Tuesday, October 7, 2014

Ратни дневник каплара Милутина / Ratni dnevnik kaplara Milutina / "Politika" October 5, 2014

Политика
Дејана Ивановић
Oбјављено: 05/10/2014

Четири године Првог светског рата Милутин Ристић провео је на бојишту, прошао албанску голготу, ратовао на Солунском фронту, писао дневник и скупљао биљке.

Делови ратног дневника писаног пре једног века
(Фото З. Анастасијевић)
 
„Дан нас је затекао у плитким рововима прве борбене линије. Непријатељска артиљерија поче да туче једну удолину на хиљаду и нешто више метара лево од нас.

Ту се налазило француско митраљеско одељење које је, откривено од непријатеља, покушавало да пређе брисани простор и приђе положају где су се налазиле француске трупе. У овом масакру живот је изгубило много војника, страдале су и животиње...”, писао је у свом дневнику из Првог светског рата војник Милутин Ристић.

На папирима које је налазио успут, у плитком рову, обично у предвечерје када би утихнула топовска паљба, записивао је шта су он и његови другови преживели. Описивао је битке, пробоје, повлачења, ратне страхоте…

Божана Јовић (Фото З. Анастасијевић) 

Милутин је имао 20 година када је први пут понео пушку – 1912. године, на почетку Првог балканског рата. Мобилизација га је сустигла на послу судског писара, а тада је био на половини студија права. Ни пре рата живот му није био лак.

Иако одличан ђак у основној школи у родном селу Турице код Драгачева, тешком муком је успео да настави школовање због сиромаштва: морао је да ради да би преживео, али успевао је и да се образује. Таман када је упознао своју животну сапутницу, морао је у рат. Уследила је Кумановска, а затим и друге битке, па Други балкански рат…

Затишја у војевању за Милутина готово да и није било, јер примирје је било краткотрајно – Аустроугарска империја 1914. године напала је Србију. Са другим студентима и ђацима дораслим војној обавези Милутин Ристић пребачен је у Скопље на обуку и смештен је у једну од шест чета које су укупно имале око 1.300 младића између 21 и 24 године. Врховна команда произвела је припаднике овог батаљона крајем 1914. у чин каплара и наложила им да крену у бој.

– Тата је делио судбину на хиљаде војника тог доба. Прошао је албанску голготу, са саборцима је приликом збега стигао до Крфа, био је рањен два пута, али су му ране, срећом, биле прострелне, па се брзо враћао у ровове и настављао битке. Био је на Солунском фронту, учествовао је у биткама на Кајмакчалану… – прича за „Политику” Божана Јовић (92), ћерка Милутина Ристића.

Колико је рат био страшан говори и податак да је од 1.300 каплара, само њих 400 дочекало примирје. За исказану храброст и заслуге у ратним годинама Ристић је добио и одличја – Албанску споменицу и Карађорђеву звезду.

Милутин Ристић (Фото лична архива)
 
У годинама мира није волео да прича породици о страхотама којима је присуствовао у Великом рату. Надао се да тако нешто неће више никада доживети. На сва питања његове четири ћерке одговарао је кратко, избегавајући детаље о борбама… Али је зато све четири ратне године водио дневник. На пожутелим папирима старим читав век, његови ратни другови и догађаји остали су сачувани од заборава.

Иако је рат завршен 1918. Милутин је демобилисан тек две године касније: ратом опустошеној Србији били су неопходни учени људи да образују млађе нараштаје. Када је коначно скинуо униформу, завршио је факултет и оженио се, добио је посао у државној служби и свој први срез – Валандово. Касније је био срески начелник и у Кичеву, Новој Вароши…

– У Велесу нас је дочекао Други светски рат. Месецима нисмо знали шта је са татом, јер је у пролеће 1941. мобилисан. Касније смо сазнали да је постао потпоручник и да је са осталим војницима био заробљен, дуго је био у логору у Солуну, а затим је пребачен у немачки логор Нирнберг – објашњава Божана Јовић.

Годину дана касније Милутин се вратио у Србију са групом од 150 официра. Породица га није препознала, био је као сенка, болестан… Када се опоравио, на захтев Милана Недића наставио је да управља срезом, а онда је пред крај рата два пута завршио у гестаповском затвору…

Али ни окончање рата Ристићу није донело мир: нове власти су га ухапсиле и био је месецима у затвору Озне. Када је ослобођен. повукао се у Лозницу где се посветио ономе што је волео од детињства – агрономији и уметности.

Хербаријум из Великог рата

Из Великог рата Милутин Ристић донео је необичну збирку биљака – хербаријум који је направио у ратним годинама. Биљке од пре једног века и данас стоје у старом албуму. Остало је, додуше, само седам страна, које је Милутин посветио својој тадашњој вереници, а касније супрузи Роси.

„Тата је током рата, у тренуцима предаха док су чекали у рововима прикупљао биљке. Донео их је и са Кајмакчалана, Солуна, где год је био. Скупљао их је и стављао између страна три књиге које је носио у ранцу, на леђима са осталом ратном опремом. Тако их је пресовао и касније стављао у албум. Имао је пуне две кутије биљног блага које је касније поклонио Војном музеју, као „омаж за погинуле другове”, како је говорио”, прича Божана Јовић.

Породици је остало двадесетак пресованих биљака у албуму, док о судбини оних поклоњених музеју, не знају ништа.

Дејана Ивановић
Oбјављено: 05/10/2014
 
 
*****
 
Ratni dnevnik kaplara Milutina
 
Četiri godine Prvog svetskog rata Milutin Ristić proveo je na bojištu, prošao albansku golgotu, ratovao na Solunskom frontu, pisao dnevnik i skupljao biljke
 
„Dan nas je zatekao u plitkim rovovima prve borbene linije. Neprijateljska artiljerija poče da tuče jednu udolinu na hiljadu i nešto više metara levo od nas.
 
Tu se nalazilo francusko mitraljesko odeljenje koje je, otkriveno od neprijatelja, pokušavalo da pređe brisani prostor i priđe položaju gde su se nalazile francuske trupe. U ovom masakru život je izgubilo mnogo vojnika, stradale su i životinje...”, pisao je u svom dnevniku iz Prvog svetskog rata vojnik Milutin Ristić.
 
Na papirima koje je nalazio usput, u plitkom rovu, obično u predvečerje kada bi utihnula topovska paljba, zapisivao je šta su on i njegovi drugovi preživeli. Opisivao je bitke, proboje, povlačenja, ratne strahote…
 
Milutin je imao 20 godina kada je prvi put poneo pušku – 1912. godine, na početku Prvog balkanskog rata. Mobilizacija ga je sustigla na poslu sudskog pisara, a tada je bio na polovini studija prava. Ni pre rata život mu nije bio lak.
 
Iako odličan đak u osnovnoj školi u rodnom selu Turice kod Dragačeva, teškom mukom je uspeo da nastavi školovanje zbog siromaštva: morao je da radi da bi preživeo, ali uspevao je i da se obrazuje. Taman kada je upoznao svoju životnu saputnicu, morao je u rat. Usledila je Kumanovska, a zatim i druge bitke, pa Drugi balkanski rat…
 
Zatišja u vojevanju za Milutina gotovo da i nije bilo, jer primirje je bilo kratkotrajno – Austrougarska imperija 1914. godine napala je Srbiju. Sa drugim studentima i đacima doraslim vojnoj obavezi Milutin Ristić prebačen je u Skoplje na obuku i smešten je u jednu od šest četa koje su ukupno imale oko 1.300 mladića između 21 i 24 godine. Vrhovna komanda proizvela je pripadnike ovog bataljona krajem 1914. u čin kaplara i naložila im da krenu u boj.
 
– Tata je delio sudbinu na hiljade vojnika tog doba. Prošao je albansku golgotu, sa saborcima je prilikom zbega stigao do Krfa, bio je ranjen dva puta, ali su mu rane, srećom, bile prostrelne, pa se brzo vraćao u rovove i nastavljao bitke. Bio je na Solunskom frontu, učestvovao je u bitkama na Kajmakčalanu… – priča za „Politiku” Božana Jović (92), ćerka Milutina Ristića.
 
Koliko je rat bio strašan govori i podatak da je od 1.300 kaplara, samo njih 400 dočekalo primirje. Za iskazanu hrabrost i zasluge u ratnim godinama Ristić je dobio i odličja – Albansku spomenicu i Karađorđevu zvezdu.
 
U godinama mira nije voleo da priča porodici o strahotama kojima je prisustvovao u Velikom ratu. Nadao se da tako nešto neće više nikada doživeti. Na sva pitanja njegove četiri ćerke odgovarao je kratko, izbegavajući detalje o borbama… Ali je zato sve četiri ratne godine vodio dnevnik. Na požutelim papirima starim čitav vek, njegovi ratni drugovi i događaji ostali su sačuvani od zaborava.
 
Iako je rat završen 1918. Milutin je demobilisan tek dve godine kasnije: ratom opustošenoj Srbiji bili su neophodni učeni ljudi da obrazuju mlađe naraštaje. Kada je konačno skinuo uniformu, završio je fakultet i oženio se, dobio je posao u državnoj službi i svoj prvi srez – Valandovo. Kasnije je bio sreski načelnik i u Kičevu, Novoj Varoši…
 
– U Velesu nas je dočekao Drugi svetski rat. Mesecima nismo znali šta je sa tatom, jer je u proleće 1941. mobilisan. Kasnije smo saznali da je postao potporučnik i da je sa ostalim vojnicima bio zarobljen, dugo je bio u logoru u Solunu, a zatim je prebačen u nemački logor Nirnberg – objašnjava Božana Jović.
 
Godinu dana kasnije Milutin se vratio u Srbiju sa grupom od 150 oficira. Porodica ga nije prepoznala, bio je kao senka, bolestan… Kada se oporavio, na zahtev Milana Nedića nastavio je da upravlja srezom, a onda je pred kraj rata dva puta završio u gestapovskom zatvoru…
 
Ali ni okončanje rata Ristiću nije donelo mir: nove vlasti su ga uhapsile i bio je mesecima u zatvoru Ozne. Kada je oslobođen. povukao se u Loznicu gde se posvetio onome što je voleo od detinjstva – agronomiji i umetnosti.
 
Herbarijum iz Velikog rata
 
Iz Velikog rata Milutin Ristić doneo je neobičnu zbirku biljaka – herbarijum koji je napravio u ratnim godinama. Biljke od pre jednog veka i danas stoje u starom albumu. Ostalo je, doduše, samo sedam strana, koje je Milutin posvetio svojoj tadašnjoj verenici, a kasnije supruzi Rosi.
 
„Tata je tokom rata, u trenucima predaha dok su čekali u rovovima prikupljao biljke. Doneo ih je i sa Kajmakčalana, Soluna, gde god je bio. Skupljao ih je i stavljao između strana tri knjige koje je nosio u rancu, na leđima sa ostalom ratnom opremom. Tako ih je presovao i kasnije stavljao u album. Imao je pune dve kutije biljnog blaga koje je kasnije poklonio Vojnom muzeju, kao „omaž za poginule drugove”, kako je govorio”, priča Božana Jović.
 
Porodici je ostalo dvadesetak presovanih biljaka u albumu, dok o sudbini onih poklonjenih muzeju, ne znaju ništa.

Dejana Ivanović
Objavljeno: 05/10/2014

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Ratni-dnevnik-kaplara-Milutina.lt.html

*****

If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


No comments: