Tuesday, December 20, 2011

Kраљ Петар и Француска // "Политика" Dec. 19, 2011

*****

"Краљ Петар Први од Србије (1903–1921). Сенсирски ђак, демократа, пријатељ Француске, модернизатор Србије, херој ослободилац. У част стогодишњице његове посете Француској (1911–2011)”

- натпис је на табли која се поставља 19.12. у Паризу

 Краљ Петар Први

Краљ Петар Први још живи у сећању Француза. У близини Јелисејских поља, у Авенији краља Петра 41, данас у подне, поводом обележавања стогодишњице званичне посете краља ослободиоца Француској, биће свечано постављена табла с рељефом на којој пише: „Краљ Петар Први од Србије (1903–1921). Сенсирски ђак, демократа, пријатељ Француске, модернизатор Србије, херој ослободилац. У част стогодишњице његове посете Француској (1911–2011)”.

Овај важан догађај је идеја др Душана Т. Батаковића, амбасадора Србије у Паризу и угледног историчара, доктора париске Сорбоне, који за „Политику” објашњава важност улоге Петра Првог Карађорђевића у билатералним односима између Србије и Француске. Батаковић је аутор више књига на француском језику које су цењени приручници на Сорбони и франкофонским универзитетима широм света.

Уз подршку председника општине Осмог париског арондисмана, Франсоа Лебела, спомен-плочу је, преко Друштва за неговање традиција Првог светског рата, израдио вајар Љубиша Манчић.

На наше питање да ли је јавности у Србији познат велики утицај који је краљ Петар имао на развој француско-српских односа и укупни углед Србије у Европи, амбасадор Батаковић одговара да је краљ Петар у Француској једино славно име из Србије пре 1918. године, познато не само елити, преко школа, војске, историографије и споменика. Попут великог споменика краљевима Петру и Александру на почетку Булоњске шуме у Паризу, подигнутог 1936, или спомен-обележја краљу Петру Првом, у Орлеану.

Откривање спомен-плоче краљу Петру подстаћи ће, свакако, сећања на тадашње присне односе. Какву је улогу имало његово учешће у француско-пруском рату и његово касније франкофилство, као владара Србије?

– У изгнанству од 1858. завршио је у Паризу престижну војну школу у Сен Сиру. Још као младић, млади кнез Петар (Пјер Кара), унук Карађорђев, ратовао је за Француску против Пруске 1870, истакавши се неустрашивошћу. Учествовао је затим и у босанском устанку под псеудонимом Петар Мркоњић, а по њему се данас зове Мркоњић Град у БиХ. Преводилац есеја Џ. С. Мила „О слободи”, кнез Петар је, по избору за краља Србије 1903, променио политички курс земље и ослонац, уместо у Аустрији, потражио у Русији и Француској – наглашава Батаковић.

Према његовим речима, Србија је деценијама пре 1903. била на злом гласу у Европи, по разним скандалима, пре свега у владарској кући Обреновића, а затим и државним ударима, укидању Устава, хапшењима и прогонима политичких противника.

– Када је 1903. сео на окрвављени трон, био је то још један у низу страшних скандала. Петар Први је постепено, као краљ демократа и бранилац слобода у парламентарној монархији, обновио пољуљани углед Србије. До краја активне владавине (јуна 1914, вршење краљевске дужности предао је сину, регенту Александру, оставши владар до смрти 1921), Петар Први доследно брани Устав, политичке слободе и парламентарну процедуру. Било је то, како је говорио Милан Грол, тада опозиционар, „Периклова ера Србије”, а коју историчари с правом зову „златно доба Србије”. Петар Први био је посебно цењен у Француској: због оданости демократији, својим саборцима и школским друговима, опирању германском империјализму и преобликовању аграрне Србије у оазу демократије на Балкану. Србија ће, као демократија у снажном културном успону, постати привлачно средиште јужнословенског окупљања – истиче амбасадор Србије у Француској, подсећајући како је француска штампа опширно јављала о свим његовим успесима.

– Краљ Петар је крајем 1911. у Паризу био дочекан са знатно већим почастима него што је то припадало краљевини нашега значаја, као предводник демократије и франкофилства на Балкану. Тада му је француски председник свечано уручио споменицу за учешће у француско-пруском рату, а масе су му одушевљено клицале. Француска је тада била светионик слободе, с политичким и културним престижом без премца – каже наш саговорник.

У Првом светском рату, указује амбасадор, херојски култ Петра Првогу Француској добио је још веће размере: његово храбрење војске на фронту пред Колубарску битку до повлачења кроз Албанију изазивале су дивљење, бројне написе, чак и поетске узлете, јер је краљ био симбол читаве мученичке Србије, тог „херојског савезника Француске“.


Александар Апостоловски
објављено: 19.12.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Kralj-Petar-i-Francuska.sr.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Pariz: Sećanje na kralja Petra Prvog // "Novosti" Dec. 19, 2011

Novosti
Goran ČVOROVIĆ
19. decembar 2011. 20:58

U Parizu otkrivena spomen-ploča srpskom kralju Petru Prvom u aveniji koja nosi njegovo ime. Ploču otkrili ambasador Dušan Bataković i predsednik pariske opštine Fransoa Lebel


Ambasador Bataković i Fransoa Lebel,
Princeza Barbara i vajar Ljubiša Mančić

NA Svetog Nikolu, u ponedeljak je u Parizu otkrivena spomen-ploča, reljef od bronze, s likom kralja Petra Prvog, rad akademskog vajara Ljubiše Mančića, u aveniji koja već dugo nosi njegovo ime. Ploču su, na stogodišnjicu zvanične posete kralja Petra Francuskoj, otkrili ambasador Srbije u Parizu Dušan Bataković i gradonačelnik Osmog pariskog arondismana Fransoa Lebel.

- Kralj Petar Prvi Karađorđević je već postojeće temelje francusko-srpskog prijateljstva, stvarane tokom čitavog 19. veka, značajno ojačao u vreme svoje vladavine, poznato kao zlatno doba Srbije. Njegovo ime deca u Francuskoj znaju iz udžbenika, a u vojnim akademijama izučavaju kao jednu od svetlih figura francuskih savezništava u jugoistočnoj Evropi. Kralj Petar je takođe moralna ličnost bez premca u našoj modernoj istoriji, sigurno naš najpopularniji vladalac u 20. veku, u vreme kada je oslobodio demokratsku energiju Srbije i pomogao da Srbija postane stožer okupljanja južnoslovenskih naroda - rekao je ambasador Bataković, otkrivajući ploču.


Ambasador je poručio da stara prijateljstva imaju veliku važnost, i da ih treba održavati i obnavljati.

- Inaugurišući ovu spomen-ploču, još jednom smo pokazali da računamo na važnu podršku Francuske, strateškog partnera Srbije, u našem teškom, ali odlučnom, putu integracije u EU, što je glavni cilj spoljne politike Srbije - kazao je Bataković.

Predsednik opštine Fransoa Lebel je istakao da je ovo izuzetna prilika za obnovu odnosa između dve zemlje, koji su prethodnih godina bili malo pomućeni.

- Francuska i Srbija odavno imaju veoma bliske veze. Zato je ova lepa pariska ulica i ponela ime kralja Petra. Srpski kralj Petar Prvi je bio veliki prijatelj Francuske, kralj demokrata, jedan od onih koji su imali izuzetan značaj u Prvom svetskom ratu. Francuska na njega ima najlepše sećanje - izjavio je Lebel za „Novosti“.

Reljef je postavljen na fasadi hotela „De Ser“, na broju 41 avenije koja nosi kraljevo ime.

- Odabrali smo najupečatljivije mesto, na divnoj fasadi, u blizini raskršća s Avenijom Žorž Peti, tamo gde će najbolje doći do izražaja - objasnio je gradonačelnik Lebel.

Kraljevsku porodicu na svečanosti predstavljala je princeza Barbara Karađorđević, koja sa suprugom, princom Aleksandrom Pavla Karađorđevićem, živi u Parizu.

- Veoma sam počastvovana. Ovo je zaista lep omaž velikom kralju Srbije u jednoj od najlepših ulica u Parizu - rekla je princeza Barbara.

Otkrivanju ploče su, između ostalih, prisustvovali i ambasador BiH Nina Sajić, ambasador Srbije pri Unesku Zorica Tomić, vojni izaslanik Rusije, predstavnici francuske vojske, Crne Gore, boračkih udruženja i srpske dijaspore iz Pariza.

PRIZNANJE ZA SLUŽNIMA

Po otkrivanju spomen-ploče, u rezidenciji srpskog ambasadora u Parizu održana je svečanost na kojoj su podeljeni medaljoni s likom kralja Petra zaslužnima za ovaj projekat, predsedniku opštine Fransoa Lebelu, ambasadoru Dušanu Batakoviću, admiralu Anriju Lakaju i predstavniku dijaspore Petru Petroviću.

- Svaki umetnik sanja da mu delo zauvek ostane u Parizu, a naročito mi je drago jer se radi o reljefu velikog srpskog kralja Petra Prvog - poručio je autor ploče i medaljona Ljubiša Mančić.


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:358453-Pariz-Secanje-na-kralja-Petra-Prvog


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Friday, December 16, 2011

Kolubarska Bitka / Video


*****

Posted on You Tube by "boki23m"



"Колубарска битка или Сувоборска битка је најзначајнија битка између војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату. Вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту од преко 200 km. Окончана је успешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије."


http://youtu.be/B2F707QOJQ4

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Wednesday, December 14, 2011

THE MIRACLE OF THE KOLUBARA! / November 16, 1914 - December 15, 1914


The Kolubara Campaign
November - December 1914
World War I

"....The Austrians had failed to enter the city of Valyevo, the Serb headquarters and an important center of communications. However, by the beginning of November [1914], Vienna was ready with new troops.

"The new push was on. The Serb command simply had no alternative but to withdraw further inland, to consolidate its forces as much as possible and pray for a lucky break. The city of Valyevo had to be abandoned, and as soon as Vienna got word of this, a carnival mood in the capital city of the Empire set in. Vienna was illuminated; Emperor Francis Joseph sent special congratulations to Potiorek, while the Turks awarded him their highest decorations! Amid all this Austrian jubilation, the Serbs had to swallow another bitter pill. In order to shorten the northern front, Belgrade had to be evacuated! Belgrade, which had been defended with so much pride and such gallantry by the army and by the whole Serb nation. Finding the gates of Belgrade thrown open before them, the Austrians were so certain that finally the Serbian back had been broken, and that surely, it was only a matter of time before the Serb state would exhale its last breath. But there was another battle still to come."


The Miracle of Kolubara River

'Men still talk of the miracle of the Marne, where there is little that is miraculous. There would be more justification in talking of the miracle of the Kolubara.'

British Official History of World War I

"Most of the Serbian forces were then entrenched along the right bank of the river Kolubara (the battle is also referred to as the Suvobor Mountain battle) where they waited for fresh supplies and new moves by the enemy. Sure enough, the enemy was soon to make a move, and as it turned out in the end, it was this Austrian move away from the established front that was to be the lucky break for which the Serbs had waited. Instead of continuing with their advance from the west, the Austrians decided to cut off the Serbian retreat from Belgrade to Nish, and to take to the valley of the river Morava, which cuts through Serbia's north-south middle. To do this, Potiorek withdrew large forces from the western front, which was nothing but an invitation to the Serbs for an attack through the middle of the front. General Misich and his First Army were appointed to do the job by Radomir Putnik, Serbia's Chief of Staff."

Radomir Putnik

Zivojin Misich

"On the third of December, 1914, the famous Battle of Kolubara began. The Austrians were flabbergasted, totally shocked and paralyzed, especially when after some ten hours of fighting they could plainly see that the Serbians were winning! Along the whole of the two hundred and fifty kilometer front

"'This almost miraculous resuscitation poured new life into the Serbian army and revealed the extent of its latent strength. By the complete and harmonious cooperation of all their forces the Serbians dealt  the enemy a crushing blow without much loss of life on their own side. The commanders of the different units expressed their thanks for the harmonious cooperation of the commanders on their wings. The infantry was full of praise for the artillery, and the gunners could not find words to express their admiration for the impetuosity and irresistable onset of the infantry.'" 

Vladislav R. Savic

"Valyevo, whose capture had been celebrated in Vienna, was then re-taken by the Serbs after only two hours' resistance! Belgrade was back in Serbia's hands on December 15th, after only thirteen days of enemy occupation! In ten days, the Serbian victory was so complete that the Serbian High Command was able to issue a communique stating that that, 'Not one enemy soldier remains at liberty on the soil of the Serbian Kingdom.' As one participant in the Kolubara campaign remarked:

"'Only the passing of two or three centuries are needed to make the glorious heroism of the Serbian soldiers stand out as a legend to the generations that are to come. They will scarcely be able to believe what we have all witnessed.'"



Paul Pavlovich
THE SERBIANS
The Story of a People
Pages 196-197

Serbian Heritage Books
Toronto 1983



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Wednesday, December 7, 2011

Свештеници - добровољци и устаници до 1914

*****

"Видео о свештеницима и монасима, добровољцима и устаницима против турака и аустроугара до 1914 године."

Posted on You Tube by "priweed"




http://youtu.be/Am5-REk92p4



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Sunday, December 4, 2011

Govor majora Dragutina Gavrilovića braniocima Beograda, 7. oktobra 1915. godine


*****

Govori: Dušan Jakšić

Posted on You Tube by "cemerski"



http://youtu.be/kel2ZwbR0Gw



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Monday, November 14, 2011

Remembrance Sunday: the sacrifice Scottish Women made to Serbia / "Britić – The British Serb magazine" November 12, 2011

By Alan Cumming
Britić – The British Serb magazine
November 12, 2011


When the First World War broke out in August 1914, and Serbia with the rest of Europe was plunged into carnage. A group of Scottish woman led by Dr. Elsie Inglis got together and formed the Scottish Womans Hospitals (SWH). The aim was to form medical units of doctors, nurses, drivers, cooks, and administrators, and all woman to go to the front line and help save the lives of the troops. The authorities scoffed and obstacles were put in their way, but, by October 1914 the money was rolling in. Appeals were sent all over Scotland and Elsie Inglis was all over London rallying support. Britain saw Serbia as a David facing the Goliath of Austria/Hungry and Serbian flags were sold on the street to raise money. By 1915 the SWH had units in Veljevo, Kragujevac and Mladenovac, these were the worst of times for Serbia not only has tens of thousands of Serbs been killed or wounded but a typhus epidemic was ravaging the country, food was scarce and Serbia was on the verge of collapse yet these woman from all over the UK were and often did give their lives for Serbia. Dr Elsie Inglis herself described the situation as beyond misery and terror, the woman worked in appalling conditions. Dr McGregor wrote “Two of our sisters have died, and two have gone home with dysentery, others are ill but still we work on, the hospital is full 280-300 men and never a minute to stop, staff are scarcely able to drag on” shortly after writing this letter DR McGregor herself became serious ill with malaria and was sent home. Nurse Alice Hutchinson wrote at night “We are glad to loose consciousness and each day is a lifetime”.

As I’ve found on my trips to Serbia, Serbs like Scots have a common ground. In their love all humour, strong alcohol and song, it seems the despite all the hardships all 3 were in plentiful supply. Many of the women enjoyed special occasions, like Christmas with the Serb soldiers, drinking brandy and dancing the kolo.

I don’t know how many women from the SWH served in Serbia during WW1 but it has got to be hundreds. Some of the women going way beyond the call of duty. Dr Elizabeth Ross, a Scottish surgeon borrowed money to get to Serbia on arrival volunteered to go to a typhus ravage Kragujevac knowing the chances of survival were very slim. She survived less than 3 weeks. She is buried at Kragujevac along with two other woman, Mable Dreamer and Lorna Ferris. Under the headstone reads “They gave their hearts to the people of Serbia”. Each year the people of the town hold a ceremony and there is even an Elizabeth Ross street other woman like Katherine McPhail stayed in Serbia after the war, setting up Serbia’s first children’s hospital in Belgrade. She was commemorated with the Serbian order of St Sava and the Serbian Red Cross.


Flora Sandes has to be my favourite though. During Serbia’s retreat many of the woman refused to come home and were dismissed by the organisation, many worked on as nurses during Serbia’s retreat. Flora Sandes, however, became the first woman to be commissioned as an officer in the Serbian army, and the only British woman to officially enrol as a soldier during WW1. She quickly moved up the ranks, subsequently she was decorated with the order of the Karađorđe star and promoted to sergeant major. She married a fellow officer and settled down to life in Belgrade. During WW2 she was imprisoned with her husband by the Gestapo in Belgrade. He never made it out. If ever anyone gets the chance to read “Flora Sandes -Sergeant in the Serbian Army” do. God knows why there has never been a film made as it is a fantastic story. As for Elsie Inglis she returned home on 26th November 1917 and died 3 days later. She was buried in Edinburgh, her coffin covered with the flags of Britain and Serbia. Serbian officers lowered her into the grave.


For me the saddest part of the whole story is that today Scots do not know of these brave women. History has not been kind to them, a nation should rejoice at such valour. Thankfully there are towns in Serbia where monuments and headstones remain. The plan for me would be to visit as many of these as possible, sometime in the future.


Alan Cumming




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofsebia@yahoo.com.

*****

Friday, November 11, 2011

Dan veterana i Dan primirja


"Danas se u SAD obeležava Dan veterana, nacionalni praznik kojim se odaje pošta i zahvalnost svim američkim veteranima. 11. novembra 1918 godine u 11 časova potpisano je primirje koje je okončalo Prvi svetski rat. U Srbiji se danas takođe obeležava dan primirja čime se odaje počasti svim pripadnicima oružanih snaga i civilima nevino postradalim tokom Prvog svetskog rata. U isto vreme, u svim glavnim gradovima država-pobednica, bće održane manifestacije u čast godišnjice velikog istorijskog događaja.

"Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se u čitavom svetu državnim manifestacijama koje se održavaju 11. novembra u 11 časova u znak sećanja na taj datum 1918. godine kada je na snagu stupilo primirje u Prvom svetskom ratu."

U.S. Embassy in Belgrade Serbia
November 11, 2011


https://www.facebook.com/#!/notes/us-embassy-belgrade/dan-veterana-i-dan-primirja/10150460912444203


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Monday, October 24, 2011

77 година од убиства краља Александра I Карађорђевића - ТЕСЛА И ПУПИН БРАНЕ КРАЉА / Аутор: Александар Ђ. Маринковић


Трагична смрт краља Александра I Карађорђевића, 9. октобра 1934, изазвала је велику пажњу и у светској јавности. У свим важнијим новинама и часописима објављиване су вести о околностима Марсејског атентата и његовим могућим последицама по мир на Балкану и Европи.


Пуцњи који су одјекнули на марсејском Тргу Берзански,
 у 16 часова и 20 минута,
 били су смртоносни за нашег краља и француског министра
 иностраних послова Луја Бартуа

Oсим агенцијских вести из Београда, Париза и других европских престоница, штампа је преносила и текстове америчких познавалаца прилика на Балкану. Посебно место међу њима имао је Луј Адамич (1898–1951), писац и публициста словеначког порекла, који је годину-две пре атентата боравио у Југославији и своја изузетно критичка запажања изнео управо 1934. године у књизи „Повратак у домовину” („The Native’s return”).

Адамич се као четрнаестогодишњак доселио у САД и постао књижевник кога су претежно занимале социјалне теме. Његов роман „Смех у џунгли” добио је Гугенхајмову награду, што га је истакло у америчким књижевним круговима. Сарађивао је у многим угледним новинама и часописима, а значајну улогу имао је и током Другог светског рата, када је, у служби партизанске пропаганде, иступао против генерала Драгољуба Михаиловића. За свој политички ангажман и везе с југословенским комунистичким властима, Адамич је платио високу цену: настрадао је 1951. године под неразјашњеним околностима. Нађен је мртав на згаришту своје куће, након два неуспешна атентата и многих претњи.

Предвиђање

Адамичеви текстови о краљу Александру из октобра 1934. имали су велики одјек у америчкој јавности. Најугледније новине објављивале су одломке из његове књиге о Југославији и преносиле пишчеве изјаве и интервјуе дате после атентата. У њима се дискретно хвалио да је предвидео краљеву смрт, јер је за време боравка у Југославији уочио велике политичке и економске проблеме и чуо за групе које се, „ношене највишим патриотизмом, спремају да убију тиранина”.

Тврдио је да је сазнао да је монарх био у сталном страху од атентата и да је често постајао потпуно неповерљив и имао нападе панике због којих је, понекад недељама, сваке ноћи спавао у различитим собама и дворовима. Чуо је и то да је краљ располагао с 15.000 тајних агената, чији је задатак био да „шпијунирају и тероришу политичку опозицију”. Поред тога имао је, наводи Адамич, највећи број телохранитеља у модерно време, чак „40.000”. У Југославији је, каже, имао прилику да види мушкарце и жене које су мучили у краљевским затворима: „У пола туцета државних затвора је 2.000 мушкараца и жена – комуниста, хрватских и македонских националиста, који служе казне 1 до 15 година због политичких разлога”. Те „доказе о терору и нечовечном поступању с политичким затвореницима у Југославији”, добио је, иначе, од словеначких комуниста и будућих властодржаца Едварда Кардеља и Бориса Кидрича. Адамич је имао потребу да читаоце упозна и с чињеницом да је краљ посебно зазирао од комуниста и да због тога није желео да се у Београду развија индустрија, јер се плашио постојања бројног пролетаријата у престоници.

Сусрет

Описао је, такође, и свој сусрет са страдалим монархом. Најпре је желео да одустане од чекања на аудијенцију, али се ипак вратио у Београд јер га је један хрватски пријатељ убеђивао:

„Ако би имао прилику, сигурно би желео да упознаш Мусолинија, Стаљина и Хитлера? Александар је најважнија личност у земљи, душа диктатуре. Свашта може да му се догоди наредних година. Николај од Русије, Вилхелм од Немачке, Карло од Аустрије, Алфонсо од Шпаније, ко зна, можда је Александар следећи?!”

*****

У ЧАСТ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

Уреднику „Њујорк тајмса”,

Доста тога речено је о Југославији и њеним народима. Ипак, многи Американци имају погрешан утисак о томе јер су агитатори и политички непријатељи Југославије проширили гласине да се њени становници, који припадају различитим нацијама, међусобно активно мрзе и да их тиранска власт држи заједно против њихове воље. Истина је да сви Југословени – Срби, Славонци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Црногорци, Хрвати и Словенци припадају истој раси, говоре истим језиком и деле заједничке националне идеале и традиције.

Завршетком Првог светског рата, краљ Александар је обезбедио политичко јединство у земљи и створио моћну и богату државу. Словени на Балкану су то поздравили са одушевљењем, али је било потребно време да се сви народи прилагоде новим условима.

Ја сам рођен у Хрватској. Хрвати и Словенци никада нису били у позицији да се боре за своју независност. Срби су били ти који су се највише борили и цена извојеване слободе плаћена је српском крвљу. Сви истинољубиви Хрвати и Словенци тога се сећају са захвалношћу. Такође, они су свесни да Срби имају највећу способност и искуство у ратовању и да су најпозванији и најспремнији да упуте своје снаге у кризним тренуцима за земљу.

Од како је напорима краља Александра уједињена, Југославија је била нападана од стране политичких непријатеља који су све учинили да је разбију, сејући семе неслоге и ширећи малициозне гласине. Тако се, на пример, књига Луја Адамича „Повратак у домовину”, коју је наводно писао под покровитељством Гугенхајмове награде за књижевност, бави политичким клеветама и оптужбама да су владар Југославије и његове идеје непопуларне, како у земљи тако и овде (у Америци). Адамичево оптуживање краља за разне ствари може бити одбачено са презиром, али једна ствар не може бити игнорисана. Књига садржи тврдње које великог и неустрашивог човека, који је предводио свој народ у крвавим биткама представљају као слабића у смртном страху од атентата. Наводно, краљ је сваке ноћи спавао у другој соби и избегавао јавна места док их стотине његових помоћника не обезбеде за његово појављивање. Такве клевете урезале су се дубоко у срце сваког лојалног Југословена.

Господин Адамич је веома гласан када описује мржњу и неслогу између Хрвата, Словенаца и Срба, али недавни догађаји оповргнули су његове тврдње. Земље, које су по мишљењу Адамича у отвореном сукобу, показале су своју оданост краљу попут Србије. О томе је писано у више извештаја „Њујорк тајмса”, међу којима је и изузетно снажан и драматичан опис сахране краља Александра.

Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије – као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и патриота који је завршио у мучеништву.

Никола Тесла

Њујорк, 19. октобар 1934.

Писмо Николе Тесле,
објављеног 19. октобра 1934,
у „Њујорк тајмсу”
 
Приметио је да га је министар двора примио хладно и да у прес-бироу и краљевој Канцеларији нису желели да му омогуће аудијенцију, али да је превагнула процена да ће га задивити краљев шарм. Вече пре аудијенције, у хотелу га је посетио један бивши министар који је у то време био „у пасивној опозицији према краљу” и рекао му следеће:
 
„Упознаћеш најзанимљивијег човека, човека великих способности и капацитета за рад. Он је вероватно највреднији владар у данашњој Европи. Кад је у Београду он је за столом од 8 ујутру до 10 увече”. Током аудијенције, каже Адамич, није питао краља ништа од онога што га је занимало. Вођен је куртоазан разговор, током кога су причали о лепотама Југославије, а краљевски двор на Дедињу подсетио га је на некадашње холивудско имање Рудолфа Валентина.
 
Износећи свој коначан суд о краљу Александру, закључио је злурадо да је у питању био човек свог времена, „део политичког гангстеризма”, који се развио у Европи после рата, „у истој категорији владара чврсте руке, као што су Мусолини, Хитлер, Пилсудски и остали тирани и диктатори”. Једино позитивно што је приметио код покојног краља били су шарм и „демократичност” у личним контактима:
 
„Као и сви тирани и краљ Александар био је веома шармантан. Био је глумац чија је специјалност шарм. Он је био Србин, а Срби су истински и дубоко демократски народ. Његов шарм и демократичност били су, међутим, трикови којима је крио своју праву природу владара апсолутисте.”
 
Краљеву потребу да све има под својом контролом, Адамич је илустровао подацима да је чак одређивао и дворски мени, као и то кога ће краљица смети да прими у аудијенцију. Није пропустио да помене и Александрово богатство, називајући га најбогатијим човеком у Југоисточној Европи, који је годишње добијао милион долара из државне касе: „Иако је Југославија једна од најнеразвијенијих држава у Европи, краљ Александар је, уз јапанског цара, најплаћенији владар на свету”.
 
Адамичеви малициозни текстови уклапали су се у постојећу слику о Балкану и били су праћени многим другим написима, у којима је, с доста предрасуда, југоисток Европе доживљаван као простор где су „метак, нож и отров” и даље важни аргументи у политичком животу.
 
Цитиран је и писац Конрад Берковици, румунски Јеврејин који је живео у САД, по чијем су мишљењу „Срби највећи шовинисти у Европи, можда и у целом свету” и да су због тога увек у рату.
 
Неке новине пренеле су и вест из бечке штампе да је принц Ђорђе, старији брат покојног краља, побегао из затвора у Нишу и да се бори да заузме трон. Огласили су се и представници усташке организације, називајући убиство краља херојским чином.
 
Одбрана
 
На овакве нападе требало је узвратити одлучно, јер афирмативних текстова о страдалом краљу и његовој држави није било много. „Њујорк џорнал” објавио је интервју са Џоном Д. Принсом, професором Универзитета Колумбија, угледним славистом и бившим америчким послаником у Београду. Он је рекао да је Александар Карађорђевић „најбољи краљ кога је икад упознао”, да је био неустрашив и особа коју су чак и политички противници лично волели. Препричао је и неке анегдоте које су осликавале краљеву личност. Агенција АП подсетила је читаоце на краљеву улогу у време рата, када је водио „храбру малу српску војску” против Аустријанаца, а њујоршки „Дејли њуз” бранио је успомену на умореног краља од Адамичевих оптужби да је био „крвожедни злочинац”.
 
Неколико дана касније, у најутицајнијем листу, „Њујорк тајмсу”, огласила су се, један за другим, два најугледнија америчка Србина: Михајло Пупин (1854–1935) и Никола Тесла (1856–1943). Велики научници осетили су потребу да узврате на Адамичеве нападе на убијеног краља. Пупин је своје писмо под насловом Југословенски савез (The Yugoslav Union) објавио 20. октобра, а 21. октобра објављено је Теслино писмо под насловом У част краља Александра (Tribute to King Alexander). Обојица су желели да америчкој јавности приближе и објасне прилике у Југославији и улогу краља Александра у настанку и опстанку југословенске државе.
 
Краљ Александар као виши коњички официр (пуковник)краљеве
гарде слика Паје Јовановића – Галерија Матице српске, у Новом Сад

Пупину је било важно да амерички читаоци схвате да је југословенски монарх настојао да чини оно што би чинио и било који други владар, који је суочен с бројним непријатељима: да створи снажну државу с јаком војском. Познати научник је тврдио да је покојни краљ уживао подршку народа у свим својим настојањима, а да Луј Адамич то не може да схвати, јер је постао бољшевик који се „залаже за нови рат који треба да припреми свет за комунистички препород”. Такав човек је, по Пупиновом мишљењу, „последњи на свету који може да разуме највише идеале југословенске државе којима се у својој владавини руководио покојни краљ Александар”.

Никола Тесла је, такође, упозорио на постојање бројних агитатора и политичких непријатеља Југославије који шире гласине, због чега многи Американци имају погрешан утисак о југословенским приликама. Један од таквих је, по мишљењу генијалног научника, и Луј Адамич, чија се књига „Повратак у домовину” бави политичким клеветама и оптужбама против покојног краља и његове државе.

Посебно му је засметало представљање краља Александра као слабића који је у сталном смртном страху од атентата и који сваке ноћи спава на другом месту. То су, за Теслу, биле најтеже увреде, које су се урезале „дубоко у срце сваког лојалног Југословена”.

Желео је и да подсети америчку јавност на српске жртве у Првом светском рату: „Срби су били ти који су се највише борили и цена извојеване слободе плаћена је српском крвљу. Сви истинољубиви Хрвати и Словенци тога се сећају са захвалношћу”.

Називајући покојног краља југословенским Вашингтоном и Линколном, јер је, као Вашингтон, био способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу, а, као Линколн, мудар вођа и патриота који је завршио у мучеништву, Тесла је био убеђен да ће покојни краљ заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине.

На овај начин су двојица генија српског порекла, користећи свој углед широм Северне Америке, помагали да се слика о југословенској држави, а посебно о српском народу и његовом владару, барем мало, промени.


Аутор: Александар Ђ. Маринковић

Politikin Zabavnik magazin
број: 2011  3114


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Tuesday, September 20, 2011

SERBIAN ARMY READY AGAIN (aka SERBIAN SOLDIERS IN RELIGIOUS CEREMONY) - Video Newsreel WWI / Greece


*****

Click on the image below to view the newsreel film.

Kliknite na sliku da vidite film.




"Serbian soldiers stand around in large circle holding their hats. Pan across whole scene showing hills in background. C/U of priest standing at small altar set up in middle of circle with soldiers in background. Priest conducting service - prays; crosses himself. Then individual soldiers come up to the table, cross themselves, bend over and kiss something - the Bible? - cross themselves again and step back."

World War One. Military and religion.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****



SERBIA'S EXILED ARMY video newsreel film / Salonika, Greece WWI


*****
Click on the image below to view the newsreel film.

Kliknite na sliku da vidite film.



Serbia's Exiled Army Massing In Salonika, Greece.


"GV many soldiers at edge of water; pan along long pier with soldiers walking out on it to ship in the harbour. Front view of many soldiers approaching; with flag-carrier in front. They step onto ship. CU of soldiers in line; carrying backpacks; rifles; etc. DS of a bunch of the Serbians massed together still on land; some standing on hill under trees; looking out at water; pan across this group; they start to move forward."

World War One.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****



Wednesday, July 27, 2011

100 YEARS AGO...Heroes of Serbia



100 YEARS AGO

Each of the next three years will mark the 100th anniversary of a significant historical event that should be a source of great pride for Serbian people everywhere - all of us and each of us - and each of the anniversaries should be celebrated on a grand scale.

2012 will mark 100 years since the Serbs drove the Ottoman Empire out of Serbia and the Balkans during the First Balkan War.

2013 will mark 100 years since the Serbs won a great victory over the Bulgarians in the Second Balkan War.

2014 will mark the 100th anniversary of the miraculous Serbian victories over the Austro-Hungarian Dual Monarchy, an Empire ten times the size of Serbia, in the first few months of the cataclysmic First World War.

And we must not forget that only four years after that, 2018, marks the 100th anniversary of the pivotal Serbian breakthrough on the Salonika Front in September of 1918. This victorious breakthrough marked the beginning of the end of WWI, with the Serbs effectively shortening the war and thereby potentially saving the lives of millions of people who would have perished had the war continued into the future as planned.

To honor and celebrate these special anniversaries, to honor and remember the Serbian experience - both military and civilian - as well as to honor and celebrate the Serbian contribution to the great Allied victory in World War One, I will be publishing the book Heroes of Serbia in both the English and Serbian language. This book will tell the story of the events described above and so much more. Included will be hundreds of photos of a remarkable generation of Serbs that wrote the pages of world history like no other generation of any nation has ever written. What that generation of Serbs did is absolutely fantastic. What that generation of Serbs went through - what they endured, what they sacrificed and how they persevered - and how they contributed positively to the world events of their time is an unforgettable story that deserves to be remembered. Those contributions are especially significant today, a century later, given the course of current events.

The heroes of Serbia were real life actors in the great historical dramas of the 20th Century that we in the 21st have an opportunity and an obligation to remember, to celebrate, and to honor.

Please feel free to write to me with your ideas and suggestions. You can contact me via postal mail at: Aleksandra Rebic, P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195 or via e-mail at heroesofserbia@yahoo.com or ravnagora@hotmail.com.

You are welcome to visit my websites at http://www.heroesofserbia.com/ and http://www.generalmihailovich.com/.

Thank you for your attention!

Sincerely,

Aleksandra Rebic

July 2011


*****

Monday, July 18, 2011

ПРЕ 100 ГОДИНА...Хероји Србије



Пре 100 Година

Свака од идуће три године биће стогодишњица значајног историјског догађаја који треба да буду извор великог поноса за сав српски народ, свуда - свих нас и сваког од нас - и свака та годишњица би требало да буде прослављена на високом нивоу.

2012. година обележава стогодишњицу победе у Првом балканском рату којим су Срби коначно уклонили Отоманско царство из Србије и са Балкана.

2013. година обележава стогодишњицу велике српске победе над Бугарима у Другом балканском рату.

2014. година обележава 100 година од чудотворне српске победе над Аустро-Угарском двојном монархијом, царством које је било десет пута веће од Србије, у неколико првих месеци катаклизмичког Првог светског рата.

И, никако не смемо да заборавимо да ће само четири године касније, 2018. обележити стогодишњицу српског пробоја Солунског фронта, којим су Срби скратили Први светски рат и, тиме, милионе људских живота сачували.

У знак почасти и славља ових посебно важних стогодишњица, у знак почасти и сећања на српске доживљаје - војне и цивилне - и нарочито у знак почасти и прославе српског доприноса великој савезничкој победи у Првом светском рату, ја ћу штампати књигу Хероји Србије, на енглеском и српском језику. Књига ће испричати причу о догађајима поменутим горе и много више од тога. Књига ће имати стотине фотографија људи једне изванредне генерације Срба, која је испунила странице историје као што није ни једна генерација било које друге нације. То, шта је та генерација Срба урадила, је скоро немогуће. То, кроз шта је та генерација Срба прошла – шта је све издржала, шта је жртвовала и како је истрајала – и како је позитивно допринела светским догађајима њиховог времена, је незаборавна прича која заслужује да буде запамћена.

Ти доприноси су специјално значајни данас, век касније, кад се узме у обзир курс историје у последњих неколико година.

Хероји Србије су били живи учесници у великим историјским драмама 20-ог века, и ми у 21-ом веку имамо могућности и обавезу да их се сетимо, прославимо и укажемо заслужене почасти.

Молим Вас слободно ми пишите ваше идеје и савете на адресу: Aleksandra Rebic, P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195 или преко e-поште на ravnagora@hotmail.com или heroesofserbia@yahoo.com

Ви сте добродошли да посетите моје интернет приказе http://www.generalmihailovich.com/ и http://www.heroesofserbia.com/.

Хвала Вam на пажњи!

Срдачно Ваша,

Александра Ребић

Јул 2011


*****

Thursday, July 7, 2011

Dragoljub-Draza Mihailovich - "Avenger of Kosovo" : The First 25 Years in the Life of a True Hero...


*****

By Aleksandra Rebic

June 2011

For the American Srbobran
with much gratitude

 

*****



Draza Mihailovich as a civilian

There is currently a flurry of activity surrounding the potential finding of the remains of General Draza Mihailovich in Serbia. General Mihailovich, Supreme Commander of the Yugoslav Army in the Homeland (JVUO) during World War II and leader of the Ravna Gora freedom fighters against the Nazis and the Yugoslav communists, is a controversial and legendary figure in world history. Much has been written, both true and false, about his WWII military career and life. Very little is known, especially in the English language, about his pre-WWII military career and first 25 years of life. Those years shaped the man and future Supreme Commander and his personal history is a noble one. This is the story of the first 25 years in the life of General Dragoljub-Draza Mihailovich.


*****

Ivanjica, Serbia
Photo by Zorica Pejovich

In Ivanjica, Serbia, a beautiful town of rolling hills 200 kilometers south of Belgrade, was the home of Mihailo and Smiljana Mihailovich. Mihailo was a district clerk and Smiljana was a housewife. Both Mihailo and Smiljana prayed to God day and night to be blessed with a son. God and nature answered their prayers and on April 27, 1893 a son was born to them. They named him Dragoljub, meaning “dear love” and gave him the nickname of “Draza”. His father would call him the “Avenger of Kosovo”, referring to the pivotal battle in Serbian history of 1389 when Serbia lost her entire army of 70,000 men defending Christianity against the onslaught of the Ottoman Turks and Islam.

But even as Draza was born his father was a very ill man. He had contracted tuberculosis, and his doctor suggested he stay away from his young son as much as possible. Two daughters, Milica and Jelica were born in 1894 and 1895 respectively. Two years after his beloved son was born Mihailo died. Smiljana took as good care of their young son as she could, but she herself was not in the best of health. TB was a contagious, potentially fatal illness and, at the time, there was no cure or preventative treatment. Draza lost his mother when he was only seven years old, and he became an orphan as a very young child. Thus, Draza Mihailovich learned tragedy and loss very early in his life.


Draza, center front, as a young boy

Despite these tragic circumstances, Draza was fortunate. He had three Uncles. Two of them were military officers and one was chief of the Telegraph of Serbia. One of the Uncles, Major Vladimir Mihailovich, who was a veterinary doctor in the army, brought Draza and his two sisters to live with him in his home on Studenicka Street in Belgrade, the capital city of Serbia. Living with him was Draza’s paternal grandmother, Stanica. It was a pleasant new home for Draza and his sisters. The year was 1901, just as the world was entering the new century. Unfortunately, Draza’s sister Milica, like her parents, contracted TB and died very young in 1905.

In 1904 Draza completed grade school in Belgrade, becoming a good student early in his academic life.

Draza as a schoolboy

As the world entered the 20th century, many changes were brewing. Some for the better some for the worse. Draza’s beloved Serbia, as well as the other Serbian lands in the Balkans would be in the center of some of those pivotal changes. Serbia would go through one of the traumatic changes that Draza was old enough to experience while he was still in grade school when King Aleksandar Obrenovic was assassinated and quickly replaced by Petar Karageorgevic in 1903. The transition turned out to be a positive one. King Peter I, the new king of Serbia, would become one of the most beloved royal hierarchs in all of history. The new king had to repair the damage created by the assassination and did so fairly quickly, pronouncing that Serbia under his rule would be a constitutional monarchy and parliamentary democracy. He kept his word. A more settled life in Serbia began. There was a lot of progress on all levels in Belgrade itself. Young Draza was old enough by this time to experience all of this excitement.

Even while he was still in grade school watching his Uncle dress in his military uniform every morning impressed Draza tremendously. It instilled in Draza’s heart and mind a desire to become an officer in the Serbian army.

During his high school years Draza would become very religious. He loved the military greetings used by the Serbian army. Officers greeted soldiers with “God be with you heroes” (“Pomaz Bog junaci”) and the soldiers answered with “God help you” (“Bog Ti pomogao”). He would also become an exemplary student.

From a very early age Draza wanted to establish his independence. It bothered him that his Uncle had to support him. That was one reason he put extra effort in all of his studies and it was, more than anything else, what made him an outstanding student.

After completing six years of junior high and high school (“Gimnazija”) with excellent grades, Draza was accepted into the Belgrade Military Academy in the 43rd Class. It was September 1, 1910. After only six months he was promoted to the rank of cadet-corporal on March 1, 1911. Two years after entering the Military Academy, Draza Mihailovich was promoted to the rank of sergeant-cadet on September 1, 1912. He was 19 years old. (During the First World War the complete military archives of the Serbian army were destroyed so the record of Draza’s first two years in the Military Academy is limited.)

Draza’s first real test as a military officer was to come shortly after his promotion to sergeant-cadet.

In 1912 Mihailovic was forced to leave the military academy and join the regular army on the battlefield as the First Balkan War broke out in October of 1912. He was assigned to a regiment stationed in Uzice in western Serbia, fifty kilometers from his birthplace in Ivanjica. He used that opportunity to visit his first home. He found it empty. The garden next to the house that his mother had loved to work in was overgrown with weeds. Even the path that led to the entrance of the house was overgrown with weeds, indicating that no one had been around for years. This saddened Draza, but he couldn’t dwell on it. His mind was occupied with the coming war against the Ottoman Turks. They had kept the Serbs under Islamic subjugation for 500 years and the time had come to chase them out of Serbia and out of the Balkans for good. The time and opportunity had indeed come, as his father had predicted many years before when his son was born, for Draza and his generation of Serbs to avenge Kosovo.

Draza’s regiment moved south to the area where a major battle with the Turks was to take place that was to become part of Serbia’s long, magnificent history. The area was Kumanovo in Macedonia, in the northern part of the Macedonian region. United with the Serbs in this battle were the Greeks, Bulgarians and Montenegrins. At the Battle of Kumanovo on the 23rd and 24th of October of 1912, the Serbs destroyed a good part of the Turkish army and it was just a matter of time before the Serbs were free of Ottoman rule after five centuries and Christian Kosovo was theirs once again, where it belonged.

A series of significant battles followed in Bitola, then in Edirne (the Battle of Adrianople or “Bitka za Jedrene”), and the Serbs, along with their Balkan allies, were victorious against the Ottoman Empire in all of them. The Serbian commanders in the First Balkan War battles - Crown Prince Alexander, commander of the Serbian First Army; Stepa Stepanovic, commander of the Serbian Second Army; Chief of the General Staff Radomir Putnik and Petar Bojovic, both commanders of the Serbian Third Army, all distinguished themselves.

Of all the battles fought in the First Balkan War, the most important victory for the Serbs would be the return of their sacred Christian Kosovo to Serbian hands, and Draza Mihailovich was a part of that.

In the October 1912 battles with the Turkish forces, Draza’s first real battle experience in war, Draza showed himself to be a very brave soldier, participating in the most difficult confrontations at the Pcinja River, a river shared between Serbia and Macedonia, and Nagoricino in Macedonia. As a result, he would receive his first military decoration, the Silver Medal for Bravery, and was promoted to the rank of Sergeant. The Silver Medal of Bravery would be his first in a series of decorations that he would receive throughout his military career and beyond. The decorations Mihailovich would earn would not just be issued by the Serbs but by the British, the French, the Bulgarians, the Czechs and the Americans. He would go on to become one of the most decorated soldiers and officers of the Serbian and later the Yugoslav Army.

On May 30, 1913 the First Balkan War officially ended, and the Turks had effectively been driven out of southeastern Europe. Peace, however, was tenuous. With the Ottoman Empire vanquished from the region, there was now to be a power struggle over how the region would be partitioned and who would get control over what territory and its peoples. The Great Powers of Europe had a vested interest in how things would be divided among the smaller powers and would consequently provoke the smaller powers to go to war once again, this time against each other. Austria-Hungary most certainly did not want a strong Serbia to emerge from her victory in the Balkans. Bulgaria, unsatisfied with her share of the victory, was prodded by the Dual Monarchy to go to war against Serbia, her former ally in the war that had just ended. Official peace in the region would last only one month.

On June 29, 1913 the Bulgars attacked the Serbian positions at Bregalnica in Macedonia, thus beginning the Second Balkan War, but the Bulgarians were soundly defeated. Draza’s Fourth Regiment fought on the front from Stracin to Kriva Palanka. Then he was transferred from the Danube Division second line to the Morava Division second line. He participated in the battles on the Zletovica River and then at Kocani in Macedonia where Draza Mihailovich would sustain his first war wound.

On July 18, 1913, when the armistice with Bulgaria was signed with Bulgaria defeated, Draza was promoted to the rank of Second Lieutenant. He was 20 years old.

After the Second Balkan War ended Draza was transferred to Kosovo with his unit to quell the Albanian rebellion there. The Albanians were penetrating into Serbian territory and threatening Serbian civilians who needed protection.

In January of 1914 the 43rd class returned to the Military Academy. Draza Mihailovich completed his studies and graduated fourth in his class. His scheduled plans to continue on his military career path would be interrupted. Another war was on the horizon, and what was looming was more frightening for the Serbs than anything that had come before. They had lost so many men in the two Balkan wars, had expended their ammunition, and the economic situation in the country was very difficult. As frightening as the prospect of war with the great Austro-Hungarian Empire of over 50 million people against the small Serbian kingdom of less than 5 million people was, no one could imagine what it would eventually turn into.

Draza was mobilized for battle once again in July of 1914 and assigned to the Third regiment of the Drina division, which put him in the first line of battle when the Austrians attacked Serbia in August of 1914. The very first Allied victory against the Central Powers in World War I would be fought and won by the Serbs at the Battle of Cer that August. Draza Mihailovich was there. But there were two more great battles to come before the year ended. The Austro-Hungarians, temporarily driven back, would return in September.

When his company commander, Captain Cedomir Stanojlevic was wounded on September 9, Draza substituted for him. The battle with the Austrians on the Drina River was very bloody, but Mihailovic came out of the second great battle of 1914 unscathed. The Serbs were victorious and pushed the Austrians back over the river. As the third confrontation, the crucial Battle of Kolubara of November and December 1914 was developing Draza was in the midst of it. There was fierce fighting on October 24th and 25th at Kostajnik and on November 7th at Plandiste. Although his battalion withdrew, Draza Mihailovich remained on the battlefield. He participated in the defense of Majdanpeksa Glavica and in the battle to recapture Valjevo on November 26. Once again, Draza Mihailovich proved himself to be a very brave soldier. For his bravery, on the recommendation of Major Ljubomir Djordjevic, Mihailovich was awarded the Gold Medal for Bravery. Draza Mihailovich had the kind of bravery that was required in the Serbian army, an army of 400,000 men up against an enemy force of almost 2 million.

With the Austro-Hungarian Army defeated by the Serbs in December of 1914, it was relatively quiet on all fronts in the Serbian lands for 9 months. The peaceful time would not last. The Central Powers would come back with a vengeance in October of 1915. This time the Austrians would be joined by the Germans and the Bulgarians under the command of Field Marshal August von Mackensen. The attack was brutal and overwhelming for the Serbs this time. The Central Powers struck Serbia from the north with 600,000 men and from the east with 400,000 men. The Serbs would fight back heroically, but they were no match for the combined enemy force. The British and French did not participate in helping their ally. Serbia was alone.

[British professor of history Cyril Falls would later insist that without Bulgaria’s entry into the war on the side of the Central Powers, Germany and Austro-Hungary could not have conquered Serbia. This contention was validated at the end of the war when only four weeks after Bulgaria surrendered on September 30, 1918, the Germans and Austro-Hungarians were driven out of Serbia on November 1.]

Draza fought bravely at Pozarevac where his father had been born, and soon after this he was made a platoon leader, but he would have to leave his beloved Serbia, as this time the onslaught was too much even for the bravest of men.

To save the army, and thus the nation, the Serbian Supreme Command had no choice but to retreat south in the hope of meeting up with the French and British who had established a new southern front in Salonika, Greece. But the Bulgars, with their nearly half-million man strong army, attacked Serbia from the east and cut off the southern route to Salonika. As a result, the Serbian Army was forced to retreat through the rough Albanian and Montenegrin mountains at the worst possible time of year. The elements they faced were snow, ice, and freezing temperatures that descended to 25 degrees below zero Celsius, conditions which they were not adequately prepared for. To secure the army reserve the Command mobilized 30,000 boys of Serbia from 12 to 18 years of age. 350,000 soldiers and civilians participated in this survival march, enduring the most difficult weather conditions and terrain and the inevitable starvation, but only 150,000 would reach their destination. Draza was among them. Many, so many, died along the way. Draza Mihailovich survived.

Draza’s line of retreat was Pec-Berane-Podgorica-Skadar. With him his platoon had taken the four machine guns they had captured from the Austrians. Draza finally reached Vlore, a small Albanian port in southwest Albania, at the end of December 1915. It was a miracle that his platoon still had all four machine guns with them as many of the other soldiers discarded their weapons, finding it impossible to carry them through the ice and snow of the Albanian and Montenegrin mountains. Here he stayed as a protective force as other Serbian units were slowly reaching the Adriatic coast. Along with the harsh weather conditions, the difficult terrain and starvation, the Serbs became targets of Albanian thugs along the way who attacked ruthlessly when the Serbs were at their most vulnerable.

On February 9, 1916, being among the last to leave the mainland, Draza was transported to the small Greek island of Corfu, exhausted and underfed, where he stayed until April of 1916. When the Serbian army reorganized and resurrected itself on Corfu, Draza was assigned to the 2nd battalion of the 23rd regiment of the Vardar Division. He would reach the Salonika front in May of 1916.

The first serious struggle Draza participated in after he reached the Salonika front was part of the legendary battle of Kajmakcalan mountain. On September 11, 1916, on a battlefield near the village of Donje Vrbine and Neokazi, Draza was seriously wounded and transported to the Salonika hospital where he was forced to recuperate. In the mean time, Serbs did capture Kajmakcalan on September 30, 1916, thus regaining some of their occupied territory. Of note, Second Lieutenant Mihailovich, due to his injuries and his rank, was made the offer to serve off of the battlefield however he did not accept this offer.

Against medical advice, Draza returned to the front line on his own in early April of 1917 and participated in the battles at Ostrovo Lake, Gornicevo, Ziove, Sokolac, Zeleno Brdo, Govedar Kamen and Dobro Polje.


Commendation for Draza Mihailovich
by Field Marshal Zivojin Misic

On the surface, 1917 was a relatively quiet year, with many skirmishes but no significant battles between the forces of the Central Powers and the Allies. Attention turned to the entry of the United States into the war on the Allied side in April of that year. Attention then turned to what was happening in Russia where the cataclysmic Bolshevik revolution was taking center stage, which would take Russia out of the war.

The new 1st Yugoslav infantry regiment of the Yugoslav Division was established at the beginning of 1918 and Draza’s machine-gun platoon was transferred to it. It would be with this division that he would participate in the great breakthrough at the Salonika Front in 1918.

Draza, kneeling, front row center
at the Salonika Front WWI

While on the Salonika Front, Draza Mihailovich was further promoted and decorated for his merits and bravery. He was promoted to Lieutenant on January 25, 1918. He would receive another Gold Medal for Bravery, the British Military Cross, and the Order of the White Eagle with Swords IV degree. There would be more awards to follow.

The most significant Serbian action of the First World War was yet to come. Ever since they had arrived at the Salonika Front in 1916 after their rehabilitation on Corfu, the Serbian Supreme Command had insisted on initiating a major action on that front. The Allies were reluctant to agree. They considered the Western Front as the only one where a major, decisive victory over the Central Powers was possible. It was only when French General Louis Franchet d’Esperey became the Commander of the Allied Eastern Armies which included the Serbian forces on Salonika Front that things started moving in the right direction. He had spent time in the Balkans as a young officer, and he understood the people, their culture, and their dreams. He especially understood the Serbs. Like them, he believed that a breakthrough on the Salonika Front would decisively break the back of the Central Powers, resulting in cutting the war shorter than predicted by other Allied leaders and commanders. On average, five million people, both military and civilian, were dying each year of this war so far. Thus, shortening the war meant saving over 13,000 human lives each day that the war was cut short. But the other Allied leaders as well as the leaders of the Central Powers were anticipating and planning for the war lasting another year and maybe longer. Some even predicted it would last until the summer 1921.

At the end of June 1918 the Allied Supreme Command in Paris did finally approve a major action on the Salonika front as the Serbs and d’Esperey had demanded. The first thing the French general did was to request 1,500 heavy cannons which the Serbs had asked for and when the cannons arrived, the Serbs, with the help of their animals, pushed them up into the hills to a position from where they could reach the first line of the enemy defense. Very early in the morning of September 14, 1918 these cannons began firing and kept doing so all that day. At 5:30 on the following morning, September 15th, the Serbs began their assault on the Central Powers and the epic battle on the Salonika front known as the “Battle of Dobro Polje” began. Attacking first was the Serbian First Army under the command of General Petar Bojovic. When the French divisions collapsed around noon that day the Serbian Second Army under the command of Field Marshal Stepa Stepanovic, which was intended to be a reserve, entered the battle. The breakthrough on the Salonika Front was successful, the Serbs were victorious against the Bulgarian forces, and it was the beginning of the end for the Central Powers. The end of the war would come less than two months later, thereby ending the massive attrition of lives that could have gone on indefinitely had there been no such breakthrough on the Salonika Front.

Mihailovich at the Salonika Front
WWI

That September of 1918 Draza Mihailovic was part of the Serbian Army that participated in the breakthrough on the Salonika Front. He fought at Dobro Polje, Kozjak, Konopiste, Kavadarci, Gradsko and near the village of Dragovo (near Stip). On Kozjak, which was the main defense point of the Central Powers on the Salonika front, Draza saw thousands of dead bodies of Bulgarian soldiers all around him. It saddened him, because Bulgars were Christian Orthodox Slavs. They should have been the Slav brothers and allies of the Serbs, but they weren’t. They submitted to the tutorship of Austro-Hungary and Germany. For that, both the Serbs and Bulgars paid a horrible price.

There on the Salonika Front, on Kozjak mountain, a new life would begin for him. He was 25 years old.

He was not fortunate enough to enter his beloved Belgrade with the victorious Serbian army on November 1, 1918. After the breakthrough on the Salonika front his unit was again sent to the Albanian and Kosovo border to protect the Serbian civilian population under attack from Albanian armed criminals.

While still a young man, Draza Mihailovich would become one of Serbia’s most decorated soldiers and officers, a true hero of Serbia. An excellent student in the classroom would excel on the battlefield where real life scenarios of war and survival would test him over and over again in three successive wars that he participated in with distinction. As the First World War ended he could not have known that the biggest tests of his life as a soldier, as an officer, as a patriot, as a Christian and as a man were still to come.


General Mihailovich
WWII



THE END

June 28, 2011



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****