Saturday, September 14, 2013

Пробој Солунског фронта 1918 / Илија Петровић September 14, 2013


Васељенска ТВ
Илија Петровић
14. септембар 2013.


Илија Петровић (Фото: ilijapetrovic)
 
 
Пробој Солунског фронта 1918 

Српска војска током 1916

На самом почетку 1916. године, по изгону из Србије, српске државне институције задржале су се на Крфу, одакле се, тако се сматрало на српској страни, могло лакше утицати на војна и политичка збивања.

Са своје стране, Французи су предлагали српској влади да се смести негде у Француској, што је одмах било одбијено. Срби су сматрали да ће њихов политички утицај са Крфа увек бити вреднији за српску ствар него што се то може остварити са лагодне удаљености на француском југу. Оправданост такве логике показала се већ у расправи на савезничкој војној конференцији у Шантијију, у Француској, 20. фебруара, када је кључно питање било да ли Солунски фронт треба распустити и војскама са њега, укључујући и српску, ојачати западни фронт.

Наравно, Енглези су били заинтересовани за такву варијанту, док су Италијани заступали став да српску војску треба задржати код Валоне “ради кооперације са талијанским трупама”. За француског генерала Жозефа Жофра (1852-1931) проблем је био у недостатку транспортних средстава за превоз војске на западни фронт, а Руси су вредност Солунског фронта видели у евентуалном премештању немачких трупа на западни фронт и истовременом слабљењу непријатељских снага на балканском ратишту.

Увиђајући да би ово питање могло бити решено против српских интереса, ђенерал Пешић Пешић (1871-1944) максимално се заложио да своје саговорнике убеди у огромну важност Солунског фронта: “Са њега се најлакше и најбрже може овладати комуникацијом Берлин – Цариград. Одатле се најосетније може грозити Аустрији. У свакоме случају, присуство солунске војске задржаваће знатне непријатељске трупе, које би биле употребљене на западни или источни фронт. У политичком погледу напуштање солунскога фронта имало би јаког утицаја на Грчку и Румунију и може се тврдити, да би ове земље биле изгубљене као савезници за Антанту. Зато Солунску Војску треба појачати и оспособити је што пре за успешну офанзиву на север” (Петар Пешић, Солунски фронт, Београд 1921, 14-15).

Сви српски разлози били су прихваћени, те је договорено да се српска војска, пошто се потпуно опорави, опреми и наоружа, пребаци у Солун, да се у што краћем року припреми општа савезничка офанзива и да се француске и енглеске трупе припреме за планински рат. “На тај начин, после велике борбе, успело се: да се одржи солунски фронт, и тиме је постављена основа за наш даљи рад у циљу Ослобођења Србије и Уједињења нашег народа” (Исто, 15).

На реорганизацију српске војске чекало се свега седам дана. Указом од 27. фебруара 1916. године формиране су три армије са по две дивизије старих имена: Моравска и Вардарска; Шумадијска и Тимочка; Дринска и Дунавска и Коњичка дивизија. Укупна јачина тако преформиране војске износила је 6.025 официра и 124.190 војника (Vojna enciklopedija knjiga 9, drugo izdanje, Beograd 1975, 313), односно 7.025 официра и 129.190 војника и подофицира (Vojna enciklopedija knjiga 8, drugo izdanje, Beograd 1974, 784), уз узгредну напомену да су коњи и мазге, за разлику од 6.000 мање или више “обрачунатих” људи, и у једном и у другом извору пописани без грешке. Херцеговачки, бокељски и црногорски добровољци укључени су у састав Друге армије (Андреј Митровић, У Светском рату, Историја српског народа VI-2, Београд 1983, 113) и, само захваљујући чињеници да су од Црне Горе до Крфа стигли “на реверс”, то су једини добровољци о којима је остао траг у српској војсци на дан њене реорганизације.

Сви остали добровољци, и они који су преживели арбанашку Голготу, и они који су се српској војсци прикључивали кроз Црну Гору или до Драча и Крфа, без икаквог увида црногорске владе у тај чин, били су разбацани по свим јединицама новостворених армија. Само се посредно може закључити да је у Дринској дивизији, на дан реорганизације српске војске, постојао Добровољачки одред под командом Војводе Вука, јачине око 1.500 војника (Vojna enciklopedija knjiga 8, drugo izdanje, Beograd 1974, 784; Pero Slijepčević, Naši dobrovoljci u Svetskome ratu, Zagreb 19256, 14), и да је то прва српска јединица која је 22. маја 1916. године приспела на Солунски фронт.

Било како му било, одморена и преформирана српска војска добила је француско наоружање и опрему и оцењена као спремна за борбу. “Начин на који је ће она бити укључена у ратне операције није био значајан само с војне тачке гледишта него много више с политичке. Наиме, српски меродавни фактори су тачно оценили да се њихова војска мора борити и као целина и као посебна група армија, да зато мора на Солунском фронту добити свој одсек операција и да, у оквирима општих планова Савезничке команде у Солуну, има самостално командовање. Смисао овог захтева био је у томе да Србија као самосталан војни чинилац обезбеди себи то да представља посебну политичку чињеницу” (А. Митровић, Наведени рад, 280).

Припреме за пробој

Изузимајући податак да је српска војска за скоро две и по године ратовања тамо изгубила око четрдесет хиљада људи (193, 202), збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на самој половини септембра 1918. године, нису интересантна за ову причу. Био је то период рововске борбе, у којој се зараћене стране готово и нису померале, због чега је Жорж Клемансо (1841-1929), председник француске владе од децембра 1917. до друге половине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.

Ипак се нешто померало:

- децембра 1917, на место генерала Мориса Сараја (1856-1929) дошао је генерал Мари-Луј Адолф Гијома (1863-1940);

- крајем марта 1918, за главног команданта свих савезничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929);

- средином јуна 1918, због неслагања с војничком логиком коју је испољавао генерал Гијома, начелник српске Врховне команде ђенерал Петар Бојовић (1858-1945) заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем (1855-1921), дотадашњим командантом Прве српске армије;

- само четири дана раније, генерал Гијома враћен је у Француску, а на његово место стао је генерал Луј Франше д’Епере (1856-1942), будући почасни војвода српске војске. Овај одлучни и енергични војни командант, који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама (Немачкој, Аустроугарској, Турској и Бугарској) најлакше дошло главе на балканском ратишту, издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку да се крене у пробој Солунског фронта.

И поред тога, Савезници још нису били начисто како треба кренути у пробој. Енглези су сматрали да је тај фронт ипак периферног значаја, а могуће операције биле би локалног значаја и уско ограничених циљева; они су били спремни да своје ефективе повећају ни за једног човека изнад до тада распоређених 120.000 војника, утолико пре што је председник енглеске владе Артур Лојд Џорџ (1863-1945) изјављивао да његова влада нема било каквих обавеза према Србији.

Италијани су такође били за локалне акције, јер су ионако већ држали половину Арбаније, а због оне друге половине нису желели да војно и политички пренагљују. Они су, тако, одбили захтев маршала Фоша, с почетка августа, да предузму офанзиву на свом делу фронта, али су зато настојали да од Американаца добију помоћ од 300.000 војника за намеравану офанзиву с пролећа 1919. године. Иако су председник Клемансо и маршал Фош, у потајном договору са српском владом, наговарали Енглезе и Талијане да барем помогну у побољшању оперативно-тактичког положаја српске војске и олакшају њено снабдевање, они су то одмах одбили. Главни командант ових других, маршал Армандо Дијац (1861-1928), поручује да “не намеравамо да повећавамо снаге у Македонији ни за једног човека, ни за једну пушку”, савезничким снагама одбија да да пролаз преко своје ратне зоне, а његова земља, под изговором “да не би јачала српску војску”, систематски онемогућује настојања велике групе од око 25.000 српских добровољаца смештених по италијанским заробљеничким логорима, да иду на Солунски фронт. У складу са већ поменутим ставовима енглеске владе, један њен званичник изјављује у Парламенту да би боље било “придобити Бугарску територијалним понудама (на рачун Србије, наравно – ИП), него се упустити у ризик једне битке”.

Упркос свему, Клемансо 10. септембра шаље телеграфску поруку свом генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико савезничких. Српска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра он је одредио време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана после њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да са таквим распоредом треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.

Због тога што је таква стратегија остављала бокове српских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно; генерал Франше д’Епере није имао избора, будући да је из Лондона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допустити да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Српска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи” Србији, нарочито од опасности да Бугарима буде понуђен сепаратни мир на рачун српских територија. Ипак, охрабрујуће је могла да делује порука француског министра спољних послова Стефана Пишона (1857-1933) да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру започело је оно што се стручно зове артиљеријска припрема. “На наше линије срушио се ураган од челика”, записао је тада један немачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део бугарских и немачких ровова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбу, шест српских дивизија и две колонијалне француске направиле су пролаз широк 14 километара.

Симболика

Тек подсећања ради на симболику левог и десног (лево је смер према паклу, десно према рају), казујемо овде да, и поред тога што војно стројево правило предвиђа да се војнички марш почиње левом ногом, у српској народној свести очуван је сасвим друкчији однос према томе. Тако, на пример, 15. септембра 1918. године, у тренуцима док се српска војска припремала да крене у пробој Солунског фронта, мајор Рајко Јеремић обраћа се својим војницима: “Јунаци, куцнуо је час да и ми пођемо својој отаџбини и да протерамо непријатеља из ње. Све што можете са собом понесите, а што не можете, ви спакујте у ранац па ће наша позадина покупити, а ви на знак моје пиштаљке… будите спремни на јуриш. Прекрстите се и десном ногом крените” (Миодраг Јаћимовић, Слово ратниково : Дневници војника сељака 1912-1918, Чачак 1980, 71).

Продор савезничких војсака

Српски и француски продор није премного узнемирио Бугаре, ни оне ушанчене ни оне у позадини, јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

За два дана фронт је пробијен на укупно 25 километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Немаца.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци; мада је продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Србе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије које су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ другог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз проширен на четрдесет километара.

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски команданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку српске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.

Иако је генерал Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту прилику дотадашње српске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачуна на савезничку помоћ, те од војводе Степе Степановића (1856-1929), команданта Друге армије, и пуковника Ђорђа Ђорђевића Гроса (1863-1935), команданта Коњичке дивизије, тражи да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује српској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”.

Српска војска се већ тада налазила целих педесет километара у непријатељској позадини.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњске снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант фон Штојбен да се Бугари повлаче у пуном расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “постоји могућност да велики део снага буде приморан на капитулацију”.

Током наредна два дана српска Друга армија прегазила је Вардар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “нову линију одбране”, признајући да су “били учињени натчовечански напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 километара од Софије.

Напредовање, упркос свему

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија као да почиње с успоравањем својих операција, саветујући, нарочито Србима, да “непријатеља држе под претњом напада”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана наступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и даље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

Генерал Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да српске трупе не улазе у Бугарску; тај услов постављен је из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине бугарског окупатора по Српској Земљи, за које се, као “благи узорак”, може узети извештај Василија Трбића, истакнутог српског четника уочи и за време ослободилачких ратова 1912-1918, у коме пише о свом боравку током августа 1916. године у околини Скопља, Прилепа, Велеса, Кавадараца, Кичева, Тетова и Гостивара, а по задатку добијеном од српске Врховне команде и савезничке команде на Солунском фронту:

“У Прилепској, Велешкој и Кичевској околини убијено је преко 2000 душа, већином жена и деце. Читаве хајке дизале су се на незаштићен народ и убијали и пљачкали, безчастили све до 1. фебруара прошле године. Има више од хиљаду примера, где су бугарски војници силовали девојчице од 10 година старости и небројени примери, где су поједини командири чета батаљона, при уласку у село саопштавали војницима, да су те вечери све женске од 10 год па навише њихове, докле је војска у селу. Нисам наишао на један пример, да се неки бугарски официр одвајао и да је узимао народ у заштиту. У свим неваљалствима, сви су били солидарни”.

И навешћемо само један исечак из сведочења др Арчибалда Рајса (1875-1929) о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузимају свештеници”.

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду за “промену заставе”, али кад је 29. септембра Бугарска потписала акт о капитулацији, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су предуге колоне заробљених бугарских војника, а др Рајс могао је забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Вилхелм II Хоенцолерн (1859-1941) телеграфисао је бугарском краљу Фердинанду I Кобургу (1861-1927), свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлучило је исход рата. Срамота!”

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и председник енглеске владе Лојд Џорџ: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала она на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни ударац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена, јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на војном и дипломатском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за присилни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени операцијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они исти Енглези који су обећавали да тамо неће послати више ниједног војника. Слично су поступили и Италијани, који су, не рачунајући више с Американцима, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју дивизију.

За то време Прва армија Петра Бојовића, тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду; њу су пратиле српска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Жуиноа Гамбете. Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Епере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео отворен пут ка Бечу.

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, слабе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од двадесет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од устаника који су се угнездили на литицама и који су били немилосрдни”.

Са гледишта генерала Д’Епереа, такво напредовање српске војске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите даље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. Наравно, било је разлога за такав страх, јер је српска Прва армија од осталих српских јединица била удаљена двеста километара, а од савезника и целих осамдесет километара више.

“Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник, додајући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допремани из већ предалеке позадине, из Солуна, авионом и из њега избацивани падобраном.

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије превалили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије прелазиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, српске војнике чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке армије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и војнику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроугарске Монархије”. Био је то узалудан позив, јер је Први пешадијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немачких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

Напредовање српске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Мада је у међувремену генерал Франше д’Епере наредио српској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војвода Бојовић и војвода Мишић мислили су друкчије, тако да је Прва српска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу седамсто километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 минута.


http://www.vaseljenska.com/misljenja/proboj-solunskog-fronta/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: