Monday, February 24, 2014

ПРЕДЛАЖЕМ: "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 -1918" / Александра Ребић



ПРЕДЛАЖЕМ:
1. Да Влада или Скупштина Републике Србије формира Одбор који ће организовати да се ископа мала количина земље са сваког од бојишта у Србији где је у току Балканских и Првог светског рата пало на хиљаде Хероја Србије, као што су Цер, Колубара, десна обала реке Дрине, Битољска долина, Брегалница, Добро поље, Кајмакчалан, итд. Да ова земља буде пренета у Храм Св Саве на Врачару и ту буде освећена пре него буде закопана као СВЕТА ЗЕМЉА у ново-подигнуту МЕМОРИЈАЛНУ БАШТУ ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912-1918.

2. Да Влада или Скупштина Републике Србије прими на себе одговорност за израду поменуте Баште на пригодном месту.

3. Да ћаци основних школа, као у Енглеској и Белгији, буду изведени на бојна поља да ископају земље. Да им се објасни зашто то чине, да им се уреже у њихову младу свест и невина срца историја јединственог нараштаја Срба, њихових предака, који су несебично пали жртвама да би Србија опстала.

4. Да се земља покупљена са сваког од бојишта закопа у одговарајући гроб у Башти са надгробним каменом, на сваком који ће бити означен именом односног бојишта, кад се битка одиграла, и колико је Срба Хероја пало у истој.

5. На уласку у Башту да се озида зид на коме би писало "МЕМОРИЈАЛНА БАШТА ХЕРОЈА СРБИЈЕ 1912 -1918" и непосредно испод овог написа да се уреди да гори вечни пламен док је века и Србије. Зеленило и цвеће да буде сађено према временским могућностима.

*****

Ако Влада или Скупштина Републике Србије не прихвате на себе одговорност за овај пројекат, из било ког разлога, треба покушати све да Срби у расејању (Дијаспори) то ураде.

Све ово да буде урађено у знак обележавања стогодишњице горе поменутих ратова.

Ја би информације о сваком напору у сврху примене овог пројекта ставила на мој веб-сајт www.heroesofserbia.com, као и слике ђака који су отишли на бојишта да земљу ископају које ми се пошаљу.



Са срдачним поздравом,

Александра Ребић

www.heroesofserbia.com

E-mejl: heroesofserbia@yahoo.com

Пошта: Aleksandra Rebic, P.O. Box 95551, Hoffman Estates, IL 60195, USA


*****

Монографија - „Српска војска у Великом рату 1914–1918.” - Душан М. Бабац / "Политика" February 20, 2014

Политика
М. Вулићевић
February 20, 2014

Посвета српском јунаку

Дело Душана М. Бапца „Српска војска у Великом рату 1914–1918.” реконструкција рата коју поткрепљује обиље фотографија

(Фото А. Васиљевић)
 
Монографија „Српска војска у Великом рату 1914–1918.“ Душана М. Бапца, у издању Медија центра „Одбрана”, дело које прати велику победу Србије у Првом светском рату, обогаћено многобројним и вредним фотографијaма, представљено је јуче у Дому Војске Србије. Историчари проф. др Миле Бјелајац, рецензент издања, и проф. др Милош Ковић, између осталог, подсетили су на то да скоро и да нема српске куће чији бар један предак није страдао у Великом рату, и да је управо њему, том српском мученику, јунаку, посвећена ова књига. „Србија је током Првог светског рата изгубила, процењује се, готово милион људи, од којих око 400.000 војних обвезника, скоро трећину укупног становништва. Ниједна друга земља, учесница Великог рата, није тако скупо платила своју слободу”, могло се јуче чути.

Према речима проф. др Бјелајца реч је о специфичној врсти литературе, некласичном историчарском делу, које није посвећено контроверзама којима се бавимо данас, и после сто година. „Српска војска у Великом рату 1914–1918.“ одлична је реконструкција рата који је Србија водила, како је напоменуо др Бјелајац. Милош Ковић похвалио је ликовну опрему књиге која историјску науку чини привлачном, живим сведочанством, аутентичним визуелним призором уз једноставност приповедања о заиста сложеној грађи.

Миле Бјелајац је књигу Душана М. Бапца оценио као једну је од најбољих визуелизација српске војске у Великом рату објављену после 1918. године.

– Структура ове књиге је необична, али примерена оваквом издању. То је реконструкција рата, свих оних важних момената, као и бројчаних показатеља, из којих се виде успеси, али и страдања Србије и њене војске. Затим, посебно поглавље посвећено је наоружању које је оновремена српска војска користила. Фотографије одличног квалитета предочавају артиљерију, пушке, митраљезе, минобацаче. Затим следи поглавље о униформама онога доба. Ниједан филм, позоришна представа, нити прецизна музејска поставка не могу бити веродостојни уколико се не зна како су заиста изгледале савезничке униформе у Првом светском рату или српска одликовања – и ко их је понео. Ко год ову књигу узме у руке имаће сјајан водич и у том правцу. Србија и Црна Гора делиле су јединствени ратни напор, и Душан М. Бабац дао је и важан допринос у представљању црногорске војске на страницама своје књиге, рекао је Бјелајац, уз напомену да се у оквиру историјске струке, и на ширем европском простору, воде расправе о томе шта је заправо повод Великом рату, а иза чега постоји одређена политичка позадина. И Милош Ковић обратио је пажњу на поменуту ревизију српске историје у последња два века, која Србе представља као оне који сатиру своје суседе и која се таква предаје на светским универзитетима. Сећање на наше претке, на њихове кости расуте од Београда до Солуна, обнова гробља у Македонији, реална је акција коју предлаже Ковић у овој ситуацији.

Милош Ковић Први светски рат и балканске ратове сматра темељима српског националног идентитета, оно што је одредило српску историју, идентитет и сећање, као што су га на почетку одредили Свети Сава, Косовски завет, Карађорђева Српска револуција, Српска православна црква.

Душан М. Бабац истакао је да је српска војска заслужила овакву књигу, визуелно сведочење о генерацији која је незапамћеним пожртвовањем исписала најсветлије странице наше историје. Представљању дела „Српска војска у Великом рату 1914–1918.“ присуствовали су министар одбране Небојша Родић, престолонаследник Александар Карађорђевић, представници Српске православне цркве и Војске Србије.


М. Вулићевић
Oбјављено: 20.02.2014.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Posveta-srpskom-junaku.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


Sunday, February 23, 2014

Lady Paget - English noblewoman: “I only wish the Serbs don’t forget me”

www.serbia.com

Lady Leila Paget

Lady Paget was an English noblewoman and a humane Serbian supporter who treated the wounded in the Serbian army in the Balkan Wars and World War I. After World War II ended, her home in London became a meeting place for the Serbian political refugees. She financially helped the setup of the Serbian church and the Serbian club in London.

Lady Leila Paget grew fond of the Serbs during her stay in Belgrade while her husband, the British representative in Serbia, was positioned there. Her humane side this English Dame exposed during the Balkan Wars, when she, along with the English doctors, established a military hospital in Belgrade, and dedicated herself to treating the wounded in the Serbian army as a volunteer nurse.

The beginning of the Great War found Lady Paget in London. Even though she was safe there, the noble Lady couldn’t “sit on her hands” while “her Serbs” are at war. That’s why she, disregarding the advice from her husband and her father, as early as November [1914], headed for Skopje [in Macedonia], through Solun [Salonika], with a large British medical mission.

Typhus had already spread through the military hospital in Skopje, while Lady Paget helped soldiers with such devotion that she herself contracted this ferocious disease. After some difficult days of struggle, Lady ultimately got better and in May [1915] traveled to Switzerland for recovery.

Already in July she was back in Skopje where she ran the hospital and made a gesture that Serbia would never forget [in late 1915]. The Serbian army was starting to retreat through Albania, while Lady Paget, regardless of the advice and pleas from her closest friends and family to walk away with the army, nevertheless, stayed with the wounded who were unable to evacuate. Skopje was at that time under Bulgarian occupation.

The fearless Lady stayed in Skopje under those circumstances until the last soldier left the military hospital in Skopje. After that, Lady Paget returned to England and dedicated herself to her second love, nature. However, before she left, she felt the need to say goodbye to her Serbs with a letter that was published on the first page of “Politika”, where, among other things, she said:

“I have always had warm sympathies towards Serbia and the Serbian people, and there was always some kind of a specific bond between them and me, that makes me think of them with love, even when I'm far away from them, a bond that made me come to Serbia with the same amount of joy as when I went to my homeland. Once again, and truly, thank you all, and see you soon.”

On her estate, not far from London, she lived peacefully, breeding birds and flowers until that peace was disturbed by World War II. The Lady established a hospital in her home, and when the war ended, her home became a meeting place for the Serbian political refugees.

There is information that she helped Miloš Crnjanski receive English citizenship. He was also one of the many Serbs Lady Paget hosted in her house.

Nearing her life’s end she had only one fear – that her Serbs would forget her.

“Should it happen that everyone forgets me, I wouldn’t care! But I would not take it lightly should my Serbs forget me!”

She was awarded the Dame Grand Cross of the Most Excellent Order of the British Empire and the highest Serbian medal, the Order of St. Sava. Belgrade will always remember Lady Paget by the street on Dedinje that has her name.

*****

She attended the funeral of the King Aleksandar Karađorđević [King Alexander I of Yugoslavia]

King Aleksandar Karađorđević was killed on the 9th of October 1934 following an assassination in Marseille. On that same day, Lady Paget celebrated her 53rd birthday. Lady Paget wanted to pay her last respects to the first Yugoslavian king, so she traveled to his funeral. That was also the last time this brave and humane woman visited Serbia.


http://www.serbia.com/lady-paget-i-only-wish-the-serbs-dont-forget-me/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Kњига "СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914 – 1918." - Др Мирa Радојевић и Проф. Љубодраг Димић / "Beoforum" February 5 and 21, 2014

Kњига "СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914 – 1918."
 
February 5, 2014
 
У издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге изашла је из штампе књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора Др Мире Радојевић, доцента на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и Проф. Љубодрага Димића, дописног члана САНУ и редовног професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Рецензенти су академик Михајло Војводић и доцент Милош Ковић, а уредник је Драган Лакићевић. Издавање књиге помогло је Удружење Фонд дијаспора за матицу, као покровитељ.
 

 
Ово научно-популарно дело угледних српских историчара намењено је широкој читалачкој публици у Србији, српском расејању као и страним читаоцима. Књига је опремљена одговарајућом научном апаратуром, а у књижарским излозима се појављује поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата. Иако се појављује у време хипер-продукције литературе на Западу чији је циљ, уз часне изузетке, ревизија досадашњих оцена о правим узроцима и циљевима покретача Великог рата, да се одговорност преусмери на Србију, аутори се нису упуштали у полемисање, већ су достојанствено, мирним стилом , афирмисали релевантне чињенице и на основу њих изводили научне оцене и закључке. Онако како се то и очекује од озбиљних научника.

Ово дело трајне вредности може послужити и као продубљени уџбеник историје Првог светског рата за студенте универзитета, младе научнике и све оне којима је стало да се објективно упознају са тим драматично тешким, али славним годинама у историји Србије. Афирмишући изворе и научне оцене, истину о српским напорима, огромним људским жртвама и незаменљивом доприносу слободи и развоју читавог европског континента, ово дело и његови аутори индиректно подсећају и своје савременике на потребу самопоштовања, поштовања жртава за слободу, уважавања историјских искустава – на вредност мудрости и зрелог постављања у смутним временима.

 
Полазећи од чињенице да се Србија и српски народ у матици и расејању, често суочавају са неразумевањем код својих страних партнера и саговорника, издавачи ће учинити велики напор да се ово вредно дело преведе и објави и на неколико страних језика. То би страним читаоцима, нарочито млађих генерација, дало могућност да сазнају нешто више од ревизионистички интонираних књига аутора из њихових средина и да формирају сопствени суд. Извести овакав подухват није лако ни у најбољим временима. У условима какви преовлађују у Србији данас то се граничи са издавачким подвигом. Ова књига ублажава велику небригу према истини, историји и жртвама за слободу и достојанство српског народа па је утолико вреднија хвале и признања.
 
Ово дело подсећа да су осећање моралног дуга према браниоцима слободе, истине и правде, солидарност и међусобно поверење живе вредности. (страна 300, тврди повез).
 
Књига се може наручити или преузети у просторијама Београдског форума за свет равноправних
 
на адреси Сремска 6/IV Beograd
 
 
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели   Tелефон: 011/ 32 83 778. [+381 11 32 83 778]
 
 
 
*****
 
"СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ 1914 – 1918."
 
February 21, 2014
 
Српска историографија баштини богато и поуздано знање о историји Првог светског рата и месту Србије у том великом светском обрачуну. За историчаре који су о Великом рату писали непосредно по његовом окончању, попут В. Ћоровића, Ј.М. Јовановића или Ж. Павловића, изучавање те значајне теме истовремено је значило аргументовано укључивање у исполитизовану расправу европских политичара, војника и научника о одговорности за рат и прилику да се на изазове времена одговори поузданим знањем до кога се дошло истраживањима изворне грађе похрањене у фондовима и колекцијама домаћих и страних архива. У деценијама које су следиле знање о историји Првог светског рата је неслућено увећано. Уз изучавање војних операција пажња историчара је посвећена ратним циљевима, политичким процесима, страним утицајима, привредним темама, значајним актерима рата, жртвама. Ту мозаичну слику Великог рата умногоме су својим трудом „попунили“ и историчари који су истраживали и писали у нашој средини, попут А. Митровића, М. Екмечића, Д. Живојиновића, М. Војводића, С. Скока, П. Опачића, Ђ. Станковића. Посвећујући велики део свог стручног живота теми Великог рата та се генерација историчара- научника супротставила идеолошкој слици прошлости и настојањима да изучавање и стицање знања о Првом светском рату буде потиснуто и обезвређено новим ваннаучним тумачењима која је после Другог светског рата наметала партија на власти. Страсвена истраживања и критичка мисао у основи су историографског резултата до кога је та генерација историчара досегла и тако будућим истраживачима завештала богато историографско дело и огромно знање.

Данас, уочи обележавања стогодишњице од почетка Великог рата, суочени смо са новим „ударом“ ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њених интереса поништава постојеће знање о прошлости, врши промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора пристрасно намеће нову слику епохе Првог светског рата, његових узрока и повода, виновника и жртава, пораза и победа, последица и резултата. Ревизионистички удар „брише“ друштвено сећање, оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе, поништава метод историјске науке, обесмишљава улогу коју историчар има у друштву. Таквим тенденцијама, увек присутним када постоји политичка воља да се манипулише истином о прошлости, друштво се једино може супротставити ослоном на знање, које никада није коначно. Књига Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, чији су аутори М. Радојевић и Љ. Димић, на том је трагу. У питању је синтеза прибраних знања која баштини превасходно српска, али и савремена европска историографија о Првом светском рату и улози коју је Србија играла у годинама 1914-1918.

О интересовањима аутора речито сведочи композициони рељеф монографије који поред предговора чини шест маркантних поглавља и закључак. У првом поглављу, насловљеном Од Берлинског конреса до Сарајевског атентата, представљен је историјски контекст унутар кога је Србија остварила свој државни, политички, војни, економски, културни успон. Такође, указано је на сложени однос младе балканске земље, каква је била Србија, са европским царевинама, Немачком и Аустроугарском, које су у настојању да посегну за светском моћи и досегну статус империјалних сила тежиле рату, планирале га и биле његови виновници. У другом поглављу монографије Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, обрађен је почетак Великог рата. Посебну пажњу у том делу текста аутори су посветили Сарајевском атентату и Јулској кризи, стању на европским фронтовима, великим биткама и победама које је Србија остварила у 1914. години, односу са савезницима, сазревању државног програма Србије. Наредна два поглавља књиге посвећена су ратним 1915. и 1916. годинама. Пратећи општи контекст ратних дешавања на европским фронтовима аутори су у наведеним поглављима темељно обрадили месеце мира и рата у 1915. години, повлачење преко Албаније и опоравак српске војске на Крфу, прилике и свакодневни живот у окупираној Србији, успостављање Солунског фронта и прве операције на том ратишту, државно-правни континуитет Србије. У петом и шестом поглављу указано је на велике ратне преломнице из 1917. и 1918. године, „проговорено“ је о Србији „с обе стране фронта“, југословенском компромису српске државе, оствареном учинку политике и дипломатије, унутрашњим политичким приликама и спољнополитичкој позицији земље, улози војске и пробоју Солунског фронта. У закључном делу текста обрађено је југословенско уједињење и рад Конференције мира у Паризу чијим је одлукама Велики рат завршен.

На страницама киге Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја могу се пратити ослободилачки напор и херојски подвизи путем којих је српски народ сачувао своју државу и на крају Првог светског рата учинио да она прерасте у нову југословнску краљевину. Проблеми са којима се у тим годинама српски народ суочавао, како показује и ова студија, најчешће су по обиму и својој сложености премашивали његову објективну снагу, претили пропашћу, тражили непримерене жртве, али му и омогућили да обезбеди часно место у историји савремене Европе.

Напомене:

У припреми су издања књиге на енглеском, немачком и руском.

Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга, Београд. Покровотељ издања је Фонд дијаспора за матицу.

http://www.beoforum.rs/saopstenja-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih.html

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


Saturday, February 22, 2014

Отворена Изложба "Први светски рат у документима Архива Србије" / Otvorena izložba "Prvi svetski rat u dokumentima Arhiva Srbije" / "RTS-Radio-Televizija Srbije" February 15, 2014

RTS-Radio-Televizija Srbije
February 15, 2014

Отворена изложба "Први светски рат у документима Архива Србије", којом је та установа званично почела обележавање 100. годишњице избијања "Великог рата".
 
Поводом Дана државности, у Архиву Србије у петак [14. Фебруар] је отворена изложба "Први светски рат у документима Архива Србије", којом је та установа званично почела обележавање 100. годишњице избијања "Великог рата".

 
На изложби је представљено 35 најважнијих докумената о историји Првог светског рата, међу којима су оригинал ултиматума који је Аустроугарска упутила Краљевини Србији, оригинал одговора Србије и, вероватно најважнији документ у свету из тог доба - објава рата Аустроугарске Србији, изјавио је државни секретар у Министарству културе Дејан Ристић, отварајући изложбу.

Архив, према његовим речима, чува око пола милиона страница докумената о Првом светском рату на територији Србије и у целој Европи, који сведоче о разарањима, мржњи, нетрпељивости, неразумевању и непријатељству између народа и држава.

"Ишчитавајући ова документа, можемо да утонемо у атмосферу, у начин размишљања, вредносни систем, циљеве држава и влада које су пре 100 година отпочеле Први светски рат", оценио је он.

Ристић је нагласио да је, с временске дистанце од једног века, нужно акцентовати помирење и разумевање, као и афирмисати систем вредности који никад више не би требало да дозволи избијање новог рата.

Директор Архива Србије Мирослав Перишић изјавио је да је ова изложба прва у низу овогодишњих програмских садржаја Архива, у оквиру којих ће 28. јула, дана када је пре једног века почео Први светски рат, бити одржана централна изложба.

"Наша идеја је да ту (централну) изложбу истовремено отворимо у Београду, Бањалуци, Андрићграду и Требињу", рекао је Перишић, додајући да постоји договор о приказивању изложбе и с Паризом, Лондоном, Римом, Солуном и Москвом, а да ће он предложити и сарадњу Архива Србије и аустријских државних архива.

Изложени документи у Архиву сведоче о аустроугарској политици и односу великих сила према Србији почетком 20. века, аустроугарским војним припремама почетком 1914. године, војним маневрима у БиХ 24-27. јуна 1914, Сарајевском атентату, Јулској кризи и почетку рата.

Отварању изложбе присустовали су амбасадор Аустрије у Београду Јоханес Ајгнер, представници министарстава културе, правде и просвете, као и бројне друге званице.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/8/%D0%9A%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0/1523285/%D0%98%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B1%D0%B0+%D0%BE+%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%BE%D0%BC+%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC+%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83.html


*****

Otvorena izložba "Prvi svetski rat u dokumentima Arhiva Srbije", kojom je ta ustanova zvanično počela obeležavanje 100. godišnjice izbijanja "Velikog rata".

Povodom Dana državnosti, u Arhivu Srbije u petak [14. Februar 2014] je otvorena izložba "Prvi svetski rat u dokumentima Arhiva Srbije", kojom je ta ustanova zvanično počela obeležavanje 100. godišnjice izbijanja "Velikog rata".


Na izložbi je predstavljeno 35 najvažnijih dokumenata o istoriji Prvog svetskog rata, među kojima su original ultimatuma koji je Austrougarska uputila Kraljevini Srbiji, original odgovora Srbije i, verovatno najvažniji dokument u svetu iz tog doba - objava rata Austrougarske Srbiji, izjavio je državni sekretar u Ministarstvu kulture Dejan Ristić, otvarajući izložbu.

Arhiv, prema njegovim rečima, čuva oko pola miliona stranica dokumenata o Prvom svetskom ratu na teritoriji Srbije i u celoj Evropi, koji svedoče o razaranjima, mržnji, netrpeljivosti, nerazumevanju i neprijateljstvu između naroda i država.

"Iščitavajući ova dokumenta, možemo da utonemo u atmosferu, u način razmišljanja, vrednosni sistem, ciljeve država i vlada koje su pre 100 godina otpočele Prvi svetski rat", ocenio je on.

Ristić je naglasio da je, s vremenske distance od jednog veka, nužno akcentovati pomirenje i razumevanje, kao i afirmisati sistem vrednosti koji nikad više ne bi trebalo da dozvoli izbijanje novog rata.

Direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić izjavio je da je ova izložba prva u nizu ovogodišnjih programskih sadržaja Arhiva, u okviru kojih će 28. jula, dana kada je pre jednog veka počeo Prvi svetski rat, biti održana centralna izložba.

"Naša ideja je da tu (centralnu) izložbu istovremeno otvorimo u Beogradu, Banjaluci, Andrićgradu i Trebinju", rekao je Perišić, dodajući da postoji dogovor o prikazivanju izložbe i s Parizom, Londonom, Rimom, Solunom i Moskvom, a da će on predložiti i saradnju Arhiva Srbije i austrijskih državnih arhiva.

Izloženi dokumenti u Arhivu svedoče o austrougarskoj politici i odnosu velikih sila prema Srbiji početkom 20. veka, austrougarskim vojnim pripremama početkom 1914. godine, vojnim manevrima u BiH 24-27. juna 1914, Sarajevskom atentatu, Julskoj krizi i početku rata.

Otvaranju izložbe prisustovali su ambasador Austrije u Beogradu Johanes Ajgner, predstavnici ministarstava kulture, pravde i prosvete, kao i brojne druge zvanice.


http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/1523288/Izlo%C5%BEba+o+Prvom+svetskom+ratu.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Thursday, February 20, 2014

„Србија у Великом рату 1914–1918” - Књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића о Првом светском рату / "Политика" February 14, 2014

Политика
З. Радисављевић
February 14, 2014

Књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића о Првом светском рату, биће објављена на енглеском, немачком и руском, а можда и на кинеском
 
Српска артиљерија током Колубарске ботке
 
У Српској књижевној задрузи представљена је књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића „Србија у Великом рату 1914–1918” (кратка историја), коју су објавили СКЗ и Београдски форум за свет равноправних. О књизи су говорили епископ бачки г. Иринеј, Живадин Јовановић, Михаило Војводић, Милош Ковић, Александар Животић и аутори, а одломке из дела казивао је Срба Милин.

Епископ бачки г. Иринеј благословио је скуп и рекао да је недавно био у Немачкој и Аустрији и видео велики број обимних књига о Првом светском рату, али је мало наслова који се слажу с нашим виђењем почетка Великог рата. Зато је значајна свака књига о овом периоду наше историје, али би их ваљало превести на светске језике, како би се чула и наша истина. Живојин Јовановић, из Београдског форума за свет равноправних, потврдио је да се књига већ преводи на енглески, немачки и руски, а велика је вероватноћа да ће бити преведена и на кинески. Реч је о изузетно вредној књизи, која охрабрује и упозорава. Има смисла борити се за истину, упркос великим лажима којима се покушава ревизија историјских чињеница.

И Михаило Војводић се слаже да је ово година у којој ће бити покушаја да се промени истина о Првом светском рату. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” заснива се на историјским чињеницама. Припадници Младе Босне, на окупираној земљи, борили су се за слободу. Војводић је, такође, указао на велику помоћ Русије у Првом светском рату, нарочитo цара Николаја II, и рекао да он заслужује споменик у Београду.

Милош Ковић наглашава да су књигу писали професионални историчари, али веома популарно, како је то некада писао Владимир Ћоровић. Књига нуди резултате српске историографије, од Берлинског конгреса до краја Првог светског рата, а коришћена су и кључна дела европске историографије. Како се приближавамо датуму почетка Великог рата, истиче Александар Животић, оживљавају расправе о узроцима почетка Првог светског рата, и улози Србије у свему томе. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” на јасан начин указује на стварне узроке почетка Великог рата. Књига је писана лепим језиком, изузетно је прегледна и нуди јасне одговоре о улози Србије у отпочињању Првог светског рата.

Обележавајући стогодишњицу почетка Првог светског рата, кажу аутори, човечанство ће, надајмо се „клекнути” пред милионским жртвама до тада највећег ратног обрачуна у светској историји. Да ли ће и како у том тренутку размишљати о историјском контексту у којем су положене – друго је питање. Историчари посвећени темама XX века то свакако морају учинити. Тим пре што већина процеса дугог трајања и сложеног карактера, који су испунили прошлост XX века, утичући и на свет данашњице, исходишну тачку имају у Великом рату 1914–1918. године.

Да ли ће се глас историчара чути у јавности или бити „угушен” политичким интересима центара моћи за променом историографске слике Првог светског рата; у којој ће мери научно бити у могућности да се у креирању свести савременика супротстави ненаучном; да ли ће звуци труба и бубњева, карактеристични за почетак рата, узнемирити почивше или пробудити разумевање нових генерација; хоће ли жртве велике несреће још једном бити понижене и убијене – тешко је у овом тренутку рећи. Савремена историја, кажу аутори, већ дуже време налази се под ударом ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њене потребе поништава постојеће знање о прошлости, захтева промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора намеће и прилагођава закључке, истрајава на радикалном обрту и истраживању прошлости.

Ревизионистички „удар” оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе. Нападом на научни метод обесмишљава се постојеће „друштвено сећање”, доводи у питање сврсисходност историјске науке и потире моралност историографске дисциплине. Највећим делом, то је последица промена у политици и друштву с краја XX века, које су оставиле дубоке трагове и на размишљања о претходним временима.


З. Радисављевић
Oбјављено: 14.02.2014.
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

ББЦ: Десет тумачења - ко је крив за Први светски рат / "Политика - Танјуг" February 12, 2014

Политика
Танјуг
February 12, 2o14

ЛОНДОН – „Ко је главни кривац за Први светски рат” питање је око којег се „ломе академска копља” и 100 година после, а британски Би-Би-Си (ББЦ) преноси данас мишљења 10 европских историчара, у којима већина криви Немачку и Аустроугарску, али понеко и Русију, Француску, Британију и - Србију.


Сер Макс Хејстингс верује да највећу одговорност сноси Немачка. Како каже, „ниједна нација не заслужује да сноси сву одговорност за избијање рата, али Немачка - чини ми се - заслужује највише”.

По његовим речима, само је Немачка имала моћ да заустави „улазак у катастрофу” у било којем тренутку јула 1914. повлачењем подршке Аустрији за напад на Србију.

Истичући да га „нису уверили аргументи” против Србије, Хејстингс каже да не верује ни да је Русија желела европски рат те 1914. године, јер су руски лидери знали да би били у много јачој позицији за борбу две године касније, кад окончају програм наорузавања.

Професор историје на Кембриџу сер Ричард Џеј Еванс, међутим, уверен је да је Србија главни кривац.

„Србија је сносила највећу одговорност за избијање Првог светског рата. Српски национализам и експанзионизам били су најдубље реметилачке силе, а српска подршка терористима 'Црне руке' била је крајње неодговорна. Аустроугарска сноси мало мању одговорност због паничне и претеране реакције на убиство наследника хабсбуршког трона”, сматра он.

По Евансовом мишљењу, Француска је истовремено охрабривала „агресију Русије према Аустроугарској и Немачкој”, док је Британија пропустила да посредује, као што је чинила током ранијих балканских криза, због страха од европских и светских амбиција Немачке.

Др Хедер Џонс главним кривцима сматра Аустроугарску, Немачку и Русију, чији су ратоборни политички и војни лидери изазвали Први светски рат:

„Убиства личности 'плаве крви' била су прилично уобичајена пре 1914. и рат обично није био последица таквих догађаја. Али, аустроугарски војни соколови - главни кривци за конфликт - видели су сарајевско убиство надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге, које је извршио босански Србин, као изговор да освоје и униште Србију, нестабилну суседну државу која је тежила да се прошири ван својих граница, на аустроугарске територије. Србија, исцрпљена после два балканска рата, 1912-13, у којима је играла главну улогу, није желела рат 1914. године.„

По њеним речима, „шири европски рат уследио је пошто су немачке политичке и војне личности подстицале свог савезника, Аустроугарску, да нападне Србију”, што је „узнемирило Русију, која је подржавала Србију, и која је ставила своју војску у борбени положај пре него што су исцрпене све могућности за постизање мира”.

Професор Џон Рол као кривце означава Немачку и Аустроугарску, наглашавајући да „Први светски није избио случајно нити зато што је заказала дипломатија”, већ „као резултат завере влада империјалистичких Немачке и Аустроугарске, које су се надале да ће Британија остати изван сукоба”.

Рол, професор Универзитета у Сасексу, подсећа да је у том тренутку већ 25 година на трону у Немачкој био цар Вилхелм други, аутократа који је био уверен да је „немачки бог” и који је са двадесетак сарадника проценио да је добар тренутак за рат, јер су постојећи статус кво у Европи за њега, као и за аустроугарске савезнике, били „понижавајући и неодрживи”.

„У пролеће 1914. та мала група људи у Берлину је одлучила да 'скочи у мрак', јер су знали да ће подршка аустријском нападу на Србију скоро сигурно то значити”, истиче он.

Професор Универзитета у Штутгарту Герхард Хиршфелд сматра да одговорност дели шест земаља: Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија.

„Много пре избијања непријатељстава, пруско-немачке конзервативне елите биле су убеђене да ће европски рат помоћи испуњавању немачких колонијалних и амбиција за војним и политичким престижом у свету”, каже немачки професор.

„Одлука да се ступи у рат због релативно мале међународне кризе каква је био сарајевски атентат је, у сваком случају, била резултат кобне мешавине погрешних политичких процена, страха од губитка престижа и тврдоглаве посвећености на свим странама веома сложеном систему војних и политичких савезништава европских држава.„

Др Аника Момбауер сматра да су кривци Аустроугарска и Немачка.

„Рат није био случајна незгода и могао се избећи јула 1914. У Бечу, владини и војни лидери желели су рат против Србије. Моментална реакција на убиство Франца Фердинанда 28. јуна 1914. била је да траже обештећење од Србије, за коју се сматрало да стоји иза завере за убиство и која је претила положају Аустроугарске на Балкану већ неко време. Кључно је то што је дипломатска победа сматрана безвредном... очетком јула, људи који су одлучивали у Аустрији, изабрали су рат.„

За то им је, подсећа, био потребан главни савезник, Немачка, која је одмах понудила безусловну подршку и извршила притисак на Беч да искористи своју „златну шансу": „Обе владе знале су да је скоро извесно да ће Русија доћи да помогне Србији и да ће то претворити локални сукоб у европски, али били су спремни да преузму тај ризик.„

Како примећује Момбауер, аустроугарски ултиматум Србији од 23. јула намерно је направљен тако да буде неприхватљив, пошто се Немачкој и Аустроугарској чинило да је „тренутак савршен” - иако се касније показало да је то био почетак њиховог пада.

Шон Мекмикин са универзитета у Истанбулу, као и његов колега из Штутгарта, сматра да је одговорна „шесторка” у саставу Аустроугарска, Немачка, Русија, Француска, Британија и Србија. „У људској је природи да тражи једноставне, задовољавајуће одговоре, па је зато теза о немачкој кривици за рат опстала до данас”, сматра.

По њему, Први светски рат не би избио да није било подршке Немачке Аустроугарској, али је „једнако тачно да у одсуству терористичке завере смишљене у Београду ни Немачка нити Аустроугарска не би морале да се суоче са ужасним избором”.

Мекмикин верује да су и Немачка и Аустроугарска покушале да „локализују” балкански сукоб, али да су Русија и Француска учиниле тај конфликт европским ратом, а уласком Британије и светским.

„Русија, а не Немачка, прва је почела мобилизацију”, тврди и закључује: „Рат у којем су Француска и Британија подржавале Србију и Русију против Централних сила, био је исход који је прижељкивала Русија, а не Немачка. Пет зараћених великих сила, заједно са Србијом, ослободиле су Армагедон.„

Професор Гари Шефилд криви Аустроугарску и Немачку.

„Рат су започели лидери Немачке и Аустроугарске. Беч је искористио прилику која се указала убиством надвојводе да покуша да уништи свог супарника на Балкану, Србију. То је учињено иако су сви знали да ће заштитница Србије, Русија, тешко остати по страни и да би све могло да води општем европском рату”, каже Шефилд.

„Немачка је тежила да прекине француско-руско савезништво и била је потпуно спремна да ризикује улазак у велики рат. Неки представници немачке елите поздрављали су могући почетак експанзионистичког, освајачког рата”, додаје и закључује да су Русија, Француска и касније Британија само реаговали на то, одбрамбено: „Најбоље што може да се каже за немачке и аустријске лидере у јулској кризи је да су злочиначки ризиковали светски мир.„

Др Катриона Пенел такође криви Немачку и Аустроугарску чије политичко руководство и дипломатија „морају да сносе терет одговорности за ширење балканског сукоба у европски и, касније, светски рат”.

„Немачка, која је патила од комплекса 'млађег детета' у породици европских империја, видела је могућност да реконфигурише однос моћи у своју корист агресивним освајачким ратом.„

Како наглашава, не сме се потценити ни улога Аустроугарске, јер је „ултиматум Србији од 23. јула био формулисан тако да је било практично немогуће прихватити га”.

Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула, тачно месец дана после атентата, а Русија је дан касније наложила мобилизацију...

Професор Дејвис Стивенсон као главног кривца означава Немачку, за коју каже да „сноси највећи део одговорности”, подршком Аустроугарској да нападне Србију, иако је знала да ће сукоб ескалирати.

„Без немачке подршке, Аустроугарска не би деловала тако драстично”, уверен је:

„Они су такође започели шира европска непријатељства ултиматумом Русији и Француској, као и тиме што су прогласили рат чим је ултиматум одбијен - заправо фабрикујући изговор да је француски авион бомбардовао Нирнберг. И, на крају, прекршили су међународне споразуме инвазијом на Луксембург и Белгију, знајући да ће то касније сигурно 'увести' и Британију.„

По мишљењу Стивенсона, немачка одговорност није једина, јер је „Србија приредила Аустроугарској изузетну провокацију”, па је „двема странама био потребан оружани сукоб": „Иако су Централне силе преузеле иницијативу, руска влада је, уз охрабрење из Француске, била спремна да одговори”. Одговорност Британије је, по Стивенсону, била „више пасивна него активна”.

У Првом светском рату више од 70 милиона људи је било под оружјем, убијено је више од 15 милиона, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су огромна разарања.


Танјуг
Oбјављено: 12.02.2014.


http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/BBC-Deset-tumacenja-ko-je-kriv-za-Prvi-svetski-rat.sr.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, February 19, 2014

World War One: 10 INTERPRETATIONS OF WHO STARTED WWI / "BBC News Magazine" February 11, 2014

BBC News Magazine
February 11, 2014

As nations gear up to mark 100 years since the start of World War One, academic argument still rages over which country was to blame for the conflict.

Austrian Emperor Franz Joseph I and Germany's Kaiser Wilhelm II were allies

Education Secretary for England Michael Gove's recent criticism of how the causes and consequences of the war are taught in schools has only stoked the debate further.

Here 10 leading historians give their opinion.

*****

Sir Max Hastings - military historian

Germany

No one nation deserves all responsibility for the outbreak of war, but Germany seems to me to deserve most.

It alone had power to halt the descent to disaster at any time in July 1914 by withdrawing its "blank cheque" which offered support to Austria for its invasion of Serbia.

I'm afraid I am unconvinced by the argument that Serbia was a rogue state which deserved its nemesis at Austria's hands. And I do not believe Russia wanted a European war in 1914 - its leaders knew that it would have been in a far stronger position to fight two years later, having completed its rearmament programme.

The question of whether Britain was obliged to join the European conflict which became inevitable by 1 August is almost a separate issue. In my own view neutrality was not a credible option because a Germany victorious on the continent would never afterwards have accommodated a Britain which still dominated the oceans and global financial system.

Sir Richard J Evans - Regius professor of history, University of Cambridge

Serbia

Serbia bore the greatest responsibility for the outbreak of WW1. Serbian nationalism and expansionism were profoundly disruptive forces and Serbian backing for the Black Hand terrorists was extraordinarily irresponsible. Austria-Hungary bore only slightly less responsibility for its panic over-reaction to the assassination of the heir to the Habsburg throne.

France encouraged Russia's aggressiveness towards Austria-Hungary and Germany encouraged Austrian intransigence. Britain failed to mediate as it had done in the previous Balkan crisis out of fear of Germany's European and global ambitions - a fear that was not entirely rational since Britain had clearly won the naval arms race by 1910.

The generally positive attitude of European statesmen towards war, based on notions of honour, expectations of a swift victory, and ideas of social Darwinism, was perhaps the most important conditioning factor. It is very important to look at the outbreak of the war in the round and to avoid reading back later developments - the German September Programme for example (an early statement of their war aims) - into the events of July-August 1914.

Dr. Heather Jones - associate professor in international history, LSE

Austria-Hungary, Germany and Russia

A handful of bellicose political and military decision-makers in Austria-Hungary, Germany and Russia caused WW1.

Relatively common before 1914, assassinations of royal figures did not normally result in war. But Austria-Hungary's military hawks - principal culprits for the conflict - saw the Sarajevo assassination of the Austro-Hungarian Archduke Franz Ferdinand and his wife by a Bosnian Serb as an excuse to conquer and destroy Serbia, an unstable neighbour which sought to expand beyond its borders into Austro-Hungarian territories. Serbia, exhausted by the two Balkan wars of 1912-13 in which it had played a major role, did not want war in 1914.

Broader European war ensued because German political and military figures egged on Austria-Hungary, Germany's ally, to attack Serbia. This alarmed Russia, Serbia's supporter, which put its armies on a war footing before all options for peace had been fully exhausted.

This frightened Germany into pre-emptively declaring war on Russia and on Russia's ally France and launching a brutal invasion, partly via Belgium, thereby bringing in Britain, a defender of Belgian neutrality and supporter of France.

John Rohl - emeritus professor of history, University of Sussex

Austria-Hungary and Germany

WW1 did not break out by accident or because diplomacy failed. It broke out as the result of a conspiracy between the governments of imperial Germany and Austria-Hungary to bring about war, albeit in the hope that Britain would stay out.

After 25 years of domination by Kaiser Wilhelm II with his angry, autocratic and militaristic personality, his belief in the clairvoyance of all crowned heads, his disdain for diplomats and his conviction that his Germanic God had predestined him to lead his country to greatness, the 20 or so men he had appointed to decide the policy of the Reich opted for war in 1914 in what they deemed to be favourable circumstances.

Germany's military and naval leaders, the predominant influence at court, shared a devil-may-care militarism that held war to be inevitable, time to be running out, and - like their Austrian counterparts - believed it would be better to go down fighting than to go on tolerating what they regarded as the humiliating status quo. In the spring of 1914, this small group of men in Berlin decided to make "the leap into the dark" which they knew their support for an Austrian attack on Serbia would almost certainly entail.

The fine-tuning of the crisis was left to the civilian chancellor Theobald von Bethmann Hollweg, whose primary aim was to subvert diplomatic intervention in order to begin the war under the most favourable conditions possible. In particular, he wanted to convince his own people that Germany was under attack and to keep Britain out of the conflict.

Gerhard Hirschfeld - professor of modern and contemporary history, University of Stuttgart

Austria-Hungary, Germany, Russia, France, Britain and Serbia

Long before the outbreak of hostilities Prussian-German conservative elites were convinced that a European war would help to fulfil Germany's ambitions for colonies and for military as well as political prestige in the world.

The actual decision to go to war over a relatively minor international crisis like the Sarajevo murder, however, resulted from a fatal mixture of political misjudgement, fear of loss of prestige and stubborn commitments on all sides of a very complicated system of military and political alliances of European states.

In contrast to the historian Fritz Fischer who saw German war aims - in particular the infamous September Programme of 1914 with its far-reaching economic and territorial demands - at the core of the German government's decision to go to war, most historians nowadays dismiss this interpretation as being far too narrow. They tend to place German war aims, or incidentally all other belligerent nations' war aims, in the context of military events and political developments during the war.

Dr. Annika Mombauer - The Open University

Austria-Hungary and Germany

Whole libraries have been filled with the riddle of 1914. Was the war an accident or design, inevitable or planned, caused by sleepwalkers or arsonists? To my mind the war was no accident and it could have been avoided in July 1914. In Vienna the government and military leaders wanted a war against Serbia. The immediate reaction to the murder of Franz Ferdinand on 28 June 1914 was to seek redress from Serbia, which was thought to have been behind the assassination plot and which had been threatening Austria-Hungary's standing in the Balkans for some time. Crucially, a diplomatic victory was considered worthless and "odious". At the beginning of July, Austria's decision-makers chose war.

But in order to implement their war against Serbia they needed support from their main ally Germany. Without Germany, their decision to fight against Serbia could not have been implemented. The Berlin government issued a "blank cheque" to its ally, promising unconditional support and putting pressure on Vienna to seize this golden opportunity. Both governments knew it was almost certain that Russia would come to Serbia's aid and this would turn a local war into a European one, but they were willing to take this risk.

Germany's guarantee made it possible for Vienna to proceed with its plans - a "no" from Berlin would have stopped the crisis in its tracks. With some delay Vienna presented an ultimatum to Serbia on 23 July which was deliberately unacceptable. This was because Austria-Hungary was bent on a war and Germany encouraged it because the opportunity seemed perfect. Victory still seemed possible whereas in a few years' time Russia and France would have become invincible. Out of a mixture of desperation and over-confidence the decision-makers of Austria-Hungary and Germany unleashed a war to preserve and expand their empires. The war that ensued would be their downfall.

Sean McMeekin - assistant professor of history at Koc University, Istanbul

Austria-Hungary, Germany, Russia, France, Britain and Serbia

It is human nature to seek simple, satisfying answers, which is why the German war guilt thesis endures today.

Without Berlin's encouragement of a strong Austro-Hungarian line against Serbia after Sarajevo - the "blank cheque" - WW1 would clearly not have broken out. So Germany does bear responsibility.

But it is equally true that absent a terrorist plot launched in Belgrade the Germans and Austrians would not have faced this terrible choice. Civilian leaders in both Berlin and Vienna tried to "localise" conflict in the Balkans. It was Russia's decision - after Petersburg received its own "blank cheque" from Paris - to Europeanise the Austro-Serbian showdown which produced first a European and then - following Britain's entry - world conflagration. Russia, not Germany, mobilised first.

The resulting war, with France and Britain backing Serbia and Russia against two Central Powers, was Russia's desired outcome, not Germany's. Still, none of the powers can escape blame. All five Great Power belligerents, along with Serbia, unleashed Armageddon.

Prof. Gary Sheffield - professor of war studies, University of Wolverhampton

Austria-Hungary and Germany

The war was started by the leaders of Germany and Austria-Hungary. Vienna seized the opportunity presented by the assassination of the archduke to attempt to destroy its Balkan rival Serbia. This was done in the full knowledge that Serbia's protector Russia was unlikely to stand by and this might lead to a general European war.

Germany gave Austria unconditional support in its actions, again fully aware of the likely consequences. Germany sought to break up the French-Russian alliance and was fully prepared to take the risk that this would bring about a major war. Some in the German elite welcomed the prospect of beginning an expansionist war of conquest. The response of Russia, France and later Britain were reactive and defensive.

The best that can be said of German and Austrian leaders in the July crisis is that they took criminal risks with world peace.

Dr. Catriona Pennell - senior lecturer in history, University of Exeter

Austria-Hungary and Germany

In my opinion, it is the political and diplomatic decision-makers in Germany and Austria-Hungary who must carry the burden of responsibility for expanding a localised Balkan conflict into a European and, eventually, global war. Germany, suffering from something of a "younger child" complex in the family of European empires, saw an opportunity to reconfigure the balance of power in their favour via an aggressive war of conquest.

On 5 July 1914 it issued the "blank cheque" of unconditional support to the crumbling Austro-Hungarian Empire (trying to reassert its dominance over the rebellious Serbia), despite the likelihood of this sparking war with Russia, an ally of France and Great Britain. However, Austria-Hungary's actions should not be ignored.

The ultimatum it issued to Serbia on 23 July was composed in such a way that its possibility of being accepted was near impossible. Serbia's rejection paved the way for Austria-Hungary to declare war on 28 July, thus beginning WW1.

David Stevenson - professor of international history, LSE

Germany

The largest share of responsibility lies with the German government. Germany's rulers made possible a Balkan war by urging Austria-Hungary to invade Serbia, well understanding that such a conflict might escalate. Without German backing it is unlikely that Austria-Hungary would have acted so drastically.

They also started wider European hostilities by sending ultimata to Russia and France, and by declaring war when those ultimata were rejected - indeed fabricating a pretext that French aircraft had bombed Nuremberg.

Finally, they violated international treaties by invading Luxemburg and Belgium knowing that the latter violation was virtually certain to bring in Britain. This is neither to deny that there were mitigating circumstances nor to contend that German responsibility was sole.

Serbia subjected Austria-Hungary to extraordinary provocation and two sides were needed for armed conflict. Although the Central Powers took the initiative, the Russian government, with French encouragement, was willing to respond.

In contrast, while Britain might have helped avert hostilities by clarifying its position earlier, this responsibility - even disregarding the domestic political obstacles to an alternative course - was passive rather than active.

http://www.bbc.co.uk/news/magazine-26048324

*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****