah Naum iz manastira Crna Reka.


Treba naglasiti da su sva groblja, osim groblja u Bitolju, u veoma žalosnom stanju. Teško su pristupačna, bez putnog prilaza, maskirana gustom višegodišnjom šumom. Za neka groblja znaju samo stariji lokalni žitelji - Makedonci koji ta šumska mesta posećuju radi lova. Srpska noga pojedina mesta nije pohodila duži niz godina, a da ne govorimo o parastosima ili pomenima srpskih sveštenika na njima. Mali je broj spomenika na kojima se jasno mogu pročitati podaci o poginulom ratniku. Zub vremena je na skoro svim spomenicima oštetio uklesana slova u kamenu. Samo na par spomenika je bilo moguće pročitati podatke i njih ćemo, radi potomaka poginulih ratnika, i obznaniti na kraju ovog priloga. Mnoge spomenike je nevreme oborilo a do mnogih nije bilo moguće doći zbog gustog spleta granja i trnja. Žalosno je bilo videti kako se iz samih grobova srpskih mučenika u visinu gordo uzdižu stabla stara i po pedeset – šezdeset godina – upravo kao i trajanje komunističkog bezumlja. U tom su periodu i zalivana vodom namernog zaborava kao i sav korov antisrpskog i antipravoslavnog rastinja kojim je taj period bezumlja obilovao.


Da se više govorilo o Solunskom frontu nego o partizanskim ofanzivama, o vojvodi Vuku i rasformiranom 17 puku Drinske divizije više nego o Titovim herojima, sigurno bi ta sveta mesta, svedoci nezapamćenog junaštva i masovne žrtve srpskog naroda, bila u svetlijem stanju nego što su sada. To stanje je toliko teško da teže ne može biti. Ono je odraz našeg odnosa prema sopstvenoj svetloj prošlosti. To srpski junaci nisu zaslužili!!!


Ne zaboravimo, njihovi grobovi su izvori naše slobode, njihova prolivena krv - seme novih generacija Srba. Sve što imamo danas kao narod izgrađeno je na njihovim grobovima. Zato, ne budimo neblagodarni, zaboravni i nemarni prema tim svetim mestima, jer se mogu u gnevu potresti i srušiti sve što je na njima sagrađeno.


Da do toga ne bi došlo pomolimo se Gospodu da i ovom naraštaju Srba podari jednog "Vojvodu Vuka", koji bi poveo četu srpskih rodoljuba u probijanje "novog fronta nemara i zaborava prema našim vojničkim grobljima i junačkoj vojničkoj prošlosti uopšte". Onaj slavni Vojvoda Vuk je sa svojim dobrovoljcima osvojio Kajmakčalan i „na potpis“ ga predao jednom od srpskih komandanata, a ovaj novi Vuk bi imao zadatak da srpska vojnička groblja u podnožju Kajmakčalana oslobodi skoro vekovnog zaborava i nemara i preda budućim generacijama Srba kao bescen blago na spomen i čuvanje. Saveznik u toj "novoj bici podno Kajmakčalana", nadamo se, bile bi makedonske vlasti, koje bi trebalo da izdaju odgovarajuće dozvole za takav poduhvat.


Neka bi dao Bog da ovaj prilog, kao svojevrsna truba za uzbunu, pokrene srpske Arhijereje, nadležne ministre, sve rodoljube i sve ljude dobre volje da urade ono što je u njihovoj moći da se srpska vojnička groblja u Makedoniji dovedu u pristojno stanje, dostojno velike mučeničke žrtve srpskih vojnika. Amin, Amin, Amin.


*****

1 comment:

Anonymous said...

Stvarno lijep tekst Aleksandra, svaka cast i daj Boze da vise postujemo nase slavne pretke