Sunday, September 16, 2012

Stogodišnjica oslobođenja Balkana - Dr. Miroslav Svirčević / "Balkan Magazin" Sept. 15, 2012


Balkan Magazin
Miloš Obradović
Subota 15 Septembar 2012
September 15, 2012

Predavanje Miroslava Svirčevića povodom stogodišnjice Balkanskih ratova i oslobođenja Balkanskog poluostrva od Osmanskog carstva u Institutu evropskih studija

U vreme kada je veliki deo stanovništva Srbije prikovan za televizore zbog popularnih turskih serija neprimetno se približava stogodišnjica jednog od najvažnijih datuma u modernoj srpskoj istoriji, Prvog balkanskog rata. Pre ravno jednog veka, 8. oktobra 1912. godine balkanske zemlje su krenule u oslobađanje svojih teritorija od viševekovne okupacije Osmanskog carstva, već načetog unutrašnjim previranjima, Mladoturskom revolucijom, ratom sa Italijom i aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. Ovaj rat, okončan u maju 1913. godine velikom pobedom Srbije, Bugarske, Grčke i Crne Gore, pratile su interesne igre velikih evropskih sila, koje su rezultovale Drugim balkanskim ratom započetim od strane bugarske vojske napadom na Srbiju na Bregalnici 29. juna 1913. godine. Novonastali savez Srbije, Grčke, Crne Gore, Rumunije i Turske porazio je Bugare što je dovelo do crtanja novih granica na Balkanskom poluostrvu.

Odnosi Srbije i Bugarske

Najznačajniji korak u savezu hrišćanskih pravoslavnih zemalja protiv Osmanskog carstva početkom 20. veka predstavljao je Srpsko-bugarski sporazum zaključen 13. marta 1912. godine ocenio je dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta na predavanju povodom stogodišnjice balkanskih ratova u Institutu evropskih studija održanom u četvrtak.

“Srpsko bugarski odnosi obeleženi su brojnim usponima i padovima i taj sporazum sublimisao je sve te istorijske odnose dve zemlje. Srpsko bugarski sporazum bio je okosnica Balkanskog sporazuma, serije bilateralnih sporazuma koji su doveli do istorijskih dostignuća. Srpsko bugarski sporazum zaključen je zahvaljujući velikom naporu Milovana Milovanovića predsednika vlade Kraljevine Srbije i Ivana Evstratijeva Geršova, predsednika bugarske vlade. Oni su bili državnici ispred svog vremena koji su pravili kompromise i čak ponekad žrtvovali interese svoje zemlje zarad postizanja ovog sporazuma. U to vreme i u Bugarskoj ej vladala opčinjenost idejom panslavizma i balkanske federacije. Srbija je pružila utočište mnogim tadašnjim bugarskim revolucionarima poput Ljubena Karamelova, Vasila Levskog, Hrista Boteva ili Georgija Vrakovskog. Potčinjeni Bugari su u Srbiji videli lidera koji bi ovu ideju mogao da sprovede. Nakon smrti knjaza Mihaila centar ovih ideja se preselio iz Beograda u Bukurešt, a postepeno se bugarska elita okrenula ideji sopstvene državnosti i pozivala da se odustane od ovih utopističkih ideja”, rekao je Svirčević najavljujući svoju knjigu koja će izaći na engleskom jeziku, za sada jedinu koja će ove godine biti objavljena na ovu temu.

Rusko turski rat i Berlinski kongres tačka su posle koje se razilaze interesi Srbije i Bugarske, a pvi otvoreni sukob bio je srpsko bugarski rat 1885. godine.

“Na Berlinskom kongresu Srbija je dobila nezavisnost, a Bugarska je podeljena na nezavisnu kneževinu Bugarsku i Istočnu Rumeliju pod turskom upravom što je bio veliki udarac za Bugare. Istočna Rumelija pripojena je Bugarskoj 1885. godine i Milan Obrenović objavio je rat Bugarskoj smatrajući da je tim ujedinjenjem poremećena ravnoteža na Balkanu, ali i da bi povratio autoritet nakon Timočke bune. Od tada traju sukobi između Srbije i Bugarske zbog interesa u Makedoniji”, otkriva pozadinu sukoba Svirčević.

Događaj poput zbližavanja Srbije i Bugarske u turbulentnom periodu kakav je bio početak 20. veka nije mogao proći bez mešanja ili bar uticaja svetskih sila. Rusija i Francuska gledale su blagonaklono na ovaj savez, dok su Velika Britanija i Centralne sile, Austrougarska i Nemačka drugačije gledali na ova događanja.

“Pregovori između Srbije i Bugarske bili su teški. Bugari su tražili Makedoniju, ali Srbija nije na to pristajala i čak je dolazilo i do prekida pregovora. Ipak Milovanović i Gešov su se dogovorili, a čak su morali da sastanak održe u vagonu na pruzi između Beograda i Lapova u najvećoj tajnosti kako Austrougarska ne bi sabotirala sporazum. Sporazum je potpisan 13. marta 1912. godine i sastojao se iz dva dela, opšteg i tajnog aneksa. Opšti deo bio je deklarativnog karaktera ali sa značajnom političkom težinom. U ovom delu države su garantovale jedna drugoj nezavisnost i teritorijalni integritet, ali i pomoć u slučaju sukoba sa trećom stranom. Ipak, mnogo je važniji tajni aneks u kome su se nalazile odredbe o ofanzivnom nastupanju prema Osmanskom carstvu. Takođe, rešena je i podela interesnih sfera u Makedoniji. Srbija je dobila nesporni deo severno i zapadno od Šar planine, a Bugarska deo istočno i južno od Strume. Oblast između je trebalo ili da bude podeljena ili da dobije autonomiju, a u slučaju da se ne mogu dogovoriti konačnu presudu trebalo je da donese ruski car”, otkriva istrorijske detalje sporazuma Svirčević.

Već u maju na vojnoj konvenciji otvoreno se govori o ratu, a ostale balkanske zemlje su sve zainteresovanije za Balkanski savez. Grčka je posebno rada da što pre uđe u savez sa drugim balkanskim zemljama protiv Turske zbog napada Italije na Severnu Afriku i osvajanje Rodosa i Dodekaneza, a grčki predsednik vlade Venizelos bio je veliki pristalica Balkanskog sporazuma. Tako je sporazum između Srbije i Grčke potpisan 29. maja 1912. godine i bio je veoma kratak, a pitanje Makedonije nije ni tretirano. Inače po pitanju Makedonije, balkanski saveznici bili su veoma podeljeni. Srbija i Grčka bile su protiv makedonske autonomije, dok je Bugarska bila za to nadajući se da će je postepeno pripojiti kao što se desilo sa Istočnom Rumelijom. Poslednji sporazum potpisale su Srbija i Crna Gora.

“Pregovori između Srbije i Crne Gore su prekinuti, ali su uz posredovanje Bugarske nastavljeni i u Lucernu je sporazum potpisan u septembru. Neki bi rekli srpska posla”, kaže Svirčević.

Arbanaško pitanje

“Postavlja se pitanje da li je Srbija imala plan za dugotrajno rešenje odnosa sa Arbanasima. Gledano sa istorijske distance reklo bi se da takav plan nije ni postojao. Posle aneksije BiH naglo su zahladneli odnosi Austrougarske sa balkanskim muslimanima i dolazi do približavanja Arbanasa i Srba. Srbi su učestvovali u ustancima Arbanasa 1910. godine, a Musa Efendija iz Mitrovice zalagao se da Srbi imaju ista prava kao i muslimani. Međutim, pravi vođa Arbanasa bio je Hasan Priština, veliki austrofil. Svi ustanci Arbanasa bili su upereni protiv mladoturske vlade u Carigradu i glavni cilj im je bio da se svi vilajeti u kom su živeli Arbanasi ujedine u jedan. Podigli su veliki ustanak 1912. godine u kome su zauzeli varoši od Skoplja do Pljevalja, nakon čega su dali ultimatum Carigradu. Turska vlada je pala zbog toga i formirana je druga, a Arbanasi su tražili jedan vilajet i autonomiju i da Carigrad finansira njihov razvoj. Pošto Turska na to ne pristaje, Arbanasi kreću dalje i stižu čak do Soluna, nakon čega turska vlada pristaje na njihove zahteve. Taj ustanak i uspeh Arbanasa podstakao je i balkanske saveznike da krenu u oslobađanje”, ističe ovaj istoričar.

Odnos balkanskih zemalja prema ovim ustancima bio je različit. Bugarska je blagonaklono gledala na ustanak Arbanasa, kao i Srbija u početku dok su međusobni odnosi bili korektni. Prema rečima Svirčevića politika Srbije bila je da ide na iznurivanje Arbanasa i otupljivanje oštrice turske administracije. Međutim, Crna Gora je bila mnogo skeptičnija prema Arbanasima. Crnogorci su smatrali da bi odobravanje njihovih ustanaka moglo dovesti do buđenja nacionalne svesti što bi posle moglo da napravi probleme za planove Srbije i Crne Gore na Jadranskom moru.

“Većinski stav na srpskoj političkoj sceni bio je da Arbanasi treba da podele sudbinu Osmanlija, jer su ih podržavali 400 godina na Balkanu. Bilo je i drugačijih stavova, kao na primer Dimitrija Tucovića koji je ustao protiv balkanskog saveza i tražio da se Srbija ne meša u teritorijalna pitanja Arbanasa iako se to odnosilo i na deo Kosova, ali su ta mišljenja marginalizovana. Srbija je potcenila integrisanost Arbanasa i nije ih tretirala kao homogeni nacionalni korpus, već kao niz zavađenih plemena. Nije jasno kako Srbija nije uzela u obzir teškoće koje je Turska imala sa Arbanasima poslednje dve decenije, a tu državu su mogli pre da smatraju svojom nego Srbiju. Nikola Pašić im je ponudio autonomiju u okviru Srbiju, sopstveni parlament, jezik, pismo, slobodu veroispovesti, ali oni na to nisu pristali i ušli su u rat na strani OSmanlija sa preko 60.000 boraca i time je ovo pitanje privremeno rešeno”, napominje Svirčević.

U samom ratu protiv Turaka srpska vojska beležila je sjajne pobede. Prva armija nanela je težak poraz Turcima kod Kumanova, druga armija na čelu sa Stepom Stepanovićem napredovala je ka Ćustendilu, treća armija je išla na Kosovo, a Ibarska armija srela se crnogorskom i izašla na Jadran. U tom trenutku nastupaju velike sile sa svojim interesima preteći da ponište sve vojne uspehe malih balkanskih zemalja u ratu protiv imperije kakva je bila Osmanska.

“Kada su se Srbija i Crna Gora našle na Jadranu Austrougarska je zapretila ratom Srbiji kao ne povuče vojsku, a Velika Britanija je to podržala. U Londonu na konferenciji velikih sila donet je niz odluka, a pre svega da se prizna nova albanska država iako se nisu ni znale granice ove države, a to je bio znak srpskoj vojsci da se povuče sa Jadrana i tako nije ostvaren prvi srpski cilj. Iako je oslobođen veći deo Makedonije, Srbija iako je pobedila u ratu nije promenila geopolitički status. Lišena je teritorija na Jadranu, a s druge strane Bugari su tražili da ispuni obaveze iz sporazuma. Na konferenciji nisu rešena ni grčka ostrva ni albanska granica i na kraju niko nije bio zadovoljan. Pretio je raspad balkanskog saveza, a jedino se Rusija svim silama upinjala da ga zadrži. Rusija je nameravala da održi sastanak predsednika vlada na kome bi se rešila ova pitanja, ali Pašić i Gešov se sastaju u Caribrodu i sklapaju dogovor u korist Srbije. Ipak, Gešova ubrzo posle toga smenjuju da bi u noći između 29. i 30. juna Bugarska napala srpsku vojsku, a Srbija odgovorila. Onda su Bugarsku napale i Crna Gora, Rumunija, Grčka, pa čak i Turska želeći da povrate deo teritorije. Drugi balkanski rat završen je 10. avgusta 1913. godine Bukureštanskim sporazumom kojim su Srbija, Grčka i Crna Gora dobile velika teritorijalna povećanja”, priča Svirčević.

Pre Balkanskih ratova, u srpskoj javnosti postojala su dva mišljenja o strateškim ciljevima. Milovan Milovanović je smatrao da je sporazum sa Bugarima od životne važnosti, kao i to da Srbija izađe na Jadran i da se suprotstavi Austrougarskoj, a da se dobici u Makedoniji iskoriste za ispunjavanje ovih ciljeva, što bi značilo popuštanje prema Bugarskoj.

Drugu stranu predvodio je Pašić idejom da Srbija treba da se usmeri ka jugu, da ovlada Moravsko-vardarskom dolinom, što bi značilo oštriju politiku prema Bugarskoj.

Antisrpska kampanja u zapadnim medijima

Neprijateljski stav zapadnih medija prema Srbiji nije novina iz poslednjih dvadesetak godina, već recept koji su zapadne sile koristile pre jednog veka. Svirčević ističe da je Austrougarska pokušavala da osujeti srpske uspehe, vojne i diplomatske, čak i fabrikovanjem afera.

“Poznata je afera Prohaska, u kojoj je austrijski konzul u Prizrenu Prohaska podbunjivao Arbanase protiv Srbije. Srpska vojska mu je uskratila šifrovanu komunikaciju sa svojom vladom, a Austrougarska je optužila srpsku vojsku da ga maltretira i da mu ne da da radi svoj posao. Neke Austrougarske novine su čak objavile da su ga Srbi ubili. Prohaska je sve to demantovao kada se vratio u Beč, ali kampanja je već počela.Nema sumnje da je ovo bio uvod u kasnija, mnogo veća događanja. Balkanski ratovi privukli su pažnju svetske javnosti, pa je tako Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir formirala komisiju da utvrdi razloge za ove ratove i da preporuke kako se tako nešto ne bi ponovilo. Ovu komisiju činili su ugledni profesori, pravnici, čak i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1909. godine Pol Anri Esturnel, ali su najuticajniji bili Henri Brensford i Pavel Mirjukov. Brensford je bio antigrčki, a Mirjukov antisrpski nastrojen, pa je tako sastavljen izveštaj kojim se osuđuju varvarski pokolji nad nevinim stanovništvom u kome se apostrofiraju srpski i grčki zločini, a bugarski jedva i pominju. Srbija i Grčka su optuženi za brojna kršenja običaja ratovanja, što prema mnogim drugim stranim izvorima nije bilo tačno. Cilj ovog izveštaja bio je da se svetsko javno mnjenje pripremi za velike događaje. Srbija je uspehom u Balkanskim ratovima poremetila planove Austrougarske i Nemačke za “Prodor na istok” (Drang nach Osten). Nakon 100 godina vođena je ista kampanja u kojoj su Srbi opet glavni krivci. Nije to ništa novo, samo je problem što mi toga nismo svesni”, zaključuje Svirčević.


http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-46912/stogodisnjica-osloboenja-balkana


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: