Sunday, November 10, 2013

Dan primirja - kada je Srbija bila velika / "Novosti" November 9, 2013

Novosti
B. Subašić
09. novembar 2013
November 9, 2013

Naša zemlja kao pobednik dočekala dugoočekivano primirje Prvog svetskog rata 1918. godine. Olako i na brzinu žrtvovani srpski interesi. Žrtve među srpskim vojnicima, koje su padale od "bratske vatre", zataškane

Potpisivanje primirja 11. Novembar 1918. u Kompijenju kod Pariza
 
U ŽELEZNIČKOM vagonu u Kompijenju, kod Pariza, 11. novembra 1918. Nemačka je kapitulirala i potpisala primirje sa silama Antante. Na Zapadu se od 1919. ovaj datum obeležava kao "Dan sećanja", a Srbija ga od prošle godine slavi kao državni praznik "Dan primirja".
 
Srpska zastava vraćena je među pobedničke u železnički vagon u Kompijenju tek 2009. jer države Antante nisu dozvoljavale da se tu istakne jugoslovenska, a naročito ne komunistička zastava s petokrakom, pošto su pobednici u Velikom ratu bili Srbi. Međutim, pokazalo se da je i mir bio poguban za Srbiju koja je u tadašnjem ratnom vihoru izgubila oko 26 odsto stanovništva. Izgubila je polovinu radno sposobnih muškaraca. A, od 707.000 mobilisanih vojnika vratilo oko 160.000. Od tifusa koji je harao obolelo je oko milion stanovnika i najveći broj je umro.

Poslednjim poginulim vojnikom u Velikom ratu na Zapadu se smatra kanadski redov Džordž Lorens Prajs, koga je nemački snajperista ustrelio dva minuta pre opšte obustave vatre. Ali žrtve među srpskim vojnicima padale su i posle 11. novembra uprkos potpisanom primirju. Naime, Mađarska je vodila rat još dva dana pokušavajući da okupira Vojvodinu i Baranju. Srpski 45-dnevni juriš od Solunskog fronta do Beograda se nastavio jer su narodna veća sa bivših austrougarskih teritorija očajnički pozivala u pomoć.

Samoproklamovana država Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, koju su proglasili dojučerašnji pobornici rata protiv Srbije, strahovala je od okupacije od strane Italije koja je smatrala da ima pravo i na Crnu Goru. Srpski vojnici su sprečili okupaciju, ali su nastavili da ginu od "bratske" vatre. Bivši austrougarski domobrani u Hrvatskoj organizovali su paravojne "straže" pod kontrolom političara, pre svega Stjepana Radića, koji su zahtevali samostalnu državu na teritorijama zapadno od Drine pod kontrolom Zagreba. Srpske žrtve pale u vremenu "opšteg primirja" ostale su u senci istoriografije, u obe Jugoslavije. Razočaranje u pobedu i iluziju jugoslovenstva prvi su pokazali srpski vojnici, ali su brzo uklonjeni s javne scene, uključujući i vojvodu Živojina Mišića.




- Srbija danas ima mnogo dobrih razloga da obeležava Dan primirja, jer je bila saveznica, pobednica, koja je prva napadnuta, nad čijim su stanovništvom napravljeni do tada neviđeni masovni zločini, i koja je srazmerno svojoj snazi doprinela konačnoj pobedi u Prvom svetskom ratu. Međutim, poražavajuće jugoslovensko iskustvo Srba i Srbije i aktuelni trenutak mnogima daju za pravo da se zapitaju zašto smo toliko i tako ginuli i zašto smo državnost jedne pobednice u Velikom ratu, koja je mogla da redefiniše i svoje granice i svoj položaj na razvalinama Austro-Ugarskog carstva na kraju rata 1918. olako i na brzinu žrtvovali zarad jugoslovenske ideje i zajedničke države - kaže prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.

Procene tadašnjeg političkog vrha Srbije bile su da vredi podneti ove žrtve zarad stvaranja zajedničke države. Međutim, ovu tezu opasano su potkopali zahtevi za samostalnost Hrvatske još pre 11. novembra. Predstavnici samporoglašene države SHS iz Zagreba traže priznanje od Antante i ravnopravnost u pregovorima sa Srbijom. Ante Trumbić iz Jugoslavenskog vijeća, koje je priznavala samo Pašićeva vlada, šalje telegram predsedniku SAD Vilsonu i traži da američki vojnici uđu na teritoriju Hrvatske, da je ne bi "okupirala" srpska vojska.

- Iz rata i stradanja Srbi su uleteli u zajedničku državu, koju je lakše bilo zamišljati nego ostvariti. Na njeno stvaranje i višedecenijsko iskustvo delovali su mnogi faktori, vidljivi i nevidljivi, a posebno ukršteni interesi velikih sila, koje smo ponekad olako uzimali ili za prijatelje ili za saveznike - kaže prof. dr Pavlović.

Ipak, on naglašava da je ovakvo razmišljanje primereno sadašnjem trenutku i da su se stvari drugačije sagledavale na početku Velikog rata kada je definisan ratni cilj Srbije - borba za oslobođenje i ujedinjenje, kao i 1918. kada su stvoreni uslovi za ostvarenje tog cilja.

- Srbija je tada imala, u složenoj diplomatskoj igri, mogućnosti da bude nezavisna zemlja sa priznatim granicama iz 1912-1913. i sa neizvesnim nadama da će njeni teritorijalni i drugi zahtevi biti uzeti u obzir. Drugi izbor je bio stvoriti novu realnost na terenu, o kojoj će se kasnije pregovarati. Nova realnost bila je preći na teritoriju Austro-Ugarskog carstva koje je bilo u raspadu i udovoljiti težnjama naroda koji su u tom trenutku imali snažne osećaje zajedništva i solidarnosti sa Srbijom - kaže dr Pavlović.


 
Rušenja četiri carstva na kraju Velikog rata, i nastanak novih država, omogućilo je i stvaranje nove jugoslovenske zajednice, a načelno, svi vojni i politički faktori pobednika bili su složni da je dobro stvoriti veliku i snažnu državu Južnih Slovena, koja bi predstavljala respektabilni faktor na Balkanu i Evropi.

- No, takvoj ideji i praksi bilo je zakulisnih i drugih protivljenja. Posebno Velike Britanije. Sam Čerčil je i u memoarima zapisao da je "najveća tragedija bila potpuno komadanje Austro-Ugarskog carstva Senžermenskim i Trijanonskim sporazumom..."

Koliko su Britanija i njeni imperijalni interesi i uopšte njen imperijalni pogled, posebno na Balkan, doprineli daljem razvoju događaja ostaje pitanje za raspravu - kaže prof. dr Pavlović.

On potvrđuje činjenicu da je iz svake Jugoslavije Srbija izlazila sa sve manje teritorija, a srazmerno i stanovništva, od onih koje je imala 1914. godine.

- Obe jugoslovenske države, i prva i druga, da ih tako nazovemo, i kraljeva i Titova, napravljene su posle velikih svetskih ratova i prekomponovanja mapa i preraspodela moći i uticaja, na brzinu, bez velike debate makar i u parlamentima, na krilima pobedonosnih osećaja. Srpstvo i srpski interes je zamenjen ili utopljen u jugoslovenski, bez posebnog definisanja sopstvenog interesa i sopstvenih granica - kaže prof. dr Pavlović.

SRPSKE IZGUBLjENE POBEDE

SRBIJA, koja je u ovome ratu dala 1,5 milion žrtava za oslobođenje i ujedinjenje svoje jednokrvne braće preko Dunava, Save i Drine, ne može ni u kom slučaju dozvoliti da se na njenim granicama formira neka nova država koja bi u svoj sastav uzela sve njene sunarodnike i da, posle četvorogdišnjih muka i potpunog poraza neprijatelja, ostane u pozadini i sve plodove dobivene pobede prepusti drugome, koji je u ratu učestvovao na neprijateljskoj strani - rekao je 13. novembra 1918. u Zagrebu delegat Vrhovne komande srpske vojske pukovnik Dušan Simović.




 
Međutim, na komandna mesta došli su njihovi dojučerašnji neprijatelji. U aktivnu službu u vojsci Kraljevine SHS primljeno je 2.590 bivših austrougarskih oficira, među koje nisu ubrojani "pričuvni časnici". U aprilu 1941. u Pavelićevu vojsku je prešao 31 hrvatski general, 228 pukovnika, 245 potpukovnika, 245 majora, 1.005 kapetana i 417 poručnika Jugoslovenske kraljevske vojske.
 
ODJECI PROPAGANDE
 
PITANjE "krivice" kako za nastanak jugoslovenske države tako i za izbijanje Velikog rata je krajnje neodređeno, teško ga je personalizovati na jednu ličnost, recimo regenta Aleksandra, ili Pašića ili Gavrila Principa u drugom slučaju, smatra prof. dr Momčilo Pavlović. - Današnje kreativno tumačenje i vrednovanje, iako legitimno, neće bitno doprineti boljem razumevanju događaja s početka veka. Nametanje Srbiji i Srbima krivice za Prvi svetski rat više je odraz političke i ratne propagande protiv Srba iz devedesetih godina, nego nova saznanja i nove činjenice vezane za početak Velikog rata - kaže prof. dr Pavlović.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

No comments: