Wednesday, February 18, 2015

Најтежи српски пораз у победничкој 1914. [Битка код Легета] / Najteži srpski poraz u pobedničkoj 1914. [Bitka kod Legeta] / "Politika" February 17, 2015

Politika
Jovan Gajić
Objavljeno: 17.02.2015.
 
У бици код Легета, о којој се мало говори, страдало је, или заробљено, више од шест хиљада бораца Тимочке дивизије.
 
Српски војници прелазе реку Саву у септембру 1914. године.
 
„Кад почеше да се даве, наста запомагање које је још више поколебало морал код осталих лако рањених и војника који су напустили стрељачки строј ка мосту створи се на мах метеж да сви присутни официри са револвером у руци нису били у стању да метеж отклоне и ред и мир поврате. Ова паника трајала је читав сат док се поново није створио мир...”

Ово, између осталог, стоји у извештају пуковника Драгутина Ристића, команданта 13. пука „Хајдук Вељко”, који се борио у саставу Тимочке дивизије првог позива. У њему је описано страдање српске војске до којег је дошло у бици код Легета, вођеној од 5. до 7. септембра 1914. године. Тада је, на пољу Легет, осам километара удаљеном од Сремске Митровице, као и приликом неуспешног форсирања Саве смрт нашло више од две хиљаде, а у заробљеништво одведено близу пет хиљада српских војника, који су се борили у саставу 13. и 15. пука Тимочке дивизије. Свега њих око шест стотина успело је да се спасе и некако доплива до десне обале Саве...

Како је дошло до овог, вероватно највећег неуспеха српске војске у првој ратној години? Битка код Легета била је само део „Сремске операције” изведене у првој половини септембра, после победе српске војске у Церској бици. Тада је, на инсистирање савезника, пре свега Француске и Русије, српска војска прешла у Срем, како би за себе везала што више аустроугарских трупа и тиме, бар делимично растеретила источни фронт, где се руска војска (посебно у Галицији) налазила у неповољном положају. Тако се српска војска упустила у операцију за коју није имала довољно ни људства, ни муниције, нити техничке опремљености.

За ту акцију биле су одређене Прва и Друга армија. Прва армија имала је више среће. Она се шестог септембра код Купинова пребацила у Срем и после успешно изведених операција 12. септембра избила на линију Нови Бановци – Попинци – Буђановци, да би се, два дана касније, понтонским мостом вратила у Србију. Друга армија, тачније један њен део – Тимочка дивизија првог позива добила је деликатан задатак да, код Чеврнтије (седам километара низводно од Мачванске Митровице) изврши демонстративни прелаз преко Саве, како би заварала непријатеља да ће из тог правца уследити главни удар српске војске. Али тај маневар од самог почетка наишао је на бројне тешкоће. Дивизија је била већ исцрпљена бројним маршевима и раније вођеним борбама, недостајало је артиљеријске муниције, опреме и искуства у форсирању већих речних токова...

Ипак, 13, као и делови 15 пешадијског пука, у ноћи између 5. и 6. септембра код линије Чеврнтија–Легет прешли су Саву и тако извршили наређење команде. Њихов продор према Шашинцима и Сремској Митровици у почетку је ишао жељеним током, али убрзо су се појавили проблеми. Аустроугарске трупе биле су знато бројније него што се мислило, а ускоро им је стигло и појачање. Српским трупама појачање, међутим, није пристизало, појавила се и несташица муниције, које је крајем дана готово сасвим нестало, а било је и веома озбиљних пропуста у командовању.

Уследили су све јачи напади, појавили су се аустроугарски „аероплани” и монитори (речни бродови), па је у вечерњим часовима Тимочка дивизија била принуђена на повлачење према Сави. Тамо их је, међутим дочекало још веће изненађење – понтонски мост није био завршен услед недостатка материјала, сталних напада противника и чињенице да се није на време приступило његовом утврђивању. То је био увод у катастрофу која је ускоро уследила.

„У том тренутку била је јасна ситуација да ће трупе на левој обали Саве бити отцепљене од моста, да мост неће моћи нико да искористи пошто није готов, близина непријатеља почела се осећати у све јачем дејству, а узбуђеност је била све већа док најпосле није маса као бујица појурила ка мосту да тражи спаса. У том тренутку непријатељ је извршио јуриш. Мост је под притиском масе попустио и моснице се сломише. Маса је попадала у Саву, а неки су почели да прелазе мост који је непријатељ тукао јаком пешадијском ватром”, записао је Драгутин Ристић.

Осим великих жртава међу војницима Тимочке дивизије, ова операција за последицу је имала и одмазду над српским становништвом у Срему, посебно у Сремској Митровици и околини, које су извршиле власти Аустроугарске. Неуспех битке на Легету за последицу је имао и смењивање већег броја официра, а неки од њих били су изведени и пред војни суд. Било је и другачијих примера, па је тако храброшћу санитетског мајора др Миливоја Петровића, који је препливао Саву, спасена ратна застава 13. пука. Мада је Сремска операција, у целини оцењена као успешна. О овој бици се дуго није говорило, јер је представљала највећи и најтрагичнији пораз српске војске у првој ратној години.

Смрт Миливоја Михајловића

Међу војницима Тимочке дивизије који су нашли смрт у бици на Легету био је и Миливоје Михајловић, трговац у селу Војник код Деспотовца. Он је деда нашег познатог писца, академика Драгослава Михаиловића. Имао је четири сина – Живорада рођеног 1902, Божидара рођеног 1904, Бранислава (оца академика Михаиловића) рођеног 1907. и најмлађег Димитрија рођеног 1909. године. Био је ожењен Милицом из породице Николић. Родио се у Ћуприји и почетком рата имао око 35 година.

Околности под којима је изгубио живот, као и место на којем је сахрањен до данас су осталим непознати, а битка код Легета била је само увод у несрећу која је задесила његову породицу. Његов унук, академик Драгослав Михаиловић сматра да је пораз у овој бици, у великој мери и последица озбиљних пропуста у српској Врховној команди, укључујући и регента Александра, будући да су недовољно припремљену војску послали у операцију унапред осуђену на неуспех.

„Мој деда Миливоје Михајловић био је војник Тимочке дивизије и страдао је током операције код Легета, а моја бака је умрла од туге када је чула да јој је муж погинуо. Оставили су иза себе четири дечака, узраста од пет до дванаест година, на које је смрт родитеља оставила велике последице, тако да нису добро прошли у животу. Нисам успео да сазнам околности под којима је страдао, нити место где је сахрањен. О овом догађају се код нас, никада није довољно говорило, мада је од њега прошло већ више од сто година. Сматрам да је Први светски рат био трагедија за Србију, због огромних жртава које смо поднели. На то указује и битка на Легету чије последице моја породица осећа, ево и после једног века”, напомиње академик Михаиловић.

Изложба у Музеју Срема

„Овај камен, тек је трошан знамен да се смртник бесмртности диви, а слобода и јединство рода жртви вашој спомени су живи”, пише на споменику од камена и опеке, подигнутом, у облику призме од стране соколског друштва из Сремске Митровице, још 23. септембра 1923. године. Споменички комплекс који чини и мањи парк, обновљен је прошле године, у оквиру обележавања стогодишњице битке на Легету. Митровчани су, и низом других манифестација обележили овај догађај, а у Музеју Срема отворена је и изложба под називом „Битка на Легету”, која и даље траје. „Прикупили смо велику грађу – новинске написе, официрске дневнике и извештаје, оружје и фотографије како би сачували успомену на овај догађај и његове последице, како по војску тако и по град Сремску Митровицу и становништво овог краја”, истиче историчар Оливера Делић, саветник у Музеју Срема.


Јован Гајић
објављено: 17.02.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Najtezi-srpski-poraz-u-pobednickoj-1914.sr.html

*****
 
Najteži srpski poraz u pobedničkoj 1914. [Bitka kod Legeta]
 
U bici kod Legeta, o kojoj se malo govori, stradalo je, ili zarobljeno, više od šest hiljada boraca Timočke divizije
 
Srpski vojnici prelaze reku Savu u septembru 1914. godine.
 
„Kad počeše da se dave, nasta zapomaganje koje je još više pokolebalo moral kod ostalih lako ranjenih i vojnika koji su napustili streljački stroj ka mostu stvori se na mah metež da svi prisutni oficiri sa revolverom u ruci nisu bili u stanju da metež otklone i red i mir povrate. Ova panika trajala je čitav sat dok se ponovo nije stvorio mir...”

Ovo, između ostalog, stoji u izveštaju pukovnika Dragutina Ristića, komandanta 13. puka „Hajduk Veljko”, koji se borio u sastavu Timočke divizije prvog poziva. U njemu je opisano stradanje srpske vojske do kojeg je došlo u bici kod Legeta, vođenoj od 5. do 7. septembra 1914. godine. Tada je, na polju Leget, osam kilometara udaljenom od Sremske Mitrovice, kao i prilikom neuspešnog forsiranja Save smrt našlo više od dve hiljade, a u zarobljeništvo odvedeno blizu pet hiljada srpskih vojnika, koji su se borili u sastavu 13. i 15. puka Timočke divizije. Svega njih oko šest stotina uspelo je da se spase i nekako dopliva do desne obale Save...

Kako je došlo do ovog, verovatno najvećeg neuspeha srpske vojske u prvoj ratnoj godini? Bitka kod Legeta bila je samo deo „Sremske operacije” izvedene u prvoj polovini septembra, posle pobede srpske vojske u Cerskoj bici. Tada je, na insistiranje saveznika, pre svega Francuske i Rusije, srpska vojska prešla u Srem, kako bi za sebe vezala što više austrougarskih trupa i time, bar delimično rasteretila istočni front, gde se ruska vojska (posebno u Galiciji) nalazila u nepovoljnom položaju. Tako se srpska vojska upustila u operaciju za koju nije imala dovoljno ni ljudstva, ni municije, niti tehničke opremljenosti.

Za tu akciju bile su određene Prva i Druga armija. Prva armija imala je više sreće. Ona se šestog septembra kod Kupinova prebacila u Srem i posle uspešno izvedenih operacija 12. septembra izbila na liniju Novi Banovci – Popinci – Buđanovci, da bi se, dva dana kasnije, pontonskim mostom vratila u Srbiju. Druga armija, tačnije jedan njen deo – Timočka divizija prvog poziva dobila je delikatan zadatak da, kod Čevrntije (sedam kilometara nizvodno od Mačvanske Mitrovice) izvrši demonstrativni prelaz preko Save, kako bi zavarala neprijatelja da će iz tog pravca uslediti glavni udar srpske vojske. Ali taj manevar od samog početka naišao je na brojne teškoće. Divizija je bila već iscrpljena brojnim marševima i ranije vođenim borbama, nedostajalo je artiljerijske municije, opreme i iskustva u forsiranju većih rečnih tokova...

Ipak, 13, kao i delovi 15 pešadijskog puka, u noći između 5. i 6. septembra kod linije Čevrntija–Leget prešli su Savu i tako izvršili naređenje komande. Njihov prodor prema Šašincima i Sremskoj Mitrovici u početku je išao željenim tokom, ali ubrzo su se pojavili problemi. Austrougarske trupe bile su znato brojnije nego što se mislilo, a uskoro im je stiglo i pojačanje. Srpskim trupama pojačanje, međutim, nije pristizalo, pojavila se i nestašica municije, koje je krajem dana gotovo sasvim nestalo, a bilo je i veoma ozbiljnih propusta u komandovanju.

Usledili su sve jači napadi, pojavili su se austrougarski „aeroplani” i monitori (rečni brodovi), pa je u večernjim časovima Timočka divizija bila prinuđena na povlačenje prema Savi. Tamo ih je, međutim dočekalo još veće iznenađenje – pontonski most nije bio završen usled nedostatka materijala, stalnih napada protivnika i činjenice da se nije na vreme pristupilo njegovom utvrđivanju. To je bio uvod u katastrofu koja je uskoro usledila.

„U tom trenutku bila je jasna situacija da će trupe na levoj obali Save biti otcepljene od mosta, da most neće moći niko da iskoristi pošto nije gotov, blizina neprijatelja počela se osećati u sve jačem dejstvu, a uzbuđenost je bila sve veća dok najposle nije masa kao bujica pojurila ka mostu da traži spasa. U tom trenutku neprijatelj je izvršio juriš. Most je pod pritiskom mase popustio i mosnice se slomiše. Masa je popadala u Savu, a neki su počeli da prelaze most koji je neprijatelj tukao jakom pešadijskom vatrom”, zapisao je Dragutin Ristić.

Osim velikih žrtava među vojnicima Timočke divizije, ova operacija za posledicu je imala i odmazdu nad srpskim stanovništvom u Sremu, posebno u Sremskoj Mitrovici i okolini, koje su izvršile vlasti Austrougarske. Neuspeh bitke na Legetu za posledicu je imao i smenjivanje većeg broja oficira, a neki od njih bili su izvedeni i pred vojni sud. Bilo je i drugačijih primera, pa je tako hrabrošću sanitetskog majora dr Milivoja Petrovića, koji je preplivao Savu, spasena ratna zastava 13. puka. Mada je Sremska operacija, u celini ocenjena kao uspešna. O ovoj bici se dugo nije govorilo, jer je predstavljala najveći i najtragičniji poraz srpske vojske u prvoj ratnoj godini.

Smrt Milivoja Mihajlovića

Među vojnicima Timočke divizije koji su našli smrt u bici na Legetu bio je i Milivoje Mihajlović, trgovac u selu Vojnik kod Despotovca. On je deda našeg poznatog pisca, akademika Dragoslava Mihailovića. Imao je četiri sina – Živorada rođenog 1902, Božidara rođenog 1904, Branislava (oca akademika Mihailovića) rođenog 1907. i najmlađeg Dimitrija rođenog 1909. godine. Bio je oženjen Milicom iz porodice Nikolić. Rodio se u Ćupriji i početkom rata imao oko 35 godina.

Okolnosti pod kojima je izgubio život, kao i mesto na kojem je sahranjen do danas su ostalim nepoznati, a bitka kod Legeta bila je samo uvod u nesreću koja je zadesila njegovu porodicu. Njegov unuk, akademik Dragoslav Mihailović smatra da je poraz u ovoj bici, u velikoj meri i posledica ozbiljnih propusta u srpskoj Vrhovnoj komandi, uključujući i regenta Aleksandra, budući da su nedovoljno pripremljenu vojsku poslali u operaciju unapred osuđenu na neuspeh.

„Moj deda Milivoje Mihajlović bio je vojnik Timočke divizije i stradao je tokom operacije kod Legeta, a moja baka je umrla od tuge kada je čula da joj je muž poginuo. Ostavili su iza sebe četiri dečaka, uzrasta od pet do dvanaest godina, na koje je smrt roditelja ostavila velike posledice, tako da nisu dobro prošli u životu. Nisam uspeo da saznam okolnosti pod kojima je stradao, niti mesto gde je sahranjen. O ovom događaju se kod nas, nikada nije dovoljno govorilo, mada je od njega prošlo već više od sto godina. Smatram da je Prvi svetski rat bio tragedija za Srbiju, zbog ogromnih žrtava koje smo podneli. Na to ukazuje i bitka na Legetu čije posledice moja porodica oseća, evo i posle jednog veka”, napominje akademik Mihailović.

Izložba u Muzeju Srema

„Ovaj kamen, tek je trošan znamen da se smrtnik besmrtnosti divi, a sloboda i jedinstvo roda žrtvi vašoj spomeni su živi”, piše na spomeniku od kamena i opeke, podignutom, u obliku prizme od strane sokolskog društva iz Sremske Mitrovice, još 23. septembra 1923. godine. Spomenički kompleks koji čini i manji park, obnovljen je prošle godine, u okviru obeležavanja stogodišnjice bitke na Legetu. Mitrovčani su, i nizom drugih manifestacija obeležili ovaj događaj, a u Muzeju Srema otvorena je i izložba pod nazivom „Bitka na Legetu”, koja i dalje traje. „Prikupili smo veliku građu – novinske napise, oficirske dnevnike i izveštaje, oružje i fotografije kako bi sačuvali uspomenu na ovaj događaj i njegove posledice, kako po vojsku tako i po grad Sremsku Mitrovicu i stanovništvo ovog kraja”, ističe istoričar Olivera Delić, savetnik u Muzeju Srema.


Jovan Gajić
objavljeno: 17.02.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Najtezi-srpski-poraz-u-pobednickoj-1914.lt.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


No comments: