Saturday, April 19, 2014

Срби између наковња и чекића - Srbi između nakovnja i čekića / "Политика" April 13, 2014


Политика
Зоран Радисављевић
Oбјављено: 13.04.2014

Антологијске текстове страних аутора о Србима и Србији у Великом рату објавила издавачка кућа „Итака”

 
 
Поводом стогодишњице почетка Првог светског рата, издавачка кућа „Итака” из Београда објавила је књигу „Распеће Србије” (Страни аутори о Србима и Србији у Великом рату – савременици, учесници, сведоци), коју је приредио Ратомир Рале Дамјановић. Мото књиге су стихови Гаврила Принципа, које је ексером урезао на својој робијашкој порцији: „Тромо се време вуче/ И ничег новог нема,/ Данас све ко јуче,/ Сутра се исто спрема”.

У књизи „Распеће Србије”, осим ове библијске метафоре, објашњава приређивач, уочљива је и једна друга, хомерска. О српском војнику говори се као о митском јунаку који у изгнанству чезне за својом Итаком – Србијом, и на обали мора машта о кући и породици.

Али, још један мотив хомерског карактера има нарочит смисао, који истичу писци заступљени у овој књизи. Речје о сукобувеликог и малог. Прождрљиви аустроугарски Киклоп устремио се на малог српског Одисеја,као Полифем на Лаертовог сина у Хомеровом спеву. Силник никада не схвата упорност и разлоге малог да опстане. Колико год жали што је остао без јединог ока, Полифем толико жали што га је ослепео „ситан и слаб човечуљак, ништавац прави”. Киклопова пећина, парадигма некакве планетарне шпиље, поништава „обичне” људске вредности, складну породицу, пријатељство, дарове земље, домаћински живот, гостопримство.

„У великим светским пометњама Срби се не сналазе”, записао је врсни познавалац нашег усуда и историјских „неминовности” професор Радован Самарџић у књизи „Сеобе у српској историји”. Најчешће им се догађа да не схватају политичке токове и не равнају се према њима, држећи се завета књига староставних. Никако да схвате неминовност примања новог поретка и прихвате истину с којом се пре неколико хиљада година суочиомитски јунак у Есхиловом „Окованом Прометеју”: „Упознај себе, прими нови поредак,/ и нов господар влада сада бозима”.

Исте теме и иста питања, вековима, може се рећи. Виктор Иго се 1876. у ватреном прогласу „За Србију” залагао да се „људско питање” стави изнад „политичког питања”. Један други Француз, академик Жан Дитур, пише да су „Срби народ који је упознао највише трагедије у својој ближој и даљој историји, и чије јунаштво, осећај части, једва да изгледају овоземаљски. Приметио је да „има људи којима се приписује у злочин што неће да умру. То је случај са Србима... Они су још ту, опстајући у свом бићу, настављајући да одржавају у животу ту неопипљиву и бескрајно драгоцену ствар каква је национална душа”.Славни Мигел де Унамуно свој текст „За српски народ” завршава мишљењем да је „праведно дозволити овом народу да развије свој сопствени идентитет, да не буде наковањ о који ће чекићати други народи, нити земља за коју ће се борити”.

Ипак, само сасвим неупућени и наивни се још питају, примећује Ратомир Дамјановић,откуд то да су нас наши савезници, из Првог светског рата и из Другог светског рата, бомбардовали 1999. године? Читалац ће много научити из ове књиге. О нама и о себи. О Европи ондашњег и данашњег времена. О људској природи и људском забораву. Пашће му, можда, на памет Ракићева песма „На Газиместану”,у којој се поставља питање да ли смо ми – данашњи – „недостојни историје наше”. Или вапај песника „Плаве гробнице”Милутина Бојића, у песми „Сејачи”: „И васељена њива наша поста/ За семе части – које сунцу сиже,/ Господе, казне зар не беше доста”? Сетиће се Тукидида,који је давно записао: „Људска природа која је сад потпуно надвладала законе и која је била навикла да противно законима чини зло, с радошћу је открила да не влада својим страстима”. Сетиће се, рецимо, Мефистовог монолога у Гетеовом „Фаусту”, о карактеру људског бића: „Истог кова вазда Земљин је мали бог,/ И настран, као и првог дана свог./ Мало би боље живовао/ Да му небеског сјаја одблесак ниси дао./ Он то зове умом, а ума сав му смер/ Да буде зверскији но сама звер”.

На почетку књиге,у првом плану је портрет оних који владају и одлучују у неком времену, после чијих одлука крене пошаст попут Великог рата. Паралелно су дати текстовикоје су писали Анри Барби, сведок догађаја, овде у Србији, и Лео Пфефер, главни истражитељ Сарајевског атентата. Тежиште се касније,са историјског и политичког аспекта,помера на доживљај, на поглед изнутра, на сведоке, обичне људе, лекаре и новинаре, ратне дописнике и ратне заробљенике, на страдање, злочине освајача, епидемију тифуса, трагичну епопеју повлачења, живот у егзилу, далеко од куће, чежњу за својом Итаком.

Кроз целу књигу провлачи се женски поглед на људе и догађаје, а у једном блоку говори се о женама ратницама: Флори Сендс и Милунки Савић. О Српкињи Милунки драгоцено сведочанство оставља управо Енглескиња Флора, јер су те најодликованије жене у историји, рањене, делиле шатор у болници.

Посебно поглавље посвећено је духу српског војника, а у њему су записи о епској и мученичкој Србији, о српском хероизму и односу према заробљеницима, о српској историји и поезији, земљи и људима, српским обичајима и карактеру српског човека, о чежњи за отаџбином и данима изгнанства, о песми „Тамо далеко”…

Књига се у целини ослања на сведоке и учеснике, осим у случају неколико аутора, који су, такође, инспирисани аутентичним догађајима и аутентичном грађом. Отвара је чудесна поема „Ода народу српском”, коју је Габријеле Д’Анунцио испевао у јесен 1915. године и објавио у миланском листу „Коријере дела сера”, а затим је послао краљу Петру и то исписану својеручно. Заступљени су и други поетски текстови. Неки записи преузети су из специјалних издања часописа „Kossovo day”, штампаних у Енглеској и Америци, тих ратних година (1916.и 1918).У поглављу Давид је оборио Голијата говоре историјске личности, као и дописници енглеских, руских, мађарских, аустријских,француских, америчких, немачких новина…


Зоран Радисављевић
Oбјављено: 13.04.2014

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbi-izmedju-nakovnja-i-cekica.sr.html

*****

Politika
Zoran Radisavljević
Objavljeno: 13.04.2014

Srbi između nakovnja i čekića

Antologijske tekstove stranih autora o Srbima i Srbiji u Velikom ratu objavila izdavačka kuća „Itaka”

 

Povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, izdavačka kuća „Itaka” iz Beograda objavila je knjigu „Raspeće Srbije” (Strani autori o Srbima i Srbiji u Velikom ratu – savremenici, učesnici, svedoci), koju je priredio Ratomir Rale Damjanović. Moto knjige su stihovi Gavrila Principa, koje je ekserom urezao na svojoj robijaškoj porciji: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/ Danas sve ko juče,/ Sutra se isto sprema”.

U knjizi „Raspeće Srbije”, osim ove biblijske metafore, objašnjava priređivač, uočljiva je i jedna druga, homerska. O srpskom vojniku govori se kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici.
Ali, još jedan motiv homerskog karaktera ima naročit smisao, koji ističu pisci zastupljeni u ovoj knjizi. Rečje o sukobuvelikog i malog. Proždrljivi austrougarski Kiklop ustremio se na malog srpskog Odiseja,kao Polifem na Laertovog sina u Homerovom spevu. Silnik nikada ne shvata upornost i razloge malog da opstane. Koliko god žali što je ostao bez jedinog oka, Polifem toliko žali što ga je oslepeo „sitan i slab čovečuljak, ništavac pravi”. Kiklopova pećina, paradigma nekakve planetarne špilje, poništava „obične” ljudske vrednosti, skladnu porodicu, prijateljstvo, darove zemlje, domaćinski život, gostoprimstvo.

„U velikim svetskim pometnjama Srbi se ne snalaze”, zapisao je vrsni poznavalac našeg usuda i istorijskih „neminovnosti” profesor Radovan Samardžić u knjizi „Seobe u srpskoj istoriji”. Najčešće im se događa da ne shvataju političke tokove i ne ravnaju se prema njima, držeći se zaveta knjiga starostavnih. Nikako da shvate neminovnost primanja novog poretka i prihvate istinu s kojom se pre nekoliko hiljada godina suočiomitski junak u Eshilovom „Okovanom Prometeju”: „Upoznaj sebe, primi novi poredak,/ i nov gospodar vlada sada bozima”.

Iste teme i ista pitanja, vekovima, može se reći. Viktor Igo se 1876. u vatrenom proglasu „Za Srbiju” zalagao da se „ljudsko pitanje” stavi iznad „političkog pitanja”. Jedan drugi Francuz, akademik Žan Ditur, piše da su „Srbi narod koji je upoznao najviše tragedije u svojoj bližoj i daljoj istoriji, i čije junaštvo, osećaj časti, jedva da izgledaju ovozemaljski. Primetio je da „ima ljudi kojima se pripisuje u zločin što neće da umru. To je slučaj sa Srbima... Oni su još tu, opstajući u svom biću, nastavljajući da održavaju u životu tu neopipljivu i beskrajno dragocenu stvar kakva je nacionalna duša”.Slavni Migel de Unamuno svoj tekst „Za srpski narod” završava mišljenjem da je „pravedno dozvoliti ovom narodu da razvije svoj sopstveni identitet, da ne bude nakovanj o koji će čekićati drugi narodi, niti zemlja za koju će se boriti”.

Ipak, samo sasvim neupućeni i naivni se još pitaju, primećuje Ratomir Damjanović,otkud to da su nas naši saveznici, iz Prvog svetskog rata i iz Drugog svetskog rata, bombardovali 1999. godine? Čitalac će mnogo naučiti iz ove knjige. O nama i o sebi. O Evropi ondašnjeg i današnjeg vremena. O ljudskoj prirodi i ljudskom zaboravu. Pašće mu, možda, na pamet Rakićeva pesma „Na Gazimestanu”,u kojoj se postavlja pitanje da li smo mi – današnji – „nedostojni istorije naše”. Ili vapaj pesnika „Plave grobnice”Milutina Bojića, u pesmi „Sejači”: „I vaseljena njiva naša posta/ Za seme časti – koje suncu siže,/ Gospode, kazne zar ne beše dosta”? Setiće se Tukidida,koji je davno zapisao: „Ljudska priroda koja je sad potpuno nadvladala zakone i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, s radošću je otkrila da ne vlada svojim strastima”. Setiće se, recimo, Mefistovog monologa u Geteovom „Faustu”, o karakteru ljudskog bića: „Istog kova vazda Zemljin je mali bog,/ I nastran, kao i prvog dana svog./ Malo bi bolje živovao/ Da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao./ On to zove umom, a uma sav mu smer/ Da bude zverskiji no sama zver”.

Na početku knjige,u prvom planu je portret onih koji vladaju i odlučuju u nekom vremenu, posle čijih odluka krene pošast poput Velikog rata. Paralelno su dati tekstovikoje su pisali Anri Barbi, svedok događaja, ovde u Srbiji, i Leo Pfefer, glavni istražitelj Sarajevskog atentata. Težište se kasnije,sa istorijskog i političkog aspekta,pomera na doživljaj, na pogled iznutra, na svedoke, obične ljude, lekare i novinare, ratne dopisnike i ratne zarobljenike, na stradanje, zločine osvajača, epidemiju tifusa, tragičnu epopeju povlačenja, život u egzilu, daleko od kuće, čežnju za svojom Itakom.

Kroz celu knjigu provlači se ženski pogled na ljude i događaje, a u jednom bloku govori se o ženama ratnicama: Flori Sends i Milunki Savić. O Srpkinji Milunki dragoceno svedočanstvo ostavlja upravo Engleskinja Flora, jer su te najodlikovanije žene u istoriji, ranjene, delile šator u bolnici.

Posebno poglavlje posvećeno je duhu srpskog vojnika, a u njemu su zapisi o epskoj i mučeničkoj Srbiji, o srpskom heroizmu i odnosu prema zarobljenicima, o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi „Tamo daleko”…

Knjiga se u celini oslanja na svedoke i učesnike, osim u slučaju nekoliko autora, koji su, takođe, inspirisani autentičnim događajima i autentičnom građom. Otvara je čudesna poema „Oda narodu srpskom”, koju je Gabrijele D’Anuncio ispevao u jesen 1915. godine i objavio u milanskom listu „Korijere dela sera”, a zatim je poslao kralju Petru i to ispisanu svojeručno. Zastupljeni su i drugi poetski tekstovi. Neki zapisi preuzeti su iz specijalnih izdanja časopisa „Kossovo day”, štampanih u Engleskoj i Americi, tih ratnih godina (1916.i 1918).U poglavlju David je oborio Golijata govore istorijske ličnosti, kao i dopisnici engleskih, ruskih, mađarskih, austrijskih,francuskih, američkih, nemačkih novina…

Zoran Radisavljević
Objavljeno: 13.04.2014

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Srbi-izmedju-nakovnja-i-cekica.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

No comments: