Thursday, December 31, 2015

WWI EXHIBITION: "THE GREAT SERBIAN RETREAT - GOLGOTHA OF THE SERBS 1915-1916" / Serbian Heritage Museum / Windsor, Ontario Canada December 28, 2015 - April 8, 2016


EXHIBITION!

THE GREAT SERBIAN RETREAT:
GOLGOTHA OF THE SERBS 1915-1916

Opens on December 28, 2015
and runs until April 8, 2016

at the:

SERBIAN HERITAGE MUSEUM

6770 Tecumseh Road East
Windsor, Ontario N8T 1E6
Canada

For more information, please visit:




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


Wednesday, December 30, 2015

Фото-албум Леди Пеџет предат Архиву Србије [98 фотографија из Првог светског рата које су до сада биле непознате јавности] / "Politika" Dec. 28, 2015

Politika
Аутор: П.О.
понедељак, 28.12.2015.


Албум садржи 98 фотографија из Првог светског рата које су до сада биле непознате јавности. - Фотографије су снимљене на територији ратом захваћене Краљевине Србије, као и на фронтовима на којима је дејствовала српска војска.


(Фото Архив Србије)

У Архиву Србије књижевница и новинарка Наташа Марковић уручила је др Мирославу Перишићу, директору Архива Србије, фото-албум леди Пеџет из периода Првог светског рата, саопштено је из Архива Србије. Наташа Марковић је ауторка књиге „Леди Пеџет и њени Срби“, која је објављена у оквиру Програма обележавања стогодишњице Првог светског рата.

„Албум фотографија сам добила тек ове године, када сам промовисала књигу у Варен хаусу у Лондону, дворцу који је некада припадао леди Пеџет. Фотографије зато нису коришћене у изради књиге” рекла је Наташа Марковић.
Oригинални албум садржи 98 фотографија које је начинила леди Пеџет током периода Првог светског рата и које су до сада биле непознате стручној и широј јавности. Фотографије су снимљене на територији ратом захваћене Краљевине Србије, као и на фронтовима на којима је дејствовала српска војска током Првог светског рата.


Архив Србије је добио овај драгоцен фото-албум посредовањем историчара Дејана Ристића, стручног консултанта књиге о леди Пеџет, који је истакао да је албум мали по формату, али да је његова историјска вредност изузетна.


(Фото Архив Србије)

„Леди Пеџет је била велики хуманитарац, изузетна жена, поштовалац Срба. Њена жеља је била да се фотографије једног дана врате у домовину. Једино место где се овакав албум може чувати је Архив Србије” рекао је Дејан Ристић.

Др Мирослав Перишић се захвалио на вредном поклону и најавио да ће архивисти наредних дана радити на опису садржаја албума. Леди Пеџет је била енглеска племкиња која је остала упамћена по хуманитарном раду у Србији за време балканских и Првог светског рата. Први пут је дошла у Србију 1910. као супруга енглеског посланика у Београду Ралфа Пеџета. Хуманост је испољила већ у Првом балканском рату, када оснива војну болницу у Београду у којој је радила као болничарка.

Почетак Првог светског рата затиче је у Лондону, одакле креће за Скопље, где је предано бринула о рањенима и болеснима тако да је и сама оболела од тифуса. Након повлачења српске војске преко Албаније, одлучује да остане у болници у Скопљу са тешким рањеницима, да би 1916. године била пребачена у Велику Британију.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, December 29, 2015

[Leskovčanka Marija Rajković] HEROINA IZ VELIKOG RATA Krijumčarila pisma solunskih boraca / "Blic Online" December 25, 2015

Blic Online
Milica Ivanović
25. 12. 2015


Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina veza solunskih ratnika sa jugom Srbije. Ona je krijumčarila njihova pisma.


Foto: Privatna arhiva Rizikovala je svoj i živote svoje petoro dece: Muška Marija (prva sleva u donjem redu)




                                                                                                                                                                                                                                                                                         
Žena Trajka kazandžije i majka petoro dece rizikovala je svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem i brašnom prenosila poštu.



Savremenici je opisuju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko. Umrla je 1938, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem "Leskovačkom glasniku".



- Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara – priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.



Foto: Privatna arhiva


Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali.

– Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi kontakte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Diplomatskim veštinama uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su te kanale otkrili, uhapsili je i internirali u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

- Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen-ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, December 22, 2015

Албанска голгота Александра Каначког / 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА / "Politika" December 19, 2015

Politika
Аутор: Олга Јанковићсубота
19.12.2015


Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке, говорио је после Великог рата угледни банатски трговац, кога је од тифуса лечила чувена Шкотланђанка Елси Инглис.


У кршу Албаније – Александар Каначки (поред коња) (Фото Риста Марјановић)


У елегантном салону куће Каначких у Панчеву, на централном месту, уоквирена породичним портретима, стоји урамљена Албанска споменица. На њој, избледелим краснописом је исписано: „Указом, Његово Величанство Александар Први, а на предлог Министра војног и Морнарице, за верност Отаџбини 1915. године, одликује свог ратног друга, редова Александра Стевана Каначког, Споменицом“. – Не прође дан да ме не подсети на оца – почиње причу Љиљана Каначки, професорка енглеског језика у пензији.


Сећања сежу далеко, век уназад и време када је голобради Александар одлучио да буде трговац. Родом из Модоша, данашњег места Јаша Томић, по обичају оног времена већ са двадесетак година, кренуо је у вандровање монархијом. Живео је у Дарувару, Тузли, Доситејевом Чакову и пекао занат. Обрео се и у Сарајеву, упознао многе младе, идејом слободе задојене Србе, а у подстанарској соби делио зид са Петром Кочићем, и ноћима га слушао како шета и изговара слободарске говоре, спремајући се за седнице Народне скупштине. Њих, показаће се, Александар никада није заборавио.


Одгађао је одлазак у редовну војску, али дође време и он заврши у аустроугарској униформи. По повратку у Панчево, намеран да још изучи немачку трговачку школи и најзад постане трговац у фирми „Јаношевић“, изби Први светски рат.


Одмах је мобилисан, али Каначки као добар Србин, православац, задојен причама о прецима који су се увек борили против завојевача још од турских времена, ни замислити није могао да у рат иде против своје отаџбине, Краљевине Србије. И тако, са пријатељем Војиславом Мичом, реши да побегне у Србију. Једне ноћи, у униформи, пливајући, успевају да се домогну јединица српске војске, у којој Александар постаде баш артиљерац.


Зашто артиљерац, објашњава нам ћерка Љиљана, казујући да је отац увек био осетљив, душеван и није могао поднети да види да убија човека, макар то био и непријатељски војник. Вукући топ, прешао је Цер, Колубару, борио се на Мачковом камену, Текеришу, Ветернику... А онда завлада болест, негде код Скопља Александар, онако млад и јак, успе да преживи три тифуса – пегави, трбушни и рекуренс (повратни) и шпанску грозницу. – Није много говорио о својим мукама, али је увек спомињао пажњу и негу шкотске лекарке Елси Инглис. И данас чувам рукавице, вунени појас и штитник за плућа које су исплеле брижне болничарке – додаје Љиљана.


Морало се даље. Рањени, нарушеног здравља, ослабелих плућа и промрзли, повлачили су се српски војници преко Ђаковице, Чакова и Андријевице, прошли крај Пећке патријаршије… У камењару и гудурама стиже и Свети Никола.– Ту, у албанском кршу, окованом ледом, са својим ратним сапатником Војиславом, прославио је мој отац крсну славу. Иако стално изгладнео, за ову прилику, месецима је чувао једну конзерву и ни по коју цену није хтео да је раније отвори. „Свечани ручак“ је почео тако што су се прекрстили, конзерву поделили и тако се у славу нашег свеца заштитника почастили – прича Љиљана.


Остављајући за собом и голготу у кршу Проклетија, стигли су на море и код Драча се укрцали на брод „Ил де Франс“. Лађа их је превезла преко Марсеља на Корзику, у Бастију. Војске је било много, сви на ивици снага, изнемогли од болести и пута. Корзиканци их примише као своје. Прво су их нахранили, а онда лечили и неговали три пуне године. – Отац је волео да каже да нема лепшег осећања него кад се испуни дужност, а то је, понављао је често, марљивост у свакодневном послу, љубав према најближима, помоћ невољницима без икаквог интереса. Био је интелектуалац, говорио је седам језика, али пре свега добар човек, прави Банаћанин. Никада није заборавио ово горко искуство. Још га чујем како говори „нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке“ – сећа се госпођа Каначки.


Заиста, Александар Каначки никада није заборавио албанску епопеју. Током читавог Другог светског рата, већ као успешан трговац и власник радње са супругом Паулином, слао је стотине пакета помоћи и писма утехе заробљеницима у немачким логорима широм Европе.




http://www.politika.rs/scc/clanak/345662/Albanska-golgota-Aleksandra-Kanackog


*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Friday, December 18, 2015

"НАЂИМО СЕБЕ" / Autor: Dragan Obrenović


Plava grobnica - ostrvo Vido - Blaue Friedhof - Blue Cemetery / Mico Rikic
Слика преузета са: http://www.panoramio.com/photo/26521046
 

Нађимо Себе

 

Керкиру древну

Острво свето

Походимо

Пред гробницом плавом

Заћутимо

 

Главом погнутом до суза

Сjенима јунака освећену воду дотакнимо

 

И залијмо коријене

Тешким ријечима

И злим дјелима затроване

 

Отворимо душе ћутањем

Слушајмо тишину и

Шапат вјечни мученика светих

Као савјет схватимо

 

Кроз душе потопљене

Надљудским дјелима искупљене

У душе своје проникнимо

 

И нађимо себе

 

Вратимо се

Својим коријенима

За потомке будуће

Што пупају одрођени

Посвадити и самотни

На друге упућени

И од других свјетовани
 
 
 
Dragan Obrenović  
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

 

Thursday, December 10, 2015

Голгота браће Јовановић / ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА / "Politika" November 28, 2015

Politika
Аутор: Олга Јанковић
Cубота, 28.11.2015.

Каменко и Павле Паја Јовановић (Фото Историјски архив Панчево)

Често се у панчевачком крају помиње румунски Арад и његова тврђава. Око 5.000 људи остало је током Великог рата међу њеним зидинама, месту страдања пре свих Срба, под влашћу Хабзбурговаца, записаше земљаци у дијаспори, у Румунији. Рекоше – била је то голгота, а највише прогоњених и утамничених националних невољника дадоше Банат, посебно град Панчево.


Ужарено је лето 1914. године. Недеља, 28. јул. Угледни Панчевци – штампари и књижари – браћа Каменко и Павле Паја Јовановић, међу првима су ухапшени. Обојица болесни, толико да су Пају жандарми на носилима однели у панчевачки затвор, а недуго обојица се нађоше у транспорту „политичких сумњиваца” најпре за Темишвар, на последњем путу у арадски пакао. Још на железничкој станици светина их је грдила, злостављала и пљувала – њих који су довека задужили свој град и државу. Без посебне књиге немогуће је поређати сва доброчинства и описати србољубље, али и патње које браћа доживеше и не преживеше. Каменко и Паја – два тела, а једна душа, једна мисао и зато, причајући о једном исто важи и за другог, па и у прогону и патњама у румунској тамници. Први је у њој издржао 67 дана, други недељу дана мање.


Јовановићи, као и стотине интернираних Срба тамноваше, сабијени у подземним мемљивим ходницима каменом обученог Арада, у мраку и неиздрживом смраду, гладни, жедни, везани и батинани. Тврђава беше на гласу и по срдобољи, „црвеном ветру” и епидемији пегавог тифуса и туберкулозе… а зими по сечењу смрзнутих удова. Заједно су лежали, мртви и болесни, живи и здрави. Од средине 1914. до марта 1915. године умрло је ту 1.772 интернирца – измучених жена, деце и мушкараца. Међу њима беше и Паја, а Каменко још издржа премештај у цивилни затвор Беча, у којем тешко оболео и измучен умире две године касније.


У Араду много тога подсећа на Србе, некада најбројнији народ у овом граду. Још се чува литија, у српској Цркви Светих апостола Петра и Павла на којој пише: „Ова је литија сачињена црквеним дохотком, дарована у славу Божију и за вечити спомен на 4.317 Срба мученика интернираних у Арадском граду.” Мало је било једно – хиљаде уморених – покопано је у масовним гробницама, на два интернирска гробља – „Помениреа”, на којем постоји мали споменик и запуштеном и необележеном  гробљу „Мориша”.


Осим што су били Срби, „грех” браће Јовановић беше и што су од 1911. године били чланови „Народне одбране” у Београду и заузимали истакнуто место у српским институцијама унутар Аустроугарске. Нарочито, Каменко, који је две деценије био перјаница српске аутономије у Панчеву. Браћа су и оснивачи задужбине код Српске академије наука, још од 1870. године издавали су и штампали националне књиге не гледајући на своју трговачку добит, а панчевачке и друге школе, за своје уџбенике, имају захвалити управо њима. Српско штампарство и издаваштво свој извор имају баш у Панчеву, захваљујући Јовановићима, који су у ову варош неуморно преносили искуства великих европских центара. Обојица су, све своје велико имање, стотине хектара плодне земље, оставили Српској православној цркви, разним хуманим, просветним и привредним друштвима Панчева и Србије.


На жалост и срамоту, број Панчеваца који зна да каже ко су Јовановићи, чије име цео век носи једна главна градска улица, неопростиво је мали. Већина их мисли да су браћа Каменко и Павле Паја Јовановић народни хероји, једног другог светског рата.




http://www.politika.rs/scc/clanak/344306/Srbija/Golgota-brace-Jovanovic


*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****



Tuesday, December 8, 2015

Serbian stamps honour Scottish WWI heroines / "BBC News" December 8, 2015

BBC News
December 8, 2015


Scottish women who volunteered in Serbia during World War One are being commemorated in a series of stamps.

The stamps feature Cpt Flora Sandes, Dr Katherine Stewart MacPhail, Dr Elsie Inglis, Dr Isabel Gallowey Hutton, Evelina Haverfield and Dr Elizabeth Ross.
Photo: British Embassy in Serbia.


The British Embassy has teamed up with Serbia Post to celebrate the efforts of the Scottish heroines.

Five women who worked as doctors, nurses and drivers feature on the new stamps.

A sixth English woman, Captain Flora Sandes, who was the only British female to bear arms during WW1, is also being remembered.


The five Scots are:
 
  • Evelina Haverfield - British suffragette and humanitarian worker. She was the chief administrator of Scottish Women Hospitals in Serbia and set up one of the first local orphanages.

  • Dr Elsie Inglis - campaigner for women's suffrage and the founder of the Scottish Women Hospitals in Serbia. Dr Inglis was one of the first female graduates at the University of Edinburgh.

  • Dr Elizabeth Ross - one of the first women to obtain a medical degree at the University of Glasgow. She travelled to Serbia as a volunteer and tragically passed away during the typhoid epidemic in 1915.

  • Dr Katherine MacPhail OBE - involved in humanitarian work in Serbia throughout WW1. She is remembered for opening the first paediatric ward in Belgrade in 1921.

  • Dr Isabel Emslie Galloway Hutton - joined the Scottish Women Hospitals as a volunteer in 1915 after she was turned away by the War Office in London. She served in France, Greece and Serbia until 1920.

Photo: British Embassy in Serbia

Cpt Sandes went, along with other British nurses, to Serbia in 1914. However, she swapped bandages for guns when she enlisted in the Serbian Army.


She remained in Belgrade after WW1 and volunteered to fight the Nazis during the attack on Yugoslavia in April 1941. She was decorated with the highest Serbian military medal for her contribution in combat.


The stamps are part of a wider campaign by the British Embassy in Belgrade aimed at highlighting more than 600 British women who contributed to the war effort in Serbia.


As well as remembering their service to the war, the embassy is keen to focus on their role in raising awareness about universal suffrage, solidarity and gender equality and the part they played building relationships with leaders and communities in Serbia.


http://www.bbc.com/news/uk-scotland-35039265



*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****


Saturday, November 14, 2015

The forgotten alliance: Serbia's Great War monument to France / "France 24" October 5, 2015

France 24
By Stéphanie TROUILLARD
October 5, 2015

© Dušan T. Bataković Collection | A poster for the "Serbian Day" organised
in France on June 25, 1916, showing French and Serbian soldiers side by side.

On October 5, 1915, French troops landed in Salonika aiming to open a new front in the Great War and rescue their Serbian allies. A century later, few remember the close friendship that once bound the two nations together.

Facing Belgrade’s iconic fortress, on the confluence of the Danube and the River Sava, an imposing monument bears witness to this friendship. The statue of a defiant female figure, with stern gaze and clenched fists, is reminiscent of France’s national symbol Marianne. Beneath it lie the words, “Let us love France as she loved us”.

The Monument of Gratitude to France was inaugurated in the 1930s in Belgrade, then the capital of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, generally referred to as the Kingdom of Yugoslavia. It was designed as a tribute to France for its help during World War I.

“It is a very important place for Serbians, both historically and symbolically,” says historian Stanislav Stretenovic, of the Belgrade-based Institute of Contemporary History. “As far as I know, it is the world’s only monument dedicated to a foreign country, and not just a leader or a people.”

The bond between France and the young Serbian nation was one of the defining characteristics of World War I. It is also one of the least known chapters in the history of the war.

The Monument of Gratitude to France is located in Belgrade's Kalemegdan Park,
facing the Serbian capital's iconic fortress. © Stéphanie Trouillard, FRANCE 24
 
It was designed by prominent Yugoslav sculptor Ivan Mestrovic in Zagreb,
in modern-day Croatia, and features nine Serbian soldiers alongside
nine Frenchmen. © Stéphanie Trouillard, FRANCE 24
 
Historian Stanislas Stretenovic says the statue evokes France's national symbol Marianne and is designed to remind "the Yugoslav" people of their debt towards their French protector. © Stéphanie Trouillard, FRANCE 24
 
    
The Serbian warrior-peasant

On October 5, 1915, French and British troops landed in the Greek port of Salonika, today’s Thessaloniki, hoping to open a new front after the failure of the Gallipoli campaign. The plan was to help the Serbian army, which, as a result of the complex web of European alliances, had sided with the French, British and Russians against Germany and Austria-Hungary.

But ties between France and Serbia ran deeper. Serbia’s King Peter I, who claimed the throne in 1903, was steeped in French culture from his childhood. “He studied at the Saint-Cyr military academy between 1862 and 1864, and his participation in the Franco-Prussian war [in 1870-71] on the French side helped foster a Francophile mood in the Serbian elite,” says Stretenovic.

The outbreak of the Great War brought Serbia to the attention of the French public, which had previously known little about the small Balkan kingdom that was once under Ottoman rule. French newspapers gave ample coverage to Serbian successes against the German-led Central Powers, particularly the battles of Cer in August 1914 and Kolubara later that year.

“Serbia was portrayed as a valiant martyr,” says the Serbian historian. “The French heaped praise on Serbia’s courageous warrior-peasants, with whom many French soldiers identified.”

On March 26, 1915, a “Serbian day” was organised in schools across France to celebrate the heroism displayed by Serbians. French cities also hosted more than 3,000 Serbian pupils and students during the war, including Stretenovic's own grandfather.

                    
French newspaper "Le Petit Journal" gives ample coverage to the "Serbian Day" organised in support of France's Balkan ally. © Dušan T. Bataković collection.

Rescuing Serbia’s battered army

France started providing material support to its Serbian ally in early 1915, dispatching a team of aviators, navy officials and medical staff to help Serbian forces. “It was the first time the two armies started cooperating and fighting together,” says Stretenovic.

But by the autumn, Peter I’s exhausted army began to collapse, battered by overwhelming odds, repeated enemy offensives and an epidemic of typhoid. Attacked on all fronts, Serbian forces had no other choice but to embark on a gruelling retreat towards the sea, across the snow-capped mountains of Albania and Montenegro. A third of the army died in the process.

Serbia’s debacle convinced French leaders to launch the Salonika mission, which would see 350,000 French and Allied troops fight the Central Powers, thousands of kilometres from home. France’s navy also joined its Italian counterpart in the rescue of stranded Serbian forces along the coast of Albania. Around 140,000 men were evacuated to the Greek island of Corfu starting in January 1916.

French seaman Robert Lefay described the Serbian soldiers’ wretched state in his memoirs: “emaciated, shaggy, hiding little more than skeletons beneath rags worn out by rain, these poor souls formed the most frightful procession one could imagine”.

In time, Serbian forces recovered their strength and returned to the front, fighting alongside French troops in the Salonika campaign. They would have to wait until November 1, 1918, before finally liberating their capital, marching into Belgrade in the army of French General Louis Franchet d’Espèrey.

A monument to universal values

The spirit of Franco-Serbian unity and common hardship was celebrated in the interwar years. “Serbians and French are among the peoples of Europe that suffered the heaviest toll [in World War I]. Serbia lost between a quarter and a third of its population,” says Stretenovic.

On November 11, 1930, exactly 12 years after the armistice, representatives of the two countries met in Belgrade’s Kalemegdan Park to inaugurate the Monument of Gratitude to France. “Glory to our eternal France!” hailed Serbian minister Kosta Kumanudi, quoting French writer Victor Hugo.

The bond between the two countries weakened sharply in the decades after World War II, as Serbia formed the heart of Marshal Tito’s communist Yugoslavia. Stretenovic says the monument to France faded in importance under the country’s communist rulers.

“They didn’t want people to talk about what happened before their arrival,” he says. “They wanted their struggle [against Nazi Germany] to be the sole reference. History started with them.”

A Serbian 10-year-old boy poses in full uniform on May 29, 1916, after completing
the retreat to Albania. © BDIC, Collection casier fer.
 
Serbian troops board a ship off the coast of Corfu on June 30, 1916.
© BDIC, Collection casier fer.
 
These Serbian troops, boarding a ship in Corfu on July 8, 1916, are heading
back to the front, where they will join French forces in the Salonika campaign.
© BDIC, Collection casier fer.
 
The statue briefly made the news again in 1999, during the final stages of Yugoslavia’s bloody breakup. As France took part in NATO strikes against Serbia, activists covered the monument with a large black veil. “A group of former pupils of French schools did this in protest against France’s participation in the campaign,” says Stretenovic. “They felt in some way betrayed.”

While relations between the two countries have since improved, the friendship of a century ago has largely vanished from public memory. Still, the Serbian historian hopes the Belgrade monument will serve as a reminder of this brotherhood of nations.

“Serbians are lucky to have this monument, which refers to the universal values of the French Revolution: liberty, democracy and peace. It is for those values that Serbians fought during World War I,” he says. “The monument is a gateway to the future, to a true reconciliation between Balkan people and between former foes in a prosperous and peaceful Europe”.



http://www.france24.com/en/20151002-world-war-france-serbia-belgrade-monument-kalemegdan-salonika-alliance


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****