Wednesday, June 26, 2013

Epska tragedija Makrene Spasojević / "Press Online" June 19, 2011

Press Online
19. 06. 2011
Autor: Vlada Arsić
June 19, 2011

Isplela je čarape i otišla čak do albanskih gudura da ih da sinu jedincu. Naišla je na kralja Petra, njemu ih dala da se ugreje, uz molbu da ih preda njenom vojniku. Ostaće zabeleženo da je kralj Petar jedini vladar koji je podigao spomenik podanicima - toj običnoj ženi iz sela Slovac i njenom sinu Marinku



Pada neko zasluži da mu se posle šest i po decenija očisti grob i obnovi spomenik, da mu se čitav vek nakon smrti održi parastos i pomene ime, a da pritom nema baš nikog od živih potomaka, znači da je dobrano zadužio narod iz koga je potekao.

A upravo se to dogodilo Makreni Spasojević, samohranoj majci iz sela Slovac kod Lajkovca, kojoj su članovi Društva srpskih domaćina nedavno obnovili humku i postavili spomen-obeležje, premda je od njene smrti prošlo, bezmalo, punih devedeset godina.

Verovatno bi se, da može, čudila i sama Makrena, baš kao što su se nedavno čudili i meštani Slovca kada su neki strani, njima nepoznati ljudi, krenuli strmim putem uz brdo ka malom seoskom groblju, kako bi odali počast njihovoj davno zaboravljenoj komšinici. Čudila bi se Makrena i ranije, još u vreme kada je jedan kralj odlučio da njenom sinu i njoj podigne spomenik, ali i kasnije, kada su ga pristalice nekog drugog vladara rušile i skrnavile. Pitala bi se i čime je to zaslužila da je jedan pisac „metne" u knjige, a još više, možda, zašto bi neko početkom 21. veka prevalio pola sveta, da bi samo njoj ukazao počast.

A opet, mesta za čuđenje baš i nema. Jer, iako ni po čemu osobita, Makrena je uistinu tragični simbol nesrećne žene i majke, glavna heroina epske tragedije koja bi i danas, verovatno, umela da slomi roditeljsko srce.

Tragom ove priče uputila se i ekipa Pressmagazina, ali u Slovcu, mestu gde počiva ova div-žena, osim novog spomenika i davnašnjeg zaborava, nismo zabeležili ništa vredno. Jednostavno, ovde niko, pa čak ni oni najvremešniji, ne pamti svedočenje o Makreninoj nesrećnoj sudbini, baš kao što su je zaboravili i savremenici neposredno posle smrti. Ali, ono što je promaklo narodu nije i jednom kralju, čime je i sam dospeo u središte neobične priče koju danas pripovedamo.

Vezirov most - Makrena je srela kralja Petra
dok je srpska vojska prelazila Crni Drim
 
A sve je počelo početkom proleća ratne i hladne 1915. godine, kada su u Srbiji, na trenutak, zaćutali rika topova i zlokobni zvuk artiljerijskih granata. Dok su zaraćene strane lizale rane, ljudi su na poljima žurili da zaseju useve i prikupe letinu. Znali su da predah neće potrajati, da se austrijska i švapska soldateska, posle teških poraza na Ceru i Kolubari, svaki čas mogu uspraviti.
 
Makrena Spasojević o tome nije razmišljala. Otkako zna za sebe bavila se jedino njivom, štalom, kućom i okućnicom. Sve drugo bilo je izvan njenog sveta, daleko, zamršeno i teško dokučivo. Nije razumela pa nije ni marila. Živela je na selu i od sela, živela je za sina jedinca i za dan kada će ga oženiti. Otkako je ostala udovica, samo je o tome mislila. Da snaju dovede i unuke na put izvede, da joj se kuća ne zatre i slavska sveća zauvek ne ugasi. A i to će se, Bogu hvala, uskoro dogoditi. Curu je već odabrala, samo da se jesen primakne. Tako je majka snevala, ali tako nije bilo.
 
Već u avgustu, ratni vihor ponovo je zahvatio Srbiju. Tutnjali su ratni doboši od Save i Dunava, do Drine i Morave. Austrijanci i Švabe su udarali s preda, a Bugari s leđa, kako znaju i kako im dolikuje. Iscrpljena srpska vojska, proređena bolestima i ratnim strahotama, povlačila se ka jugu vodeći sa sobom stare i izmučene, mlade i neiskusne. Svakog ko je pušku mogao da nosi i zemlju na umoru da brani. Ponela je ratna stihija i Makreninog Marinka, jedinoga sina, iako ni prag punoletstva nije video.
 
Krenuo je sin za vojskom, a majka za sinom. Vunene čarape je isplela, prtenu košulju ponela. Leto je bilo i vruće kad je polazio, a sad već kiše udarile i studen pritisla. Išla je majka za sinom, ali je vojska brže izmicala. Tek pred vratima Albanije pokolebala se i na očajnički korak odlučila. Zamoliće lično kralja da čarape ponese i svom vojniku preda. Jer, zaboga, ko će znati gde je vojnik, ako ne zna njegov kralj.
 
Dugo je stajala pred Vezirovim mostom preko Crnog Drima, zagledajući svakog vojnika koji je na njega zakoračio. Košulju je dala jednom ranjeniku, a čarape je čuvala za sina. Tamo je bila i kada je na most sa svojom skromnom pratnjom stupio kralj Petar. Već ga je videla u porti manastira Gračanice, bila je tamo posle božije službe, ali mu nije smela prići. Sada više nije imala kud. Prišla mu je i pružila čarape.
 
- Uzmi ovo, gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta - rekla je Makrena dok su vojnici slušali, a njene reči mnogo kasnije Bogosav Marjanović preneo na papir. - Kad pređeš most, tebi one neće trebati, gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće bog da je živ, može naći, možeš samo ti, gospodaru, i neka ti je to pred bogom najveći amanet".
 
Poljubila mu je ruku, okrenula se i krenula nazad put svoga Slovca. Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Sve dok sudbina i puki slučaj nisu umešali svoje prste.
 
Narodni kralj - Petar Karađorđević je do kraja života
pamtio susret sa Makrenom

Makrena se vratila u Slovac gde se, u međuvremenu, smestio manji austrijski odred sa pet teških i nepokretnih ranjenika. Dok je tuđin čuvao most preko Kolubare, u selo su pristizale crne vesti sa ratišta. Skoro svakodnevno se po neka kuća oblačila u crno ruho, a lelek i kuknjava su budili selo. Slušali su to i Austrijanci, naročito ranjenici, koje je bolni jauk podsećao i na njihov neumitni kraj. U naricanju za svojim ranije umrlim suprugom i poginulim mladićima iz sela prednjačila je Makrena. Zapazio ju je jedan vojnik, teško ranjeni momak, koga je podsetila na njegovu majku. Na samrti je zavetovao svoje drugove da ga isprati baš ona. Pozvali su je kada je umro, ali je ona odbila. Nije bilo para, niti sile koja bi je na to mogla naterati. Sve dok joj ne rekoše da je to bila poslednja želja umrloga, te da je u njenom naricanju prepoznao glas svoje majke koja boluje za njim. Tek tada je poklekla. Setila se svog Marinka, svog jedinca, za kim niko neće zakukati.

I kukala je Makrena kako već samo majka može da zaplače. Naricala je na grobu neprijateljskog vojnika, oplakujući svoga sina o kome ništa nije znala. Kukala i presvisla. Kad je kovčeg spuštan u raku, kada su prvi grumeni zemlje zadobovali po dasci, Makrena je posrnula. Ostala je bez glasa i pala u grob. Kada su je izvadili, bila je mrtva.

Makrena nije dočekala vesti o svom sinu. A one nisu bile nimalo vesele. U potrazi za izgubljenim vojnikom, jedne studene zimske večeri kralj Petar je zastao. Kraj puta, kraj strme kozje staze pažnju mu je privukla grupa mrtvih, smrznutih vojnika. Njih petorica sedela su oko vatre koja je dogorevala, ukočenog lica, smrznutog pogleda. Kao da je nešto predosećao, kralj je naredio pratiocima da ih pretresu i pronađu vojne bukvice. U jednoj od njih je pisalo: „Marinko Spasojević, selo Slovac, srez Valjevski, vojska Užička..."

Kralj Petar nije ima srca da crni glas pošalje u otadžbinu. Ćutao je, ali nesrećnu ženu sa Vezirovog mosta nije zaboravio. I dalje je čuvao vunene čarape od kojih se nikada nije odvajao. Tek po povratku u zemlju, već oronuo i teško oboleo, kralj je poslao profesora i državnog savetnika Iliju Đukanovića u Slovac. Majku da pronađe, saučešće da izrazi, ali da detalje smrti njenog sina ne pominje. Kao da je bela smrt u ledenim gudurama Albanije bila u kobnoj vezi upravo sa čarapama koje su danima tragale za svojim nesuđenim vlasnikom.

Đukanović je otišao, ali Makrenu u životu nije zatekao. Tu je i saznao za detalje njene smrti, ali o tome nije mogao da izvesti kralja. Rekao je samo da je Makrena umrla, da u Slovcu nije imala nikog svog, te da su na nju već svi zaboravili.

- Smrtna bila, pa umrla - kralj Petar je sa olakšanjem primio ovu vest - Gospod bog se smilovao da sudbinu svog sina nikada ne sazna. Ali, nije zaboravljena. Ako su je drugi u sećanju zametnuli, ja nikako ne mogu!


Pružio je Đukanoviću svežanj novčanica i zamolio da ponovo ode u Slovac i na Makreninom grobu podigne spomenik. Na njemu je bilo isklesano: „Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku, koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije."

Koliko se zna, ovo je jedini primer da jedan vladar o svom trošku podigao spomenik podaniku. Ali ni to ne beše kraj priče o kralju Petru, vunenim čarapama i Makreninoj posmrtnoj sudbini. Jer, kada je kralj nedugo posle toga umro, na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su Marinkove seljačke čarape.

U svojoj knjizi „Čarape kralja Petra" Milovan Vitezović je zapisao da se tog vrelog letnjeg dana, 16. avgusta 1921. godine, u Pavlovića vili na Topčiderskom brdu oko samrtne kraljeve postelje okupio brojan lekarski konzilijum. No, pomoći više nije bilo. Bolničar koji je prišao da popravi ležaj iznenadio se kada je pod jastukom našao seljačke debele čarape.

- Obuj mi ih, da ugrejem noge. Pri obrazu umreću - jedva čujno je izgovorio umirući vladar i zauvek sklopio oči.

Vest o smrti omiljenog kralja odjeknula je širom Srbije. Retko su koje novine propustile priliku da napišu nešto o njegovom skromnom i ubogom životu, a najbolja ilustracija za to bio je upravo gvozdeni vojnički krevet na kome je izdahnuo, i obične, seljačke čarape, u kojima je umro. Malo je ko uistinu znao priču o Makreni, Vezirovom mostu i smrznutom srpskom vojniku. Još manje su o tome, očigledno, znale i posleratne vlasti, kada su 1945. godine naredile da se spomenik sruši. Nije ih zanimala sudbina nesrećne srpske majke, ali im je na spomeniku smetalo ime člana omrznute dinastije, od koje se nisu libili sve da preotmu.

Ipak, da tako ne ostane, 65 godina kasnije potrudilo se Društvo srpskih domaćina, pre svih njihov predsednik Nićifor Aničić, poslovni čovek iz Johanesburga a rodom sa Jadovnika, kome nije bilo skupo da izdvoji najveći prilog za podizanje novog spomenika, ali ni previše teško da na njegovo otkrivanje zapuca čak iz Južne Afrike. A ono što je 14. maja rekao nad humkom umalo zaboravljene Makrene, prenosimo u celosti:

- Dragi braćo i sestre, dragi domaćini, ne znam da li se ikad igde dogodilo da jedan vladar podigne spomenik običnoj seljanki - rekao je Aničić. - Učinio je to kralj Petar Prvi Karađorđević. Skroman, kakav je bio, nije dao da o tome pričaju radio stanice i pišu novine.

Kralj Petar je, očigledno, znao da se pred onog gore ide praznih ruku i punog srca, podizao je spomenik ljubavi, ne očekujući pritom nikakve hvale ili slave. Učinio je to i Nićifor Aničić, dokazujući da u našem narodu još ima ljudi spremnih da učine nešto dobro za rod iz koga potiču, baš kao što je svojevremeno učinila i Makrena Spasojević, obična žena i majka, koja je na branik otadžbine dala jedino vredno što je imala i što je mogla dati.





*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: