Sunday, March 8, 2015

Шта нас веже са прецима / Šta nas veže sa precima / Dr. Miloš Ković / "Novosti" February 9, 2015


Београд - полазак војске у рат, 1912.г

Novosti
Dr. Miloš Ković
February 9, 2015

Дисконтинуитети су један од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази.

Др. Милош Ковић
 
ДИСКОНТИНУИТЕТИ су један од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази. Срби су само у последњем веку сваких неколико деценија мењали знамења - заставе, грбове, химне - под којима су живели, ратовали и гинули. Мењали су, милом или силом, имена својих држава, па чак и сопствено национално име.
 
У животу појединца тако честе промене идентитета могу да доведу само до несигурности и поремећаја; нема разлога да се сумња да је тако и у животу нације. Да би се схватило у којој мери ове врсте дисконтинуитета обележавају српску историју, довољно је да се сетимо историје Енглеза, која се, бар у последњих неколико векова, може назвати историјом континуитета.
 
Уобичајено је да се у српској историји траже дисконтинуитети. Али мало ко се позабавио континуитетима српске историје. Они су, међутим, временом потврђене тачке ослонца, "места сећања", која, за разлику од дисконтинуитета, уливају сигурност. Око вредности које су, у српској историји, потврдили векови најлакше се успоставља основни консензус, као главни услов опстанка, трајања једне културе, друштва и нације.
 
Две су стране проблема дисконтинуитета у српској историји. Прву је описао Нора, али на француском, мање драматичном примеру. Дисконтинуитет између данашњих Срба и вредносних система њихових предака више је него уочљив. Косовски завет средишња је тема српске историје и предања; грађани данашње Србије, својом убедљивом већином, гласају за странке које заговарају одрицање државе од Косова и Метохије, од дела своје територије, од сопствених грађана, од материјалних добара и ресурса и, коначно, од најдрагоценијег дела духовног наслеђа српског народа. Одбрана националне независности и суверенитета још једна је кључна тема српске историје 19. и 20. века; због ових начела Србија је пружила упоран отпор неупоредиво јачој Аустроугарској, ушла у Први светски рат и своју слободу платила огромном ценом. Данашњи Срби, поново убедљивом већином, гласају за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности него и од дела државне територије.
 
Назиру се и нови захтеви. Званични представници Немачке, водеће државе ЕУ, иду чак дотле да од Срба траже и "промену свести". Реч није, наравно, о дневним рутинама и радним навикама; судећи по томе како Холм Зундхаузен и други немачки историчари, али и немачко јавно мњење виде Србију, овде се мисли на промену онога у шта Срби верују, што су запамтили и од својих српских предака и васпитача научили. Велике силе знају да је историјско памћење, уз квалитет оружаних снага, здраву економију и број становника, један од најзначајнијих ресурса једне нације, која хоће да буде слободна и да има будућност. Историја потврђује да се не могу лако колонизовати народи дуге, славне прошлости и богатог историјског наслеђа - Русија, Кина, Турска, Иран, Сирија, Израел.
 
Што је мутнија слика прошлости, то и будућност изгледа све неизвесније. Гради ли Србија своју садашњост и будућност на идеји демократске, националне државе или на чланству, и то по сваку цену, у мултинационалној империји без демократског легитимитета? Да ли су њени грађани заиста спремни да у бесцење распродају оно што су муком стекли њихови преци да би се припојили империјалној структури несигурне будућности, којом владају политичке и пословне елите отуђене од сопствених грађана, непријатељски и потцењивачки расположене према Србији?
 
Које су то вредности, која сећања су Срби наследили од својих предака и сачували их за своје потомке? Постоји ли међу Србима основни консензус по питању ко су Срби, шта они памте, у шта верују? Шта значи бити грађанин Србије, Републике Српске, Србин у Црној Гори, Хрватској или Македонији, у Немачкој, Канади или САД? Граде ли Срби своју садашњост и будућност на српству или југословенству? Ослања ли се Србија на демократске традиције националне државе 19. века и Краљевине Југославије или на аутократске традиције социјалистичке Југославије? На наслеђе краља Петра I Карађорђевића и Николе Пашића или Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља? На филозофски и морални став Михаила Ђурића или Радомира Константиновића? Жели ли Србија поштовање људских права или отимање туђе имовине и забрањивање другачијег мишљења? Да ли је српско писмо Вукова ћирилица или Гајева гајица? Да ли се Република Србија ослања на традиције четника, партизана, недићеваца или можда љотићеваца? Какав је њен однос према Српској православној цркви, а какав према борбеном атеизму из Титовог доба?
 
Није реч о заговарању једноумља, него о нужности успостављања нечега што у већини уређених земаља одавно постоји: Полазна тачка не може да буде у збуњеном разногласју. Свако друштво, свака друштвена група, од нације до разбојничке дружине, мора да има минимум заједничких вредности и моралних начела, око којих ће се окупљати. Уколико такав основни консензус не постоји, заједница се распада при првом искушењу. То се данас догађа са српском културом и српском државом.
 
 
(Из књиге "Ка српском становишту")
 
 
 
*****
 
Novosti
Dr Miloš Ković
February 9, 2015
 
Dr Miloš Ković: Šta nas veže sa precima
 
Diskontinuiteti su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi.
 
Dr. Miloš Ković
 
DISKONTINUITETI su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi. Srbi su samo u poslednjem veku svakih nekoliko decenija menjali znamenja - zastave, grbove, himne - pod kojima su živeli, ratovali i ginuli. Menjali su, milom ili silom, imena svojih država, pa čak i sopstveno nacionalno ime.
 
U životu pojedinca tako česte promene identiteta mogu da dovedu samo do nesigurnosti i poremećaja; nema razloga da se sumnja da je tako i u životu nacije. Da bi se shvatilo u kojoj meri ove vrste diskontinuiteta obeležavaju srpsku istoriju, dovoljno je da se setimo istorije Engleza, koja se, bar u poslednjih nekoliko vekova, može nazvati istorijom kontinuiteta.

Uobičajeno je da se u srpskoj istoriji traže diskontinuiteti. Ali malo ko se pozabavio kontinuitetima srpske istorije. Oni su, međutim, vremenom potvrđene tačke oslonca, "mesta sećanja", koja, za razliku od diskontinuiteta, ulivaju sigurnost. Oko vrednosti koje su, u srpskoj istoriji, potvrdili vekovi najlakše se uspostavlja osnovni konsenzus, kao glavni uslov opstanka, trajanja jedne kulture, društva i nacije.

Dve su strane problema diskontinuiteta u srpskoj istoriji. Prvu je opisao Nora, ali na francuskom, manje dramatičnom primeru. Diskontinuitet između današnjih Srba i vrednosnih sistema njihovih predaka više je nego uočljiv. Kosovski zavet središnja je tema srpske istorije i predanja; građani današnje Srbije, svojom ubedljivom većinom, glasaju za stranke koje zagovaraju odricanje države od Kosova i Metohije, od dela svoje teritorije, od sopstvenih građana, od materijalnih dobara i resursa i, konačno, od najdragocenijeg dela duhovnog nasleđa srpskog naroda. Odbrana nacionalne nezavisnosti i suvereniteta još jedna je ključna tema srpske istorije 19. i 20. veka; zbog ovih načela Srbija je pružila uporan otpor neuporedivo jačoj Austrougarskoj, ušla u Prvi svetski rat i svoju slobodu platila ogromnom cenom. Današnji Srbi, ponovo ubedljivom većinom, glasaju za priključivanje EU, i to po cenu ne samo odricanja od političkog i ekonomskog suvereniteta i nezavisnosti nego i od dela državne teritorije.

Naziru se i novi zahtevi. Zvanični predstavnici Nemačke, vodeće države EU, idu čak dotle da od Srba traže i "promenu svesti". Reč nije, naravno, o dnevnim rutinama i radnim navikama; sudeći po tome kako Holm Zundhauzen i drugi nemački istoričari, ali i nemačko javno mnjenje vide Srbiju, ovde se misli na promenu onoga u šta Srbi veruju, što su zapamtili i od svojih srpskih predaka i vaspitača naučili. Velike sile znaju da je istorijsko pamćenje, uz kvalitet oružanih snaga, zdravu ekonomiju i broj stanovnika, jedan od najznačajnijih resursa jedne nacije, koja hoće da bude slobodna i da ima budućnost. Istorija potvrđuje da se ne mogu lako kolonizovati narodi duge, slavne prošlosti i bogatog istorijskog nasleđa - Rusija, Kina, Turska, Iran, Sirija, Izrael.

Što je mutnija slika prošlosti, to i budućnost izgleda sve neizvesnije. Gradi li Srbija svoju sadašnjost i budućnost na ideji demokratske, nacionalne države ili na članstvu, i to po svaku cenu, u multinacionalnoj imperiji bez demokratskog legitimiteta? Da li su njeni građani zaista spremni da u bescenje rasprodaju ono što su mukom stekli njihovi preci da bi se pripojili imperijalnoj strukturi nesigurne budućnosti, kojom vladaju političke i poslovne elite otuđene od sopstvenih građana, neprijateljski i potcenjivački raspoložene prema Srbiji?

Koje su to vrednosti, koja sećanja su Srbi nasledili od svojih predaka i sačuvali ih za svoje potomke? Postoji li među Srbima osnovni konsenzus po pitanju ko su Srbi, šta oni pamte, u šta veruju? Šta znači biti građanin Srbije, Republike Srpske, Srbin u Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Makedoniji, u Nemačkoj, Kanadi ili SAD? Grade li Srbi svoju sadašnjost i budućnost na srpstvu ili jugoslovenstvu? Oslanja li se Srbija na demokratske tradicije nacionalne države 19. veka i Kraljevine Jugoslavije ili na autokratske tradicije socijalističke Jugoslavije? Na nasleđe kralja Petra I Karađorđevića i Nikole Pašića ili Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja? Na filozofski i moralni stav Mihaila Đurića ili Radomira Konstantinovića? Želi li Srbija poštovanje ljudskih prava ili otimanje tuđe imovine i zabranjivanje drugačijeg mišljenja? Da li je srpsko pismo Vukova ćirilica ili Gajeva gajica? Da li se Republika Srbija oslanja na tradicije četnika, partizana, nedićevaca ili možda ljotićevaca? Kakav je njen odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a kakav prema borbenom ateizmu iz Titovog doba?

Nije reč o zagovaranju jednoumlja, nego o nužnosti uspostavljanja nečega što u većini uređenih zemalja odavno postoji: Polazna tačka ne može da bude u zbunjenom raznoglasju. Svako društvo, svaka društvena grupa, od nacije do razbojničke družine, mora da ima minimum zajedničkih vrednosti i moralnih načela, oko kojih će se okupljati. Ukoliko takav osnovni konsenzus ne postoji, zajednica se raspada pri prvom iskušenju. To se danas događa sa srpskom kulturom i srpskom državom.


(Iz knjige "Ka srpskom stanovištu")

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:533057-Др-Милош-Ковић-Шта-нас-веже-са-прецима


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

 

No comments: