Wednesday, January 21, 2015

Како је 1915. у Србији угушена епидемија пегавог тифуса / "Васељенска ТВ" January 18, 2015

Васељенска ТВ
Илија Петровић
January 18, 2015


Васељенска је, у рубрици “Хроника”, 12. јануара преузела из “Новости” текст Јелене Матијевић под насловом “Спасао војску и народ од тифуса”, у коме се искључива заслуга за тај племенити чин приписује др Лудвику Хиршфелду, бактериологу из Швајцарске. Понавља се, тако, прича Б. Пузовића од 10. марта 2014. године, који је текстом “Цело Ваљево било болница”, и онда преузетим од “Новости”, тврдио исто.

Тада сам (10. марта) Пузовићев писање пропратио подужим уопштеним коментаром који је, не мојом кривицом, објављен у рубрици “Мишљења”
(http://www.vaseljenska.com/misljenja/epidemija-pegavog-tifusa/)

Овога пута даћу о свему томе нешто више података:

Енглеска војна мисија за рад у Ср­бији, под званичним називом Бри­танска војна болница при српскојвој­сц­и (British Military Hospital attached to thе Serbian Armies), установљена је 15. фебруара 1915. године, одлуком Ми­нистарства за рат Уједињеног кра­љевства, а за њеног команданта по­стављен је др Виљем Хантер (William Hunter, 1861-1937), за ту прилику “унапређен” у чин пуковника. Пуковник Хан­тер по­ка­зао се као изванредан организатор и епи­де­миолог, а своје саве­сно во­ђе­не белешке медицинске и техничке природе, као и статистичке податке ве­зане за рад мисије, одмах по завршетку рата средио је и об­ја­вио у једном од водећих свет­ских медицинских часописа.

Према Хантеровим записима, редослед појединих догађања у вези с оснивањем мисије био је следећи:

Деветог фебруара 1915. године српска влада, суочена с епидемијом тифуса, од енглеског Министарства спољних послова телеграфским пу­те­м затражила је да се у Србију пошаље мисија од сто лекара.

Молба је истог дана прослеђена Министарству рата, да би је мини­стар, Хорејшо Киченер (Horatio Herbert Kitchener, 1850-1916), одмах ус­тупио свом државном секретару сер Алфреду Киоју (Sir Alfred Keogh, 1857-1936.)

Десетог фебруара А. Кио позива др Хантера, као начелника одеље­ња у лондонској болници за заразне болести (London Fever Hospital), да се с њим договори о избору 25 лекара, колико је одлучио да их буде у ми­си­ји, као и о командовању мисијом. Др Хан­те­р добио je овлашћење да лека­ре одабере сам.

Једанаестог фебруара, пошто је прихватио команду над мисијом, др Хантер је добио чин пуковника енглеске армије и започео с прикуп­ља­ње­м информација о врсти епидемије у Србији. (У Министарству рата зна­ло се да у условима кад санитетско особље није имало војне чинове, труп­ни лекари нису имали никакав ауто­ритет код војног старешинског кадра; многи командујући официри имали су предрасуде према санитетској служ­би, сматрајући је непотребном и сувишном, јер успорава кретање једини­ца, а њено присуство у војсци сматрали су најобичнијом формалношћу.)

Дванаестог фебруара, др Хантер је из Србије добио одговор да се ра­ди о пегавом а не трбушном тифусу. Истог дана њему је за заменика од­ре­ђен мајор др Џорџ Е. Ф. Стамерс (Georg Stammers), лекар епидемиолог с вели­ким искуством из Индије и Јужне Африке, а у мисију су увршћени лекар­-бак­те­риолог Виљем В. К. Топли (William Topley), капетан по чину и још дваде­сет два ле­ка­ра, сви поручници. (Уочи повратка у Енглеску, сви поручни­ци имали су капетански чин).

Мисији је наложено да 15. фебруара, с лондонске железничке стани­це Викторија, крене “на службу у иностранство”, тако да поручници нису ни знали куд иду; ови млади људи били су убеђени да иду у Француску, што је код њих, у уверењу да ће се скорих дана тамо дружити са младим и лепим дамама, изазвало радост и весеље.

Мисија је добила изричиту наредбу да се не бави
лечењем оболелих. Њен основни циљбио је усмерен на превентивни рад: требало је снимити ситуацију на терену, у целој Србији, и предложити мере којима би се нај­пре спречило ширење епидемије, што би довело до њеног гашења. Миси­ја је са собом понела 300.000 комплета вакцине против колере и пегавог тифуса, а касније јој је достављено још 200.000 доза.

Као што је и одређено, мисија је на пут кренула 15. фебруара, у Мар­сељ је стигла 22. фебруара, у Солун, бродом, 2. марта, а у Ниш, возом, 4. марта у осам сати ујутру.

Из конспиративних разлога, српској влади у међувремену није ни са­општавано шта се све предузимало у вези с оснивањем и слањем миси­је. Пуковник Хантер је тек 1. марта, по доласку у грчку луку Пиреј, брзо­јавио пуковнику Харисону, енглеском војном аташеу при српској Врхов­ној команди у Крагујевцу, да је мисија на путу. Харисон је тај телеграм при­мио тек 2. марта у 18 сати, после чега је затражио хитан пријем код пред­седника српске владе Николе Пашића. Пашић је без одлагања по­сла­о по­руку пуковнику Хантеру, а одредио је извесног поручника Петронијевића да пре­сретне мисију на њеном путу за Ниш.

Мисију су на нишкој железничкој станици дочекали представници енглеских дипломатских служби у Србији и, у име српске владе, начел­ни­к санитетског одељења у Мини­старству војске пуковник Симо Карановић (1866-1928), потоњи санитетски ђенерал Југословенске војске, и главни инспектор војних болница пуковник др Роман Сондермајер (1861-1923), по­реклом из Буковине. Непосредно по окончању свечаног церемонијалног доче­ка, Енглези су одржали двоча­со­вну конференцију с представницима срп­ског санитета (“са Парламен­тарном санитетском комисијом”, како пише Хантер), на којој су доби­ли све неопходне податке о здравственој си­ту­а­цији у држави. На тај на­чи­н, мисија је од првог тренутка успоставила лепу сарадњу са српским вл­а­ст­и­ма, а била је одлично обавештена и о тренутним санитарним приликама у Србији.

Са своје стране, Хантер је српском санитету изнео “главне препо­ру­ке, а оне су се односиле првенствено на вашљиву природу пегавог ти­фуса и рекуренса (повратног тифуса) и строги захтев да сваки чо­век и жена у Србији помогну у рату против епидемије, баш како су се успешно борили против Аустријанаца. Смрт вашима; како ратовати у овом новом рату; ка­ко убити ваши простим практичним, домаћим средствима”.

Већ 5. марта др Хантер срео се с Николом Пашићем који му је, на не­мачком јзику, дао “потпуне информације” о тешкоћама у којима се Ср­бија налази.

Шестог марта, потпуковник Стамерс представио је буре за дезин­фек­цију (српско буре, претечу данашњег аутоклава), 9. марта започето је а два дана касније завршено фор­мирање дезинфекционе станице у Крагу­јевцу.

Осмог марта мисија је српској влади предочила потребу да се дота­да­шња борба против тифуса измени, те да се, уместо лечењем, даље шире­ње болести спречи “превенцијским мерама, згодним по једно­ставности и масовној примени, којим се ширење епидемије може зауставити и тиме олакшати притисак на болнице”. У том смислу, предложене су и “мере ко­је треба да присвоји влада, управе градова и болница да би спречили ши­рење пегавца и рекуренса:

1. Обавезна пријава, изолација и депедикулација у болницама;

2. У градовима и селима систем пријаве вршити преко домаћина;

3. Лична чистоћа болесника и уништење инсеката у рубљу, одећи и постељини;

4. Смештај оболелилх у болнице где је то могуће;

5. Лична заинтересованост сваке особе за борбу против ове болести;

6. Јавност обавештавати плакатима и новинама;

7. Формирање јавних дезинсекционих станица;

8. Формирање новоимпровизованих парних дезинсекционих буради (barelle desinsector), које је потпуковник Стамерс осмислио као тако про­сте, тако јефтине и тако лаке да се мо­гу израдити у сваком броју и у сва­ком се­лу, чак и у сваком домаћинству у земљи”. Већ 16. марта све предложене ме­ре почеле су да се предузимају широм Србије, и у грађанству и у војсци.

Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лаборато­рију, а наредног дана, у крагујевачкој болни­ци шкотских жена број 3, ус­пе­шно је испитано како функционише тек успостављена дезинфекциона станица. Већ 25. марта представљен је по­кретни железнички дезинфек­тор у Крагујевцу, а 6. априла исти такав и у Нишу; у међувремену, 2. ап­рила, формиран је први енглески сани­те­т­ски воз за вакцинацију.

Др Хантер сматра да су епидемију у српску војску и народ “унели” аустроугарски војници, а тај став доказује податком да до друге половине ок­тобра 1914. године у Србији није забележено ниједно обољење пегавог тифуса. Тек у другој половини октобра, у време битке на Сувобору, од пегавца је умрло шест лица, током новембра деветнаесторо, а до поло­ви­не децембра још четрнаесторо. Као жариште епидемије означио је Ва­љево, где је српска војска, пошто је тај град био ослобођен, затекла преко 3.000 напуштених рањених и болесних аустроугарских војника, од којих је ве­ћина била оболела од пегавца. Сем њих, Србија је имала и до 60.000 рат­них заробљеника с којима није знала шта да ради, па их је, на своју неср­е­ћу, рас­пршила на разне крајеве, све до Ђевђелије и Битоља, чиме је целу земљу увукла у епиде­ми­ју.

Када је британска мисија стигла у Србију, епидемиолошка ситуа­ци­ја била је већ ужасавајућа. Хантер наводи да је највећи број примљених (2.493) у неку енглеску болницу током једне године био онај из 1864, а да је целе те године од пегавца оболело око 20.000 људи. У Србији су ти бројеви вишеструко премашени, па Хантер каже да је видео 1.000 оболе­лих не у једној години већ у једном дану, и то војника, док се цивилима ни броја не зна. У наведеној енглеској епидемији смртност је била 19%, а у Србији око 30%, да би се у једном тренутку попела на свих 40%. Епидемија је косила и лекаре, тако да др Хантер сведочи како је у првој посети крагујевачкој болници видео да су о 953 оболела војника бринула свега два лекара, од којих је један, Швајцарац, умро десет дана касније. (Вреди навести и податак да су поручници Шортен и Мек Фа­ден, чланови Хан­терове мисије, “зарадили” тифус већ после два дана боравка у Србији, те да су се по­сле четири недеље боловања вратили у Енглеску).

За центар борбе против епидемије пегавог тифуса др Хантер је ода­брао Младеновац, значајан железнички саобраћајни чвор, и потом пред­у­зео мере да то место буде “најчистија и најуређенија станица у Србији”. Уз прекид железничког саобраћаја и укидање војничких одсустава, запо­чета је и депедикулација помоћу српског бурета. За сваку чету (око 250 војника) обезбеђено је по једно буре, а поступак је понављан сваке две сед­мице. Формирани су и санитетски возови за дезинфекцију и вакцина­цију, чије су базе биле у Кијеву и Раљи, јужно од Београда.

Резултат свих тих активности био је радикалан преокрет у борби пр­о­тив пегавца и вашљивости, тако да је епидемија угушена већ 17. ма­ја; мисија је могла из Крагујевца кренути према Енглеској 10. јуна, а из Со­луна 14. јуна 1915. године. Рад Хантерове мисије убедљиво је показао какав је ефекат превентивних мера кад се оне истовремено примене на целој угроженој територији. И показало се да су српске власти, војска и народ с одушевљењем прихватили све препоручене противепидемијске мере, тако да је епидемија пегавог тифуса у Србији из прве половине 1915. године брзо заустављена и угушена. У другим земљама које су се суочиле с тифусном епидемијом (у Русији, Аустрији, Бугарској, Пољској, Румунији), стопа обољевања одржавала се током целог Великог рата.
Све чланове Мисије, изузев др Шортена и др Мек Фадена, краљ Пе­тар одликовао је орденом Светога Саве, од 2. до 5. степена.


Илија Петровић / Васељенска ТВ


http://www.vaseljenska.com/vesti/kako-je-1915-u-srbiji-ugusena-epidemija-pegavog-tifusa/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

No comments: