Sunday, January 19, 2014

Неодољива привлачност нове истине / "Политика" January 15, 2014

Политика
Драган Вукотић
Oбјављено: 15.01.2014.
 
Студије које амнестирају Немачку од апсолутне одговорности за Први светски рат сасвим очекивано имају велику прођу у тамошњим медијима.
 
 

Иступ Емира Кустурице документом који би могао да буде користан у расветљавању правих мотива који су довели до избијања Првог светског рата изазвао је поприлично интересовање у медијима на немачком говорном подручју.

Листом им је заједничко омаловажавање писма гувернера БиХ Оскара Поћорека аустроугарском министру Леону Билинском које садржи јасне индиције да је велики рат планиран пре атентата у Сарајеву, па ипак не штеде простор на расправу о једном таквом, „ништавном” документу.

Лист „Клајне цајтунг” сугерише да како се ближи стота годишњица Великог рата, то се Србија више упиње за улогу „жртву немачко-аустријске агресије”.

Аустријски дневник преноси да је „директор архива Мирослав Перић (директор Архива Србије се иначе презива Перишић) оценио то писмо као „један од најважнијих историјских извора за проучавање питања кривице и одговорности за избијање Првог светског рата”.

Истовремено аустријским читаоцима се објашњава да Емир Кустурица, „међународно познати режисер, који нема аверзију према српском национализму”, намерава да сними документарац о Првом светском рату.

Заверенички тон уноси инсинуација да „Архив одбија да објави цело писмо” премда је у тренутку објављивања текста у „Клајне цајтунгу” (12.1) већ неколико дана писмо у целости било доступно у више медија укључујући и „Политику”.

Наш лист се спомиње у контексту интервјуа са историчаром Кристофером Кларком, аутором књиге „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914.”, кога смо упитали о ратним плановима начелника аустроугарског Генералштаба генерала Хецендорфа.

Управо су Кларкови „Месечари” својеврстан камен међаш који је означио енергичније заокретање од досад неопозиве тезе немачког историчара Фрица Фишера по којој је Немачка основни кривац за избијање Првог светског рата. Делећи одговорност и на друге велике силе и њихове лидере несвесне важности преломног историјског тренутка, „месечаре” како их назива, Кларк је установио приступ који се врло добро примио у немачкој јавности. Етикетирање Србије тог времена као „отпадничког режима” који је активно потпомогао извршење Сарајевског атентата додатно олакшава амнестирање Немачке од апсолутне кривице.

Стога не чуди што германофони медији оберучке прихватају аргументе аустралијског историчара о Србији уочи Великог рата ојачане неприродним паралелама са неславним епизодама из скорашње прошлости.Поменути„Клајне цајтунг” тако пише како је за „српске читаоце зазвучала претешко” Кларкова опаска где у исти кош ставља опсаду Сарајева и Сребреницу са одговорношћу за избијање светског рата.

Паралеле прошлост–садашњост су изгледа неодољиве аустријском новинару који српског премијера Ивицу Дачића због тврдње да је Србија у оба светска рата „заузела праву страну” ућуткује подсећањем на његовог бившег лидера Слободана Милошевића и његову катастрофалну политику која је земљу окренула против некадашњих савезника.

Иако на истом трагу сецира српске мотиве за „изигравање жртве” у захуктавању Великог рата, берлински лист „Тагесшпигл” ипак у једном пасусу пише:

„Чак и међу немачким историчарима се тај рад („Месечари“), наравно, критички разматра, јер Кларк српску историју ставља у центар, скреће пажњу на геноцид у Сребреници 1995. и атентатора из 1914. Гаврила Принципа назива терористом” и додаје да се „књига у Немачкој добро продаје, јер се Немачка приказује у добром светлу”.

Лист наводи да је проблем са Србијом око прихватања историјске истине у томе што је на свим странама у Европи постигнута дистанца од традиционалних националних историјских прича, док у Србији овај процес тек предстоји”.

Да су Први светски рат и његови узроци топ тема потврђује и писање најугледнијег немачког политичког недељника „Шпигла” који је почео да из броја у број овој тематици посвећује „специјале” који обрађују различите аспекте конфликта и његовог наслеђа (у последњем се анализира „заташкавање” тековина Великог рата у Русији).

У претходном броју велика пажња је посвећена дебати око узрока рата па је и Србија добила значајан простор. „Шпигл” констатује да је баш уочи стогодишњице сазрело време да се преиспита „Фишерова теза” о немачкој одговорности па се у том светлу набрајају историчари који наглашавају недостатке Русије (Шон Мекмикин), Француске (Штефан Шмит), али и свих великих сила заједно (Кристофер Кларк).

Српски званичници се између осталог означавају као сиве еминенције Сарајевског атентата, али угледни недељник у списатељском заносу прави и материјалну грешку пишући да су ови чланови Младе Босне извршили атентат јер су „сањали о Великој Србији”. О ослободилачком југословенству Младе Босне ни речи.

Текстови у немачкој и аустријској штампи не треба међутим да изазивају претерано чуђење јер аргументи које им је пружило неколико у скорије време објављених студија превише су заводљиви да би се мерила њихова специфична тежина у односу на сву досадашњу историографију.

*****

РЕАГОВАЊЕ

Неадекватно пренет чланак

У свом чланку „Неодољива привлачност нове истине” новинар „Политике” Драган Вукотић исцрпно се посвећује мом чланку о дебати у Србији о Првом светском рату, који је „Клајне цајтунг” у Грацу објавио 12. јануара 2014. Међутим, господин Вукотић је чланак нажалост прочитао у најбољем случају само површно, јер се и његов садржај „селективним цитирањем” погрешно и неадекватно преноси.

Почиње тиме да ми Вукотић пребацује да сам име директора српског Архива погрешно написао, међутим у штампаном издању је име потпуно исправно написано (види прилог). Као друго, Архив Србије се до данас противи томе да ми стави на располагање цео текст писма босанског војног гувернера Оскара Поћорека на немачком. Не ради се о томе да се прибави копија, коју и ја поседујем, него о ставу Архива. Као треће, приликом вредновања писма се уопште не ради о „негодовању и омаловажавању”, већ једноставно о томе да писмо, супротно представљању директора Архива и многих српских медија, не садржи ништа ново. Наиме, аустријски шеф генералштаба Конрад фон Хецендорф је захтевао већ 1908. „превентивни рат” против Србије. Сви ови документи су већ деценијама доступни јавности и такође је и „Политика” упућивала на то у једном интервјуу са аустралијским историчарем Кристофером Кларком. Управо сам зато и упутио на чланак у „Политици”, зато што он показује да се ни у Србији писмо Поћорека није смело продавати као сензација, ако су се новинари на прави начин бавили познатим историјским изворима. На ову повезаност Драган Вукотић такође није упутио. Осим тога, не познајем ниједног (аустријског) историчара, који би икад негирао да је Аустрија након убиства Франца Фердинанда хтела да води рат са Србијом. То ни Кристофер Кларк не доводи у питање. Кларкову примедбу о масакру у Сребреници и опсади Сарајева у вези са великосрпским национализмом спрам Првог светског рата сам довео у питање. Ову моју оцену је господин Вукотић такође изоставио, и мој чланак још једанпут неадекватно представио.

Магистар
Кристијан Вершиц,
стални дописник „Клајне цајтунга” и Аустријске телевизије за Балкан

*****

Од­го­вор но­ви­на­ру „Клај­не цај­тун­га”

Ре­а­гу­ју­ћи на мој текст „Нео­до­љи­ва при­влач­ност но­ве исти­не” од 15. 1. 2014. о трет­ма­ну узро­ка Пр­вог свет­ског ра­та у гер­ма­но­фо­ним ме­ди­ји­ма, но­ви­нар аустриј­ског „Клај­не цај­тун­га” ме оп­ту­жу­је за кри­ве на­во­де и по­гре­шну ин­тер­пре­та­ци­ју ње­го­вог члан­ка.

Кри­сти­јан Вер­шиц ми за­ме­ра што му пре­ба­цу­јем по­гре­шно на­во­ђе­ње пре­зи­ме­на ди­рек­то­ра Ар­хи­ва Ср­би­је и твр­ди да је у штам­па­ном из­да­њу ње­го­вих но­ви­на ис­прав­но на­ве­де­но пре­зи­ме Ми­ро­сла­ва Пе­ри­ши­ћа.

Аустриј­ски ко­ле­га сва­ка­ко зна да се у Бе­о­гра­ду „Клај­не цај­тунг” чи­та ис­кљу­чи­во у ин­тер­нет-из­да­њу, јер је не­мо­гу­ће на тра­фи­ци ку­пи­ти штам­па­но из­да­ње ли­ста из Гра­ца. Док пи­шем од­го­вор Вер­ши­цу, на сај­ту „Клај­не цај­тун­га” име ди­рек­то­ра ар­хи­ва и да­ље је по­гре­шно: уме­сто Пе­ри­шић пи­ше Пе­рић.

Ре­као бих да Вер­шиц ис­по­ља­ва слич­ну тен­ден­ци­о­зност у пи­сму „По­ли­ти­ци” као и у тек­сту у „Клај­не цај­тун­гу”. При­ме­ра ра­ди, твр­ди да му ни­је по­знат ни­је­дан аустриј­ски исто­ри­чар ко­ји би не­ги­рао да је Аустри­ја на­кон уби­ства Фран­ца Фер­ди­нан­да хте­ла да по­ве­де рат про­тив Ср­би­је. На­рав­но да то ни­ко не би мо­гао да не­ги­ра, ни кад би хтео, али по­ен­та је у то­ме да по­сто­ји си­ја­сет до­ка­за да је аустриј­ска же­ља за ра­том по­сто­ја­ла и мно­го пре Са­ра­јев­ског атен­та­та, а не са­мо по­сле.

Иако то­бож кри­ти­ку­је Кри­сто­фе­ра Клар­ка због по­ве­зи­ва­ња Пр­вог свет­ског ра­та са Сре­бре­ни­цом, Вер­шиц чи­ни исто што и Кларк та­ко што са Пр­вим свет­ским ра­том и срп­ском уло­гом у ње­му по­ве­зу­је Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа и Иви­цу Да­чи­ћа. Па се још из­ру­гу­је што је Ми­ло­ше­ви­ћу „ус­пе­ло“ да га 1999. бом­бар­ду­ју бив­ши са­ве­зни­ци из два свет­ска ра­та! Ка­кав вешт ма­не­вар Кри­сти­ја­на Вер­ши­ца: зе­мља ко­ја је по­ста­ла жр­тва не­пра­вед­ног и не­ле­гал­ног НА­ТО бом­бар­до­ва­ња по­ста­је је­ди­ни кри­вац због то­га што су дру­ге зе­мље, овог пу­та за­јед­но са Не­мач­ком, ушле у не­за­ко­ни­ту рат­ну аван­ту­ру за ко­ју ни­су има­ле до­зво­лу Ује­ди­ње­них на­ци­ја.

Зар Кри­сто­фер Кларк и Кри­сти­јан Вер­шиц не ра­де јед­но те исто, по­ку­ша­ва­ју да де­ле­ги­ти­ми­зу­ју Ср­би­ју из 1914. за­јед­но са овом из 2014? Зар го­спо­дин Вер­шиц за­и­ста оче­ку­је да јав­ност у Ср­би­ји то при­хва­ти без роп­та­ња?

Дра­ган Ву­ко­тић,
но­ви­нар „По­ли­ти­ке”

Драган Вукотић
Oбјављено: 15.01.2014.


http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Neodoljiva-privlacnost-nove-istine.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: