Saturday, November 30, 2013

ВОЈВОДА ВУК - "Чинило ми сe као да се с њим и Србија сахрањује." / 9 December 1881 - 29 November 1916

Споменик Војводи Вуку / Топличин венац, Београд.
Foto:  Iricigor/ Wikipedia

ВОЈВОДА ВУК

ВОЈВОДА ВУК
 
Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
- Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.
 
Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.
Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише...
Клону рука у Војводе Вука.
 
Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака...
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.
 
Милисав Јелић
 
*****
 
 
 
Сведочење о погибији Војводе Вука:
Из дневника четничког командира, новинара Милосава Јелића
(књига "Летопис југа" 1930)
 
ЧИНИЛО МИ СЕ ДА СЕ СА ЊИМ
САХРАЊУЈЕ СРБИЈА
 
 
15. новембра [1916]
 
Јутрос кад се расвануло једна бугарска чета, која је лежала пред 1 батаљоном, повлачи се због два добро пала хаубичка зрна. Моја 4 чета отвара на њу бочну брзу ватру.
 
Између 8 и 9 на телефону, где нико никога не може да дозове од галаме чује се глас Јездићев:
 
"Аман, ако сте Срби, јављајте тамо: дунавска ми артилерија поби војнике!" И тамо се неко смилова да је извести како треба да повећа отстојање. Доцније се видело да је 50 наших избацила из строја.
 
Око 10 часова извештавају с осматрачнице дунавске дивизије да један непријатељски батаљон отступа с Грунишког Виса на утврђену линију код Старевина, а да се комора повлачи к селу Зовик.
 
Наређује се бомбардовање Црнога Камена. Неколико хаубичких зрна и тачка. Непријатељ зато отвара доста јаку артилеријску ватру.
 
Наређују из бригаде да видим да ли има Бугара у рововима. Све их страх да не побегну непримећени. Наравно да их има.
 
Јака пешачка ватра траје непрестано и поред дејства артилерије. Стишава се око подне. Вук шаље патроле да са североисточне стране избију на Црни Камен. Оне то и учине, али се морају повући пред нападом непријатеља.
 
Дан сунчан и леп.
 
Увече наређују да се поднесу спискови за одликовање француским орденима.
 
Преко ноћи Бугари опет нападају на 1 батаљон, али су одбијени.
 
16. Новембра
 
Изјутра магла. Око 7 часова опет нападају. Тражимо да артилерија гађа, али пре но што је и почела напад је одбијен на фронту 1 батаљона. Јездић јавља да су Бугари оставили много лешева испред фронта.
 
Магла непрестано.
 
Вук прође и оде за лево крило.
 
После пола часа опет громогласно "Ура" код Јездића, па кркљање пушака и бомби. Бугари су у једном налету узели Бели Камен, а наши га одмах противнападом повратили.
 
Око подне опет "Ура" код Јездића и тишина после тога.
 
Вук тада беше дошао до места где је раније био Јездићев батаљонски штаб и где је и сад стајао телефон. Други је телефон однео собом Јездић у стрељачки строј. Он зовну Јездића и тада сам му последнји пут чуо глас:
 
- Побратиме, шта је код тебе?
- Ништа. Одбијамо трећи јуриш.
- Какав јуриш, кад не чујем ни једне пушке? потсмехну се Вук.
- Па немамо муниције, него ножевима...
- Ево и мене тамо.
 
Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:
 
- Напред добровољци!
 
Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима. Један бугарски официр опали шест пута из револвера на Јездића и шест пута га промаши у узбуђењу. Поручник Крста, командир 2. чете паде рањен кроз трбух. Одједном се појави у гужви Стева Личанин кувар, који спусти мањерке, скиде пушку, уби из ње оног официра бугарског што је гађао Јездића, а свог командира Крсту ухвати за ноге и свуче дваестак метара ниже од окршаја. Једно парче бомбе рани Вука у десну руку и он испусти револвер, којим је гађао, па клече да га Лука превије. Ту је била већ ивица Белог Камена и Бугари у маси стадоше да отступају ка Црном Камену. Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука. Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца.
 
- Јаој, умре-е-е ми! завапи Лука.
- Ћут! викну му Јездић. Дај га овамо!
 
И Вука склонише за један већи камен на три корака од места где се превијао. Да је ту вршио превијање не би ни тога дана погинуо.
 
Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.
 
Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.
 
Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.
 
Слава му!
 
Милисав Јелић
 
 
 
 
*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: