Wednesday, April 24, 2013

Milunka [Savić] među bombašima / "Novosti" April 20, 2013

Novosti
Ljiljana Čubrić
20. april 2013. 19:25
April 20, 2013

Legendarna junakinja srpske vojske, oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918, nije učila nikakve škole, ali je „krvavo“ završila univerzitet života

   
Milunka Savić

IME heroine Milunke Savić je svetlo ime srpske istorije. Rođena je 1890. godine u selu Koprivnica kod Raške, u skromnoj porodici Milice i Radenka Savića, mada se ponegde u literaturi kao moguće godine rođenja pominju 1888. i 1889. godina. Legendarna junakinja srpske vojske, oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918, nije učila nikakve škole, ali je „krvavo“ završila univerzitet života i u istoriju ušla sa čistom desetkom.

Na vest o mobilizaciji po izbijanju Prvog balkanskog rata, 1912. godine, prijavilo se preko dvadeset pet hiljada dobrovoljaca. Da bi odmenila braću, jer seoska kuća nije mogla da ostane bez muške glave, među dobrovoljcima se našla devojka Milunka Savić. Strahujući da prilikom mobilizacije ne bude odbijena, pribegla je nesvakidašnjem lukavstvu: skratila je svoju bujnu, dugu kosu, utegla grudi, stavila šajkaču na glavu i obukla muško odelo.

Neobično hrabra, odmah je svrstana u bombašku desetinu. Boreći se na mnogim frontovima, u jednom jurišu bila je kontuzovana od detonacije artiljerijske granate. I tada je otkrivena njena dobro čuvana tajna: dobrovoljac Milun je, u stvari, Milunka!

Učestvovala je i u Drugom balkanskom ratu, ali je nepomućenu ratnu slavu i van granica Srbije stekla, boreći se uz rame s muškarcima, u Prvom svetskom ratu. I mada je vojna komisija više puta odbijala, zahvaljujući upornosti ipak je dobila raspored u Drugom pešadijskom puku Drinske divizije.

Zahvaljujući velikom junaštvu, Milunka je na Solunskom frontu dobila čin pešadijskog narednika i postavljena je za komandira jurišnog voda. Ranjavana je čak devet puta i dva puta transportovana u severnu Afriku, gde je lečena u francuskoj vojnoj bolnici.

Godine 1919. Milunka je demobilisana. Udala se za siromašnog, nižeg poštanskog službenika, s kojim je imala četiri kćeri. Duboko humana, iako veoma siromašna, usvojila je i jednu devojčicu ometenu u razvoju.

Ali život je i dalje nije mazio: vrlo brzo je ostala udovica. I pored velikih ratnih zasluga, Milunka Savić, hrabri borac i osvedočeni patriota, da bi školovala i prehranjivala decu, morala je da se zaposli kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Radila je tako dvadeset godina. I pored teškog života, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i tamo živi od francuske vojne penzije.

Milunka Savić je bila lični prijatelj nekadašnjeg francuskog predsednika generala Šarla de Gola. O tome nikada nije govorila. A kada je jednom prilikom zamolila svog unuka da je otprati u Francusku da poseti De Gola, koji je trebalo da polaže zakletvu za predsednika države, on se samo nasmejao ne verujući rečima svoje bake.

Ostalo je zabeleženo da je čuveni voz „Orijent ekspres“ kasnio samo jednom, i to s beogradske železničke stanice. Kad je u Francuskoj 1928. obeležavana deseta godišnjica savezničke pobede u Prvom svetskom ratu, u Beogradu su se u taj voz ukrcali srpski generali i zvaničnici, pozvani da učestvuju u proslavi. Francuski ambasador, koji je prisustvovao ispraćaju, slučajno je na peronu video Milunku Savić. Začuđen, upitao je zašto i ona ne ide na ovo putovanje. „Ja za to nemam novca“, skromno je odgovorila. Znajući za sve Milunkine ratne zasluge, prolaznici su za tili čas prikupili novac, ambasada Francuske je obezbedila potrebnu dokumentaciju, a putnici „Orijent ekspresa“ sačekali su Milunku Savić da se ukrca u voz.

Godine 1943. Milunka Savić je organizovala malu ambulantu u kojoj je pružala medicinsku pomoć svim ljudima - bez razlike - i partizanima i četnicima. Zbog toga je policija brutalno pretukla, u prisustvu njene dece i internirala u logor na Banjici, gde je bila osuđena na smrt streljanjem. Posle zatočeništva od deset meseci, oslobođena je na intervenciju komandanta logora, nemačkog generala. Kada je čuo da se u logoru nalazi znamenita heroina Prvog svetskog rata, on je oslobodio, uz sve vojne počasti i ispratio s velikim paketom hrane za decu.

Sredinom 1972. u dnevnom listu „Politika“ objavljeni su dopisi čitalaca o veoma teškim materijalnim i stambenim prilikama u kojima je Milunka živela. Tadašnje beogradske vlasti su joj tada dodelile mali stan. Nije dugo uživala u njemu. Umrla je 5. oktobra 1973. godine u svojoj sobi, dok je štrikala.



NAJVIŠA ODLIKOVANJA

IZ rata je Milunka izašla s najvišim srpskim i stranim odlikovanjima: nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde s mačevima, zlatne i srebrne Medalje za hrabrost „Miloš Obilić“, Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje od 1914. do 1918, dva ordena francuske Legije časti, britanskog odlikovanja, ruskog Krsta Svetog Đorđa Pobedonosca. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom - Ratnim krstom sa zlatnom palmom.

POČAST SAVEZNIKA

POLOVINOM 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić, s naređenjem da se pročita, u stavu mirno, istovremeno pred strojevima svih jedinica Antante.






*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

3 comments:

Antonio Borić said...

Aleksandra super ti je blog. Moj pradjed (inače Hrvat, Primorac itd.)se u Prvom sjetskom ratu borio na strani Srbije vjerujući da je Srbija Pijemont južnih Slavena. Proša je sa srpskom vojskom sve i svašta (Kolubaru, albansku golgotu, solunski front) da bi u Zagreb nakraju ušao kao pobijednik. Probao sam te kontaktirat na mail ali izgleda da ti ne funkcionira. Samo tako nastavi i ne zaboravit tko su ti preci i odakle dolaze ( i ja sam napola Šumadinac, majka mi je iz Kragujevca a tata Primorac iz Rijeke). Budi pozdravljena, uživaj i nastavi sa sjajnim člancima.

Aleksandra said...

Mnogo hvala Antonio! Molim Vas probaj opet na e-majl - on da funkcionise - heroesofserbia@yahoo.com

Stvarno lepu poruku si ostavio -

Srdacno,

Aleksandra

Antonio Borić said...

Iskreno ja sam pripadnik jednog i drugog naroda i meni je tako žao što se ovi ljudi mrze i ne podnose se mada su skoro isti(kultura, jezik itd. da dalje ne nabrajam). Moji Hrvati sebe drže nekakvim kulturnim narodom mada su daleko od toga (bili su prije 1914.) Moji Srbi opet imaju neke svoje šprehe i težnje mada svi smo skupa u totalnoj banani(ekonomija, nezaposlenost, korupcijaŽ), (kod Hrvata toga ima nešto manje, plaće su bolje, nešto se bolje živi) itd. Teška situacija oko Kosova, , jbg nitko se ne želi odreći svojih povijesnih pokrajina i ne želim da Kosovo postane nekakakva banana država i da preimeuju naše lepe manastire i izmišljaju neku svoju novu povijest.