Thursday, December 31, 2015

WWI EXHIBITION: "THE GREAT SERBIAN RETREAT - GOLGOTHA OF THE SERBS 1915-1916" / Serbian Heritage Museum / Windsor, Ontario Canada December 28, 2015 - April 8, 2016


EXHIBITION!

THE GREAT SERBIAN RETREAT:
GOLGOTHA OF THE SERBS 1915-1916

Opens on December 28, 2015
and runs until April 8, 2016

at the:

SERBIAN HERITAGE MUSEUM

6770 Tecumseh Road East
Windsor, Ontario N8T 1E6
Canada

For more information, please visit:




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


Wednesday, December 30, 2015

Фото-албум Леди Пеџет предат Архиву Србије [98 фотографија из Првог светског рата које су до сада биле непознате јавности] / "Politika" Dec. 28, 2015

Politika
Аутор: П.О.
понедељак, 28.12.2015.


Албум садржи 98 фотографија из Првог светског рата које су до сада биле непознате јавности. - Фотографије су снимљене на територији ратом захваћене Краљевине Србије, као и на фронтовима на којима је дејствовала српска војска.


(Фото Архив Србије)

У Архиву Србије књижевница и новинарка Наташа Марковић уручила је др Мирославу Перишићу, директору Архива Србије, фото-албум леди Пеџет из периода Првог светског рата, саопштено је из Архива Србије. Наташа Марковић је ауторка књиге „Леди Пеџет и њени Срби“, која је објављена у оквиру Програма обележавања стогодишњице Првог светског рата.

„Албум фотографија сам добила тек ове године, када сам промовисала књигу у Варен хаусу у Лондону, дворцу који је некада припадао леди Пеџет. Фотографије зато нису коришћене у изради књиге” рекла је Наташа Марковић.
Oригинални албум садржи 98 фотографија које је начинила леди Пеџет током периода Првог светског рата и које су до сада биле непознате стручној и широј јавности. Фотографије су снимљене на територији ратом захваћене Краљевине Србије, као и на фронтовима на којима је дејствовала српска војска током Првог светског рата.


Архив Србије је добио овај драгоцен фото-албум посредовањем историчара Дејана Ристића, стручног консултанта књиге о леди Пеџет, који је истакао да је албум мали по формату, али да је његова историјска вредност изузетна.


(Фото Архив Србије)

„Леди Пеџет је била велики хуманитарац, изузетна жена, поштовалац Срба. Њена жеља је била да се фотографије једног дана врате у домовину. Једино место где се овакав албум може чувати је Архив Србије” рекао је Дејан Ристић.

Др Мирослав Перишић се захвалио на вредном поклону и најавио да ће архивисти наредних дана радити на опису садржаја албума. Леди Пеџет је била енглеска племкиња која је остала упамћена по хуманитарном раду у Србији за време балканских и Првог светског рата. Први пут је дошла у Србију 1910. као супруга енглеског посланика у Београду Ралфа Пеџета. Хуманост је испољила већ у Првом балканском рату, када оснива војну болницу у Београду у којој је радила као болничарка.

Почетак Првог светског рата затиче је у Лондону, одакле креће за Скопље, где је предано бринула о рањенима и болеснима тако да је и сама оболела од тифуса. Након повлачења српске војске преко Албаније, одлучује да остане у болници у Скопљу са тешким рањеницима, да би 1916. године била пребачена у Велику Британију.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, December 29, 2015

[Leskovčanka Marija Rajković] HEROINA IZ VELIKOG RATA Krijumčarila pisma solunskih boraca / "Blic Online" December 25, 2015

Blic Online
Milica Ivanović
25. 12. 2015


Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina veza solunskih ratnika sa jugom Srbije. Ona je krijumčarila njihova pisma.


Foto: Privatna arhiva Rizikovala je svoj i živote svoje petoro dece: Muška Marija (prva sleva u donjem redu)




                                                                                                                                                                                                                                                                                         
Žena Trajka kazandžije i majka petoro dece rizikovala je svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem i brašnom prenosila poštu.



Savremenici je opisuju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko. Umrla je 1938, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem "Leskovačkom glasniku".



- Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara – priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.



Foto: Privatna arhiva


Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali.

– Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi kontakte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Diplomatskim veštinama uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su te kanale otkrili, uhapsili je i internirali u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

- Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen-ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.




*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Tuesday, December 22, 2015

Албанска голгота Александра Каначког / 100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА / "Politika" December 19, 2015

Politika
Аутор: Олга Јанковићсубота
19.12.2015


Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке, говорио је после Великог рата угледни банатски трговац, кога је од тифуса лечила чувена Шкотланђанка Елси Инглис.


У кршу Албаније – Александар Каначки (поред коња) (Фото Риста Марјановић)


У елегантном салону куће Каначких у Панчеву, на централном месту, уоквирена породичним портретима, стоји урамљена Албанска споменица. На њој, избледелим краснописом је исписано: „Указом, Његово Величанство Александар Први, а на предлог Министра војног и Морнарице, за верност Отаџбини 1915. године, одликује свог ратног друга, редова Александра Стевана Каначког, Споменицом“. – Не прође дан да ме не подсети на оца – почиње причу Љиљана Каначки, професорка енглеског језика у пензији.


Сећања сежу далеко, век уназад и време када је голобради Александар одлучио да буде трговац. Родом из Модоша, данашњег места Јаша Томић, по обичају оног времена већ са двадесетак година, кренуо је у вандровање монархијом. Живео је у Дарувару, Тузли, Доситејевом Чакову и пекао занат. Обрео се и у Сарајеву, упознао многе младе, идејом слободе задојене Србе, а у подстанарској соби делио зид са Петром Кочићем, и ноћима га слушао како шета и изговара слободарске говоре, спремајући се за седнице Народне скупштине. Њих, показаће се, Александар никада није заборавио.


Одгађао је одлазак у редовну војску, али дође време и он заврши у аустроугарској униформи. По повратку у Панчево, намеран да још изучи немачку трговачку школи и најзад постане трговац у фирми „Јаношевић“, изби Први светски рат.


Одмах је мобилисан, али Каначки као добар Србин, православац, задојен причама о прецима који су се увек борили против завојевача још од турских времена, ни замислити није могао да у рат иде против своје отаџбине, Краљевине Србије. И тако, са пријатељем Војиславом Мичом, реши да побегне у Србију. Једне ноћи, у униформи, пливајући, успевају да се домогну јединица српске војске, у којој Александар постаде баш артиљерац.


Зашто артиљерац, објашњава нам ћерка Љиљана, казујући да је отац увек био осетљив, душеван и није могао поднети да види да убија човека, макар то био и непријатељски војник. Вукући топ, прешао је Цер, Колубару, борио се на Мачковом камену, Текеришу, Ветернику... А онда завлада болест, негде код Скопља Александар, онако млад и јак, успе да преживи три тифуса – пегави, трбушни и рекуренс (повратни) и шпанску грозницу. – Није много говорио о својим мукама, али је увек спомињао пажњу и негу шкотске лекарке Елси Инглис. И данас чувам рукавице, вунени појас и штитник за плућа које су исплеле брижне болничарке – додаје Љиљана.


Морало се даље. Рањени, нарушеног здравља, ослабелих плућа и промрзли, повлачили су се српски војници преко Ђаковице, Чакова и Андријевице, прошли крај Пећке патријаршије… У камењару и гудурама стиже и Свети Никола.– Ту, у албанском кршу, окованом ледом, са својим ратним сапатником Војиславом, прославио је мој отац крсну славу. Иако стално изгладнео, за ову прилику, месецима је чувао једну конзерву и ни по коју цену није хтео да је раније отвори. „Свечани ручак“ је почео тако што су се прекрстили, конзерву поделили и тако се у славу нашег свеца заштитника почастили – прича Љиљана.


Остављајући за собом и голготу у кршу Проклетија, стигли су на море и код Драча се укрцали на брод „Ил де Франс“. Лађа их је превезла преко Марсеља на Корзику, у Бастију. Војске је било много, сви на ивици снага, изнемогли од болести и пута. Корзиканци их примише као своје. Прво су их нахранили, а онда лечили и неговали три пуне године. – Отац је волео да каже да нема лепшег осећања него кад се испуни дужност, а то је, понављао је често, марљивост у свакодневном послу, љубав према најближима, помоћ невољницима без икаквог интереса. Био је интелектуалац, говорио је седам језика, али пре свега добар човек, прави Банаћанин. Никада није заборавио ово горко искуство. Још га чујем како говори „нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке“ – сећа се госпођа Каначки.


Заиста, Александар Каначки никада није заборавио албанску епопеју. Током читавог Другог светског рата, већ као успешан трговац и власник радње са супругом Паулином, слао је стотине пакета помоћи и писма утехе заробљеницима у немачким логорима широм Европе.




http://www.politika.rs/scc/clanak/345662/Albanska-golgota-Aleksandra-Kanackog


*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****

Friday, December 18, 2015

"НАЂИМО СЕБЕ" / Autor: Dragan Obrenović


Plava grobnica - ostrvo Vido - Blaue Friedhof - Blue Cemetery / Mico Rikic
Слика преузета са: http://www.panoramio.com/photo/26521046
 

Нађимо Себе

 

Керкиру древну

Острво свето

Походимо

Пред гробницом плавом

Заћутимо

 

Главом погнутом до суза

Сjенима јунака освећену воду дотакнимо

 

И залијмо коријене

Тешким ријечима

И злим дјелима затроване

 

Отворимо душе ћутањем

Слушајмо тишину и

Шапат вјечни мученика светих

Као савјет схватимо

 

Кроз душе потопљене

Надљудским дјелима искупљене

У душе своје проникнимо

 

И нађимо себе

 

Вратимо се

Својим коријенима

За потомке будуће

Што пупају одрођени

Посвадити и самотни

На друге упућени

И од других свјетовани
 
 
 
Dragan Obrenović  
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

 

Thursday, December 10, 2015

Голгота браће Јовановић / ПРИЧА ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА / "Politika" November 28, 2015

Politika
Аутор: Олга Јанковић
Cубота, 28.11.2015.

Каменко и Павле Паја Јовановић (Фото Историјски архив Панчево)

Често се у панчевачком крају помиње румунски Арад и његова тврђава. Око 5.000 људи остало је током Великог рата међу њеним зидинама, месту страдања пре свих Срба, под влашћу Хабзбурговаца, записаше земљаци у дијаспори, у Румунији. Рекоше – била је то голгота, а највише прогоњених и утамничених националних невољника дадоше Банат, посебно град Панчево.


Ужарено је лето 1914. године. Недеља, 28. јул. Угледни Панчевци – штампари и књижари – браћа Каменко и Павле Паја Јовановић, међу првима су ухапшени. Обојица болесни, толико да су Пају жандарми на носилима однели у панчевачки затвор, а недуго обојица се нађоше у транспорту „политичких сумњиваца” најпре за Темишвар, на последњем путу у арадски пакао. Још на железничкој станици светина их је грдила, злостављала и пљувала – њих који су довека задужили свој град и државу. Без посебне књиге немогуће је поређати сва доброчинства и описати србољубље, али и патње које браћа доживеше и не преживеше. Каменко и Паја – два тела, а једна душа, једна мисао и зато, причајући о једном исто важи и за другог, па и у прогону и патњама у румунској тамници. Први је у њој издржао 67 дана, други недељу дана мање.


Јовановићи, као и стотине интернираних Срба тамноваше, сабијени у подземним мемљивим ходницима каменом обученог Арада, у мраку и неиздрживом смраду, гладни, жедни, везани и батинани. Тврђава беше на гласу и по срдобољи, „црвеном ветру” и епидемији пегавог тифуса и туберкулозе… а зими по сечењу смрзнутих удова. Заједно су лежали, мртви и болесни, живи и здрави. Од средине 1914. до марта 1915. године умрло је ту 1.772 интернирца – измучених жена, деце и мушкараца. Међу њима беше и Паја, а Каменко још издржа премештај у цивилни затвор Беча, у којем тешко оболео и измучен умире две године касније.


У Араду много тога подсећа на Србе, некада најбројнији народ у овом граду. Још се чува литија, у српској Цркви Светих апостола Петра и Павла на којој пише: „Ова је литија сачињена црквеним дохотком, дарована у славу Божију и за вечити спомен на 4.317 Срба мученика интернираних у Арадском граду.” Мало је било једно – хиљаде уморених – покопано је у масовним гробницама, на два интернирска гробља – „Помениреа”, на којем постоји мали споменик и запуштеном и необележеном  гробљу „Мориша”.


Осим што су били Срби, „грех” браће Јовановић беше и што су од 1911. године били чланови „Народне одбране” у Београду и заузимали истакнуто место у српским институцијама унутар Аустроугарске. Нарочито, Каменко, који је две деценије био перјаница српске аутономије у Панчеву. Браћа су и оснивачи задужбине код Српске академије наука, још од 1870. године издавали су и штампали националне књиге не гледајући на своју трговачку добит, а панчевачке и друге школе, за своје уџбенике, имају захвалити управо њима. Српско штампарство и издаваштво свој извор имају баш у Панчеву, захваљујући Јовановићима, који су у ову варош неуморно преносили искуства великих европских центара. Обојица су, све своје велико имање, стотине хектара плодне земље, оставили Српској православној цркви, разним хуманим, просветним и привредним друштвима Панчева и Србије.


На жалост и срамоту, број Панчеваца који зна да каже ко су Јовановићи, чије име цео век носи једна главна градска улица, неопростиво је мали. Већина их мисли да су браћа Каменко и Павле Паја Јовановић народни хероји, једног другог светског рата.




http://www.politika.rs/scc/clanak/344306/Srbija/Golgota-brace-Jovanovic


*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****



Tuesday, December 8, 2015

Serbian stamps honour Scottish WWI heroines / "BBC News" December 8, 2015

BBC News
December 8, 2015


Scottish women who volunteered in Serbia during World War One are being commemorated in a series of stamps.

The stamps feature Cpt Flora Sandes, Dr Katherine Stewart MacPhail, Dr Elsie Inglis, Dr Isabel Gallowey Hutton, Evelina Haverfield and Dr Elizabeth Ross.
Photo: British Embassy in Serbia.


The British Embassy has teamed up with Serbia Post to celebrate the efforts of the Scottish heroines.

Five women who worked as doctors, nurses and drivers feature on the new stamps.

A sixth English woman, Captain Flora Sandes, who was the only British female to bear arms during WW1, is also being remembered.


The five Scots are:
 
  • Evelina Haverfield - British suffragette and humanitarian worker. She was the chief administrator of Scottish Women Hospitals in Serbia and set up one of the first local orphanages.

  • Dr Elsie Inglis - campaigner for women's suffrage and the founder of the Scottish Women Hospitals in Serbia. Dr Inglis was one of the first female graduates at the University of Edinburgh.

  • Dr Elizabeth Ross - one of the first women to obtain a medical degree at the University of Glasgow. She travelled to Serbia as a volunteer and tragically passed away during the typhoid epidemic in 1915.

  • Dr Katherine MacPhail OBE - involved in humanitarian work in Serbia throughout WW1. She is remembered for opening the first paediatric ward in Belgrade in 1921.

  • Dr Isabel Emslie Galloway Hutton - joined the Scottish Women Hospitals as a volunteer in 1915 after she was turned away by the War Office in London. She served in France, Greece and Serbia until 1920.

Photo: British Embassy in Serbia

Cpt Sandes went, along with other British nurses, to Serbia in 1914. However, she swapped bandages for guns when she enlisted in the Serbian Army.


She remained in Belgrade after WW1 and volunteered to fight the Nazis during the attack on Yugoslavia in April 1941. She was decorated with the highest Serbian military medal for her contribution in combat.


The stamps are part of a wider campaign by the British Embassy in Belgrade aimed at highlighting more than 600 British women who contributed to the war effort in Serbia.


As well as remembering their service to the war, the embassy is keen to focus on their role in raising awareness about universal suffrage, solidarity and gender equality and the part they played building relationships with leaders and communities in Serbia.


http://www.bbc.com/news/uk-scotland-35039265



*****


If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com


*****