Sunday, November 3, 2013

95 година од ослобођења Београда у Првом светском рату: Hовембаp 1918 - 2013 / „Летели су као орлови у првом удару опијени дахом победе и на крилима славе, летели су неуморно старом гнезду, поробљеном и ојађеном, летели су крајњем циљу, слободи, потпуној, светлој, нашој слободи."



"95 година од ослобођења Београда
у Првом светском рату.
Српска Прва армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је у Првом светском рату Београд, прешавши 500 километара под борбом за само 45 дана, у силовитом напредовању после пробоја Солунског фронта."

on Facebook
November 1, 2013
*****

„Летели су као орлови у првом удару опијени дахом победе и на крилима славе, летели су неуморно старом гнезду, поробљеном и ојађеном, летели су крајњем циљу, слободи, потпуној, светлој, нашој слободи. Нису имали одмора, нису бројали конаке, нису осећали глад ни умор, летели су да доврше оно што су тако сјајно започели. Све им се чинило да би био грех мислити на себе, да би оскрнавили успомену палих, обзирући се десно и лево, да би смртно увредили оне што их уплакани и насмејани, тако жудно чекају, кад би због личних патњи задоцнили и за један тренутак! Летели су Београду, осећајући да ће његово ослобођење значити наш Васкрс, да ће подићи наду, осоколити отпор; стрепели су да их догађаји не претеку, да их лукави непријатељ не превари и не падне на колена пре него што се ми потпуно не исправимо. Хтели су да у моменту његовог потпуног пораза буду на највећој висини, да опојношћу своје победе озаре и обрадују све оне што са жудњом у срцу већ читав век гледају на Београд као на сунце слободе и врело живота.

"Нису летели да освоје варош, град, престоницу, јурили су Београду. Кад је први метак пре четири године пао на Београд, стегла су све сва срца од Соче до Тимока, зауставио се дах у целом нашем народу, засузиле су очи наше, дигле се топле молитве Богу за помоћ, јер се инстинктивно осетило да није нападнута само Србија, да се не туче само Београд; тај метак је означавао почетак борбе противу целог народа, срамни и подли атак на жељу за слободом, уједињењем, бес тиранина противу угњетеног што се усудио да дигне главу и изрази наду за спасење. Београд је био симбол, представник идеје, залога будућности. Узети њега, срушити Србију, значило је убити наду у корену, лишити нас свих изгледа на слободу и срећу. Поклекли смо под тежином ударца, дали смо га, али само за неколико дана, да га одмах украсимо новим украсом, увеличамо новом победом, увенчамо новом славом. Под непријатељском ватром, притајен и у болу, још јаче је синуо, још више загрејао и озарио новом надом потиштене и увређене.

"Нашао се најзад и Јуда и ми смо ведра чела и свесни свога права, понели свој тешки крст ка националној Голготи. Замрачило се небо, потмуло се затресла земља, расцепила се завеса на нашем народнм храму. Мрски и притворни непријатељ гласно се и радосно церекао, занесен својом издајом и опијен лажљивом својом победом. Он није осетио колико је наша привремена несрећа плодоносна и како је наш пад животворно утицао тамо где је Србија значила наду и спас; није видео онај страховити бол, није чуо онај очајан крик живота и снаге пробуђене у часу највеће патње; он је пакосним и пуним мржње погледом пратио наше проређене редове кроз албански снег и мраз; са подсмехом на уснама, али и са језом на срцу, дочекао нас је на вратима наше куће, пркосећи нашем болу, смејући се нашој жељи да уђемо. Занео се, изгубио се у пролазној слави заборавио је да свака Голгота носи у себи и свој Васкрс.

"И васкрсли смо. Преломила се камена плоча, отворила се широм врата и наши јунаци, увенчани и радошћу озарени, ушли су у свој храм. Пали су грешници на колена, молећи за милост, јер у својој покварености и непоштењу нису могли да схвате величину наше среће, наш Васкрс. Јер су судећи по себи, мислили да је дошао дан одмазде, час да им се врати мило за драго. Ниски и мали, они су сматрали да је на њих дошао ред; чекали су да им ми палимо куће, пљачкамо имања, убијамо децу, силујемо жене, одводимо робље. И док су се унезверено обзирали, очекујући смрт, наши орлови летели су високо, високо, летели су кући, слободи, летели су Београду и не погледавши непријатеља, јер нису навикли да своје победе прљају и своју славу замрачују. Хитали су на ушће Саве и Дунава да што пре објаве свој својој браћи, од Соче до Тимока, да је дошао час слободе, час великог Васкрса. Стигли су сјајно, у први час, да у даху слободе, што им доносе ветри са Саве и Дунава, виде успех свога рада, жетву своје сетве.
Улетели су у Београд.“


Текст објављен у Српским новинама
06. новембра 1918.







*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: