Friday, June 28, 2013

THE SARAJEVO ASSASSINATION JUNE 28, 1914 - "VIDOVDAN" - A Day of Death and Martyrs that would change the world forever / By Aleksandra Rebic

Поље косовских божура - Надежда Петровић
Field of Kosovo Peonies / Painting by Nadezda Petrovic


A Day of Death and Martyrs that would change the world forever

By Aleksandra Rebic

"…the conspiracy no longer may have been
much of a secret; we are told that the cafes
of the Balkans were abuzz with speculations
about a plot to kill Franz Ferdinand, and
that the cafes were alive with Austrian spies.
A century later, we still do not know with
certainty who knew what, and when they knew it."

David Fromkin
Europe’s Last Summer: Who Started the Great War in 1914

June 28th is a sacred day in Serbian history. It is on this day, "Vidovdan", many years ago, that the Christian Serbs, under the command of their beloved leader St. Lazar, sacrificed their entire army of 70,000 men on the fields of Kosovo, fighting against the Ottoman Turks, the Islamic army that was pushing into the Balkans and into the heart of Europe. That was 1389, and the beginning of Turkish rule over the Serbs that would last five centuries.

Just over five centuries later, June 28th would become a significant date once again, this time not only in Serbian history, but in the history of the world.

The morning of June 28th, 1914 dawned sunny and beautiful in Sarajevo, Bosnia. The early fog covering the Sarajevo valley dissipated early under the warm summer sun.

Archduke Franz Ferdinand was here in Sarajevo in what was then Austro-Hungarian Bosnia. He had come for a visit with his wife Sophie von Chotkovato, a woman he had married out of love, despite the scandal the marriage caused, for she was not descended from the House of Habsburg nor was she related to one of the ruling families in Europe.

Born in 1863, Ferdinand, the nephew of Emperor Franz Josef, was not intended to be the heir to the Austro-Hungarian throne, however, the intended heirs, the emperor’s son, Crown Prince Rudolf and the emperor’s brother, Carl Ludwig, Ferdinand’s father, both died while Franz Josef still ruled. With their deaths, Ferdinand would be the one to step into the role of Emperor once Franz Josef died. Destiny, however, would have it otherwise.

From early on, Franz Ferdinand devoted his life to the military, joining the Austro-Hungarian Army in 1883. He was promoted through the ranks and became general in 1896. In 1913, he became the Inspector General of the Austro-Hungarian Army. He was well-liked by his men, and though he promoted the modernization of the military and stretching the Empire’s power to extend over the seas by way of naval expansion, he was not a warmonger like others in the House of Habsburg.

The Governor of Bosnia-Hercegovina, General Oskar Potiorek, thought that the summer of 1914 would be a fine time for Ferdinand to visit the two Austrian provinces. The troops would be on maneuvers. Ferdinand agreed to the visit, but only after being assured by Potiorek that Dutchess Sophie would be treated hospitably and that she would be made to feel welcome there. How his wife would be treated was not his only concern, however.

The Archduke was very aware that there were dangers inherent in this trip he would be making to Bosnia. The Serbs had not hidden their hatred of their Habsburg rulers. Those who wanted an independent Serbian state free of Austrian rule and who dreamed of a union between Bosnia and Herzegovina and Serbia were wary of Ferdinand’s plans to grant concessions to the South Slavs, because this could undermine the movement to create an independent Serbian state. The Serbs didn’t want concessions. Colonel Dragutin Dimitrijevich (also known as "Apis"), the chief of the Intelligence Department of the Serbian General Staff, saw the future ascendancy of Ferdinand to the Austro-Hungarian throne as a serious threat to the Serbian dream, and after centuries of that dream being subverted by one dictatorship after another, it was time to throw off the yoke once and for all.

The plans for Ferdinand’s visit to Bosnia in June of 1914 were officially announced. The plans for his assassination began immediately afterward. Three young men, boys actually, would be sent by Dimitrijevich to Sarajevo to make sure that this visit to Bosnia would be the Archduke’s last. Nedeljko Cabrinovich, Trifko Grabez, and Gavrilo Princip were all Austrian subjects from Bosnia, members of the "Mlada Bosna" ("Young Bosnia") group, and later members of the “Black Hand”  (“Unification or Death”) organization. For Bosnia and Hercegovina to be free of the rule of the Austro-Hungarian Empire was a core goal of this group and now it was to be achieved by whatever means necessary.

The Prime Minister of Serbia, Nikola Pasic, was informed of the plot by Major Voja Tankosic, without Dimitrijevich knowing that Tankosic was going to do so. Pasic immediately recognized the potential consequences of such an act, and although he shared the group’s yearning for a unification of Serbian lands and freedom for the Serbs, he didn’t want war with Austria-Hungary in order to achieve that goal. He gave the order that Grabez, Cabrinovich, and Princip were to be arrested upon any attempt to cross the border of Serbia into Bosnia. The men did cross. No arrests transpired. The three became nine as Danilo Ilic, Vaso Cubrilovich, Misko Jovanovic, Muhamed Mehmedbasic, Cvjetko Popovic and Veljko Cubrilovich joined them.

After arriving in Sarajevo, the Archduke and the Duchess were on their way to City Hall for a royal reception. It was around 10:00 a.m. on this fine June morning. The car they were traveling in, the second in the procession, had its top rolled back so that the visitors and the crowds that had come to watch had a good view of each other. In the crowd were the nine young men who were waiting with special anticipation. None of them had reached their twentieth birthday yet.

There was the first attempt. This one was not successful. A hand grenade was thrown by Cabrinovic but it missed its target, exploding instead, behind the royal car. Though people were seriously wounded, no one was fatally hurt. The procession continued, reaching City Hall without further incident. After the reception, the Archduke insisted on making a visit to the hospital to see those in his party that had been wounded. He was warned by a member of his staff that this was not a good idea. It was obviously dangerous for him to be out among these crowds, but he was not to be dissuaded, nor was his wife, Sophie, who declared that she would not leave his side.

Oskar Potiorek, the governor, who had been with the royal couple in the same car during the first assassination attempt and who was responsible for making sure that they were both comfortable and safe from any harm, dismissed the concerns a member of the Archduke’s staff voiced about Ferdinand’s safety. It is alleged that Potiorek scoffed “Do you think that Sarajevo is full of assassins?

Potiorek acquiesced to the concerns and made the decision to avoid going through the center of the city on the way to the Sarajevo Hospital. They would take the route along the Apple Quay instead. The driver, however, was not told by Potiorek about the change in plans to take the safer, less conspicuous route. When the driver turned right onto Franz Joseph Street instead of going straight along the Appel Quay, Potiorek panicked. The driver slowed the car and put it in reverse, seeking to back up. But there on the corner waiting was Gavrilo Princip. He drew his gun and fired. And kept firing until the bullets were expended.

Franz Ferdinand and his beloved Sophie would die from their wounds a short time later.

Others before and others who came after had too lost their lives to an assassin’s bullet. But, perhaps no other assassination in the history of mankind has generated the consequences and far-reaching effects that this one did. Samuel Williamson, Jr. and Russel Van Wyk assess the damage done:

"The heir apparent's death radically transformed the decision making process in Vienna. Since 1906, ministers had treated Franz Ferdinand with respect; if he were not yet the emperor, one day he would be. And despite contemporary reports to the contrary, the archduke generally favored a cautious Habsburg foreign policy. Increasingly suspicious of Conrad's repeated demands for military action, Franz Ferdinand together with Emperor Franz Joseph had supported Berchtold in his repeated confrontations with the aggressive general [Conrad]. Now, suddenly, the chance for a military solution had strongly increased. The absence of Franz Ferdinand made the decision for war far more likely, even as his death would be the pretext." [1]

The Germans were immediately notified. The Kaiser was out enjoying himself on the seas when he got the news.

Roger Parkinson, in Tormented Warrior, writes:

"At Kiel, Kaiser Wilhelm was attending Regatta Week on board his yacht ‘Meteor’.  Present at the festivities was a British naval squadron, paying the first courtesy visit to a German port for many years…

"Shortly after two pm this Sunday a fast motor launch pulled alongside of ‘Meteor’ and a telegram was handed to the Kaiser. He read that his friend the Archduke…had been killed. Within hours the Regatta had been cancelled at the Kaiser’s command…" [2]

The response was immediate. It was as though that corner of the world was just waiting for the right moment to come along. The “right moment” came in the matter of a few short hours on a warm, sunny summer day in June in Sarajevo.

Historian Martin Gilbert describes part of the scene that took place in that corner of the world over the course of the next 48 hours:

"The Kaiser learned the news of the Archduke’s assassination while he was at the Kiel regatta; a note of what had happened had been written out for him and thrown onto the royal yacht in a gold cigarette case. He returned at once to Berlin, where he was in a bellicose mood. ‘The Serbs must be disposed of, and that right soon!’ he noted in the margin of a telegram from his ambassador in Vienna on June 30. Against his ambassador’s remark that ‘only a mild punishment’ might be imposed on Serbia, the Kaiser wrote, ‘I hope not.

"The Kaiser’s comments envisaged nothing more than a swift Austrian victory over Serbia, with no wider repercussions. That day, as the British naval squadron sailed from Kiel to return to Britain, the British admiral signaled to the German Fleet: ‘Friends in the past, and friends forever.’ Also on June 30, Sir Arthur Nicolson, the senior civil servant at the British Foreign Office, wrote to the British Ambassador in St. Petersburg, ‘The tragedy which has just taken place in Sarajevo will not, I trust, lead to further complications.’" [3]

Perhaps this British civil servant was expressing a hopefulness that nothing more would come of it. Perhaps he was issuing a warning. Whatever the case may have been, and whatever the tone of his communication, it would turn out that his trust in there being ‘no further complications’ was naïve. Despite all their “war planning” in the preceding several decades, no one could possibly have conceived of just where ‘the complications would lead’ in just a matter of a few short weeks in the summer of 1914.

June 28th, 1914 was the day that everything would change, not just in Sarajevo, Bosnia, not just in the Balkans, not just in Europe and beyond, but in the world.

Aleksandra Rebic

[1] Williamson, S.R., Jr. and Russel Van Wyk. July 1914: Soldiers, Statesmen, and the Coming of the Great War, p. 55
[2] Parkinson, Roger. Tormented Warrior, p. 27
[3] Gilbert, Martin. A History of the Twentieth Century: Volume One 1900-1933, p. 310

These history changing events and their long-term impact will be featured in the upcoming book "HEROES OF SERBIA" by Aleksandra Rebic.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


"Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг." - Бладика Николај на Видовдан 1916

Господо и пријатељи!

"Дошао сaм из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкен Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.  Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.

Бладика Николај на Видовдан 1916


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Песма светом кнезу Лазару светог владике Николаја

Posted on You Tube by "Друштво српско-руског пријатељства"


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Hriste Boze raspeti i sveti - Pesma kosovskih junaka

Posted on You Tube by "Djordje Petrovic"


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Thursday, June 27, 2013


A changing summer sky over Chicagoland June 27, 2013 (1)
Photo by Aleksandra Rebic

A changing summer sky over Chicagoland June 27, 2013 (2)
Photo by Aleksandra Rebic

A changing summer sky over Chicagoland June 27, 2013 (3)
Photo by Aleksandra Rebic

A changing summer sky over Chicagoland June 27, 2013 (4)
Photo by Aleksandra Rebic

A changing summer sky over Chicagoland June 27, 2013 (5)
Photo by Aleksandra Rebic

A changing summer sky over Chicagoland June 27, 2013 (6)
Photo by Aleksandra Rebic


Aleksandra's Note: Today is Thursday, June 27, 2013. Exactly 99 years ago today was the day before everything in the world changed forever. History tells us that it was a beautiful summer in 1914 - everything a summer should be. The peaceful atmosphere in Europe had only 24 hours left. The next day, June 28, 1914 was Vidovdan, a most sacred day in Serbian history. It was also the day that an Austrian Archduke and his wife would come visiting and go for a carriage ride in a city in Bosnia. It was a day they should have chosen to go elsewhere, anywhere, but the Balkans. But then again, it would not have mattered at all. The war planners had already engineered the future, a destiny they believed would turn out in their favor. That's the folly of arrogance and shortsightedness.

The historical revisionists, in anticipation of next year's centennial of the start of the War To End All Wars, have already begun their campaigns to sabotage the truths of history. The Serbs, regardless of all evidence to the contrary, are to be made the fall guy, thus nullifying even the Versailles Treaty where it was determined unequivocally and with finality who was responsible and accountable for the First World War. And it was not the Serbs. Any historian with even a modicum of integrity will see this WWI centennial campaign for exactly what it is and will reject its phony premise.

But that's all for later. This day, June 27th in 1914,  is a peaceful day in Europe and beyond.  But there had been portents of things to come for many decades before this day, and like anything that simmers under the surface, there's always the tipping point. Always.

David Fromkin, in the excerpts I'm sharing below from his book "Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914?" describes this peaceful time and the context in which the First World War began.

Today, June 27, 2013, the skies over Chicagoland have been blue and sunny with ever changing storm clouds creating remarkable images. These were the portent of a brief but intense rainstorm. Moments later a beautiful rainbow appeared in the Eastern sky. How quickly things can change...

As the leaders and politicians and policymakers and regular people of the world all went to sleep on this same night 99 years ago, they could not possibly have known that the very next day the world as they knew it would change forever in more ways than any of them could ever have imagined.

As they slept, the tipping point was upon them.


Aleksandra Rebic


David Fromkin writes:

"What was the First World War about? How did it happen? Who started it? Why did it break out when and where it did? 'Millions of deaths, and words, later, historians still have not agreed why,' as the "Millenium Special Edition" of The Economist (January 1, 1000-December 31, 1999) remarked, adding that 'none of it need have happened.' From the outset everybody said that the outbreak of war in 1914 was literally triggered by a Bosnian Serb schoolboy when he shot and killed the heir to the Austrian and Hungarian thrones. But practically everybody also agrees that the assassination provided not the cause, but merely the occasion, for first the Balkans, then Europe, and the rest of the earth to take up arms.

“The disproportion between the schoolboy's crime and the conflagration in which the globe was consumed, beginning thirty-seven days later, was too absurd for observers to credit the one as the cause of the other...millions of people could not be losing their lives they felt, because one man and his wife -- two people of whom many of them had never heard -- had lost theirs. It did not seem possible. It could not, everyone said, be true.

“Because the Great War was so enormous an event and so fraught with consequences, and because we want to keep anything similar from happening in the future, the inquiry as to how it occurred has become not only the most challenging but also the biggest question in modern history. But it remains elusive. In the words of the historian Laurence Lafore, 'the war was many things, not one, and the meanings of the word 'cause' are also many.'" [1]

“To the man or woman in the streets of the Western world -- someone who was alive in the vibrant early years of the twentieth century -- nothing would have seemed further away than war. In those years men who dreamed of battlefield adventure had been hard pressed to find a war in which they could participate. In the year 1901, and the thirteen years that followed, the peoples of western Europe and the English speaking Americas were becoming consumers rather than warriors. They looked forward to more: more progress, more prosperity, more peace. The United States at that time (commented an English observer) 'sailed upon a summer sea,' but so did Great Britain, France, and others. There had been no war among the Great Powers for nearly half a century, and the globalization of the world economy suggested that war had become a thing of the past. The culmination of those years in the hot, sun-drenched, gorgeous summer of 1914, the most beautiful in living memory, was remembered by many Europeans as a kind of Eden.” [2]

[1]Fromkin, David. Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914?, p. 8
[2]Fromkin, David. Europe's Last Summer: Who Started the Great War in 1914?, p. 12

These history changing events and their long-term impact will be featured in the upcoming book "Heroes of Serbia" by Aleksandra Rebic.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Срби су део Аустрије / "Radio-Televizija Srbije (RTS)" June 27, 2013

Radio-Televizija Srbije (RTS)
четвртак, 27. јун 2013
June 27, 2013

У Бечу је представљена нова књига проф. др Волфганга Рорбаха "На траговима Срба у Аустрији", у издању Аустријско-српског друштва. "Срби нису дошли као гости, већ су део Аустрије” подвукао је аутор на промоцији књиге која описује долазак првих Срба за време "Велике Сеобе" на просторе "Дунавске монархије" у град Беч и њихово даље ширење по територији Аустрије.

Проф. др Волфганг Рорбах
 Срби и Аустријанци су се до Првог светског рата добро слагали али су шовинизам и национализам направили непријатеље два народа, оценио је у Бечу проф. др Волфганг Рорбах приликом представљања своје нове књиге "На траговима Срба Аустрије", у издању Аустријско-српског друштва (АСД).
Срби нису дошли као гости, већ су део Аустрије, подвукао јe аутор, додајући да су Срби на тлу Аустрије присутни још од 1526. године, а у Бечу од 1683., и да се као први Србин помиње Ђорђе Михајловић, који је био извиђач.
"Тамо где успостављамо границе, где идемо од патриотизма ка национализму, прелазимо у мржњу према осталима. Том мржњом је Европа почела сама да се разара", подвукао је Рорбах којем је отац био Аустријанац, а мајка Српкиња.
Књига се бави једном старом широко распростањеном заблудом, да су пре Другог светског рата Срби само појединачно живели у Бечу и да су први таласи српских миграната дошли из Титове Југославије током шездесетих и седамдесетих година у Аустрију.

Књига "На траговима Срба Аустрије" описује долазак првих Срба за време "Велике Сеобе" на просторе "Дунавске монархије" у град Беч и њихово ширење по територији Аустрије.

Рорбах је казао да је циљ књиге да се научи из прошлости и прикаже како народи, када наиђу једни на друге, могу да уче једни од других. То су, према његовим речима, Срби и Аустријанци практиковали. Тако су Аустријанци од Срба учили како се бранити, пошто су Срби имали увек јаке одбрамбене тактике. Србима су, како је навео, дати и важни задаци, а били су и официри аустријске војске, тако да међу херојима прошлости Аустрије има пуно оних српског порекла.

Циљ књиге је, како је подвукао Рорбах, да се прикаже заједничка историја, оно што нас повезује, што је битно пред стогодишњицу Првог светског рата који је све разорио.

Председник Аустријско-српског друштва, Марко Стијаковић, најавио је да ће ово дело бити објављено и на српском језику, а да је планирано касније и штампање двојезичног допуњеног издања.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Немачка: Срби да буду “добри” за Видовдан / "IN4S" June 26, 2013
Cреда, 26 јун 2013 11:28 Б 92

Срби и косовска полиција треба да покажу уздржаност за Видовдан а Албанци да буду "добри домаћини", поручио је амбасадор Немачке у Приштини Петер Бломајер.

Он је изразио наду да ће ове године 29. јун, када се очекује одлука о датуму за почетак преговора са ЕУ имати и "позитивну европску конотацију".

"Поручио бих Србима да се сете да је то религијски празник, комеморација погинулима у чувеној бици 1389. године и обележавење доприноса Србије одбрани хришћанства. То је догађај и истиче да се никоме нису допале те сцене, али и да је било и пијаних Срба и полицајаца који су прекомерно реаговали, као и Албанаца који су бацали камење.

"Превише људи се лоше понашало и сада морамо из тога да извучемо лекцију и потрудимо се да овај догађај буде позитиван", уверен је Блумајер.

"Српска страна требало би да покаже мало уздржаности, а не да тај догађај искористе неки пијани људи који иначе не обележавају религијски празник. И косовска полиција би требало да буде уздржана, а Албанци да се понашају као добри домаћини," рекао је он.

Прошлогодишње обележавање Видовдана на Газиместану обележили су инциденти јер је косовска полиција од грађана одузимала чак и државне заставе и скидала са учесника одећу на којој су били било какви амблеми који нису били по вољи припадника косовске полиције.

За Видовдан прошле године косовска полиција је од ходочасника одузимала мајице са грбом Србије, ликовима хашких оптуженика а приликом повратка са Газиместана у Приштини су каменицама гађани аутобуси у којима су се налазили Срби.

Централно обележавање Видовдана и ове године биће организовано у петак 28. јуна у порти манастира Грачаница, док ће на Газиместану надомак Приштине бити служен парастос страдалим српскмим ратницима.

Што се тиче текста на мајицама, амбасадор напомиње да је "косовској полицији објашњено шта је прихватљиво, а шта не".

"Надам се да се неће поновити сцене у којима се женама свлаче мајице. У случају да постоји баш нека мајица са увредљивим натписом, онда ће добити беле мајице да обуку преко те", нагласио је он.

Портпарол Еулекса Ирина Гудељевић изјавила је да ће косовска полиција бити одговорна за сигурност и безбедност током обележавања Видовдана 28. јуна на Косову, а да ће мали број еулексових полицајаца бити присутан у својству посматрача на Газиместану и другим кључним локацијама.

Њихова улога ће бити да надгледају и саветују косовску полицију, али неће имати никакве функције у смислу команде или контроле, објаснила је она.

Ми имамо ограничене капацитете када је у питању успостављање јавног реда и то као други одговорни на захтев косовске полиције. У случају да људи имају примедбе на рад косовске полиције они могу поднети званичну жалбу независном телу а то је полицијски Инспекторат Косова," - рекла је Гудељевићева.

Званичници косовске полиције саопштили су да ће урадити све како би обележавање Видовдана протекло у најбољем реду, истичући да су спремни и да Косову не требају инциденти.

Такође је речено да се очекује од учесника прославе Видовдана да не истичу симболе који изражавају мржњу и нетрпељивост према било коме.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


Wednesday, June 26, 2013

King Peter's Socks - The story of Makrena Spasojević, King Peter of Serbia, and the great Serbian Retreat through Albania 1915/16

King Peter I of Serbia

November 28, 2012

Peasant socks of king Petar I Karadjordjević

Serbian king Petar I Karadjordjević ordered a monument to be built in memory of Makrena Spasojević, a brave peasant woman and a loving mother who searched for her only son in the snow covered mountains of Albania during the retreat of the Serbian army in World War I.

During the World War I retreat of the Serbian army across the snow covered Albanian mountains in winter of 1915/16, a rather peculiar event took place. A woman gave the Serbian king Petar I Karadjordjević, retreating with the entire army, government and a large part of the population, a pair of woolen socks – to wear them and give them to her only son when he finds him.

Makrena Spasojević made the socks for her only son, who, despite being very young, joined the army. She caught up with the army and started looking for him in the snow-covered mountains, but after weeks of searching, she didn’t have any more strength to continue.

Somewhere in Albania she met king Petar I Karadjordjević and gave him the socks. Makrena made the king promise her he will give the socks to her son after he finds him, and returned to her village.

Thanks to some peculiar circumstances a wounded Austrian soldier heard Makrena crying and her sorrow reminded him of his own mother. His last wish was to be mourned by Makrena and she granted him the wish. She died crushed with sorrow over her own son on the soldier’s grave. Probably having foreseen her own loss.

King Petar I Karadjordjević managed to [find] Makrena’s son who died of cold somewhere in Albania, but couldn’t tell her the sad news. The king received the news of Makrena’s death only after the war was finished, as he had sent his counselor to find her. On her grave a monument was built by the orders of king Petar himself.

King Petar I Karadjordjević died soon after that. The socks Makrena gave him he always kept close – under his pillow. The story says that he asked to wear them on his deathbed.

Milovan Vitezović, a Serbian writer, recorded the story about the king, the woolen socks and the unselfish love of a mother for her son in a book, and the monument in Makrena Spasojević’s honor still stands in a small village of Slovac near the town of Lajkovac in Serbia.

Aleksandra's Note: A film adaptation of this lovely story is being prepared.

Monument to Makrena Spasojević in Slovac, Serbia
Photo from "Press Online"


If  you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at


Snima se film "Čarape kralja Petra" / "Novosti" March 25, 2013

A. P.
25. mart 2013. 20:58
March 25, 2013

Lazar Ristovski počeo je pripreme za snimanje filma “Čarape kralja Petra”, po istoimenom romanu Milovana Vitezovića. Ristovski će režirati film, ali i igrati kralja Petra Prvog

King Peter I of Serbia/ Lazar Ristovski
ULOGA Kralja Petra, u filmu koji će sam režirati, igra Lazar Ristovski

REDITELj i glumac Lazar Ristovski počeo je pripreme za snimanje filma “Čarape kralja Petra”, po istoimenom romanu Milovana Vitezovića. Ristovski će režirati film, ali i igrati kralja Petra Prvog.

- Vitezović i ja upravo završavamo prvu ruku scenarija. Igraću kralja Petra, jer ličim na njega, a imam isto godina koliko je i kralj imao kada je krunisan - objašnjava Ristovski za “Novosti”.

Ostala glumačka podela još nije poznata, kao ni lokacije na kojima će se snimati. “Čarape kralja Petra” radiće se u produkciji kuće “Zilion film” (u vlasništvu Ristovskog), čiji su prethodni filmovi predstavljani na najvećim festivalima sveta, poput Kana, Berlina, Karlovih Vari...

Na veliko platno tako će stići dirljiva priča o majci Makreni Spasojević koja po srpskom kralju šalje sinu jedincu vunene čarape na front. Kralj Makreninog sina pronalazi mrtvog u albanskim gudurama. Sačuvao je čarape, ali nije imao srca da majci pošalje tužnu vest. Posle rata saznaje da je i Makrena umrla i naređuje da joj se državnim novcem podigne spomenik. Legenda kaže da se kralj Petar do kraja života nije odvajao od Makreninih vunenih čarapa.

U odnosu na roman Milovana Vitezovića, koji je imao više od 20 izdanja i bio preveden na desetak svetskih jezika, filmska priča otići će i “korak dalje”.

- Ovaj roman o kralju Petru, po obimu nije velik, ali je jedna od najbolje ispričanih priča o velikom oslobodiocu i stradanju srpskog naroda u povlačenju preko albanskih planina do Krfa. To je u isto vreme i intimna priča i epopeja. Ono čega u romanu nema je period od krunisanja pa do početka Prvog svetskog rata, na čemu nas dvojica sada radimo - kaže Ristovski, koji je za svoj i Vitezovićev projekat već dobio podršku princa Aleksandra Drugog Karađorđevića i princeze Katarine.

Autori će nastojati da film bude gotov sledeće godine kada se obeležava 100 godina od početka Prvog svetskog rata, a Ristovski se nada da će i država uzeti učešće u projektu. Po njegovim rečima, to mu je obećano “sa najvišeg mesta”, ali još čeka na konkretne poteze.


- SRBIJA mora imati film o Velikom ratu na 100 godina od njegovog početka iz više razloga. Jedan od njih je i opasnost da neko drugi, u svedočenju o ratu, ne zaboravi srpske žrtve ili stradanje našeg naroda preokrene i ispriča ga na štetu Srba. To se i može očekivati u ovom ružnom vremenu u kome se ne poštuje niko i ništa. Zato mi moramo da snimimo ovaj film i sa velikim ponosom pokažemo svetu šta je sve Srbija žrtvovala u ratu za današnju demokratsku Evropu - objašnjava Ristovski.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at


O knjizi "Čarape kralja Petra" / "Glas Javnosti"

Knjiga „Čarape kralja Petra"

Glas javnosti
Čedomir Cvetković
Datum ?

Nisam imao prilike da vidim knjigu Milovana Vitezovića „Čarape kralja Petra". Nisam znao za potresnu istinitu priču o Makreni Spasojević, majci iz sela Slovac kod Lajkovca. Ovih dana mi je tu priču poslala, prijateljica dr Anka Stanojčić. Za one čitaoce Glasa javnosti koji, kao i ja, nisu znali za tragediju majke Makrene i gest kralja Petra, najpre ukratko prepričavam priču.

Majka Makrena Spasojević je stigla srpsku vojsku u povlačenju kroz Albaniju 1915. Ponela je prtenu košulju i vunene čarape koje je isplela za svog jedinca Marinka koji je, iako mlad za vojsku, krenuo sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Srela je kralja Petra i zamolila ga da pronađe njenog sina jedinca i da mu da vunene čarape da mu se ne smrznu noge.

Košulju je dala jednom ranjeniku. I vratila se kući. Kralj Petar je našao Makreninog jedinca koji je umro od mraza u albanskim gudurama. Sačuvao je čarape i nije imao srca da pošalje majci tužnu vest o smrti njenog jedinca. Po povratku u Srbiju, kralj Petar je poslao državnog savetnika Iliju Đukanovića da ode u Slovac i izjavi Makreni saučešće. Makrena je, međutim, pre više godina, još za vreme rata, umrla.

Pod neobičnim okolnostima. Jedan austrijski vojnik, mladić, teško ranjen, smešten u Slovcu, čuvši Makrenin lelek za sinom, setio se svoje majke i poslao je Makrni molbu da kad umre - a predosećao je svoj kraj - da ga na groblju isprati. Teška srca Makrena je pristala. Ispred jame u koju je spušten kovčeg austrijskog vojnika pala je u grob i umrla.

Saznavši za tragediju majke Makrene, kralj Petar je dao Đukanoviću novac od svoje plate da se podigne u Slovcu spomenik Makreni Spasojević i njenom sinu Marinku. Kralj Petar se nikad nije rastajao od vunenih čarapa namenjenih vojniku Marinku. Na samrti je tražio da mu na nage navuku te vunene čarape koje je isplela majka Makrena za svog jedinca. Posle rata, partizani su srušili spomenik jer je na njemu bilo ime kralja Petra Karađorđevića. Šezdeset pet godina kasnije, na inicijativu predsednika Društva srpskih domaćina, Nićifora Aničića, Srbina iz Južnoafričke unije, na groblju u Slovcu obnovljen je spomenik majci Makreni i njenom sinu Marinku.

U Finskoj sam u gradu Kanusu imao priliku da otkrijem jedan spomenik majci koja je izgubila sina u ratu. Kad sam predsednika Saveza finskih boraca pitao zašto su mene, kao stranca, izabrali za taj čin, odgovor je bio kratak: "Zato što vi Srbi znate šta je rat."

Neko će, nadam se, osnovati našu fondaciju majkama koje su izgubile svoje najdraže u nesrećnim ratovima. Ministarstvo prosvete će, nadam se, uvrstiti ovu knjigu Milovana Vitezovića u obaveznu školsku lektiru a opština Slovac uz podršku Republike organizovati svake godine na dan smrti majke Makrene pomen na groblju u Slovcu i pozvati pesnike i književnike da snagom umetničke reči podsećaju na majku - heroja Makrenu Spasojević, njenog rano izgubljenog sina Marinka i humanosti vladara, kralja Petra Karađorđevića.

Priča je kao tema idealna za film. Još ako bi naš filmski genije, g. Kusturica, napravio taj film koristeći i naš prvi film o krunisanju kralja Petra Karađorđevića, to bi sigurno bio najgledaniji film u Srbiji, a verujem lepo primljen i u svetu.

Čedomir Cvetković


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to get in touch with me, Aleksandra, at


Epska tragedija Makrene Spasojević / "Press Online" June 19, 2011

Press Online
19. 06. 2011
Autor: Vlada Arsić
June 19, 2011

Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku

Pada neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao.

A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina.

Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast.

A opet, mesta za čuđenje baš i nema. Jer, iako ni po čemu osobita, Makrena je uistinu tragični simbol nesrećne žene i majke, glavna heroina epske tragedije koja bi i danas, verovatno, umela da slomi roditeljsko srce.

Tragom ove priče uputila se i ekipa Pressmagazina, ali u Slovcu, mestu gde počiva ova div-žena, osim novog spomenika i davnašnjeg zaborava, nismo zabeležili ništa vredno. Jednostavno, ovde niko, pa čak ni oni najvremešniji, ne pamti svedočenje o Makreninoj nesrećnoj sudbini, baš kao što su je zaboravili i savremenici neposredno posle smrti. Ali, ono što je promaklo narodu nije i jednom kralju, čime je i sam dospeo u središte neobične priče koju danas pripovedamo.

Vezirov most - Makrena je srela kralja Petra
dok je srpska vojska prelazila Crni Drim
A sve je počelo početkom proleća ratne i hladne 1915. godine, kada su u Srbiji, na trenutak, zaćutali rika topova i zlokobni zvuk artiljerijskih granata. Dok su zaraćene strane lizale rane, ljudi su na poljima žurili da zaseju useve i prikupe letinu. Znali su da predah neće potrajati, da se austrijska i švapska soldateska, posle teških poraza na Ceru i Kolubari, svaki čas mogu uspraviti.
Makrena Spasojević o tome nije razmišljala. Otkako zna za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo bilo je izvan njenog sveta, daleko, zamršeno i teško dokučivo. Nije razumela pa nije ni marila. Živela je na selu i od sela, živela je za sina jedinca i za dan kada će ga oženiti. Otkako je ostala udovica, samo je o tome mislila. Da snaju dovede i unuke na put izvede, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća zauvek ne ugasi. A i to će se, Bogu hvala, uskoro dogoditi. Curu je već odabrala, samo da se jesen primakne. Tako je majka snevala, ali tako nije bilo.
Već u avgustu, ratni vihor ponovo je zahvatio Srbiju. Tutnjali su ratni doboši od Save i Dunava, do Drine i Morave. Austrijanci i Švabe su udarali s preda, a Bugari s leđa, kako znaju i kako im dolikuje. Iscrpljena srpska vojska, proređena bolestima i ratnim strahotama, povlačila se ka jugu vodeći sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Svakog ko je pušku mogao da nosi i zemlju na umoru da brani. Ponela je ratna stihija i Makreninog Marinka, jedinoga sina, iako ni prag punoletstva nije video.
Krenuo je sin za vojskom, a majka za sinom. Vunene čarape je isplela, prtenu košulju ponela. Leto je bilo i vruće kad je polazio, a sad već kiše udarile i studen pritisla. Išla je majka za sinom, ali je vojska brže izmicala. Tek pred vratima Albanije pokolebala se i na očajnički korak odlučila. Zamoliće lično kralja da čarape ponese i svom vojniku preda. Jer, zaboga, ko će znati gde je vojnik, ako ne zna njegov kralj.
Dugo je stajala pred Vezirovim mostom preko Crnog Drima, zagledajući svakog vojnika koji je na njega zakoračio. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za sina. Tamo je bila i kada je na most sa svojom skromnom pratnjom stupio kralj Petar. Već ga je videla u porti manastira Gračanice, bila je tamo posle božije službe, ali mu nije smela prići. Sada više nije imala kud. Prišla mu je i pružila čarape.
- Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta - rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir. - Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet".
Poljubila mu je ruku, okrenula se i krenula nazad put svoga Slovca. Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sve dok sudbina i puki slučaj nisu umešali svoje prste.
Narodni kralj - Petar Karađorđević je do kraja života
pamtio susret sa Makrenom

Makrena se vratila u Slovac gde se, u međuvremenu, smestio manji austrijski odred sa pet teških i nepokretnih ranjenika. Dok je tuđin čuvao most preko Kolubare, u selo su pristizale crne vesti sa ratišta. Skoro svakodnevno se po neka kuća oblačila u crno ruho, a lelek i kuknjava su budili selo. Slušali su to i Austrijanci, naročito ranjenici, koje je bolni jauk podsećao i na njihov neumitni kraj. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela prednjačila je Makrena. Zapazio ju je jedan vojnik, teško ranjeni momak, koga je podsetila na njegovu majku. Na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš ona. Pozvali su je kada je umro, ali je ona odbila. Nije bilo para, niti sile koja bi je na to mogla naterati. Sve dok joj ne rekoše da je to bila poslednja želja umrloga, te da je u njenom naricanju prepoznao glas svoje majke koja boluje za njim. Tek tada je poklekla. Setila se svog Marinka, svog jedinca, za kim niko neće zakukati.

I kukala je Makrena kako već samo majka može da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svoga sina o kome ništa nije znala. Kukala i presvisla. Kad je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumeni zemlje zadobovali po dasci, Makrena je posrnula. Ostala je bez glasa i pala u grob. Kada su je izvadili, bila je mrtva.

Makrena nije dočekala vesti o svom sinu. A one nisu bile nimalo vesele. U potrazi za izgubljenim vojnikom, jedne studene zimske večeri kralj Petar je zastao. Kraj puta, kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedela su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica, smrznutog pogleda. Kao da je nešto predosećao, kralj je naredio pratiocima da ih pretresu i pronađu vojne bukvice. U jednoj od njih je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička..."

Kralj Petar nije ima srca da crni glas pošalje u otadžbinu. Ćutao je, ali nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta nije zaboravio. I dalje je čuvao vunene čarape od kojih se nikada nije odvajao. Tek po povratku u zemlju, već oronuo i teško oboleo, kralj je poslao profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac. Majku da pronađe, saučešće da izrazi, ali da detalje smrti njenog sina ne pominje. Kao da je bela smrt u ledenim gudurama Albanije bila u kobnoj vezi upravo sa čarapama koje su danima tragale za svojim nesuđenim vlasnikom.

Đukanović je otišao, ali Makrenu u životu nije zatekao. Tu je i saznao za detalje njene smrti, ali o tome nije mogao da izvesti kralja. Rekao je samo da je Makrena umrla, da u Slovcu nije imala nikog svog, te da su na nju već svi zaboravili.

- Smrtna bila, pa umrla - kralj Petar je sa olakšanjem primio ovu vest - Gospod bog se smilovao da sudbinu svog sina nikada ne sazna. Ali, nije zaboravljena. Ako su je drugi u sećanju zametnuli, ja nikako ne mogu!

Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio da ponovo ode u Slovac i na Makreninom grobu podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije."

Koliko se zna, ovo je jedini primer da jedan vladar o svom trošku podigao spomenik podaniku. Ali ni to ne beše kraj priče o kralju Petru, vunenim čarapama i Makreninoj posmrtnoj sudbini. Jer, kada je kralj nedugo posle toga umro, na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su Marinkove seljačke čarape.

U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra" Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke debele čarape.

- Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu umreću - jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči.

Vest o smrti omiljenog kralja odjeknula je širom Srbije. Retko su koje novine propustile priliku da napišu nešto o njegovom skromnom i ubogom životu, a najbolja ilustracija za to bio je upravo gvozdeni vojnički krevet na kome je izdahnuo, i obične, seljačke čarape, u kojima je umro. Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih zanimala sudbina nesrećne srpske majke, ali im je na spomeniku smetalo ime člana omrznute dinastije, od koje se nisu libili sve da preotmu.

Ipak, da tako ne ostane, 65 godina kasnije potrudilo se Društvo srpskih domaćina, pre svih njihov predsednik Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga a rodom sa Jadovnika, kome nije bilo skupo da izdvoji najveći prilog za podizanje novog spomenika, ali ni previše teško da na njegovo otkrivanje zapuca čak iz Južne Afrike. A ono što je 14. maja rekao nad humkom umalo zaboravljene Makrene, prenosimo u celosti:

- Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki - rekao je Aničić. - Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine.

Kralj Petar je, očigledno, znao da se pred onog gore ide praznih ruku i punog srca, podizao je spomenik ljubavi, ne očekujući pritom nikakve hvale ili slave. Učinio je to i Nićifor Aničić, dokazujući da u našem narodu još ima ljudi spremnih da učine nešto dobro za rod iz koga potiču, baš kao što je svojevremeno učinila i Makrena Spasojević, obična žena i majka, koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala i što je mogla dati.


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at