Tuesday, December 31, 2013

THE GREAT RETREAT, SERBIA 1915 from the Memoirs of MISS M. I. TATHAM, who served with the Stobart Field Hospital (Serbian Relief Unit) World War One

"Night March of the Serbian Army"
French WWI postcard

Aleksandra's Note:

As a lovely, sparkling snow falls steadily over Chicagoland on this last day of 2013, December 31st, it seems most appropriate to pay tribute to those Serb military forces and civilians who embarked on a now legendary exodus from Serbia in the late fall and winter of 1915/1916 southward through Montenegro and Albania to the coast of the Adriatic Sea. The Great Serbian Retreat, also known as the "Albanian Golgotha", was an extraordinary human event in the history of the 20th Century. Though it was a retreat, seen by the Serbian commanders such as Field Marshal Radomir Putnik who ordered it as the only viable alternative to complete annihilation in the wake of a devastating combined attack by the Central Powers of Austria-Hungary, Germany, and Bulgaria against Serbia that began in October of 1915, this retreat would ultimately result in the salvation and resurrection of what was left of the Serbian Army. This vanquished Serbian army would rise again to fight another day, and this time it would be victorious, essential to the final glorious Allied victory in 1918.

Thousands of Serbian civilians, including women and children and the old, joined the Serbian military in this exodus. One nightmare after another would confront them - navigating difficult mountainous terrain through winter conditions that were often unmerciful, enemy bandits that took advantage of every opportunity to attack and capture or kill the travelers who were merely trying to survive, lack of food and supplies, and sickness...It is a miracle that roughly 150,000 of these travelers, primarily soldiers and commanders, actually made it to the Adriatic Coast where they would be evacuated to the Greek islands such as Corfu to recover. Roughly 250,000 military and civilians that sought to reach that coast did not make it. Many of those that weren't captured and missing were buried along the way in the mountains of Albania, wherever they had fallen for the last time.

Some who made it would not recover, and the casualties would continue. Those who regained their health and strength would eventually be evacuated from the Greek islands to Salonika. Despite the great sacrifice, victory would ultimately be theirs. The story of the Serbian Army in the First World War is one of perseverance, resilience, and resurrection. It is a story that will forever make me proud of my heritage. 

The following text by Miss M. I. Tatham who served with the Stobart Field Hospital (Serbian Relief Unit) in 1915 is one of the many testimonies that were recorded of this tragic yet magnificent event in history. The foreign witnesses and participants in the Serbian story over the course of World War One never forgot their experience with the Serbs, and I am so grateful that they took the time to record their story on paper so that we can come to know it and history never forgets.

God Bless the Serbs who embarked on the Great Retreat of 1915, both those who didn't make it to the end and those who did. They lived and died for their King and Homeland, they were loyal Allies, and they were victorious.


Aleksandra Rebic


World War One postcard - the Great Serbian Retreat through Albania / Winter 1915/16
Miss M. I. Tatham writes: 

"The field hospital had been busy for eight months trying to stem the awful tide of death which was sweeping over the country, and, together with other volunteer units, had pretty well succeeded.

The typhus, sinister legacy of the Austrians when they evacuated Belgrade at Christmas 1914, had been carried to the farthest comer of Serbia by soldiers going home on leave - to the little farms and cottages where, under Turkish domination for hundreds of years, the ideas of hygiene and sanitation were practically undeveloped.  With the result that nearly a third of the total population succumbed.

By October 1915 the typhus had been fought and beaten, and then the human enemy overwhelmed the country.  The Bulgarians declared war early in October.  Simultaneously the Austrians attacked on the north, and the field hospital had to retreat with the Army.

We were in the town of Kraguyevatz, arsenal of Serbia, which had suffered the bombardment of Austrian aeroplanes for weeks before the evacuation.  and was left an open city.  Having sent off every man who had sound feet, and left those who were unable to move in charge of American doctors (who were then neutrals) the trek southwards began.

It was southwards at first, for we had been told that, if we could reach Monastir, there was the possibility of transport to Salonika.  The single railway line from Belgrade to Salonika had been cut the first day after the declaration of war by the Bulgarians; and there was the life-line, as it were, severed, for on that railway line all the stores, men, and ammunition were transported.

We started off with bullock-wagons with as much of the hospital equipment as we could carry, and for three weeks we trekked south - a long, slow procession of springless carts, each drawn by oxen, moving deliberately at the rate of two miles an hour - day or night was all one.

Several times the unit halted, hoping that the retreat was stayed, for all the telephone wires were down, and no one knew exactly what was happening.  There we would rig up a dressing station, and dress the wounds of the men as they marched by, and there we were invariably sent to join the retreating mass again, as the sound of the guns drew nearer and the towns behind were occupied by the enemy.

The stream of the refugees grew daily greater - mothers, children, bedding, pots and pans, food and fodder, all packed into the jolting wagons; wounded soldiers, exhausted, starving, hopeless men, and (after the first few days) leaden skies and pitiless rain, and the awful, clinging, squelching mud.

The roads were obliterated by the passage of big guns - those guns served by that wonderful "Last Hope" of the Serbians, the old men, the Cheechas, the "uncles", who held the enemy for the priceless few days or even hours, and so saved the youth of the country.

For every Serbian boy - every man-child over twelve - had to retreat.  The Serbians had at last realized that the enemy were out to finish her as a nation, and the only way to save herself was to run away.  And at first all those battalions of boys, gay with the coloured blankets they carried coiled across their backs, camping round the great camp-fires at night, were happy - until the days grew into weeks, and the rain fell and fell and there was no bread anywhere.

But the rain, which churned up the mud, and soaked the ill-clad people, was called by the Serbians "the little friend of Serbia", for it held up the Austrian advance, and consequently saved practically the whole of Serbia's remaining Army.

We camped one night in an old monastery, deep in the heart of the mountains, the residence of the Metropolitan, dating back to the thirteenth century.  Here it was decided we might stop for a time, and the monks gave us their new school-house for a dressing station.

We had high hopes of being able to remain the winter, so entirely ignorant were we all of the real conditions, and we actually did remain for a fortnight, amongst the most beautiful hills, clothed in their gorgeous autumn colours, for the country thereabouts was one glowing wonder of beech-woods.

Until again came the order to evacuate, and in haste, for we were not on the beaten track, and were in danger of being cut off.

We had orders to go to a town called Rashka, and we trudged there in a jam of ox-wagons and soldiers, big guns and refugees, in the most appalling mud and pelting rain - and quite unquenchable good spirits.  Until we were nearly there, when one of our number was shot through the lungs - an accidental shot, fired by an irate farmer after some flying refugees who were stealing his horses.

The injured girl was taken to a Serbian dressing station about eight miles back along the road, with two doctors and a nurse; after which the rest of us tramped unhappily on, knowing that they would inevitably be taken prisoners, which they were two days later.

They were well treated, however, by the Austrians, and when the girl who had been shot was sufficiently recovered to undertake the journey, they were all passed through Vienna and Switzerland, and so home to England.  But that is another story.

Meanwhile, the rest of us arrived, soaked to the skin, at Rashka, and were cheered by hot soup and cocoa, in the awful little hovel in which the earlier arrivals were housed.

We slept that night under a roof, but infinitely preferred our previous nights under the stars, for about twenty of us were crammed into an indescribably filthy room, over a stable full of Army horses, and next to a larger room in which they were making shells!

In those days there was no time for factories.  Things were made anywhere.  Most of the Army had no uniforms.  The country had not recovered from the Balkan Wars of 1912 and 1913, and there was no help outside the country when all Europe was engaged in her own bitter struggle.

Then, two days before we would have reached Monastir, the Bulgarians took it.  We had no choice now but to cross the mountains - the mountains of Albania and Montenegro, which we had been told were impassable for women in the winter.  The three weeks' trek south had made us three weeks later in the beginning of the attempt, and the very first night we got to the narrow ways, the snow came.

The roads were now too narrow for wagons, even though at the beginning they had been sawn laboriously in half, so that two wheels might pass where four would not, and the only means of transport were pack-mules or donkeys.  These carried what food we had, and the blankets without which we would have perished.  For many died on those pitiless mountains, and the snow fell and covered up their misery for ever.

Yet, with all hope gone, their country left behind, their women left behind (for when we reached the mountains the only women were the Red Cross units), starving, beaten, miserable, how wonderful were those soldiers!

Peasants, driven from the soil which bred them, these men had no high education to tell them how to hold themselves in this disaster.  But every Serbian is a poet: how else had they kept their souls free under 500 years of the Turkish yoke?

And ever down those years, entirely through their songs and stories, and through their religion (for, to give the Turks their due, they did not interfere with that), they had kept alive and burning bright the flame of the belief that one day their country would be free.

And in the year 1912 it came true, for the small Balkan states banded together and pushed the Turks out of their country - back to Constantinople.  But for a pitiful short time, for in 1914 came Armageddon.

These retreating men, even if they won through wounds and starvation and exposure and hardship unspeakable, had only hope of exile.  For us who were with them, the end of our journey was home.  So it was easier to bear things cheerily, though hearts could hold no more of pity.

Simple as children, with the unquestioning gratitude of such, no one ever saw them other than forbearing with each other, when men fell dead of starvation while waiting for the ration of bread and were laid by the roadside and left for the snow to shroud; no one ever saw them other than courteous to women.

And when one remembers how the conditions of retreat can turn men into animals, when things are down to the bed-rock of primitive passions and desire for life, then it is a proud thing to remember also the high courage with which this people bore their disaster.

To add to the horrors of the retreat, there fell upon the mountains in that December one of the worst snow-storms for decades, and then was the pathway indeed bordered by death.

We were crossing the higher passes, and only a 2-foot track wound upwards.  On the right were snow-covered cliffs, on the left a sheer drop to the river 1,000 feet below.  Two mules could not pass each other on that path, deep in snow or slippery with ice, and when a pack mule fell and died (brave little faithful beasts of burden) there they froze and the trail passed over them.

The worst night of the storm we sheltered in an Albanian hut.  The fire smouldered in the middle of the mud floor, the smoke escaping through a hole in the roof - and round the fire squatted the family - unto the third and fourth generation!

Around them again, the refugees, soldiers, and nurses, and the livestock of the little farm.  (My neighbour on one side was a warm and comfortable calf!)

Everything that could be sheltered was sheltered; those that had no shelter remained out on the mountain and died.  In the morning, the pack-mules, which were under the lee of the hut, were frozen stiff; and again the blankets and gear were reduced.

At the last, when the mountains were crossed, and the weary, muddy miles to the sea lay before us, nothing remained to most of us but what we carried ourselves.

But we had our lives, and many had left theirs on those cruel heights.  But for those exiles, literally bereft of everything that made life worth living - family, home, country - what use, after all, seemed even that?

Those last days, towards the sea and the ultimate hope of rest, were even more dreadful than the rest.  For now it was not the snow which covered death and corruption, but mud.  It seemed as though there never had been and never again could be anything else than rain, rain, rain.  And in all the world there is surely nothing more depressing than rain which falls soddenly on mud, and mud which receives all sullenly the rain.

Then, as the uttermost depths seemed reached, the skies of the nearly-last night cleared.  It was late, nearly midnight, but the little fishing village on the Adriatic coast had somehow to be reached by morning - for a ship was to be there to take us off.  (It was torpedoed, and we sat on the shore, as it happened, for three more days.)

And suddenly, out of the welter of misery, the road burst out on to the sea - lying dark and shining under stars; and perhaps the most vivid memory of all those weeks of adventure is the sight of her - sudden, beautiful, clean.  "Who hath desired the sea, the immense and contemptuous surges"; after all, what was starvation and death?

The Italian ship which was to meet us at San Giovanni di Medua was, as I said, torpedoed, along with every food-ship which was being sent by the Italian Government to meet the refugees.  The little harbour was full of the sprouting masts and funnels of unhappy ships which had been sunk, a pitiful sight at the ebb of the tide.

And the surrounding hills were quivering at night with the little fires of innumerable soldiers, who had survived starvation on the mountains only to meet it again on the shore.  While overhead the Austrian aeroplanes circled, and dropped their bombs.

Then, after three days, a ship got through.  Little as she was, she was able to take off all the Red Cross units.  The soldiers had to set off again on that everlasting trek, down to Alassio and the further ports.  No man of military age was allowed on board, but many refugees who were quite hopelessly smashed, and women of the coast as well, filled the little ship literally to overflowing.

There was not room for all to lie down.  Twice she was attacked, and tacking, swerving, zigzagging across the Adriatic, we came at last at dawn to Brindisi.  And as the light grew, to port and starboard of the little ship, loomed in the mist first one and then another protecting form.  And hearts at last believed in safety, for they were British gunboats.  We landed at Brindisi, and had our first real meal for over two months."

Miss M. I. Tatham served (1915) with Stobart Field Hospital (Serbian Relief Unit), Kraguyevatz, Serbia.  1916-1917, Corsica, S.R.F. Unit.  1918, Scottish Women's Hospital, Royaumont and Villers-Coterets, France, until the Armistice.

First published in Everyman at War (1930), edited by C. B. Purdom.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


Monday, December 30, 2013

Дијаспора може да промени Србију / "Политика" December 29, 2013 / Dijaspora može da promeni Srbiju / "Politika"

Бојан Билбија
Oбјављено: 29.12.2013

Партизани, четници, Срби, Југословени, отимачине кроз зајмове за препород, преваре, мито и корупција – све то стало је као зид између матице и дијаспоре.

Фото Д. Јевремовић
Више од двадесет земаља у свету, укључујући САД, Русију и Француску, званично је признало да је Турска почетком 20. века извршила геноцид над Јерменима. Рекло би се да је била немогућа мисија да Јерменија, земља са око три милиона становника, однесе тако важну дипломатску победу над 25 пута већом Турском, која је деценијама све чинила да то спречи. Међутим, десило се. Ствари постају много јасније ако се погледа мапа света – видеће се да су парламентарне резолуције о признавању геноцида над Јерменима донете управо у оним земљама где живи бројна дијаспора овог народа.
Са Србима, изгледа, ситуација стоји управо обрнуто. Рецимо, независно Косово признале су све оне државе у којима је наша дијаспора најбројнија, а и друге дипломатске несугласице приметне се управо на релацији са овим престоницама. То је уочио и премијер Ивица Дачић, када је, на пословној конференцији с нашим људима у расејању, пре неколико дана приметио да „Срби данас у свету не представљају никакав фактор, ни Србија као земља, нити Србија као дијаспора”.
Уместо да се развијају заједно, на обострану корист, бројна, релативно успешна и дарежљива, српска дијаспора доспела је у позицију неразумевања с матицом. Србија би желела да су „они тамо” сви редом богати и свој новац улажу у отаџбину. Дијаспора тражи да „ми овде” будемо уређена, јака и моћна држава, да се с њима ради транспарентно и по правилима. Све то, међутим, тешко се остварује јер је поверење изгубљено, а расколи и поделе су и даље дубоки. Партизани, четници, Срби, Југословени, отимачине кроз зајмове за препород, преваре, мито и корупција – све то стало је као зид између матице и дијаспоре.

Зато Дачић признаје да су Срби у свету нејединствени и поручује да грешке могу да се исправе само ако будемо реални и свесни онога што јесмо јер чланови дијаспоре могу да се боре за српске националне интересе само учешћем у власти у земљама у којима живе. „До сада нисам срео ниједног Србина у политичким структурама где сам био, али зато Бошњаке, Албанце и Турке јесам, а нас има много више”, објаснио је председник Владе.

Коментаришући ову ситуацију, Славка Драшковић, директорка владине Канцеларије за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, истиче за „Политику” да српска дијаспора јесте значајан фактор у иностранству, поготово у науци, култури, бизнису, медицини. Како каже, у Немачкој имамо изузетно велики број лекара, много више него неки други народи. Срби су више него други отишли у бизнис, успешни су у пословању, науци, али се нису толико бавили политиком.

Славка Драшковић објашњење тражи у чињеници да смо били на неки начин жигосани, за разлику од Бошњака или Хрвата, који су свуда радо примани, лако су улазили у парламенте и политику уопште. Они су били уједињени око формирање своје државе, тај циљ их је повезивао, а Срби су били највише уједињени онда када су се супротстављали бомбардовању.

– Најорганизованије институције српске дијаспоре јесу оне које су и најстарије. Тако су најорганизованији Срби у Америци, а у региону је добар пример Румунија. У САД имамо представнике и у Конгресу и у Сенату, као што су Џорџ Војновић или Мелиса Бин, а Србе у политичким структурама можемо срести у многим земљама, на свим нивоима. Својим утицајем, Срби из Америке довели су и до оснивања српског кокуса у Конгресу, јер су они заинтересовани за своје гласаче. Тако су за сваке изборе у Америци српски представници организовано радили – каже директорка Драшковић.

С друге стране, и она се слаже да је недопустиво што немамо лоби у Америци. Како објашњава, у овом тренутку с Конгресом и Сенатом интензивно раде појединци, али је немогуће је да Срби у дијаспори буду јаки без сарадње с матицом.

– Они треба да знају шта држава хоће, исто као што су то знали Бошњаци и Хрвати. Тек ова влада започела је конкретне кораке и објашњава шта жели у сарадњи с дијаспором. Треба да сарађујемо у заједничким областима, пре свега у привреди и култури јер је данас најважнији ресурс за сваку државу знање, а не само капитал. Дијаспора може да промени Србију. Али, она очекује једнак третман, отворен, искрен однос, да се заједничким радом Србија претвори у добро место за живот. У ранијем периоду имали смо неиспуњена очекивања и непостојање поверења са обе стране. Сада је дошло време да се то промени. И ми то већ радимо – поручује Славка Драшковић.

Познавалац прилика у дијаспори, некадашњи амбасадор у Канбери Миливоје Глишић, објашњава да српска дијаспора нема утицаја јер је међусобно посвађана.

– Тај раскол, пре свега црквени, још тиња и веома је видљив у свакодневном животом. Тако долази и до раскола по политичкој линији, на разлици четници–партизани или Срби–Југословени. Многи међу њима се не трпе међусобно, спремни су да помогну само ако је реч о некој тешкој невољи – каже амбасадор Глишић и указује да и дијаспоре других народа имају различите фракције.

– Међутим, када је у питању национални интерес, интерес матице, хрватство, хеленство, онда су сви јединствени око националних циљева. Сви Грци знају грчки језик, а код нас исељеници већ у другој генерацији не знају српски. Грци пензионери враћају се у домовину. Добијају олакшице као повратници, нема двоструког опорезивања, док је код нас, рецимо, трансфер пензија готово немогућ. Наши стари исељеници би дошли, али се плаше, а морају да плаћају разне дажбине и царине.

Глишић подсећа да се код нас царина наплаћује чак и за поклоне за болнице које купују наши људи у иностранству.

– Имамо формалан однос према дијаспори. Од Џемала Биједића нико озбиљан није био у посети Аустралији. Срби из дијаспоре би улагали у Србију, многи међу њима су искрене патриоте, али држава овде није правна. Прво им траже паре да дају некоме на руке. А они то не желе јер посао могу да праве и у иностранству, а у Србију би улагали због патриотизма. Друго, локални тајкуни их увек надјачају јер играју мимо правила – истиче Миливоје Глишић.

Божидар Митровић, председник Савета за статусна питања дијаспоре Скупштине дијаспоре и Срба у региону, живи у Москви већ 26 година, где има своју адвокатску канцеларију. Председник је регионалне друштвене организације „Обједињење Срба”, акредитоване у московском Дому националности, и истиче да је српска дијаспора увек имала добар пријем у свим државним органима Русије.

Међутим, Срби у Русији нису признати као национална мањина и немају представника у парламенту. Али, успевају да приближе руску научну и културну јавност заједничким коренима, па су тако добили сопствени храм, подворје Српске православне цркве и имају свог владику Антонија, при руском патријарху, напомиње Митровић.

– У Москви постоји неколико српских удружења и клубова, који се баве фолклором, организовањем концерата. То је углавном радна емиграција, људи претежно заузети својим послом. Зато се не може рећи да смо као целина превише утицајни, немамо чак сопствене новине. Русија је цивилизација где је очувано 180 народа, тако да су Азербејџанци, Грузинци, Јермени знатно боље организовани и имају много развијенији бизнис. Имају своје продавнице, ресторане, културне центре у Москви. Самим тим, и већи утицај на политичка и друштвена збивања – објашњава Митровић.

Бојан Билбија
Oбјављено: 29.12.2013



Dijaspora može da promeni Srbiju / "Politika"

Bojan Bilbija
Objavljeno: 29.12.2013

Partizani, četnici, Srbi, Jugosloveni, otimačine kroz zajmove za preporod, prevare, mito i korupcija – sve to stalo je kao zid između matice i dijaspore.

Foto D. Jevremović
Više od dvadeset zemalja u svetu, uključujući SAD, Rusiju i Francusku, zvanično je priznalo da je Turska početkom 20. veka izvršila genocid nad Jermenima. Reklo bi se da je bila nemoguća misija da Jermenija, zemlja sa oko tri miliona stanovnika, odnese tako važnu diplomatsku pobedu nad 25 puta većom Turskom, koja je decenijama sve činila da to spreči. Međutim, desilo se. Stvari postaju mnogo jasnije ako se pogleda mapa sveta – videće se da su parlamentarne rezolucije o priznavanju genocida nad Jermenima donete upravo u onim zemljama gde živi brojna dijaspora ovog naroda.
Sa Srbima, izgleda, situacija stoji upravo obrnuto. Recimo, nezavisno Kosovo priznale su sve one države u kojima je naša dijaspora najbrojnija, a i druge diplomatske nesuglasice primetne se upravo na relaciji sa ovim prestonicama. To je uočio i premijer Ivica Dačić, kada je, na poslovnoj konferenciji s našim ljudima u rasejanju, pre nekoliko dana primetio da „Srbi danas u svetu ne predstavljaju nikakav faktor, ni Srbija kao zemlja, niti Srbija kao dijaspora”.
Umesto da se razvijaju zajedno, na obostranu korist, brojna, relativno uspešna i darežljiva, srpska dijaspora dospela je u poziciju nerazumevanja s maticom. Srbija bi želela da su „oni tamo” svi redom bogati i svoj novac ulažu u otadžbinu. Dijaspora traži da „mi ovde” budemo uređena, jaka i moćna država, da se s njima radi transparentno i po pravilima. Sve to, međutim, teško se ostvaruje jer je poverenje izgubljeno, a raskoli i podele su i dalje duboki. Partizani, četnici, Srbi, Jugosloveni, otimačine kroz zajmove za preporod, prevare, mito i korupcija – sve to stalo je kao zid između matice i dijaspore.

Zato Dačić priznaje da su Srbi u svetu nejedinstveni i poručuje da greške mogu da se isprave samo ako budemo realni i svesni onoga što jesmo jer članovi dijaspore mogu da se bore za srpske nacionalne interese samo učešćem u vlasti u zemljama u kojima žive. „Do sada nisam sreo nijednog Srbina u političkim strukturama gde sam bio, ali zato Bošnjake, Albance i Turke jesam, a nas ima mnogo više”, objasnio je predsednik Vlade.

Komentarišući ovu situaciju, Slavka Drašković, direktorka vladine Kancelarije za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, ističe za „Politiku” da srpska dijaspora jeste značajan faktor u inostranstvu, pogotovo u nauci, kulturi, biznisu, medicini. Kako kaže, u Nemačkoj imamo izuzetno veliki broj lekara, mnogo više nego neki drugi narodi. Srbi su više nego drugi otišli u biznis, uspešni su u poslovanju, nauci, ali se nisu toliko bavili politikom.

Slavka Drašković objašnjenje traži u činjenici da smo bili na neki način žigosani, za razliku od Bošnjaka ili Hrvata, koji su svuda rado primani, lako su ulazili u parlamente i politiku uopšte. Oni su bili ujedinjeni oko formiranje svoje države, taj cilj ih je povezivao, a Srbi su bili najviše ujedinjeni onda kada su se suprotstavljali bombardovanju.

– Najorganizovanije institucije srpske dijaspore jesu one koje su i najstarije. Tako su najorganizovaniji Srbi u Americi, a u regionu je dobar primer Rumunija. U SAD imamo predstavnike i u Kongresu i u Senatu, kao što su Džordž Vojnović ili Melisa Bin, a Srbe u političkim strukturama možemo sresti u mnogim zemljama, na svim nivoima. Svojim uticajem, Srbi iz Amerike doveli su i do osnivanja srpskog kokusa u Kongresu, jer su oni zainteresovani za svoje glasače. Tako su za svake izbore u Americi srpski predstavnici organizovano radili – kaže direktorka Drašković.

S druge strane, i ona se slaže da je nedopustivo što nemamo lobi u Americi. Kako objašnjava, u ovom trenutku s Kongresom i Senatom intenzivno rade pojedinci, ali je nemoguće je da Srbi u dijaspori budu jaki bez saradnje s maticom.

– Oni treba da znaju šta država hoće, isto kao što su to znali Bošnjaci i Hrvati. Tek ova vlada započela je konkretne korake i objašnjava šta želi u saradnji s dijasporom. Treba da sarađujemo u zajedničkim oblastima, pre svega u privredi i kulturi jer je danas najvažniji resurs za svaku državu znanje, a ne samo kapital. Dijaspora može da promeni Srbiju. Ali, ona očekuje jednak tretman, otvoren, iskren odnos, da se zajedničkim radom Srbija pretvori u dobro mesto za život. U ranijem periodu imali smo neispunjena očekivanja i nepostojanje poverenja sa obe strane. Sada je došlo vreme da se to promeni. I mi to već radimo – poručuje Slavka Drašković.

Poznavalac prilika u dijaspori, nekadašnji ambasador u Kanberi Milivoje Glišić, objašnjava da srpska dijaspora nema uticaja jer je međusobno posvađana.

– Taj raskol, pre svega crkveni, još tinja i veoma je vidljiv u svakodnevnom životom. Tako dolazi i do raskola po političkoj liniji, na razlici četnici–partizani ili Srbi–Jugosloveni. Mnogi među njima se ne trpe međusobno, spremni su da pomognu samo ako je reč o nekoj teškoj nevolji – kaže ambasador Glišić i ukazuje da i dijaspore drugih naroda imaju različite frakcije.

– Međutim, kada je u pitanju nacionalni interes, interes matice, hrvatstvo, helenstvo, onda su svi jedinstveni oko nacionalnih ciljeva. Svi Grci znaju grčki jezik, a kod nas iseljenici već u drugoj generaciji ne znaju srpski. Grci penzioneri vraćaju se u domovinu. Dobijaju olakšice kao povratnici, nema dvostrukog oporezivanja, dok je kod nas, recimo, transfer penzija gotovo nemoguć. Naši stari iseljenici bi došli, ali se plaše, a moraju da plaćaju razne dažbine i carine.

Glišić podseća da se kod nas carina naplaćuje čak i za poklone za bolnice koje kupuju naši ljudi u inostranstvu.

– Imamo formalan odnos prema dijaspori. Od Džemala Bijedića niko ozbiljan nije bio u poseti Australiji. Srbi iz dijaspore bi ulagali u Srbiju, mnogi među njima su iskrene patriote, ali država ovde nije pravna. Prvo im traže pare da daju nekome na ruke. A oni to ne žele jer posao mogu da prave i u inostranstvu, a u Srbiju bi ulagali zbog patriotizma. Drugo, lokalni tajkuni ih uvek nadjačaju jer igraju mimo pravila – ističe Milivoje Glišić.

Božidar Mitrović, predsednik Saveta za statusna pitanja dijaspore Skupštine dijaspore i Srba u regionu, živi u Moskvi već 26 godina, gde ima svoju advokatsku kancelariju. Predsednik je regionalne društvene organizacije „Objedinjenje Srba”, akreditovane u moskovskom Domu nacionalnosti, i ističe da je srpska dijaspora uvek imala dobar prijem u svim državnim organima Rusije.

Međutim, Srbi u Rusiji nisu priznati kao nacionalna manjina i nemaju predstavnika u parlamentu. Ali, uspevaju da približe rusku naučnu i kulturnu javnost zajedničkim korenima, pa su tako dobili sopstveni hram, podvorje Srpske pravoslavne crkve i imaju svog vladiku Antonija, pri ruskom patrijarhu, napominje Mitrović.

– U Moskvi postoji nekoliko srpskih udruženja i klubova, koji se bave folklorom, organizovanjem koncerata. To je uglavnom radna emigracija, ljudi pretežno zauzeti svojim poslom. Zato se ne može reći da smo kao celina previše uticajni, nemamo čak sopstvene novine. Rusija je civilizacija gde je očuvano 180 naroda, tako da su Azerbejdžanci, Gruzinci, Jermeni znatno bolje organizovani i imaju mnogo razvijeniji biznis. Imaju svoje prodavnice, restorane, kulturne centre u Moskvi. Samim tim, i veći uticaj na politička i društvena zbivanja – objašnjava Mitrović.

Bojan Bilbija
Objavljeno: 29.12.2013



If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


Wednesday, December 25, 2013

Slavni general Živojin Mišić je pre 99 godina oslobodio Beograd / "Blic Online" December 15, 2013

Blic Online
December 15, 2013

Predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić predvodio je danas [ 15. Decembar 2013.] u Lazarevcu centralnu državnu manifestaciju kojom je obeležena 99. godišnjica Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu.

General Mišić je vodio Prvu armiju
 protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske,
u trenutku kada je ceo svet očekivao vesti o kapitulaciji Kraljevine Srbije
Dačić je položio vence na spomen-kosturnicu srpskih i austrougarskih vojnika, poručivši da se sa ponosom sećamo i čuvamo uspomenu na herojstvo srpskih vojnika iz tog perioda.

Dačić koji je predvodio državnu ceremoniju obeležavanja 99. godišnjice Kolubarske bitke, istakao je i da su veliki junaci i velike žrtve obeležile tu bitku i da Spomen hram svetog Dimitrija sa kosturnicom, predstavlja mesto počinka više hiljada njih.

U kripti crkve su ostaci oko 40.000 poginulih vojnika.

"Spomen-kosturnica u Lazarevcu redak je primer humanosti jednog naroda koji je sa svojim poginulim vojnicima sahranio i neprijateljske vojnike", rekao je Dačić.

Venac na spomen-kosturnicu je položio i načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković, predstavnici društava koji neguju tekovine oslobodilačkih ratova, kao i zvaničnici lokalne samouprave.

Spomenik vojvodi Mišiću u Beogradu
Planirano je da državne i vojne počasti budu odate i kod Spomenika srpskom ratniku u centru Lazarevca i kod Hrama svetog Đorđa u Ćelijama kod Lajkovca.

Kolubarska bitka ili Suvoborska bitka je najznačajnija bitka između vojske Kraljevine Srbije i Austrougarske u Prvom svetskom ratu.

Vođena je u novembru i decembru 1914. godine, a okončana je uspešnom protivofanzivom koju su izvele snage Prve armije pod komandom generala Živojina Mišića, protiv brojnije i bolje opremljene austrougarske vojske.



If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


Касне припреме за обележавање века од почетка Великог рата / "Политика" December 25, 2013

Oбјављено: 25/12/2013
БЕОГРАД – Представници академске јавности упозоравају да је крајње време да се озбиљно уђе у процес организовања обележавања стогодишњице почетка Првог светског рата, јер Србија, иако је с обзиром на тадашњи број становника у Великом рату поднела највеће губитке, увелико заостаје у припремама.

Председник Србије Томислав Николић недавно је упозорио да се Србија, када је реч о том великом јубилеју, понаша као да се ништа не дешава.

„Ја не желим да учествујем у нечему што није организовано и припремљено и што може врло лоше да нас представи”, рекао је Николић, додавши да је Србији стигао позив Белгије да учествује у церемонији обележавања годишњице а да би такав позив требало да стигне и из Француске.

Историчар и дописни члан Српске академије наука и уметности Драгољуб Живојиновић изјавио је данас Танјугу да Академија још није добила ни динар за организовање великог научног скупа посвећеног Првом светском рату, за који, како је рекао, постоји велико интересовање домаће и стране научне заједнице.

Живојиновић је рекао да је председнику Николићу достављен детаљан план о тој манифестацији, као и пројекција трошкова.

Он је објаснио да је научницима учесницима скупа потребно платити путне трошкове, смештај и организовати излет у Шумадију, где су се одиграле историјске битке Првог светског рата, али да је немогуће упутити позиве нити најавити конференцију уколико није извесно да ће бити обезбеђена средства.

Академик Живојиновић је нагласио да САНУ не тражи велики износ, и да би, осим конференције, у склопу обележавања века од почетка Првог светског рата, требало да буде објављено осам томова дипломатске грађе Краљевине Србије од 1903. до 1914. године.

Организациони одбор САНУ је, како је рекао, такође, са Радио-телевизијом Србије договорио снимање циклуса получасовних емисија у којима ће историчари говорити о улози великих сила на Балкану од Берлинског конгреса 1878. године до Првог светског рата.

„Схватио сам да држава на врху још није пресекла шта хоће да ради и не треба на Академију или на неког другог сваљивати одговорност за нешто што није у њеним рукама”, рекао је Живојиновић.

Oбјављено: 25/12/2013



If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


Tuesday, December 24, 2013

CHRISTMAS MESSAGE FROM SERBIA'S HRH CROWN PRINCE ALEXANDER II - Gregorian calendar 2013 / Божићна порука Њ.К.В. Престолонаследника Александра II Хришћанима који славе Божић по грегоријанском календару / December 24, 2013

December 24, 2013

HRH Crown Prince Alexander II of Serbia
On the day we celebrate the birth of Jesus Christ, the day of great joy for all Christians, I send the citizens of Serbia and people across the world who celebrate Christmas the very best wishes from my family and myself. May everyone enjoy peace, love, and happiness.

Christmas is also the time for people to come together, to give and to share and to be at peace, and the time to build respect for each other that helps us all be stronger.

My family joins me in wishing all of you a peaceful and Happy Christmas and a very Happy New Year 2014.

Peace on Earth and goodwill for all!

Christ is born!




Поводом дана када прослављамо рођење Исуса Христа, дана велике радости за све Хришћане, желим да свим грађанима Србије и људима широм света који овај празник славе по грегоријанском календару пренесем најлепше жеље у име моје породице и у своје име. Нека вас прате мир, љубав и срећа.

Божић је такође прилика да се људи уједине, да дају и деле у миру, време када поштујемо једни друге, што и нама помаже да будемо јачи.

Моја породица придружује ми се са жељама да сви дочекате и прославите срећан Божић и веома срећну Нову 2014. годину.

Мир на земљи и добра воља међу људима! 

Христос се роди!




If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


Saturday, December 21, 2013


"На почетку Шумадијске улице у близини Славије 11. августа (по старом календару) 1913. године српској победничкој војсци из Балканских ратова на челу са Престолонаследником Александром Карађорђевићем приређен је велики дочек од стране највиших војних и политичких власти Србије и Београда, представника грађанских организација и националних институција, као и неколико десетина хиљада људи из Београда, Србије и Војводине. Након дочека, војска је на челу са Престолонаследником продефиловала Немањином, Карађорђевом и Богојављенском улицом до Калемегдана где је, уз присуство Краља Петра I и целог дома Карађорђевића, српске политичке, војне и културне елите и страних посланика обављено свечано откривање споменика оцу модерне српске државе и зачетнику династије Вожду Карађорђу Петровићу."




If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


Friday, December 20, 2013

THE DRINA / ДРИНА - The River flowing between Serbia and Bosnia-Hercegovina

The Drina River
Foto: Julian Nitzsche on Wikimedia Commons

"Дрина није међа, ни граница...
то је само кичма србских земаља."
"The Drina River is not a border...
it is the spine of the Serbian lands."
Olivera Lola Adzic
December 20, 2013
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

Wednesday, December 18, 2013

1917 Russian calendar presents the last Russian Imperial family, the Romanovs / Revolution ends a dynasty

 Royal Russia
Paul Gilbert
30 November, 2013

1917 Russian Calendar depicting Tsar Nicholas II and his family
This 1917 Russian calendar presents the last Russian Imperial family: Emperor Nicholas II, his wife Empress Alexandra Feodorovna, their four daughters Grand Duchesses Olga, Tatiana, Maria, Anastasia, and their only son and heir to the throne Tsesarevich Alexei. They are depicted as one big happy family, decked out in all their finery, giving the false image that all was well with the state of monarchy and the Russian Empire. Sadly, however, history tells a different story…
In 1917, Russia witnessed a series of catastrophic events which would change the course of the country’s history, forever.

The acceleration of revolutionary activity continued to threaten the lives of the tsar, his family and the monarchy.

The country was still at war with Germany, a war which had a devastating impact on Russia resulting in the loss of an estimated 1.8 million lives. The war took its toll on Russia as discontent grew, food became scarce, soldiers became war-weary, and the devastating defeats on the eastern front threatened the tsar’s leadership.

The February Revolution was the first of two revolutions in Russia in 1917. It was centered on Petrograd, then the capital (now St. Petersburg), on March 8 (Women's Day). 

On March 15, 1917, Tsar Nicholas II was travelling by train bound for Tsarskoye Selo when he was stopped at Pskov. The Duma insisted that Nicholas abdicate, sending representatives Aleksandr Ivanovich Guchkov and Vasilii Vitalievich Shulgin to meet him there. Nicholas complied and signed the papers.
Nicholas abdicates in favour of his brother, Grand Duke Michael Alexandrovich. 
The following day, on March 16, 1917 (March 3, 1917 old style), Grand Duke Michael ponders the situation briefly and then declines the offer.
Russia is no longer a monarchy.
Vladimir Lenin, exiled in neutral Switzerland, arrived in Petrograd from Zürich on 3 April 1917 O.S. He immediately began to undermine the provisional government.
In July, Georgy Lvov was replaced by the Socialist Revolutionary minister Alexander Kerensky as head of the government.

After months of being under house arrest in the Alexander Palace at Tsarskoye Selo, the Imperial family are exiled to Tobolsk, Siberia in August.
The October Revolution, officially known as the Great October Socialist Revolution took place with an armed insurrection in Petrograd traditionally dated to 25 October 1917 (by the Julian or Old Style calendar, which corresponds to 7 November 1917 in the Gregorian or New Style calendar).
Vladimir Lenin, a Russian communist revolutionary, politician and political theorist served as the leader of the Russian SFSR from 1917.
On 20 December 1917 the Cheka was created by the decree of Vladimir Lenin. These were the beginnings of the Bolshevik's consolidation of power over their political opponents.
The year 1917 was a major turning point for the history of Russia, and also the Russian Orthodox Church. According to Lenin, a communist regime cannot remain neutral on the question of religion but must show itself to be merciless towards it. There was no place for the church in Lenin's classless society.
The assets of the Imperial family, as well as members of Russia’s aristocratic and noble families were nationalized. The Bolsheviks began the persecution, arrest and murder of thousands of innocent Russians. 
Lenin and the Bolsheviks set the stage for the Red Terror.
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com