Monday, June 10, 2013

Повампирене предрасуде / Povampirene predrasude / "Politika" June 9, 2013

Политика
Др Миле Бјелајац
Oбјављено: 09.06.2013
June 9, 2013

Пред стогодишњицу Првог светског ратa

Др Миле Бјелајац - Foto: D. Chirkov
 
Што се више ближи 100-годишњица од избијања Првог светског рата то су све чешћи нови наслови историјских радова којима издавачи желе да је обележе. За разлику од ранијих годишњица, ову карактерише покушај да се реинтерпретира улога Балкана, посебно Србије, у кључним разлозима избијања рата. Део продукције карактерише покушај намерног склањања у страну већ утврђених чињеница о утицају међуратне политике немачких влада на скидање одговорности за рат по сваку цену. Данас видимо оживљавање тог тренда с печатом постмодерне историографије.
 
Расправе о узроцима, поводима и кривици за Први светски рат имају своју стручну, идеолошку и политичку димензију. Као и многа друга питања од епохалног значаја и ова су делила и још деле историчаре. Расправе одражавају политичку заинтересованост и провоцирају традиционалне токове друштвене (историјске) свести, понекад болно погађајући у средиште културних идентитета.
 
Политичка инструментализација овог питања започета је још током Првог светског рата, а своју посебну димензију добила је уношењем специфичних чланова о ,,кривици за рат” у мировне уговоре у Версају (чл.231) и Сан Жермену (чл.177).
 
Нов приступ ,,Балкану” 1990-их, посебно интерпретације улоге српског фактора, поново су нас вратили у нека времена када се више расправљало о ,,кривици за рат”него о историјском следу ствари и о дубоким коренима глобалних конфронтација које су се у једном историјском моменту претвориле у велики рат.
 
Најпрегнантнији израз тог новог политичког прилагођавања представља говор америчког председника Клинтона у коме је његов састављач написао да су два светска рата започела на Балкану. Поново се на крају 20. века повампирила стара аустроугарска флоскула о ,,нецивилизованом” Балкану где једна ,,цивилизована” велика сила треба да заведе ред. Ако стање и није било толико ,,нецивилизовано”,требало га је таквим представити. Једнако тако су обновљене све предрасуде расистичких корена према Балкану које су култивисане у самој Немачкој.
 
Посебно је присутно једно потпуно неисторично разумевање национализама, идеја слободе и идеја једнакости крајем 19. и почетком 20. века. Одриче се легитимитет традицији борбе за слободу, посебно када се та борба одвија на територијама од посебног интереса некадашњих империја.Данашње тежње за ,хуманим” формама глобализације протежу се на осликавање некадашњих империја као толерантних верских и мултиетничких творевина.
 
Да ли би данас Италијани, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци или Румуни пристали да се читава њихова деветнаестовековна историја, па и она из Првог светског рата, превреднује зарад потреба сила које су два светска рата скинула с позорнице?
 
Дакле, од 2014. године надаље требало би да ,,знамо” да се Босна и Херцеговина 1908. плебисцитом определила да уђе у Аустро-Угарску, да од 1878 ,,није” било локалних устанака против новог окупатора и да у периоду од јануара 1913. до јуна 1914. начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Хецендорф ,,није” 24 пута тражио да се Србија нападне и да се Монархија потврди као велика сила и предупреди своје расуло.
 
Требало би да заборавимо или избришемо чињеницу да је немачки начелник Генералштаба Молтке млађи, опседнут руском опасношћу, жудео за превентивним ратом којим се успоставља немачка доминација на континенту. Треба заборавити да је амерички историчар мађарског порекла Иштван Деак у својој капиталној студији утврдио да је после 1848. још једино ка-унд-каармија држала царевину на окупу.
 
Уместо тога, треба да слику стања у Хрватској поистоветимо с политиком франковаца, да заборавимо покрете Италијана, Чеха и Словака, Пољака и Румуна, а да улогу труле воћке у корпи зрелих јабука припишемо не Србима поданицима Монархије него Београду који их је кварио својом мегаломанијом, а они, сироти, политички неосвешћени како им прави историјски интереси леже у Бечу и Пешти, кренуше да следе ,,Пијемонт”, ,,Балкан”, ,,Одјек”, ,,Црну руку”, ,,Народну одбрану”.
 
Мораћемо да „научимо” да је Србија насилно окупирала Војводину. Мораћемо много да ,,учимо” и ,,научимо”.
 
Мораћемо да се извињавамо за све фрустрације које су нанесене поразима из 1914. и пробојем Солунског фронта, стварањем Југославије, громогласно поздрављене у своје време.
 
Остаје да сачекамо да ли ће се и данашња Француска још једном извињавати, као што је то морала у јануару 1913. године, за писање својих новина,,Пари-Миди”, које су донеле текстове новинара Мориса Валета који је у броју од 1. и 2. јануара 1913. без устезања поручио: ,,Да ли анархиста који би убио аустријског надвојводу–наследника не би свет поштедео река крви и суза”.
 
Читаоци су навикли да из пера овог писца читају умерене изразе и формулације и у најтежим временима. Али, изгледа, дошао је онај тренутак када се још једино крајњим карикирањем може указати на апсурд до кога смо стигли.
 
 
*Научни саветник Института за савремену историју Србије
 
 
Др Миле Бјелајац
Oбјављено: 09.06.2013
June 9, 2013
 
 
 
 
*****
 
Politika
Dr. Mile Bjelajac
Objavljeno: 09.06.2013
June 9, 2013
 
 
 
Povampirene predrasude
 
Dr Mile Bjelajac
 
Što se više bliži 100-godišnjica od izbijanja Prvog svetskog rata to su sve češći novi naslovi istorijskih radova kojima izdavači žele da je obeleže. Za razliku od ranijih godišnjica, ovu karakteriše pokušaj da se reinterpretira uloga Balkana, posebno Srbije, u ključnim razlozima izbijanja rata. Deo produkcije karakteriše pokušaj namernog sklanjanja u stranu već utvrđenih činjenica o uticaju međuratne politike nemačkih vlada na skidanje odgovornosti za rat po svaku cenu. Danas vidimo oživljavanje tog trenda s pečatom postmoderne istoriografije.
 
Rasprave o uzrocima, povodima i krivici za Prvi svetski rat imaju svoju stručnu, ideološku i političku dimenziju. Kao i mnoga druga pitanja od epohalnog značaja i ova su delila i još dele istoričare. Rasprave odražavaju političku zainteresovanost i provociraju tradicionalne tokove društvene (istorijske) svesti, ponekad bolno pogađajući u središte kulturnih identiteta.
 
Politička instrumentalizacija ovog pitanja započeta je još tokom Prvog svetskog rata, a svoju posebnu dimenziju dobila je unošenjem specifičnih članova o ,,krivici za rat” u mirovne ugovore u Versaju (čl.231) i San Žermenu (čl.177).
 
Nov pristup ,,Balkanu” 1990-ih, posebno interpretacije uloge srpskog faktora, ponovo su nas vratili u neka vremena kada se više raspravljalo o ,,krivici za rat”nego o istorijskom sledu stvari i o dubokim korenima globalnih konfrontacija koje su se u jednom istorijskom momentu pretvorile u veliki rat.
 
Najpregnantniji izraz tog novog političkog prilagođavanja predstavlja govor američkog predsednika Klintona u kome je njegov sastavljač napisao da su dva svetska rata započela na Balkanu. Ponovo se na kraju 20. veka povampirila stara austrougarska floskula o ,,necivilizovanom” Balkanu gde jedna ,,civilizovana” velika sila treba da zavede red. Ako stanje i nije bilo toliko ,,necivilizovano”, trebalo ga je takvim predstaviti. Jednako tako su obnovljene sve predrasude rasističkih korena prema Balkanu koje su kultivisane u samoj Nemačkoj.
 
Posebno je prisutno jedno potpuno neistorično razumevanje nacionalizama, ideja slobode i ideja jednakosti krajem 19. i početkom 20. veka. Odriče se legitimitet tradiciji borbe za slobodu, posebno kada se ta borba odvija na teritorijama od posebnog interesa nekadašnjih imperija.Današnje težnje za ,humanim” formama globalizacije protežu se na oslikavanje nekadašnjih imperija kao tolerantnih verskih i multietničkih tvorevina.
 
Da li bi danas Italijani, Mađari, Česi, Slovaci, Poljaci ili Rumuni pristali da se čitava njihova devetnaestovekovna istorija, pa i ona iz Prvog svetskog rata, prevrednuje zarad potreba sila koje su dva svetska rata skinula s pozornice?
 
Dakle, od 2014. godine nadalje trebalo bi da ,,znamo” da se Bosna i Hercegovina 1908. plebiscitom opredelila da uđe u Austro-Ugarsku, da od 1878 ,,nije” bilo lokalnih ustanaka protiv novog okupatora i da u periodu od januara 1913. do juna 1914. načelnik austrougarskog Generalštaba Konrad fon Hecendorf ,,nije” 24 puta tražio da se Srbija napadne i da se Monarhija potvrdi kao velika sila i predupredi svoje rasulo.
 
Trebalo bi da zaboravimo ili izbrišemo činjenicu da je nemački načelnik Generalštaba Moltke mlađi, opsednut ruskom opasnošću, žudeo za preventivnim ratom kojim se uspostavlja nemačka dominacija na kontinentu. Treba zaboraviti da je američki istoričar mađarskog porekla Ištvan Deak u svojoj kapitalnoj studiji utvrdio da je posle 1848. još jedino ka-und-kaarmija držala carevinu na okupu.
 
Umesto toga, treba da sliku stanja u Hrvatskoj poistovetimo s politikom frankovaca, da zaboravimo pokrete Italijana, Čeha i Slovaka, Poljaka i Rumuna, a da ulogu trule voćke u korpi zrelih jabuka pripišemo ne Srbima podanicima Monarhije nego Beogradu koji ih je kvario svojom megalomanijom, a oni, siroti, politički neosvešćeni kako im pravi istorijski interesi leže u Beču i Pešti, krenuše da slede ,,Pijemont”, ,,Balkan”, ,,Odjek”, ,,Crnu ruku”, ,,Narodnu odbranu”.
 
Moraćemo da „naučimo” da je Srbija nasilno okupirala Vojvodinu. Moraćemo mnogo da ,,učimo” i ,,naučimo”.
 
Moraćemo da se izvinjavamo za sve frustracije koje su nanesene porazima iz 1914. i probojem Solunskog fronta, stvaranjem Jugoslavije, gromoglasno pozdravljene u svoje vreme.
 
Ostaje da sačekamo da li će se i današnja Francuska još jednom izvinjavati, kao što je to morala u januaru 1913. godine, za pisanje svojih novina,,Pari-Midi”, koje su donele tekstove novinara Morisa Valeta koji je u broju od 1. i 2. januara 1913. bez ustezanja poručio: ,,Da li anarhista koji bi ubio austrijskog nadvojvodu–naslednika ne bi svet poštedeo reka krvi i suza”.
 
Čitaoci su navikli da iz pera ovog pisca čitaju umerene izraze i formulacije i u najtežim vremenima. Ali, izgleda, došao je onaj trenutak kada se još jedino krajnjim karikiranjem može ukazati na apsurd do koga smo stigli.
 
 
*Naučni savetnik Instituta za savremenu istoriju Srbije
 
 
Dr Mile Bjelajac
Objavljeno: 09.06.2013
June 9, 2013
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
 
*****
 

No comments: