Monday, June 10, 2013

Врли нови свет захтева нову историографију / Vrli novi svet zahteva novu istoriografiju / "Politika" June 9, 2013

Политика
Др Милош Ковић
Oбјављено: 09.06.2013
June 9, 2013


Пред стогодишњицу Првог светског рата

Др Милош Ковић - Foto: T. Janjich 
 
У Србији скоро да нема породице која у Првом светском рату није изгубила неку мушку главу. Данас, међутим, уочи стогодишњице почетка Великог рата, како је у свом времену називан,уместо да се спремамо да, бар са оноликом посвећеношћу с којом по гробљима обележавамо задушнице, одамо пошту својим јуначким и страдалничким прецима,ми сеупорно преиспитујемо и питамо шта о њима, о Гаврилу Принципу и Николи Пашићу, данас мисли„Европа”. Те митске представе из српских колективних фантазија – „Европска унија”, „Запад”, „Европа”– баш као некада виле и караконџуле,не обитавају у сфери рационалних промишљања и дебата унутар нације као заједнице грађана, него у збуњеној машти систематски кажњаване и понижаване поданичке гомиле. С некаквом чудном, малограђанском нелагодношћу наша јавност знатижељноишчекује да чује какве то нове, саблажњиве „истине” о Првом светском рату и улози Срба у њему имају данам саопште уважени историчари из белог света.
 
Акомало размислимо, разумећемо да ипак не би требало да се жестимо зато што достигнућаданашњих историчара са Запада у свему не одговарају „истинама” из наших уџбеника историје, писаних у неким давним, прохујалим временима. То, међутим, не значи да данас није на делу темељна ревизија историје Првог светског рата. Срби су само мањи део те приче. Врли нови свет захтева нову историографију.
 
Почевши од уједињења Немачке и пропасти Совјетског Савеза, сведоци смопоништавања свих кључних последица Првог светског рата и коначног урушавања версајског система. Нема више Чехословачке и Југославије, мултиетничких држава формираних да би сузбијале моћ Немачкеи Совјетског Савеза. Полако, али сигурно, Немачка и државе њених тадашњих (и данашњих?) савезника преузимају главну реч у ЕУ.Уз све то, Срби су се, у ратовима из деведесетих година прошлог века, нашли на „погрешној страни”. Пораженима се не одузимају само суверенитет и територије, него им се утискује и жиг кривице.
 
У европској историографији се, уосталом, већ постепено прелази од политички коректног изједначавања кривице обе стране ка упирању прстом не само на Србију, него и наглавне чланице Антанте, као главне изазиваче рата. Такви су, на пример, закључци најновије књиге професора с Кембриџа, Кристофера Кларка(„Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914”).
 
Када је о Србима реч, Кларкнас у својој књизи, поред осталог, уверавада се после Сребренице мора другачије размишљати о српском национализму из 1914; Сарајевски атентат Кларкпореди с нападом на амерички Светски трговински центар 11. септембра 2001, а Пашићеву Србију из 1914. са Асадовом Сиријом из наших дана.
 
На државницима је да разумеју суштинске промене у међународним односима, а на историчарима да трезвено размењују аргументе и доказе. Сада и овде је, чини се, важније да сеупитамокакве су то идеје водиле Србе1914, него даувређено набрајамо имена и неподопштине данашњих „ревизиониста” историје Првог светског рата. Бар када се говори отадашњим водећим припадницима српскихуправљачкихелита, о вођи радикала Николи Пашићу, прваку самосталаца Љуби Стојановићу, вођи напредњака Стојану Новаковићу, или првим људима либерала Војиславу Вељковићу иСтојану Рибарцу, који су о томе оставили јасне трагове.
 
Упркос свим њиховим међусобним разликама, реч је о врло свесној и артикулисаној одлуци да се сачувасопствена, муком стечена, национална држава, да се не дозволи да у великим, суседним империјама Срби буду поново третирани као људи другог реда, као предмет националне асимилације. Свесни плебејског, устаничког порекла српске државе, у отпору пред хабзбуршким, средњовековнимпринципом „Божјег суверенитета” позивали су се на револуционарни „народни суверенитет”; супротстављајући се држави заснованој на верској припадности и неограниченој власти владара, позивали су се на демократију, владавину права и, како се тада говорило, „човечанска права”.
 
Веровали су да ти принципи омогућавају сваком грађанину, сваком припаднику нације, без обзира на верско или социјално порекло, да сачува достојанство и самосвест. Демократију су, коначно, тумачили и као право сваке, па и бројно најмање нације да сачува своје право да самостално и слободно, без самопроглашених, страних тутора, или сопствених тирана, доноси одлуке о сопственој судбини.
 
Зато у Србији, гле чуда, није било ниједне значајне политичке странке спремне да прихвати позиве из кругова око Франца Фердинандаи британског публицисте Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, да се Србија добровољно припоји„развијенијој”, „културнијој”, „уређенијој” Аустро-Угарској.
 
Јошје необичније било то што су тадашњи водећисрпски интелектуалци, школовани на најпрестижнијим универзитетима Запада, од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића, суочени с непријатељством или равнодушношћу великих сила са Запада, заговарали окретање Србије ка – Русији.
 
Крајње је време да се запитамо: да ли би нас ови људи признали за своје потомке?
 
 
*Доцент Филозофског факултета у Београду
 
 
Др. Милош Ковић
Oбјављено: 09.06.2013
 
 
 
 
*****
 
Pred stogodišnjicu Prvog svetskog rata
 
Vrli novi svet zahteva novu istoriografiju
 
Dr Miloš Ković
 
U Srbiji skoro da nema porodice koja u Prvom svetskom ratu nije izgubila neku mušku glavu. Danas, međutim, uoči stogodišnjice početka Velikog rata, kako je u svom vremenu nazivan,umesto da se spremamo da, bar sa onolikom posvećenošću s kojom po grobljima obeležavamo zadušnice, odamo poštu svojim junačkim i stradalničkim precima,mi seuporno preispitujemo i pitamo šta o njima, o Gavrilu Principu i Nikoli Pašiću, danas misli„Evropa”. Te mitske predstave iz srpskih kolektivnih fantazija – „Evropska unija”, „Zapad”, „Evropa”– baš kao nekada vile i karakondžule,ne obitavaju u sferi racionalnih promišljanja i debata unutar nacije kao zajednice građana, nego u zbunjenoj mašti sistematski kažnjavane i ponižavane podaničke gomile. S nekakvom čudnom, malograđanskom nelagodnošću naša javnost znatiželjnoiščekuje da čuje kakve to nove, sablažnjive „istine” o Prvom svetskom ratu i ulozi Srba u njemu imaju danam saopšte uvaženi istoričari iz belog sveta.
 
Akomalo razmislimo, razumećemo da ipak ne bi trebalo da se žestimo zato što dostignućadanašnjih istoričara sa Zapada u svemu ne odgovaraju „istinama” iz naših udžbenika istorije, pisanih u nekim davnim, prohujalim vremenima. To, međutim, ne znači da danas nije na delu temeljna revizija istorije Prvog svetskog rata. Srbi su samo manji deo te priče. Vrli novi svet zahteva novu istoriografiju.
 
Počevši od ujedinjenja Nemačke i propasti Sovjetskog Saveza, svedoci smoponištavanja svih ključnih posledica Prvog svetskog rata i konačnog urušavanja versajskog sistema. Nema više Čehoslovačke i Jugoslavije, multietničkih država formiranih da bi suzbijale moć Nemačkei Sovjetskog Saveza. Polako, ali sigurno, Nemačka i države njenih tadašnjih (i današnjih?) saveznika preuzimaju glavnu reč u EU.Uz sve to, Srbi su se, u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, našli na „pogrešnoj strani”. Poraženima se ne oduzimaju samo suverenitet i teritorije, nego im se utiskuje i žig krivice.
 
U evropskoj istoriografiji se, uostalom, već postepeno prelazi od politički korektnog izjednačavanja krivice obe strane ka upiranju prstom ne samo na Srbiju, nego i naglavne članice Antante, kao glavne izazivače rata. Takvi su, na primer, zaključci najnovije knjige profesora s Kembridža, Kristofera Klarka(„Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914”).
 
Kada je o Srbima reč, Klarknas u svojoj knjizi, pored ostalog, uveravada se posle Srebrenice mora drugačije razmišljati o srpskom nacionalizmu iz 1914; Sarajevski atentat Klarkporedi s napadom na američki Svetski trgovinski centar 11. septembra 2001, a Pašićevu Srbiju iz 1914. sa Asadovom Sirijom iz naših dana.
 
Na državnicima je da razumeju suštinske promene u međunarodnim odnosima, a na istoričarima da trezveno razmenjuju argumente i dokaze. Sada i ovde je, čini se, važnije da seupitamokakve su to ideje vodile Srbe1914, nego dauvređeno nabrajamo imena i nepodopštine današnjih „revizionista” istorije Prvog svetskog rata. Bar kada se govori otadašnjim vodećim pripadnicima srpskihupravljačkihelita, o vođi radikala Nikoli Pašiću, prvaku samostalaca Ljubi Stojanoviću, vođi naprednjaka Stojanu Novakoviću, ili prvim ljudima liberala Vojislavu Veljkoviću iStojanu Ribarcu, koji su o tome ostavili jasne tragove.
 
Uprkos svim njihovim međusobnim razlikama, reč je o vrlo svesnoj i artikulisanoj odluci da se sačuvasopstvena, mukom stečena, nacionalna država, da se ne dozvoli da u velikim, susednim imperijama Srbi budu ponovo tretirani kao ljudi drugog reda, kao predmet nacionalne asimilacije. Svesni plebejskog, ustaničkog porekla srpske države, u otporu pred habzburškim, srednjovekovnimprincipom „Božjeg suvereniteta” pozivali su se na revolucionarni „narodni suverenitet”; suprotstavljajući se državi zasnovanoj na verskoj pripadnosti i neograničenoj vlasti vladara, pozivali su se na demokratiju, vladavinu prava i, kako se tada govorilo, „čovečanska prava”.
 
Verovali su da ti principi omogućavaju svakom građaninu, svakom pripadniku nacije, bez obzira na versko ili socijalno poreklo, da sačuva dostojanstvo i samosvest. Demokratiju su, konačno, tumačili i kao pravo svake, pa i brojno najmanje nacije da sačuva svoje pravo da samostalno i slobodno, bez samoproglašenih, stranih tutora, ili sopstvenih tirana, donosi odluke o sopstvenoj sudbini.

Zato u Srbiji, gle čuda, nije bilo nijedne značajne političke stranke spremne da prihvati pozive iz krugova oko Franca Ferdinandai britanskog publiciste Roberta Vilijama Siton-Votsona, da se Srbija dobrovoljno pripoji„razvijenijoj”, „kulturnijoj”, „uređenijoj” Austro-Ugarskoj.

Jošje neobičnije bilo to što su tadašnji vodećisrpski intelektualci, školovani na najprestižnijim univerzitetima Zapada, od socijaliste-radikala i frankofila Jovana Skerlića, do konzervativnog liberala i anglofila Slobodana Jovanovića, suočeni s neprijateljstvom ili ravnodušnošću velikih sila sa Zapada, zagovarali okretanje Srbije ka – Rusiji.

Krajnje je vreme da se zapitamo: da li bi nas ovi ljudi priznali za svoje potomke?


*Docent Filozofskog fakulteta u Beogradu


Dr Miloš Ković
Objavljeno: 09.06.2013
June 9, 2013


http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/pred-stogodisnjicu-prvog-svetskog-rata/Vrli-novi-svet-zahteva-novu-istoriografiju.lt.html



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

 

No comments: