Sunday, June 9, 2013

Ревизија прошлости у режији великих сила / "Политика" June 9, 2013


Политика
Слободан Кљакић
Oбјављено: 09.06.2013
June 9, 2013

Пред стогодишњицу Првог светског рата

Сва­љивање од­го­вор­ности за Пр­ви свет­ски рат на Србију све че­шће се по­ве­зу­је с овдашњим ра­то­ви­ма у по­след­њој де­це­ни­ји 20. ве­ка

 
Београђани у склоништу од аустроугарских граната у пећини испод Ташмајдана
 
 
Под лупом онога што се прилично невино назива постмодернистичким наративом у историјској науци, мада је заиста реч о ревизионистичкој историографији као „слушкињи моћи”, у предвечерје обележавања стогодишњице Првог светског рата 1914, повод и узроци тог катаклизмичког сукоба који је изменио свет, све чешће се обрћу као прљава чарапа.

Како ствари стоје, ова игра радикалног преобликовања прошлости, упакованог у неку врсту веселости која се цинично брани „политичком коректношћу”, добиће и велико убрзање у наредних годину дана.

Тако је најављено да ће 28. јуна 2014, заједничким снагама Аустрије, Немачке и Француске, у Сарајеву, музичким спектаклом и другим манифестацијама, бити обележена 100-годишњица почетка Првог светског рата, на разним странама се за те дане најављују научни скупови, оглашене су и туристичке туре које ће повести знатижељне на Балкан, у Сарајево, у коме је „почео Велики рат”.

Први светски рат је, дабоме, почео месец дана касније, објавом рата Аустро-Угарске монархије Србији 28. јула, да би сутрадан биобомбардован Београд с Дунава.

Месец дана пре тога, на Видовдан 28. јуна, група младобосанаца, национално-ослободилачких револуционара, у једном од најневероватнијих атентатата у историји, на крају је хицима Гаврила Принципа послала на онај свет аустријског престолонаследника Фрању Фердинанда и његову супругу, која је била у другом стању.

Прилози угледних историчара, сарадника „Политике”, указују на дубље разлоге настојања да тај догађај, који је био повод Првом светском рату, буде поново означен као његов узрок.Поново су оживљена настојања која би да на плећа Србије свале не само одговорност за Први светски рат, него и да ту наводну одговорност повежу с крвавим догађајима на југословенским просторима у последњој деценији прошлог века.

 
Гаврило Принцип
 
Манифестација најављена за 28. јун 2014. у Сарајеву изазвала је средином маја оштру реакцију Милорада Додика, председника Републике Српске. У отвореном писму председницима ЕУ и Европске комисије, као и шефовима држава и влада свих чланица ЕУ, онје констатовао да се ради „о још једном мењању историје и њеног повезивања са скором прошлошћу БиХ”.„Апсолутно сумњам да ће најзначајнији делови пројекта бити објективни према Србима”, упозорио је Додик.
 
Најаве да ће у Сарајеву бити подигнут и споменик Фрањи Фердинанду, недавно је прокоментарисао Ивица Дачић, премијер Србије: „Не знам за земљу у којој се споменици подижу окупаторима”.
 
Огласио се и низ историчара, указујући на то да је у научној заједници пре много деценија доказано да Србија не сноси одговорност за Први светски рат, већ да она лежи на империјалним, клерикалним и милитаристичким круговима Аустро-Угарске и Немачке оног времена.
 
Сама идеја да почетак рата буде померен месец дана уназад у прошлост и изједначен са атентатом, а онда симболички и с Видовданом, сведочи не само о пристајању на неку врсту накнадног плаћања империјалних рачуна, него и на неку врсту патологије.
 
Реч није прејака, инспирисао нас је Макс Вебер, који је безмало пре једног века написао да онај ко аустроугарски „ултиматум Србији из 1914. (а тиме и сарајевски атентат) жели да представи као разлог за овај рат, тај је једноставно слабоуман”.
 
За ову тврдњу није много марио Ричард Холбрук, који је у књизи „Пут у Дејтон” написао за Гаврила Принципа да је родоначелник српског национализма и да је његов пуцањ у Сарајеву „изазвао почетак клизања Европе у два светска рата и довео до успона и комунизма и фашизма”.
 
Само дан после Принциповог пуцња, иако без доказа, Аустрија је за атентат одмах оптужила Србију и њену владу, а у Сарајеву је 30. јуна 1914. организован прави погром Срба. Бечка и пештанска штампа покренуле су синхронизовану расистичку и ратнохушкачку кампању застрашујућих размера против Срба и Србије, пошто је овај догађај узет за casus belli против Србије.
 
После извесног времена су се појавиле „бојене књиге” (плаве, жуте, зелене, црвене и беле, збирке француских, руских, енглеских, српских, белгијских и италијанских дипломатских докумената) које сведоче да су Аустро-Угарска и Немачка изазвале Први светски рат, користећи атентат као повод.
 
Савремени дух колонијалне рестаурације настоји, међутим, да давно утврђене чињенице порекне и склони из поља јавности, као што је имермерна спомен-плоча посвећена „Младој Босни”, постављена на месту с кога је Принцип испалио хице у Фердинанда, уклоњена после окупације Југославије 6. априла 1941, да би то исто учиниле и власти Алије Изетбеговића почетком рата у БиХ 1990-их.
 
Настојању да се и тако сакрије чињеница да је Велики рат почео нападом на Србију, сада се придружују и нове форме.
 
У империјалним, клерикалним и милитаристичким круговима Хабзбуршке монархије, амбициозни стратези и официри су прве, наводно „приватне”планове за уништење Србије, оквирно формулисали већ после Берлинског конгреса 1878. године.
 
Аустријска оптужба и позивање на рат против Србије у лето 1914. била је у пуном складу с дугогодишњом политиком аустријске Војне странке – неформалног интересног савеза који сачињавају Генералштаб аустроугарске војске, Хришћанско-социјална партија Карла Луегера, која је билаклерикално крило Римокатоличке цркве и кругови око самог Франца Феринанда.
 
Настављајући се на амбиције обликоване у том интересном склопу, гроф Франц Конрад фон Хозендорф је од 1906,када је постао шеф Генералштаба,непрекидно предлагао да се против Србије поведе тзв. превентивни рат.
 
Војни историчар Хју Стречен наводи 2001. године: „Хозендорф је први пут предложио превентивни рат против Србије 1906, затим је то поновио 1908–1909, потом 1912–1913, у октобру 1913. и мају 1914. Између 1. јануара 1913. и 1. јануара 1914. он је предлагао рат против Србије двадесетпет пута.” Хозендорф је за те планове имао пуну подршку фелдмаршала грофa Хелмута фон Молткеа, шефа Генералштаба немачке војске, једног од водећих припадника Ратне странке немачког Рајха.
 
Приводећи крају овај текст о стварни узроцима Великог рата, навећшу део забелешке настале у мом разговору с Владимиром Дедијером у мају 1989. године.
 
„Пред нама су нови сукоби, буне, ратови и револуције. Велике силе ће немилосрдно настојати да задовоље своје империјалне апетите и да остваре доминацију. Гладне су територија, сировина и јефтине радне снаге, поготово на европском истоку, у Азији и на светском југу. Мали народи и државе тражиће своје место под сунцем, а велики ће од њих тражити да се одрекну свог моралног блага, пре свега борбе за правду и истину. Све ће то подржавати историчари упрегнути у кола дневне политике, којима притиче већа или мања синекура из кесе моћника. Критичка историографија биће на великим искушењима, мораће да води тешку борбу против историјског ревизионизма”.
 
Забележио сам ове речи Владимира Дедијера у време када је он с дубоком узнемиреношћу коментарисао срамотну чињеницу да београдска ревија „Дуга” објављује текст у коме се „пљује на највеће моралне личности у српском народу”, каква је – Гаврило Принцип.
 
Тврдио је да ће бити обновљенеконструкције империјалне политике и „науке”, да су Србија и Срби одговорни за Први светски рат.
 
Помало наивно, запитао сам у том разговору како ће то бити могуће, када је управо Дедијерова књига „Сарајево 1914”, у анкети „Њујорк тајмса” 1984. године, проглашена за књигу године, а он у њој непобитно доказује, позивајући се на небројене архивске изворе, да Србија не сноси одговорност за Први светски рат.
 
„То су рекли озбиљни историчари и други људи, морални и одговорни пред истином. Политику великих сила те две ствари не интересују. Оне би да буду невине у историји. За њих су увек кривци мали народи и државе који се боре за правду, за слободу и независност. Моћни дуго памте и осветнички су расположени”, говорио је Владимир Дедијер.
 
Показује се да је био више него у праву.
 
__________________
 
 
Херој Италије Ђулелмо Обердан
 
Ђулелмо Обердан, италијански иредентиста словеначког порекла (1858–1882), у лето 1878. иступао је против аустроугарске окупације БиХ и избегао служење војске да га не би послали у Босну. Побегао је у Рим и ступио у везу с круговима који су се борили за ослобођење тршћанске регије од Аустрије и њено прикључење Италији.
 
Када је у Трсту 1882. организована прослава 500-годишњице прикључења Трста Аустрији, стигао је и цар Фрањо Јосиф, на кога је Обердан бацио бомбу, али атентат није успео.
 
Осуђен на смрт због велеиздаје, Обердан је обешен 20. децембра 1882. године, а касније у Италији проглашен за мученика за слободу и народног јунака.
 
Тргови и улице носе његово име, а на обележавању 100-годишњице његове смрти 1982, председник италијанског сената Ђовани Спадолини упоредио је Ђулелма Обердана са Исусом Христом.
 
 
Слободан Кљакић
Oбјављено: 09.06.2013



http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/pred-stogodisnjicu-prvog-svetskog-rata/Revizija-proslosti-u-reziji-velikih-sila.sr.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: