Sunday, February 17, 2013

Свакодневно умирање на рате - ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ, књижевник / "Политика" February 16, 2013

Политика
Зоран Радисављевић
Oбјављено: 16.02.2013

Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу

Владимир Јагличић
(Из личне фото архиве)
 
Владимир Јагличић (1961), песник, приповедач, есејиста, антологичар, преводилац, добитник је награде за родољубиву поезију „Одзиви Филипу Вишњићу”, коју додељује Задужбинарско друштво „Први српски устанак” из Орашца. Награђеном песнику објављена је збирка „Стуб”, која има три тематска циклуса: Дубоко, Стврднут ваздух и Беседа са душом. Уводна песма, о древном српском писму, носи наслов „Србица”.
 
Награда ће песнику бити уручена данас, на Сретење, у Марићевића јарузи, у Орашцу, на месту где је подигнут Први српски устанак.
 
Шта је данас родољубива поезија, којим се темама бави?
 
Ја у таквој поезији, данас, видим историчност и мисаоност најскупље запитаности о голоме опстанку човековом на планети Земљи. Мом, и твом. Јер, ако нисам мало човечанство, нико сам, и ништа. Бранећи се, ја браним првог и последњег човека на Земљи. Ко то не види, тешко да је ишта видео. А ко то види, земаљски вид му и не треба, као Хомеру, Луису Борхесу или Вишњићу.
 
Често нам замерају да поразе славимо као победе. Живи ли српски народ у историјским заблудама?
 
Наш народ се бори, колико је то могуће, то је све. А да би човек опстао и остао човеком потребан је свакодневни надљудски напор – од првог плача, до последњег даха. Заблуда је да се може живети лако, лако се може само умрети.
 
Србија је много пропатила у последњој деценији 20. века. Има ли ту и наше кривице?
 
Уз толике погроме? А онда – у дим: највећа библиотека на Балкану, Милошев конак у Крагујевцу, преко сто цркава на Косову... И није више питање да ли си крив, то, изгледа, сви знају унапред – него докле.
 
У којој мери дневна политика утиче на патриотска осећања?
 
На то уопштено питање свак мора одговорити понаособ. Не постоји ниједан текст којег бих се одрекао. Ако сам се мењао, трудио сам се да пишем све боље.
 
Наш однос према историји је немаран: старе културне споменике не одржавамо, нове не правимо, војничка гробља су нам запуштена, страдале у ратовима не пописујемо...
 
Оно што држава не може, или неће, бележе, пописују и чувају најбољи српски песници. Ми морамо предњачити у тој врсти часности, а држава – кад стигне, ако икад. А шта она ту и може? Да потроши неке паре, на којекакву булументу... Није случајно да се и језички, и мисаоно, наша поезија у последње две деценије, како ја гледам на ствари, подигла. Још је лепше да се тај раст, и след, могу лако пратити од Вишњићевих времена до данас. Посао уметника је да збере и сачува оно што су други олако расули, да оваплоти разорено, на видело изнесе непримећено, да воскресне заборављено – све то на дубоко личан, непоновљив начин. Један Малеров пријатељ је хтео да обиђе прелеп језерски крајолик у месташцету у којем је Малер летовао. „Само изволи”, рекао је Малер. „А ја сам све то већ компоновао.” У вези са вашим питањем, изгледа да у том важном послу није чекао никога, па ни државу. Али је зато за државу, радио, шта оно беше: дириговао туђа дела. За шта му је, сигурно с правом, у Бечкој опери дигнут и споменик.
 
Други народи, с мањом историјом, много су педантнији. Своје чувају, историјске чињенице, понекад, преправљају, отимају нам језик и писмо, а ми ћутимо?
 
У потпуности их разумем. Да сам на њиховом месту и ја бих од српског језика, историје и уметности штрпнуо све што могу.
 
У песми „Оливера”, посвећеној најмлађој ћерки светог кнеза Лазара, велите: „Јаки смо – да трпимо”. Да ли је сва наша снага у трпљењу?
 
То је констатација историјске немоћи која се, кад-тад, мора претворити у духовну надисторијску надмоћ. Можда сам ја, данас, удостојен нечега великог и светлог, рецимо сунца, зато што је она, једном давно, понижена, гледала у земљу. И не само ја. И не само она.
 
За Црну Гору кажете: „Некад – тврђ српска сред свемира/ сад – недостојна и презира”. Зашто је дошло до толиког одсрбљавања, зашто више нико неће са Србима?
 
Није то одсрбљавање, колико одљуђивање. Било је и горих дана, није ово најгоре. „Беху мушка прса охладњела/ и у њима умрла свобода...” Али, замислите Његоша који признаје антисрпску државу на окупираној нашој територији, или врши службу у тој њиховој „аутофекалној”... Рашта ће нама граница? Сад знамо: да би се кокаин шверцовао лакше, продавао скупље и неухватљивије прао. Начињено је срамоте за хиљаду година, али све може да падне за једини дан. Тај дан чекамо. Велики део нашег народа, с најбољим црногорским песницима, није пристао на одљуђивање. Они су залога. Уосталом, та се песма завршава следећим стиховима: „Него да се поле споје: и удвоје, и утроје”.
 
Да ли је Даринка Јеврић, песникиња с Косова и Метохије – наша нова хероина?
 
Катрен посвећен Даринки записао сам у Грачаници, на њено тражење, 2000. године, у споменар. Остајањем на Косову она је заслужила братско дивљење, изражено у стиху „ил ти, сестро, више смрт и не признајеш” (а тај стих је споменичан – памти још Хајдук-Вељково „огледање” са смрћу, у једној Сарајлијиној песми). Но, у том катрену, поред признања, има и опорости: „Што ми одлазимо/ зашто ти остајеш”. Ово „ми” односи се на нашу војску, јер сам ја ратну 1999. годину провео као војник, на маћедонској граници, где су биле стациониране америчке трупе, спремајући се за копнену интервенцију (до које, ипак, није дошло). Сваки Србин, остао на окупираној нашој територији, живи свакодневно умирање на рате.
 
У вашој књизи превладавају тамни, критички, елегични тонови. Разлога за оптимизам, очигледно, нема?
 
Што се мање будемо лагали, пре ћемо наћи тачку ослонца. За нас, људе, није савршенство, већ усавршење. Нико од нас не тражи немогуће, али тежити немогућем – мора свако: ако желимо да оправдамо сопствене животе, опстанемо, дочекамо сутрашњи дан, „сваки своје да покаје старе”.
 
 
 
Зоран Радисављевић
Oбјављено: 16.02.2013.
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
 
*****
 

No comments: