Sunday, September 15, 2013

СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА - Победа српске војске задивила свет / "Дан Ветерана - Видовдан" September 14, 2013


Дан Ветерана - Видовдан
Cубота, 14. септембар 2013.


Победа српске војске задивила свет



Тачно пре 95 година, на данашњи дан, у зору, француски генерал Франш Д' Епере наредио је да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Ова невиђена офанзива и дан-данас се изучава на многим војним академијама широм света, као блистави пример једне велике победе.

У 5.30 часова [Septembar 15, 1918], после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије започеле су напад. Српска војска незадрживо је кренула у отаџбину!

Савезничке трупе у чуду су посматрале невероватно продирање српских војника. Како су савезници сведочили, често су имали потешкоћа да на моторним возилима сустигну српске борце који су - јуришали пешице!

Србија је после четири године невиђених мука и патњи - поново слободна!

Све је, заправо, почело три године раније.

Солунски фронт настао је као покушај савезника (после многих калкулација, тактизирања и одуговлачења) да помогну Србији у јесен 1915. године против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

Али, експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а била је и отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој. На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струма, у коме су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве предвођене Србијом у септембру 1918. године, која је резултирала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Аустроугарска је напала Србију у августу 1914. године, али није успела да савлада српски отпор. После уласка у рат Отоманског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске. Ова земља је заузимала стратешки положај на боку Србије, а њена интервенција, веровало се, на било којој од страна одлучујуће би пореметила равнотежу. Док су савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила била су много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је Бугарска тражила. После пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915. године је започео мобилизацију за рат.


СРБИ ИДУ КАО ОЛУЈА

Маршал Франш Д' Епереа у извештају француској влади при пробоју Солунског фронта написао је, између осталог, да се операције морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја - напред.

У новом извештају послатом својој влади крајем октобра 1918. године маршал Д ‘Епере констатује: То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...


РЕАКЦИЈЕ ПРОТИВНИКА

После велике победе српске војске, крајем септембра 1918. године, бугарски краљ Фердинад је рекао: Ово је крај свих нас... Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство почетком октобра исте године.

Неколико дана раније, немачки цар Виљем Други је у телеграму упућеном бугарском краљу Фердинанду, октобра 1918. године написао: Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. СРАМОТА!



НАПРЕД У ОТАЏБИНУ

Заповест војводе Живојина Мишића српској војсци за пробој Солунског фронта од 13. септембра 1918. године била је кратка и јасна:

- Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом, јунаци напред у отаџбину!

Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ипак су је оставиле на цедилу и ништа нису урадиле све док није било прекасно.

Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у Солун. Делимични разлог за ово одлагање била су сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату. Према Србији су кренуле Бугарска, Немачка и Аустроугарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустроугари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна - њена главна војска на северу земље била би или окружена и приморана на предају или би морала да се повуче.

Војвода Радомир Путник наредио је повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Србија је готово опустела! Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. С војском и народом повлачио се и већ остарели краљ Петар Карађорђевић. По цичи зими, кроз снег и лед, наши војници и цивили повлачили су се кроз беспућа Албаније. Измучени, изгладнели, слабо одевени имали су против себе још једног подмуклог противника - становништво Албаније. Где год су могли, Арбанаси су мучки, с леђа, нападали и убијали наш народ. На овом страшном путу страдало је више хиљада Срба.

Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва, а већина је отишла на Крф, пре него што су послати за Солун. Војвода Путник је због болести морао бити ношен током целог повлачења и умро је у болници у Ници (Француска) 1917. Године.

Српска војска (сада под командом генерала Петра Бојовића), после одмора и опоравка на Крфу, француским бродовима пребачена је на Солунски фронт. Тада су и савезничке снаге биле врло велике, а коначно су имале и грчку војску на својој страни. Међутим, и Бугарска је повећала бројност своје војске током 1917. године и у погледу укупног броја војника две стране су биле приближно једнаке. Али, ратна срећа сада је била на страни савезника. У погледу морала две стране су биле потпуно различите. Савезници, које је поносито предводила Србија, били су уверени у своју скору победу, док су бугарски војници увидели да је и овај рат за њих изгубљен - Отоманско царство је било пред колапсом, влада Аустроугарске је била у хаосу, а некада моћна немачка војска је поражена на Западном фронту.

У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на широком и дугачком Солунском фронту. Крајем децембра 1917. године постављен је командант савезничких војска на солунском фронту, француски генерал Гијома. По пријему дужности он је од српске Врховне команде тражио да прошири фронт своје војске, али начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић није се сложио са тим и тражио је да се српски фронт још више скрати. Као резултат ових несугласица дошло је до промена - на место генерала Гијома, дошао је генерал Франш Д' Епере, а на место генерала Бојовића војвода Живојин Мишић чију је Прву армију примио генерал Бојовић. Врховну команду над целом савезничком војском имао је генерал Д' Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра Карађорђевића и војвода Мишић.

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

 

СОЛУНЦИ


 
 
 

 

 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 

*****
 

No comments: