Saturday, February 1, 2014

BORIS BEGOVIĆ: NAŠ ODNOS PREMA 1914. / "Novi Standard" January 23, 2014

Novi Standard
BORIS BEGOVIĆ
January 23, 2014
Izvor Politika, 22. 01. 2014.

Vratimo se u sadašnjost da vidimo da li je Bogdan Tirnanić bio u pravu

Boris Begović

Februara davne 1993. godine odigrao se prvi teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku. Odmah posle napada, u javnosti, svetskoj i domaćoj, počele su spekulacije o mogućim učiniocima – ni mi nismo bili pošteđeni, uzimajući u obzir tadašnji rat u Bosni i zategnute odnose sa SAD. Jedno od najvećih srpski novinarskih pera, Bogdan Tirnanić, tada je napisao (citiram po sećanju): „Čim sam čuo da je FBI objavio da je ovaj napad bio brižljivo planiran, znao sam da Srbi u njega nisu bili uključeni. Nama više priliči napad na ambasadu SAD kakav se odigrao pre par večeri.” Tada je, naime, neki povratnik sa ratišta u pola noći, kada nikoga živog nije bilo u bilo u okolini, bacio kašikaru na tablu na ambasadi SAD – bez bilo kakvih žrtava, odnosno bez ikakvih ozbiljnih posledica. I bez ikakvog osmišljavanja, planiranja ili truda.

Vratimo se u sadašnjost da vidimo da li je Bogdan Tirnanić bio u pravu? Neposredno posle Nove godine održana je konferencija za štampu na kojoj je direktor Arhiva Srbije Miroslav Perišić javnosti predstavio arhivski dokument – pismo Oskara Poćoreka iz maja 1913. godine u kome tadašnji guverner (austrougarske) Bosne i Hercegovine piše o potrebi pripremanja za veliki rat. Kako navodi Tanjug, ovo pismo je već objavljeno 1928. godine u listu „Večernja pošta“ u Sarajevu, a njegov prepis „čuva se danas u Arhivu Srbije, dok se za originalom još uvek traga”. Dakle, da rekapituliramo: niti je pronađen original dokumenta, niti je taj dokument nepoznat, niti se radi o pismu nekoga ko je bio u vrhu austrougarske piramide moći, ko je odlučivao o pitanjima rata sa Srbijom. Savremena svetska istoriografija navodi obilje dokaza u prilog tezi o ratobornosti Austrougarske prema Srbiji, i to dokaza koji su u vezi sa samim vrhom piramide moći u toj državi: car, prestolonaslednik, načelnik generalštaba i ministar spoljnih poslova – ne za guvernere provincija! Neki od tih autora (poput Kristofera Klarka, na primer) za takvo ponašanje Austrougarske imaju razumevanje, ali ne spore njegovo postojanje.

Zbog čega je onda organizovana ova konferencija za štampu? Sudeći po nastupima učesnika konferencije (uključujući Emira Kusturicu), zato da bi se skinula odgovornost Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata, odnosno odagnala krivica koju Srbiji u tom pogledu nameću neka dela savremene svetske istoriografije. Da li se u tome uspelo? Smatram da se to ne čini obnarodovanjem kopije jednog arhivskog dokumenta, propraćeno sa nekoliko efektnih rečenica. To se čini dugogodišnjim mukotrpnim, dobro planiranim i osmišljenim naučnim radom, objavljivanjem knjiga i njihovim prevođenjem na svetske jezike, objavljivanjem članaka u priznatim međunarodnim časopisima, organizovanjem međunarodnih konferencija na koje se pozivaju i oni koji drukčije misle (bez obzira na to koje su im namere), pisanjem kolumni u svetskim dnevnicima. Šta smo dobili od svega toga u vreme obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata? Gotovo ništa.

I dalje je glavna knjiga o atentatu „Sarajevo 1914“ Vladimira Dedijera, objavljena pre ravno 50 godina (i tada je bio jubilej). I dalje je najvažnija knjiga o Srbiji u Prvom svetskom ratu ona Andreja Mitrovića (objavljena pre 30 godina). A znalo se, odavno, da će 2014. biti stogodišnjica Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata i moglo se pretpostaviti da će to biti povod za mnogobrojne nove knjige u svetu na tu temu. Naš odgovor sveo se na obnarodovanje jednog arhivskog dokumenta.

Izgleda da sve ovo pokazuje našu odbojnost prema mukotrpnom radu i odricanju, prema postojanosti postavljanih ciljeva, prema detaljnom i dugoročnom planiranju („razmišljanju unapred“), prema ozbiljnim pripremama i prema privrženosti postavljenom cilju i njegovoj realizaciji. Umesto toga, skloni smo lakim rešenjima – čarobnim štapićima koji će nas u trenutku osloboditi svih naših muka i nezadovoljstava i koji će nas učiniti bogatim, priznatim, poštovanim i voljenim. Nezavisno od toga da li je čarobni štapić arhivski dokument ili „Beograd na vodi“.

Da ne bi bilo nesporazuma, smatram da je Gavrilo Princip bio idealista i borac za slobodu. Smatram da je ono što je on učinio herojski čin, koji je doveo do ujedinjenja srpskog naroda – kako je srpska politička elita tog vremena tu priliku realizovala, drugo je pitanje. Smatram da je Mlada Bosna bila slobodarska, a ne teroristička organizacija. A sve mi se više čini da svi mi koji tako gledamo na Sarajevski atentat sto godina kasnije nismo uspeli da ih odbranimo. Zbog čega?


Boris Begović

Izvor Politika, 22. 01. 2014.

http://www.standard.rs/boris-begovic-nas-odnos-prema-1914.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

No comments: