Tuesday, January 24, 2012

Војвода Радомир Путник (1847—1917)

Portrait of Radomir Putnik (1915) by Mihailo Milovanovic
  Портрет војводе Радомира Путника (1915.) - Михаило Миловановић

"Српска историја" on Facebook

Радомир Путник, српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.

Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ.Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1916. године. Његова војничка каријера почела је школовањем у Артиљеријској школи у Београду и добијањем чина потпоручника.

Непосредно после завршетка српско-турских ратова учествовао је у раду комисије која је имала задатак да Српску војску по организационој структури што више приближи савременим европским армијама. Почетком 90-тих година XIX века, као помоћник начелника Главног генералштаба и професор у Вишој школи Војне академије, у програм обуке старешинског кадра увео је решавање тактичких задатака ради уједначавања погледа на основне принципе организације и употребе оружаних снага. Интензивним радом на јачању борбене готовости Српске војске, војвода Путник наставио је и после прераног и неоправданог пензионисања.

Када је после скоро седам година проведених у пензији 1903. године реактивиран и постављен за начелника Главног генералштаба, Српска војска налазила се на ивици расула. Упркос томе, неуморни Путник је, захваљујући беспрекорној моралној репутацији и изврсном познавању војне теорије и праксе, за само неколико година успео да консолидује њене редове, одстрани из војске разоран утицај унутрашњих међупартијских трвења, наоружа је савременим оружјем, саобрази војна правила својствима тог наоружања у специфичним српским условима, лично обучи више генерација генералштабних официра и најталентованије постави на кључне командне положаје, уздигне резервни официрски и подофицирски кадар свих родова и служби, замени касарнски дрил практичном обуком трупа, изгради њену сопствену војну доктрину и оспособи је да се успешно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама развијених европских земаља, да би је потом победоносно водио кроз сва искушења.

Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде.

Све српске победе у том периоду убрајају се у посебне заслуге војводе Радомира Путника, који је стајао на челу главног штаба. Војвода је војне операције и планове износио и бранио пред Српском владом. Својом личношћу, чином и положајем био је морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки став и наредбу Врховне команде. После Кумановске битке , постао је први српски војвода.

Још у ратовима које је Србија водила у XIX веку Радомир Путник показао је да је изванредан војни старешина, не само способан и храбар официр, него и командант богате стваралачке иницијативе. Његов војнички таленат заблистао је пуним сјајем тек у балканским ратовима и Првом светском рату, у којима је Српска војска под његовим руководством извојевала славне победе код Куманова, Битоља, на Брегалници, Церу и Колубари и сврстала се у ред најбољих европских и светских армија тога доба.

После реорганизације Српске војске на Крфу почетком 1916. године физички изнемогао војвода Путник упућен је на лечење у Ницу, али није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17. мајa 1917. године у 70. години. Иза њега је остао мит о непобедивости Српске војске, као једне од најчувенијих армија света Првог светског рата, чији је био творац.

Војвода Радомир Путник није био само славни војсковођа, него се бавио и теоријом ратне вештине. Написао је „Служба генералштаба“ I и II „Служба и мирно доба“ и „Служба у ратно доба“.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, доселио са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.

Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот.

Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.


Војвода Радомир Путник - I део

Животи и постигнућа два човека дубоко су повезани са историјом Србије на прелому два века као и са збивањима у деценији која је претходила Првом светском рату. Били су скоро истих година и уско су сарађивали. Један од њих је био политичар, други је био војник. Никола Пашић, вођ Радикалне странке, дао је правац политичком животу Србије у време бурних међународних и домаћих криза пре и у току рата. Радомир Путник, патријарх српске војске, припремио је војску за предстојећи рат и био је на њеном челу за време победоносних битака 1912--1914. као и пораза претрпљеног 1915. године.

Пашић и Путник имали су узбудљиве и узбуркане животе који су одговарали времену у коме су живели. Политичар је био боље среће. Судбина је доделила Пашићу да доживи победоносни исход борбе коју је водио, али је била мање наклоњена војнику. Путник је започео каријеру поразом у рату с Турском 1876. а завршио ју је у изгнанству после немачке инвазије на његову отаџбину 1915. године. Умро је пре но што се рат завршио и није доживео да види победоносни исход војевања коме је посветио живот.

Најсветлији тренуци у животу војводе Путника били су у време битака 1912--1915. године када је истовремено водио два рата: један за спас отаџбине, други за сопствени живот. Српска војска се очајнички борила да се одупре завојевачу. Њен командант Путник усклађивао је стратегију одбране и противнапада са болесничке постеље, на самрти од емфизема и борећи се својим парализованим плућима за сваки дах. И војска и њен командант забележили су блиставе победе на Куманову, Брегалници, Церу и Колубари и били побеђени 1915. Србија је преживела. Путник није.

Име Путник има преносно значење. То презиме је Арсеније, сиромашни емигрант са Косова, пријавио мађарским властима при крају 18. века.

Народи Балкана, терани са својих огњишта ратовима и глађу, били су у пуном смислу речи путници. Ипак, дубоко привржена старом крају, породица Путник се вратила у Србији почетком тридесетих година 19. века. Аутономној кнежевини која се недавно ослободила отоманске власти били су потребни образовани људи. Арсенијев син Димитрије Путник запослио се као учитељ у Крагујевцу. Млађи син Радомир родио се 24. јануара 1847. године.

За синове сиромашних породица, без земље и готовине, школовање је било најбоље ако не и једино решење. Међу малобројним школама у Србији истицала се Артиљеријска школа, која је доцније постала језгро Војне академије, а која је пружала предности бесплатне наставе, смештаја ђака, хране па чак и скромног џепарца. Пошто је добио основно образовање у Крагујевцу. Радомир Путник је прешао у Београд где је постао питомац Артиљеријске школе. Hа балканској ветрометини одувек су се поштовали војска и оружје. Самоодбрана је научила сељака да држи пушку у своме дому. Војничка униформа оличавала је моћ. Српска војска, чији је официр постао Радомир Путник, родила се у устанку 1804. године и имала је сељачки карактер. Организовање јединица стајаће војске започето је тридесетих година 19. века. Па ипак, тек је 1861. године уведена општа војна обавеза која је обухватала све одрасло мушко становништво. Ова врста наоружане народне милиције модернизована је осамдесетих и деведесетих година 19. века.

Артиљеријска школа у коју је ступио Радомир Путник основана је 1850. године. Њен први управник, чешки официр Франтишек Зах, био је под утицајем француске војне доктрине док је његов наследник Милојко Лешјанин студирао на берлинској Ратној академији.

У Путниковој класи било је двадесет и три питомца од којих је седамнаест дипломирало 1863. године. Путник је био тек осми у рангу. Овај резултат очигледно није био сјајан, мада треба знати да је и Наполеон био тек четрдесет и други у класи од педесет и осам кадета. Међу будућим српским војсковођама сличан просек показали су у својим класама војвода Мишић (двадесет први) и војвода Степа Степановић (четрнаести). Без обзира на оцене добијене у школи, Путникова генерација је касније дала српској војсци осам генерала.

Детињство проведено у сиромаштву често ствара чврстог, очеличеног човека. Наследне особине, стечене сељачким пореклом, изражавају се у самоодрицању и дубокој привржености родној груди. Патријархално друштво рађа водећу улогу мушкарца у породици и друштву. Све ове црте се могу наћи у карактеру војводе Путника.

Већина војсковођа и генерала у Европи пре Првог светског рата потицала је из аристократских слојева. То није био случај са српским војним вођама који су скоро сви пореклом били из сељачких или тек настајућих грађанских слојева.

Радомир Путник био је од оне врсте људи који су сами себе изградили. Тек половином тридесетих година живота почео је учити стране језике и то зато да би могао пратити европску војну литературу. Војно образовање стекао је у Србији, мада је оно било под снажним утицајем француске и немачке војне доктрине. Свега је једном боравио шест месеци у Русији где је проучавао рад војне фабрике у Хотину.

Вероватно је строга средина Артиљеријске школе допринела повученом, у себе затвореном Путниковом карактеру. Пушио је цигарету за цигаретом, што је доцније изазвало емфизем плућа и било знак унутрашње напетости увећане непрекидним радом и пуним предавањем дужности. Чак и у младим годинама Путник је одударао од причљиве и живахне београдске средине. Женина породица га је звала "намћор" а потчињени официри су га кришом називали "кашљавко". Поштовали су га, али га нису волели.

О Путниковом личном животу не зна се много. Оженио се 1879. године Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног пуковника. Имали су седморо деце: три ћерке и четири сина. Троје од њих је школовано у Русији. Два сина су била питомци војних школа а ћерка је довршила школовање у Смолном институту за девојке. После женине смрти Путник је живео код своје најмлађе ћерке, која је предано била уз њега до краја живота.

Живот у Путниковом дому био је више но скроман. Његов помоћник Живојин Мишић описао је гостинску собу, која као да се налазила у касарни, са столом без столњака у средини и неколико столица. Повлачење у самога себе и отуђеност од осталог света одударали су од узбурканог развоја Београда и младе земље која је крајем века пролазила кроз низ династичких сукоба и државних удара. Тек произведени капетан Путник био је кажњен са петнаест месеци притвора у време рата с Турцима, 1876. године, због сукоба са својим претпостављеним у питању набавке хране за своју јединицу. Младом капетану је казна опроштена када је његово храбро држање на бојном пољу саопштено генералу Черњајеву. Касније, у два наврата, 1881. и 1883. Путник је поново кажњаван због "употребе јаких израза" у преписци са претпостављенима.

Путникова каријера је озбиљно била угрожена немилошћу у коју је запао код оба краља, Милана и Александра Обреновића. Узајамна нетрпељивост била је последица разлике у менталитетима. Шармантан али несталан, краљ Милан нагонски није подносио строгог и закопчаног официра, који је уз то показивао дидактичне склоности. Краљ је очекивао од својих официра да се покоравају његовим захтевима, били они оправдани или не. Када је затражио од Путника да као члан испитне комисије пропусти једног од његових штићеника, овај му је одговорио да ће исход испита зависити од одговора кандидата. Како ови одговори нису били на захтеваној висини, Путник је краљевог миљеника оборио. Сукоб се тако даље заоштрио. Путниково име је избрисано из списка официра предложених за одликовање. Када је краљ Александар 1893. године пролазио преко територије дивизије под Путниковом командом, овај је послао свога заменика да краља поздрави уместо да то учини лично. У томе је било и политичких разлога јер су краљеви сумњичили Путника да је наклоњен њиховим исконским непријатељима радикалима.

Коначан раскид је настао када је Путниково име, уз некакве бројеве налик на шифру, нађено у бележници завереника ухапшеног и оптуженог за заверу против династије. У ствари, ухапшени је био власник каменолома код кога је Путник наручио камен за надгробни споменик својим родитељима. Бројеви нађени у бележници означавали су мере нарученог споменика. Епилог приче био је да је Путник пензионисан 1896. године када му је било четрдесет и девет година. Сукоб између краља Милана и Путника нашкодио је обојици, али је највише штетио српској војсци. Током последње деценије 19. века краљ Милан је уложио сву своју енергију у организовање и модернизовање војске. Војни буџети су повећани, оружје је куповано у иностранству, стајаћа војска је увећана а чести војни маневри усавршавали су војну снагу земље. Официр Путниковог искуства и способности био би тих година од непроцењиве користи краљу. Уместо тога, у напону животне снаге, Путник је приморан да остане посматрач развоја војске којој је био посветио читав свој живот.

У току три деценије, од када је био произведен за потпоручника по завршетку Артиљеријске школе 1866. па све до пензионисања у чину пуковника, Путник је био на одговорним положајима. Године 1880. постављен је за помоћника команданта тада једине дивизије стајаће војске у Србији а тај му је положај додељен на челу новоосноване Дунавске дивизије. Положио је испит за ђенералштабног официра и постављен за шефа Обавештајног одељења Врховне команде. Унапређен је 1888. године за шефа Оперативног одељења Врховне команде и постао заменик начелника генералштаба 1890. године.

Путниковом престижу у војсци посебно је допринела професура у Војној академији 1886/7. и 1888--1895. године. За то време осам генерација касније истакнутих ратних војсковођа били су његови ђаци. По казивању самог Путника, познавао је лично све официре изнад чина команданта батаљона. Заједно са својим студентима прокрстарио је целу земљу за време тактичких вежби, ђенералштабних испита и војних маневара. Причало се да је лично познавао све механџије у Србији.

Обдарен изванредним памћењем, Путник је до те мере познавао географију своје земље да је у току ратних операција 1914. диктирао распоред трупа не гледајући у мапу. Док је био у пензији, Путник се латио писања војних уџбеника и приватне наставе младим официрима како би допунио приходе скромне пензије, недовољне за издржавање многобројне породице. Већ раније, 1883. године, објавио је студију "Артиљерија у градској војни" коју је радио на основу белгијских проучавања одвојених форова у склопу утврђених градова. Године 1890. објавио је уyбеник "Служба ђенералштаба --Први део, Служба у мирно доба" коме је додао другу свеску 1899. године у служби у ратно доба. Обе књиге изнеле су укупно 1344 стране и биле су засноване на француском и немачком искуству. Књиге су служиле као уџбеници у Војној академији не само у Путниково време већ и касније, све до 1927. године.

Седам година проведених у пензији биле су најтеже у његовом животу. Неуспели атентат на краља Милана 1899. године и суђење вођима Радикалне странке приморали су Путника да се привремено удаљи из земље из бојазни од могућег прогона. Будућност је изгледала тмурна и безнадежна. Усамљен, напуштен, разочаран, Путник је таворио живот усамљеника, није излазио из куће и био је изкључен из јавног живота.

Изненада, као у старинским грчким комадима, судбина се коначно осмехнула војнику. Завера 1903. године у Београду лишила је живота краља Александра и краљицу Драгу и довела на престо краља Петра I Карађорђевића. Србија је ушла у раздобље демократије унутар земље и динамичне националне акције споља. Под новим режимом Путник је враћен у активну службу, унапређен у чин генерала и именован за начелника Главног генералштаба. За време ратова 1912--1918. овај назив је промењен у начелник штаба Врховне команде. На овим положајима Путник је остао дванаест и по година, са прекидима када је био министар војни.

У току четрдесет година активне службе Радомир Путник је учествовао у шест ратова: два рата с Турском, 1876. и 1877, рату с Бугарском 1885. два балканска рата 1912--1913. и Првом светском рату чији крај није доживео.

Капетан Путник је војну каријеру започео поразом у рату с Турском 1876. године када је његова бригада претрпела велике губитке код Калипоља. Млади официр је тада научио да се стварни рат разликује од оног описаног у уџбеницима. Разлику између теорије коју је учио и праксе коју је доживео Путник је изнео у писму пријатељу и школском другу, лекару Владану Ђорђевићу:

"На хартији се трупе брзо и лако концентришу, после неколико потеза пером већ су на главном зборишту... А какав су оне дотада напор учиниле, са каквим су се тешкоћама и оскудицама бориле, то се само личним искуством осетити може... Били су то дуги и заморни маршеви. Ледена киша, блато до колена, снег, биваковање без ватре и без хране..."

Пораз је такође научио Путника да не буде сувише самопоуздан. Касније, када је био главнокомандујући, Путник је био изузетно опрезан стратег, што су му пребацивали војни историчари. Био је јачи у добијању битке него у коришћењу плодова победе. Сећање на 1876. годину остаће у његовој подсвести за време ратова 1912--1914.

Следећи рат с Бугарском био је за Србију катастрофалан. Путник је био сведок неусклађеног командовања у рату чије разлоге српски народ није разумевао. Пораз 1885. одржао је младом начелнику штаба Дунавске дивизије лекцију како рат не треба водити. Искусио је потребу усклађене команде, способне да оцени ситуацију и да концентрише снаге у одговарајућем тренутку и месту. Али више од ове техничке стране Путник је разумео да се дисциплина у војсци не може остварити казном војника који се повлачи. Дисциплину угрожавају изнуреност, дуги маршеви и неусклађена наређења. Војник мора да осети способност вођа који му одређују судбину, писао је Путник. Кроз поразе Путник је схватио три пресудне чињенице које одлучују исход рата: ефикасност команде, поверење војника у вође и оправданост циљева за које се бори.

Војвода Радомир Путник - II део

Све што се одиграло до 1903. године оставља утисак као да је било предигра у животу Радомира Путника. Оно што је после тога наступило било је израз удружене прошлости, пружене нове могућности и искушења догађаја са којима је суочен његов народ. Задатак који је историја наменила Путнику био је трострук: војнички, политички и дипломатски. Као војник морао је припремити српску војску за предстојећи рат, као политичар учествовао је у решавању односа између војних и цивилних власти у демократском устројству, као дипломата био је војни саветник у балканским преговорима и споразумима.

Чим је постављен за начелника генералштаба, Путник је приступио реорганизацији српске војске. Изменио је њену мирнодопску и ратну формацију, додао је пет нових дивизија другог позива, подмладио командни кадар пензионишући старе и унапређујући млађе официре и приступио изради планова за случај рата. Стари планови за рат с Турцима, састављени још 1898. године, ревидирани су тако да је уочи Балканског рата 1912. године генералштаб располагао са четири алтернативна плана. Сваки од њих предвиђао је разне могућности, посебне циљеве и снагу која се има ангажовати за њихово остварење. Криза изазвана аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине 1908. године убрзала је израду планова за рат с Хабсбуршком монархијом, као и с Бугарском. Све у свему, Путник је тих година припремио седам варијанти ратних планова: четири за рат с Турском, два за рат са Аустро-Угарском и један за сукоб с Бугарском. Планови против Турске заснивали су се на офанзиви, против Аустро-Угарске и Бугарске на дефанзиви.

Путник није могао сам да обави овај обимни задатак. Као услов да се прихвати положаја начелника Генералштаба тражио је да му се за помоћника одреди пуковник Живојин Мишић. Они су не само уско сарађивали већ су се међусобно допуњавали: Путник је био рационалан, хладнокрван и обазрив, Мишић бујан, маштовит и емотиван. Повремена неслагања била су неизбежна, али их је Путник стишавао јер је дубоко ценио свог сарадника.

По српском уставу војницима је било забрањено мешање у политику. Међутим, како је био на високом војном положају и једно време министар војни, Путник је невољно био увучен у политику. Два разлога допринела су томе учешћу: куповина артиљеријског наоружања која је била повезана са закључењем иностраног зајма и сукоб који је настао расцепом у војсци између завереника из 1903. и њихових противника.

Питање наоружања војске имало је троструки вид: политички, финансијски и технички. Избор између француског, немачког или аустријског топа уједно је одредио политичко опредељење Србије између два блока европских сила. Зајам за набавку топова оптерећивао је иначе скучени земаљски буџет. Техничку одлуку о томе који је топ најбољи није било лако одредити. У доношење ових одлука уплеле су се не само стране фабрике, европски капитали и политички притисци већ и домаће размимоилажење између две најјаче странке Радикалне и Самосталне. У скупштини су избиле жучне расправе које су довели до кризе владе. Усред ових сукоба избио је царински рат с Аустро-Угарском монархијом 1906. године.

У спору о топовском питању Путник је подржавао радикале и Николу Пашића, који су хтели да топове набаве у Француској јер су у њој видели савезника у будућем ратном сукобу са Аустро-Угарском. Ова је одлука превагнула и топови су најзад купљени 1906. године од француске фабрике "Шнајдер" у Крезоу, у време када је Путник био министар војни.

Сукоб у војсци између завереника из 1903. и њихових противника такође је имао дипломатски, политички и технички вид. Британија је као услов за поновно успостављање редовних дипломатских односа, поремећених после 1903. године захтева да српска влада казни и пензионише краљоубице. Заверенички вођи, ушанчени у двору, одбили су да се покоре и тиме су изазвали домаћу политичку кризу која је избила у скупштини. Војска се поделила на два табора, за и противу завереника. Сукоб је угрозио војну дисциплину и реформе које је Путник почео да спроводи. Он је у насталој кризи испољио такт, неопредељеност и чврстину. Одлуку није било лако донети. У начелу, Путник се противио увлачењу војске у домаћу политику и био је веран заклетви датој Краљу и извршној власти земље. С друге стране, државни удар 1903. вратио га је у војску. Војник Путник је високо ценио професионалне особине многих официра-завереника. Слободан Јовановић оставио нам је сведочанство о високом мишљењу које је Путник имао о пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису, вођи завереника. Проблем је најзад решен 1906. године у компромису с британском владом. Завереници су пензионисани и материјално обештећени а Енглеска је обновила односе са Србијом. Путник је подржавао владу и посредовао између ње и официра.

Преговори за балкански савез, који су започели 1911. године, уплели су Путника у дипломатију када се распраљало о војним односима. Влада се обраћала Путнику у питањима разграничења с Бугарима у Македонији. У тим преговорима Путник је тражио да Овче поље буде додељено Србији због његове стратешке важности. Он је био непосредно умешан у преговоре с Бугарском, Грчком и Црном Гором када се одређивала војна сарадња балканских армија у предстојећем рату с Турском.

План српског генералштаба за рат с Турском предвиђао је одлучујући сукоб на Овчем пољу (на линији Скопље--Штип--Велес). Три српске армије распоређене су сходно овом предвиђању. Средишњи напад намењен је Првој армији док су остале две армије имале задатак бочног продора с Косова и Брегалнице како би се све три ујединиле код Овчег поља ради коначног удара.

Замишљени Путников план није се остварио. Низам-паша, новопостављени командант турске војске, ученик француске офанзивне школе, одлучио је да продре што је више могуће на вардарском фронту, потуче Србе и онда окрене укупну снагу против Бугарске. Стога се сасвим неочекивано 23. октобра Прва српска армија под командом престолонаследника Александра сукобила са главнином турских снага на Куманову, северно од Овчег поља. Сусрет је био изненађење за Србе. Путник и Врховна команда нису имали прилике да интервенишу првог дана битке тако да је главни терет пао на нападнуту Дунавску дивизију. Исход битке није одлучила Врховна команда већ храброст и упорност српског војника и његовог непосредног официра.

Још увек претпостављајући да се Прва армија сукобила само са истуреним деловима турске војске. Путник је 24. октобра наредио да Прва армија крене у противофанзиву не чекајући да њено дејство усклади с двема бочним армијама којима је намењено да се са њом сусретну на Овчем пољу. Тако се Кумановска битка одиграла неочекивано за Путника. Па ипак је корпус Седме турске армије био до ногу потучен у току дводневне битке.

Путник је касније критикован због тога што се упорно држао предвиђеног плана о главном сусрету на Овчем пољу. У Путникову одбрану се могу навести две чињенице. Његова Прва армија била је сама по себи довољно јака да се могла понети са главнином турске војске. Турска ужурбаност, непотпуна мобилизација, недовршена концентрација и неспособно командовање нанели су више штете освајачу него Путнику. Критика је можда умесна утолико што је Путник, и даље очекујући одлучну битку, пропустио да убере плодове победе на Куманову. Уместо да пошаље своје армије у гоњење побеђеног непријатеља, Путник их је опрезно сакупио и даље очекујући коначни обрачун и тиме изгубио драгоцено време. У његову одбрану могу се навести речи које је забележио још 1876. године: "Лако је филозофирати и прогнозирати акцију када су догађаји познати и већ се одиграли."

Победа на Куманову донела је Путнику чин војводе, највећи и у то доба јединствени чин у српској војсци. Даље војевање решено је победом у бици код Битоља 16--18. новембра. Да би помогао Бугарима у Тракији, Путник је послао две дивизије на Једрене. Јадранска експедиција, упућена у новембру и децембру преко Албаније на Јадран, била је неуспешна јер се, због међународног притиска иза кога је стојала Аустро-Угарска, српска војска морала повући са морске обале. Путника су критиковали што се није успротивио јадранској експедицији. При том треба имати у виду да је Путник, као дисциплиновани војник, извршио одлуке политичког руководства земље.

Сукоб с Бугарском 1913. избио је због оправданог српског захтева за ревизију уговора о савезу из 1912. Губитком изласка на море Србија је стављена у неравноправан положај и њени укупни добици из рата 1912. доведени су у питање поремећеном балканском равнотежом. Предстојећи сукоб с Бугарском ставио је Путника пред избор превентивне офанзиве или губитка иницијативе у корист противника. Стратешка предност напада одбачена је из политичких разлога. У таквим околностима Путников задатак се свео на обезбеђење дугачке границе између Србије, Бугарске и Албаније.

У војнички незавидном положају, заједничка одбрана с Грчком била је једина нада. Команданти дивизија које је 1. јуна 1913. Путник позвао и на састанак у Скопље, били су сви одреда мишљења да Србија има изгледа у рату с Бугарском једино ако би прва напала или ако би ускладила одбрану с Грцима.

Ноћ 30. јуна била је бурна у српској Врховној команди. Путник је отишао на спавање добро расположен да би га усред ноћи пробудила вест о неочекиваном бугарском препаду на Брегалници. Нешто ведрије биле су вести следећег дана: Грци су такође били жртве сличног препада.

Изненадни бугарски напад ставио је Путника у дилему да ли да се повуче са Брегалнице на другу одбрамбену линију код Страцина и одатле крене у противнапад или да прихвати битку код Брегалнице у којој је нападач имао предност првог удара и изненађења. Сви његови команданти, осим једнога, били су за повлачење на другу линију одбране. Једини који се изјаснио за прихватање изазова код Брегалнице био је Путников помоћник генерал Живојин Мишић. Његови аргументи били су убедљиви: повлачење би оживело успомену на пораз код Сливнице 1885, угрозило би морал трупа и обесхрабрило Румунију и Турску да се придруже рату против Бугарске.

После тренутног колебања Путник се сложио с мишљењем свог помоћника Мишића. Ова судбоносна одлука донела је Србији победу над Бугарском код Брегалнице у Другом балканском рату 1913. Међутим, Путник је пропустио да потпуно искористи победу на исти начин на који је то учинио после битке на Куманову. Узнемирен извештајима о успесима Бугара на јужном делу фронта и офанзивом коју је Ратко Димитријев, новопостављени и енергични бугарски генерал започео на северном делу фронта. Путник је ојачао своје крилне дивизије чиме је омогућио бугарској Четвртој армији да се извуче на централном делу фронта и тако избегне потпуну катастрофу. Румунска објава рата Бугарској 23. јула, праћена сличном објавом турске, запечатили су судбину Бугарске у Другом балканском рату.

Чудне су и непредвидљиве игре судбине са животима људи. Један такав неочекивани догађај умало није спречио Путника да учествује у Првом светском рату и да уместо на бојишту рат проведе затворен у каквом аустријском граду. Оболео од бронхитиса и исцрпљен у два балканска рата, Путник је био отпутовао на лечење у аустријску бању Глајхенберг где га је изненадила криза настала аустро-српским сукобом јула 1914. Када је 23. јула у Београду примљен бечки ултиматум, Путнику је одмах наложено да се хитно врати у отаџбину. на повратку, Путник и његова ћерка задржани су у Будимпешти и после увреда гомиле која их је дочекала на железничкој станици били су затворени у хотелској соби. Исход је решен интервенцијом Конрада фон Хецендорфа, начелника аустроугарског генералштаба, који је наредио да се Путнику и његову кћери допусти повратак у Србију. Мотиви аустријског фелдмаршала били су двојаки. Поред витештва према непријатељу и убеђености у победу над слабијим противником, помислио је да је боље имати на челу српске војске старог болесног војника него неког младог официра обученог у европским војним школама.

Путников повратак није био једноставан јер је у Турн Северину добио запаљење плућа које је за осам дана одложило долазак у Србију. У Врховну команду стигао је тек 5. августа, када је рат већ био у пуном јеку. Саво Скоко, најпоузданији и најпотпунији Путников биограф, казује нам да су два ађутанта морала да разбију касу у којој су се налазила упутства за мобилизацију посто је њен кључ био код војводе.

Чим се вратио у земљу, болесни Путник је из здравствених разлога поднео оставку краљу Петру I. Краљ оставку није прихватио и уместо тога му је предложио да одлучује у донешењу главних стратешких циљева с тим да њихово спровођење остави млађим официрима. Путник је то прихватио јер је знао колико су земљи и војсци били потребни његово име и искуство у овим одлуцним тренуцима.

Стратегија коју је Путник применио 1914. године заснивала се на идејама које је излозио у раду "Радна служба" објављеном 1911. године:

"Одбрана има за циљ да непријатељу нанесе сто је могуће веће губитке. Међутим, она истовремено треба да припреми услове за прелаз у противнапад, јер пасивна одбрана води у пораз. Како у почетку операција намере непријатеља још нису довољно познате то се главнина војних снага мора распоредити по будини како би била способна да одговори на напад и усклади противофанзиву."

Била је то дословно примењена стратегија коју су Путник и Мишић употребили у рату са Аустро-Угарском. Њихова предвиђања у погледу рата с Хабсбуршком монархијом само су се делимично испунила. Они су тачно предвидели да Русија неће напустити малу браћу на Балкану, али су погрешно очекивали да ће инвазија доћи са севера, преко Дунава, и даље продужити долином Мораве.

Ову погрешну оцену искупила је мудра стратешка "концентрација по дубини". По тој замисли главна снага одређена је Другој армији у средишту Србије, што јој је дало могућност да одговори на напад који би дошао било са севера или са запада. Распоред три српске армије имао је у виду почетну одбрану. Тек када би правац главног продора непријатеља постао јасан, одбрана би се претворила у противнапад.

Уместо да наступи са Дунава, аустроугарски продор у Србију кренуо је преко Саве и Дрине, на северозападу земље. На дан 12. августа такозвана Балканска казнена армија, под командом Оскара Поћорека, прешла је обе реке у намери да опколи српску војску у троуглу између Саве и Дрине, одбаци је у долини Јадра и тиме пресече земљу на два дела. Под тим условима Србија би морала да капитулира.

Првих дана аустроугарске инвазије Путник и његов штаб у Крагујевцу покушавали су да проникну намере противника и правац његовог главног напада. За писаћим столом на коме су се гомилали противречни извештаји с фронтова, Путник је покушао да одгонетне загонетку која га је мучила. Извештаји су указивали да главни напад долази са запада уместо очекиваног са севера. Али, шта ако је све то само варка како би се скренула пашња са главног северног напада? Време је измицало и одговор је могао доћи сувише касно. Кутузов је 1812. располагао руским пространством и временом. Путник није имао ни једно ни друго. У тим првим данима рата морао је без одлагања да бира између војничког разума, који га је упућивао на продор са севера, и инстинкта сатеране звери којој лавеж ловачких паса допире са запада. Полако и опрезно, корак по корак, искусни војсковођа је покренуо своју средишњу Другу армију према Дрини и Сави. Коначна, судбоносна одлука донета је у ноћи између 14. и 15. августа. Двојица најприснијих Путникових сарадника, генерал Мишић и пуковник Павловић, истрчали су из његове собе: "Коцка је бачена! Војвода је донео одлуку!" Српске дивизије, ударни део српске војске, покренуте су ужурбаним маршем ка западу окретом од деведесет степени.

Одлука је у основи значила прелаз у противофанзиву. Тек када су намере противника протумачене, могла се применити друга фаза Путникове стратегије. Док је Трећа српска армија имала да спречи продор непријатеља у долину Јадра, Другој армији је наређено да крене у напад на леви бок Поћорекових снага на планини Церу.

Извођење овога плана поверено је команданту Друге армије, генералу Степи Степановићу. Он је своје дивизије, искушане у претходним ратовима, бацио у четвородневну битку од 16. до 19. августа, чија је окосница била на Церу. Судар је био неочекиван. После напрегнутог маршовања преко прашњавих путева и под летњом жегом, српска комбинована дивизија избила је на падине Текериша где се сукобила са 21. дивизијом Осмог аустријског корпуса. Према казивању очевидаца развила се дивља, ноћна битка. Био је мрак, вели један од њих, испуњен громовима и кишом летње олује. Војници су били изнурени, артиљерија се заглибила на блатњавим путевима. Командант дивизије наредио је да се врх планине мора одржати по сваку цену. Наши војници ускакали су у непријатељске ровове и битка је вођена прса у прса. Кључало је као у паклу. Обе стране добиле су појачање и кланица је настављена до зоре када су падине Текериша прекрили лешеви обеју војски. Српски губици били су 47 официра и три хиљаде војника. Текериш је био одбрањен и 21. аустријска дивизија престала је да постоји. Потучене непријатељске снаге биле су приморане на повлачење. Битка на Церу била је прва савезничка победа над Централним силама у Првом светском рату и генерал Степановић, који је извојевао победу, унапређен је у чин војводе.

У церској победи српски војник, подржан народом, показао је најбоље ратничке особине. Касније је за њега генерал Алфред Краус у књизи о узроцима аустријског пораза рекао:

"Cа малим задовољан, умешан, оштроуман, покретљив, упознат са тереном, под добром командом, испуњен мржњом и ентузијазмом".

Војвода Радомир Путник - III део

На захтев западних савезника који су се борили на приступима Паризу, Путник је започео офанзиву с циљем да заобиђе бок аустроугарске војске на Сави и Дрини и продре у Срем и Босну. Офанзива је започета 6. септембра, на дан битке на Марни у Француској. Путникова офанзива није успела јер су српске трупе биле исцрпљене претходним војевањем и неопремљене за прелазак Саве. После почетних успеха, уласка у Земун и продора у Срем, оне су биле одбачене и сатрвене у повлачењу код Чеврнтије. Продор у Босну био је такође неуспешан. Српске и црногорске јединице које су надирале према Сарајеву биле су одбачене натраг преко Дрине.

Путник је имао довољних разлога за бригу. Тамни облаци који су се надвијали преко дринског фронта наговештавали су нову буру. Заиста 7. септембра Поћорек је предузео офанзиву на средњем делу српског фронта са освеженим и реорганизованим снагама. Огорчена битка, названа у војној историји Битка на Дрини, ушла је у нову фазу развоја.

Суочен с дугим фронтом који се протезао од Београда до горњег тока Дрине, Путник је образовао нову команду Одбране Београда и као рањени тигар повлачио се, прелазио у противнапад, покушавао да пробије бокове непријатеља у Мачви и да стабилизује уздрмани фронт. Крвави српски противнапади код Гучева и Мачковог Камена нанели су тешке губитке непријатељу, али нису дали резултате које је Путник очекивао. Коначно, изнурене и укопане, обе стране су покушале да поврате дах до коначног ударца који је имао да реши исход и судбину овог ратовања.

Крваве борбе, напади и противнапади не само да су десетковали српску војску већ су исцрпли залихе муниције и оружја. Борећи се да одоле немачкој најезди, западни савезници нису имали могућности да пруже помоћ; Румунија и Бугарска су прогласиле неутралност и забраниле превоз оружја из Русије за Србију. Крајем октобра, уочи коначне аустроугарске офанзиве, српске резерве биле су на издисају: артиљерија је располагала са свега 160--200 граната по топу. У очајању, командант Друге армије, војвода Степа Степановић предложио је Путнику оставку: "Ја не могу да се борим без муниције!" У тренутку општег очајања Путников ауторитет је успоставио равнотежу: "Храброст, пријатељу, храброст!" викао је Путник у телефон. "Ако немамо граната, борићемо се пушкама!"

Док је храбрио потчињене команданте, Путник је упозоравао своју владу и савезнике на могући распад војске. И он сам је био на ивици снаге. Гушећи се од емфизема, скоро парализован, покушавао је да постигне немогуће: да обезбеди помоћ од савезника и да истовремено усклади ослабљену одбрану.

Путник се ближио крају и снаге и моћи. На заједничкој седници Владе и Врховне команде, која је на његов захтев одржана 8. новембра, Путник је скинуо са себе одговорност за судбоносне последице које могу наступити. Без муниције војска нема изгледа на успех. Стога постоје свега две могућности: сепаратан мир или обустава даље одбране.

И данас није јасно да ли је овај предлог био искрен или му је намера била да уцени савезнике како би притекли Србији у помоћ. Влада је одбила Путников предлог, али га је Пашић одмах доставио Русији. Задовољан, Путник је напустио просторију у којој је састанак одржан речима: "Борићемо се па макар нас сатерали до Ђевђелије!"

Путник није претерао у процени ситуације. Непријатељ је надирао кроз збуњену и поражену земљу. Српска војска се најпре повукла на положаје код Колубаре и Ваљева, а затим, после неуспелог противнапада, напуштено је и Ваљево. Повлачење је претило да се претвори у општу бежанију. Према казивању очевидаца, пукови трију српских армија с војницима у стању шока измешали су се с народом, сељачким колима и коњима у гушању на ваљевском друму. То више није била војска већ гомила која је бежала с крицима и псовкама уз одјеке артиљеријске грмљавине са оближњег фронта.

У таквом одсудном тренутку нико није слутио да је Путник био у предвечерју најславније победе у својој војничкој каријери. Неколико разлога томе је допринело.

У другој половини новембра савезници су коначно били у стању да преко Грчке и Дунава пошаљу неопходну муницију у Србију. Путник је повлачењем својих армија скратио дужину фронта. Најболнија је била одлука да напусти Београд. На општу повику коју је она изазвала Путник је гунђао да он није крив што је престоница постављена на месту где би требало да буде гранична караула!

Српско повлачење је истовремено растегло линије снабдевања аустроугарске војске преко блатњавих путева и од јесењих киша набујалих река, као и опустошене земље.

Овога пута није Путник, већ његов генерал Живојин Мишић предузео иницијативу противофанзиве и изабрао тренутак када да је изведе. Мишић је 14. новембра заменио на челу Прве армије рањеног генерала Петра Бојовића. Он је схватио поразно дејство које је повлачење имало на морал војника. У драматичном телефонском разговору с Путником 28. новембра, који је трајао два и по часа, Мишић је тражио дозволу да даље повуче своју Прву армију до Горњег Милановца како би средио растројене пукове и одморио их за успешну противофанзиву.

Мишићев захтев за даље повлачење довео је Путника у тешку двоумицу. Повлачење Прве армије неизбежно је наметало и повлачење осталих двеју армија. Више од тога: ако би непријатељ заузео Горњи Милановац, то би му открило пут у Крагујевац, у срце Србије, и пресекло би земљу на два дела.

С друге стране, Путник је добро знао свог помоћника Мишића и имао пуно поверење у његов суд. Уосталом, контраофанзива је била уграђена у Путникову стратегију од почетка рата.

Притеран уз зид, Путник је применио свој уобичајени поступак према потчињеним командантима. Најпре би се супротставио да би их потом пустио да га убеде. Када је војвода у првом тренутку предлог одбио, бујни Мишић га је уценио оставком. Путник је коначно попустио и издао потребна наређења за усклађено повлачење осталих двеју армија.

Мишић је био у праву. Кратак предах добијен повлачењем омогућио је време потребно да се трупе поврате од шока и да се реорганизују. На дан 3. децембра почела је незадржива српска контраофанзива, позната као Колубарска битка, која је преокренула пораз у победу.

Војни историчари касније су расправљали о улози коју су Путник и Мишић одиграли у Колубарској бици. Неки су победу приписали војводи, други његовом генералу. Станоје Станојевић, Стеван Хаџић и Саво Скоко, који је у два обимна тома дао најбољу биографију војводе Путника и објавио успомене војводе Мишића, одавали су признање обојици, али су давали предност Мишићу за иницијативу у организовању противофанзиве коју је наметнуо Путнику. Генерал Живко Павловић, који је тесно сарађивао с Путником у Врховној команди, имао је примедбе на поједине Мишићеве потезе приликом повлачења и давао је предност Путнику. То су чинили међу осталима и Путникови биографи Владимир Белић и Живан Ранковић. Сви се они слажу да је Путник био архитект опште стратегије док је Мишић ту стратегију применио онда када је нагонски осетио да је дошао тренутак за противудар.

После пораза Шестог аустроугарског корпуса на Сувобору средиште битке пренето је на север. Поћореков Пети корпус претио је да продре од Београда према југу у позадину српских армија развијених у западној Србији. Маневришући опрезно својим исцрпљеним и десеткованим трупама, Путник је упутио дивизије Друге армије према северу. Поједини историчари касније су пребацивали Путнику што није довољно искористио резултате Колубарске битке. Али Путнику се чинило мање важним гоњење потученог непријатеља на Сувобору од претеће опасности која се надвила на северном фронту код Београда и Космаја. Ослобођење Београда било је највећа награда. Путник је 15. децембра у престоници рапортирао краљу Петру I да тога дана није било више ниједног слободног непријатељског војника на територији Србије. То је била не само најславнија већ и последња победа војводе Радомира Путника.

После војне у 1914. години српски фронт је мировао у току зиме и пролећа 1915. године. Руска офанзива на Карпатима, савезничка Дарданелска експедиција и улазак Италије у рат умањили су за извесно време притисак на Србију. Уместо рата на фронтовима земљу су захватиле епидемије тифуса, колере и дизентерије. Све је то, заједно са губицима претрпљеним у рату 1914, наменило Србији пасивну улогу.

Већ у лето 1915. године почели су се наново гомилати облаци на небу Србије. После војних успеха у Галицији пруски начелник генералштаба Ерих фон Фалкенхајн је одлучио да сломи српски отпор и успостави непосредну територијалну везу с Турском. Када је у септембру бугарски краљ Фердинанд решио да се прикључи Централним силама, судбина Србије била је запечаћена.

Путник се није заваравао изгледима рата који би се водио на фронту дугом девет стотина километара дуж земље окружене непријатељима са свих страна. Његова једина нада лежала је у сарадњи Србије с Грчком и долазак англо-француског експедиционог корпуса из Солуна. У том случају Путник би могао да усмери све снаге према северу и понови стратегију коју је применио 1914. године. Када су Бугари прогласили мобилизацију 22. септембра, Путник је хитно затражио од Владе да спречи бугарски напад или дипломатским мерама или да му дозволи превентивни напад на Бугарску. Ниједан од ових захтева није прихваћен. Први, јер није имао изгледа на успех; други, зато што су се савезници успротивили српском нападу.

У датим околностима Путникова стратегија заснивала се искључиво на одбрани, лишена иницијативе за противудар. Распоред српских армија разликовао се 1915. од оног из 1914. године. Оне су сада запоселе развуцени ланац дуж северних и источних граница и биле су лишене стратегијске резерве. Једини задатак Врховне команде био је да крпи отворе који ће настати на фронту који је пуцао.

Немачки генерал Аугуст фон Макензен кренуо је 5. августа у освајање Србије. Ураган челика прекрио је читаву дужину фронта. За само два дана на Београд је сручено 30.000 артиљеријских граната. Истог дана грчки краљ, германофил Константин, принудио је западњака Венизелоса на оставку и Србији је поручено да не рачуна на помоћ у случају бугарског напада. Самртни удар дошао је 13--14. октобра када је Бугарска напала Србију. Бугарски војници затекли су у Нишу плакате "вивент лес алиес" намењене дочеку француских трупа. Француско-енглеске јединице у Солуну, недовољно опремљене, нису биле у стању да пруже било какву помоћ.

Тих дана Путник је водио последњу битку за сопствени живот. Изложен непрекидним напорима, болестан од инфлуенце, био је прикован за постељу. Италијански ратни дописник Фери Пизани описао га је као "изнуреног човека, дрхтавих покрета". "Болест је скоро избрисала црте на његовом лицу", писао је новинар, "само су остале челичне очи једне непокорене душе. Сваки је тренутак изгледао као да је последњи."

Швајцарски професор и криминолог доктор Арцибалд Рајс имао је утисак "старог и врло болесног професора који је у свом безграничном патриотизму налазио снагу да се бори са смрћу".

Путник није више могао да непосредно управља војним операцијама. Намењено му је само да доноси главне одлуке. У ствари, није ни остало много тога што се могло предузети. Када је фелдмаршал Макензен потиснуо са Дунава Трећу српску армију, читав систем одбране је из темеља пољуљан. Бранећи земљу стопу по стопу, Путник је надгледао извлачење војске из кљешта која је Макензен покушавао да затвори код Крагујевца. По уласку Бугара у Качаник, Путник је повукао своје источно крило на леву обалу Јужне Мораве како би скратио фронт и сачувао његову целокупност.

Једини задатак који је преостао Путнику био је да извуче армије из петље која их је давила и да одржи отворен приступ Косову и даље преко Албаније према мору. Непоколебљиви Мишић, који је стално сневао о противофанзиви, предлагао је противнапад у Западној Србији, у ствари ново издање Колубарске битке. У току жучног разговора који је имао с Путником 27. октобра његов предлог је одбачен. Нити је ситуација била иста са оном из претходне године, нити је Путник био исти човек. Наредио је Мишићу да се повуче према Косову. Командант Прве армије то је успешно спровео и спречио Макензена да опколи његове дивизије код Краљева.

Ситуација је постала очајна када је бугарска Друга армија заузела Скопље и тиме пресекла саобраћај Србије са Солуном. Министарски савет је 4. новембра одржао састанак са Врховном командом и на њему је одлучено да се отпор продужи што је дуже могуће, али да се трупе повуку преко албанских планина у правцу Јадранског мора.

Узевши Ниш и Скопље, Централне силе оствариле су свој стратешки циљ да успоставе копнену везу с Турском. Стога је немачка команда почела постепено повлачење својих трупа са Балкана. То је пружило последњу, слабу наду за покушај пробијања обруча преко Скопља ка Солуну. Узалуд: после кратког локалног успеха код Лесковца, покушај противофанзиве је одбијен.

Педесет дана су српски војници, мрачног лица и замућеног погледа, измучени и прогањани, водили очајничку борбу. Војска и влада, праћени гомилом избеглица, опкољени, одсечени од савезника, гурнути су у правцу албанских планина. Избор је био капитулација или повлачење преко замрзнутих стаза и богаза и каменитих врлети албанских планина, неопремљени за зиму и дочекани од непријатељски расположеног албанског становништва.

На дан 25. новембра Путник је издао своје последње и најболније наређење војсци којом је командовао. Трупама је наређен покрет преко Албаније према Јадранском мору где је требало да их прихвате савезници. Како је артиљерију било немогуће пренети преко албанских врлети, наређено је да се топови расклопе и делови закопају у земљу. "Државе није нестало -- она наставља да постоји!" храбрио је Путник своју војску.

Како није био у стању да корача, Путника су преко Албаније пренела четири војника у некој врсти импровизоване носиљке -- стражарнице у коју је била уграђена столица. Стари краљ Петар I му се придружио на воловским колима. Пут од 115 километара пређен је за једанаест дана. Сутрадан по доласку у Скадар Путнику је због болести додељено одсуство од пет месеци. У пратњи ћерке и личног лекара прешао је у Бриндизи, одакле се ускоро потом пребацио на Крф где су се скупили остаци српске војске.

Очигледно је да је Путниково учешће у вођењу даљих операција на Солунском фронту било завршено. У тим данима патњама отаџбине придружиле су се и личне патње старог војводе. Као што то обично бива, после пораза искрсло је питање одговорности. Да би себе оправдала у насталој атмосфери међусобног оптуживања, влада је бацила одговорност на војну команду. У ствари, одговорност за трагични исход ратовања 1915. године делили су сви који су учествовали у доношењу судбоносних одлука, како у Србији тако и у савезничким војним и политичким круговима. Путник је учинио све што је било у његовој моћи да избегне уништење војске која му је поверена и која је била суочена са далеко надмоћнијим противником. Грешка коју је учинио, а она се такође односила на владу, било је поверење у очекивану помоћ савезника која је изостала. Повлачење према Јадранском мору преко Црне Горе могло се благовремено предвидети и припремити чиме би се избегло трагично повлачење преко Албаније.

Било како било, жртва је нађена. У јануару 1916. године целокупна Врховна команда, укључујући Путника, смењена је с дужности. Војвода је о томе смењивању сазнао од благајника који му је предао плату без додатка који му је припадао као начелнику штаба Врховне команде. Огорчен, војвода је прешао у Ницу где су га француске власти дочекале с почастима и ставиле му на расположење вилу у предграђу. Бронхитис и емфизем најзад су га савладали и 17. маја 1917. године Путник је преминуо. Било му је седамдесет година.

Међу српским војним вођама у ратовима 20. века војвода Путник био је најистакнутија и најтрагичнија личност. Његово најзначајније дело била је припрема српске војске за предстојеће ратове. Путник је одгајио блиставе команданте Степу Степановића, Живојина Мишића, Петра Бојовића и Живка Павловића. Они су сложно радили под његовим вођством и надзором. Његов ауторитет стишавао је њихову бујност; његов суд и одлука били су коначни.

Путникова стратегија у време ратова 1912--1914. била је еластична и прилагодљива насталим приликама на бојном пољу. Године 1912. применио је офанзивну стратегију а 1913. прешао из дефанзиве у напад. Стратегија коју је назвао "активна одбрана" дошла је до пуног изражаја 1914. године. Концентрација главних снага у дубини и њихов прелаз у противнапад били су успешни.

Очигледно је да је срећа потребна војнику у рату, као и свима у свакодневном животу. Путник је користио погрешке турске команде, мегаломанску политику бугарског краља и руску подршку 1914. која је помела аустријске планове за инвазију Србије. Напад далеко надмоћнијег непријатеља 1915. окренуо је ратну срећу против њега.

У свему томе историја је ипак била наклоњена старом војнику. На врхунцу Колубарске битке Путник је одвратио краља Петра од намераване посете фронту: "Величанство, једино сшо ћете чути је како војници псују вас и мене." Међутим, Путниково тело пренето је у Београд 1926. године а на капели у којој је сахрањено стоји натпис:

"Војводи Путнику захвална отаџбина".

Крај.


*****



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: