Sunday, January 17, 2016

Стогодишњица Мојковачке битке [Мојковачка битка била је наставак Косовске битке.] / Stogodišnjica Mojkovačke bitke [Mojkovačka bitka bila je nastavak Kosovske bitke.] / "Politika" January 17, 2016

Politika
Аутор: Бојан Билбија
17.01.2016.

Мојковачка битка била је наставак Косовске битке. Ту су погинули последњи косовски јунаци и она је, као и Косовска, више у надлежности поезије, него историје, каже Матија Бећковић.

Црногорска војска на положају код Мојковачких врата (Фото Матица црногорска)
 
Тачно век после Мојковачке битке, када су полуголоруки црногорски војници 6. и 7. јануара 1916. разјурили вишеструко надмоћнију аустријску силу – као да се барутни дим и прашина још нису слегли. Сутра, када ћемо свечаном академијом у „Сава центру” обележити велики јубилеј, све је много другачије него пре сто година када су Сердар Јанко, Крсто Поповић и њихови јунаци своја дела златним словима исписивали у историјским читанкама. Они су веровали у Српство, у један народ и братство без граница, али у новим токовима црногорске историографије, њихово завојевање слободе жели се представити као пад у српско ропство. Иако их је, заправо, тада окупирао Беч, а не Београд. Београд их је само ослободио.
 
Мило Ђукановић говорио је пре две недеље у Мојковцу на Свечаној академији поводом стогодишњице битке. Црногорски премијер који жели у НАТО био је на овом славном месту српске историје ипак умеренији, нагласивши да обележавањем јубилеја Мојковачке битке савремена Црна Гора показује да не заборавља и поштује своју славну прошлост. „Са осећањем изузетног поштовања, клањамо се сенима њених жртава и јунака и потврђујемо верност слободарској и моралној традицији Црне Горе. Као што су црногорски јунаци на Мојковцу остали верни Црној Гори и њеној слободи”, рекао је Ђукановић и подсетио да је тиме омогућена несметана евакуација српске војске с простора Црне Горе и Албаније.

Ово замагљивање суштине не може сакрити чињеницу да је Јанко Вукотић у битку повео и своју ћерку Василију, која је потом рекла: „Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану”. Према њеним речима, Црногорци су тада говорили: „Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу!” То је била прича о Србима – Србијанцима и Црногорцима. Мојковачки јунаци су говорили да „нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје”.

Мојковачка битка била је епилог тромесечних крвавих борби Црногорске санџачке војске под командом сердара Јанка Вукотића на фронту од Вишеграда до Новог Пазара, бранећи одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру.

Поједини данашњи црногорски историчари о томе говоре као о „узалудном жртвовању”, али тадашњи црногорски официри и војници, као ни сам краљ Никола, никада своју одлуку о помоћи нису довели у питање. Без обзира на то што су сигурно били свесни да ће Мојковачка битка бити последњи бој Краљевине Црне Горе.

У децембру 1915. године, престолонаследник Александар, Никола Пашић и Радомир Путник траже помоћ од краља Николе да заустави Аустроугаре и омогући одступницу српској војсци, која се већ приближавала Скадру. Црногорци су остали укопани на Мојковцу, иако су и они могли да крену у повлачење према Скадру. Али, нису. Дали су реч. Она им је била вреднија од злата, од живота. Победа је извојевана, Бојина Њива је одбрањена. Није помогло ни што је аустријски генерал Рајнер лично с исуканом сабљом предводио последње јурише своје војске. Није могао проћи. Прошла је само српска војска. Краљ Никола је после тога напустио земљу и онда је црногорска влада донела одлуку да престане да се бори. Сердару Јанку наређено је да положи оружје.

Краљ Александар је касније, одликујући сердар Јанка Карађорђевом звездом с мачевима, њему и његовим борцима рекао: „Војводо, ви сте се више неголи одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми Срби дужни смо да се с поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању Српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж Српства, његова узданица и његови вековни браниоци”.

Треба се сетити и телеграма који је команданту Васојевићког одреда, војводи Лакићу Војводићу, упутио краљ Никола, у коме изражава захвалност на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља. „Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најлепши синови моји!”, писао је краљ Црне Горе.

Међутим, данас Монтенегром као да царују неки други погледи. Они период после Мојковачке битке виде као оправдање за српске злочине над црногорским народом и насилну анексију Црне Горе од стране Србије. А саму битку виде као свесно жртвовање црногорских живота, како би били спасени српски. Од оваквог тумачења, само је корак до тврдње која такође повремено провејава – да је црногорска војска жртвована да не би више постојала сила која би се одупирала уједињењу! Али, како онда објаснити да су јунаци с Мојковца свесно погинули за Србију, ако су били наводно против уједињења?

Одговоре на ова питања даје песник Матија Бећковић, који за „Политику” каже да је Ђукановић славио Мојковачку битку 6. јануара, када је напад почео.

– Али Црква је славила 9. јануара, на Светог Стефана, то је трећи дан Божића. Митрополит црногорски Амфилохије ће сутра у „Сава центру” одржати беседу. Да не прође прослава, а да није обележена у Србији, где живи више Црногораца него у Црној Гори, као и потомака учесника Мојковачке битке. Сутрашње обележавање почеће поменом сердару Јанку Вукотићу на Новом гробљу – објашњава Бећковић и подсећа да је сердар Јанко сахрањен на Новом гробљу, поред Николе Пашића. Био је ађутант краља Александра.

– Мојковачка битка је наставак Косовске битке. Ту су погинули последњи косовски јунаци. Касније су говорили како је српска војска већ била одступила, али, ако је то тачно, онда се

Мојковачка битка још више онебесала! Па онда кажу, садашњи режим у Црној Гори, да је то била битка за друге. Али, ако је и то тачно, онда је она још значајнија – каже Бећковић.

Мојковачка битка је показала да су Србија и Црна Гора неодвојиве, а да су ропство и Црна Гора неспојиви, истиче песник.

– Већ је био пао Ловћен, готово без борбе, а окупацијске новине су писале да је то непријатеља више узбудило него пад руске тврђаве. Оскрнавили су капелу на Ловћену, а митрополиту Митрофану Бану наредили да Његоша склони с Ловћена, и то ноћу. Митрополит је на то одговорио: „Непријатељ нам је узео оружје, али на Ловћену има доста камења, па ћемо камењем бранити владику”. Краљ Александар, Петров и Зоркин син, упутио је Вукотићу депешу: „Ако три дана зауставите Аустрију, одужили сте се Српству”! Још траје расправа да ли је та битка била велика или мала. Али, веће битке за образ, част и братску љубав није било – објашњава Матија Бећковић и истиче да је „битка на Мојковцу, као и Косовска, више у надлежности поезије, него историје”.

– А сада, разуме се, политичари покушавају да фалсификују историју, али то је тешко у Црној Гори у којој никад није престала битка за памћење. Краљ Александар, Његошев потомак, обновио је капелу на Ловћену, а Јосип Броз, који се против Мишића борио на Церу, није стигао на Мојковац. Отишао је у Галицију. Али је зато стигао да доврши дело Фрање Јосифа и сруши капелу на Ловћену. Главни аргумент је био то што ју је подигао краљ Александар! Није се зауставио на Мојковцу, него се са Сутјеске упутио право на Бели двор, где борави и после смрти. Црногорци данашњи кажу да су се борили за слободу, а пали у ропство, мислећи на српско ропство. Они су данас независни од Србије и свог народа, а зависни од свих других. Монтенегро је признао НАТО државу Косово, али Црна Гора није. Косово је остало онамо-намо и свуда је где има Срба, и нарочито у Црној Гори. Мојковачка битка се није завршила 1916. на Ловћену, него већ сто година траје у рату и миру – поручује Матија Бећковић.


http://www.politika.rs/scc/clanak/347336/Stogodisnjica-Mojkovacke-bitke


*****

Stogodišnjica Mojkovačke bitke

Politika
Autor: Bojan Bilbija
17.01.2016.

Mojkovačka bitka bila je nastavak Kosovske bitke. Tu su poginuli poslednji kosovski junaci i ona je, kao i Kosovska, više u nadležnosti poezije, nego istorije, kaže Matija Bećković.

Црногорска војска на положају код Мојковачких врата (Фото Матица црногорска)
 
Tačno vek posle Mojkovačke bitke, kada su polugoloruki crnogorski vojnici 6. i 7. januara 1916. razjurili višestruko nadmoćniju austrijsku silu – kao da se barutni dim i prašina još nisu slegli. Sutra, kada ćemo svečanom akademijom u „Sava centru” obeležiti veliki jubilej, sve je mnogo drugačije nego pre sto godina kada su Serdar Janko, Krsto Popović i njihovi junaci svoja dela zlatnim slovima ispisivali u istorijskim čitankama. Oni su verovali u Srpstvo, u jedan narod i bratstvo bez granica, ali u novim tokovima crnogorske istoriografije, njihovo zavojevanje slobode želi se predstaviti kao pad u srpsko ropstvo. Iako ih je, zapravo, tada okupirao Beč, a ne Beograd. Beograd ih je samo oslobodio.
 
Milo Đukanović govorio je pre dve nedelje u Mojkovcu na Svečanoj akademiji povodom stogodišnjice bitke. Crnogorski premijer koji želi u NATO bio je na ovom slavnom mestu srpske istorije ipak umereniji, naglasivši da obeležavanjem jubileja Mojkovačke bitke savremena Crna Gora pokazuje da ne zaboravlja i poštuje svoju slavnu prošlost. „Sa osećanjem izuzetnog poštovanja, klanjamo se senima njenih žrtava i junaka i potvrđujemo vernost slobodarskoj i moralnoj tradiciji Crne Gore. Kao što su crnogorski junaci na Mojkovcu ostali verni Crnoj Gori i njenoj slobodi”, rekao je Đukanović i podsetio da je time omogućena nesmetana evakuacija srpske vojske s prostora Crne Gore i Albanije.
 
Ovo zamagljivanje suštine ne može sakriti činjenicu da je Janko Vukotić u bitku poveo i svoju ćerku Vasiliju, koja je potom rekla: „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu”. Prema njenim rečima, Crnogorci su tada govorili: „Važno je da je bratska srpska vojska izmakla, ako mi izginemo imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu!” To je bila priča o Srbima – Srbijancima i Crnogorcima. Mojkovački junaci su govorili da „nema veće ljubavi od te, da ko položi život svoj za bližnje svoje”.
 
Mojkovačka bitka bila je epilog tromesečnih krvavih borbi Crnogorske sandžačke vojske pod komandom serdara Janka Vukotića na frontu od Višegrada do Novog Pazara, braneći odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila prema Skadru.
 
Pojedini današnji crnogorski istoričari o tome govore kao o „uzaludnom žrtvovanju”, ali tadašnji crnogorski oficiri i vojnici, kao ni sam kralj Nikola, nikada svoju odluku o pomoći nisu doveli u pitanje. Bez obzira na to što su sigurno bili svesni da će Mojkovačka bitka biti poslednji boj Kraljevine Crne Gore.
 
U decembru 1915. godine, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić i Radomir Putnik traže pomoć od kralja Nikole da zaustavi Austrougare i omogući odstupnicu srpskoj vojsci, koja se već približavala Skadru. Crnogorci su ostali ukopani na Mojkovcu, iako su i oni mogli da krenu u povlačenje prema Skadru. Ali, nisu. Dali su reč. Ona im je bila vrednija od zlata, od života. Pobeda je izvojevana, Bojina Njiva je odbranjena. Nije pomoglo ni što je austrijski general Rajner lično s isukanom sabljom predvodio poslednje juriše svoje vojske. Nije mogao proći. Prošla je samo srpska vojska. Kralj Nikola je posle toga napustio zemlju i onda je crnogorska vlada donela odluku da prestane da se bori. Serdaru Janku naređeno je da položi oružje.
 
Kralj Aleksandar je kasnije, odlikujući serdar Janka Karađorđevom zvezdom s mačevima, njemu I njegovim borcima rekao: „Vojvodo, vi ste se više negoli odužili Srpstvu, zato mi je drago što mi se pružila prilika da Vam lično iz ruke u ruku predam za sada ovo moje malo priznanje. Mi Srbi dužni smo da se s ponosom sećamo onih crnogorskih heroja koji se voljno žrtvovaše na mojkovačkim položajima za spas srpske vojske i srpskoga naroda. Zahvaljujući samo velikom osećanju Srpstva i bratstva, Crnogorsko-sandžačka vojska je istrajala u borbi i potvrdila staro uverenje našeg naroda da su Crnogorci srž Srpstva, njegova uzdanica i njegovi vekovni branioci”.
 
Treba se setiti i telegrama koji je komandantu Vasojevićkog odreda, vojvodi Lakiću Vojvodiću, uputio kralj Nikola, u kome izražava zahvalnost na hrabrom i neustrašivom držanju u borbama protiv nadmoćnijeg neprijatelja. „Velika srpska porodico, da se hvališ i ponosiš među morem i Dunavom dok god bude Srba i junaka! Istrajte najlepši sinovi moji!”, pisao je kralj Crne Gore.
 
Međutim, danas Montenegrom kao da caruju neki drugi pogledi. Oni period posle Mojkovačke bitke vide kao opravdanje za srpske zločine nad crnogorskim narodom i nasilnu aneksiju Crne Gore od strane Srbije. A samu bitku vide kao svesno žrtvovanje crnogorskih života, kako bi bili spaseni srpski. Od ovakvog tumačenja, samo je korak do tvrdnje koja takođe povremeno provejava – da je crnogorska vojska žrtvovana da ne bi više postojala sila koja bi se odupirala ujedinjenju! Ali, kako onda objasniti da su junaci s Mojkovca svesno poginuli za Srbiju, ako su bili navodno protiv ujedinjenja?
 
Odgovore na ova pitanja daje pesnik Matija Bećković, koji za „Politiku” kaže da je Đukanović slavio Mojkovačku bitku 6. januara, kada je napad počeo.
 
– Ali Crkva je slavila 9. januara, na Svetog Stefana, to je treći dan Božića. Mitropolit crnogorski Amfilohije će sutra u „Sava centru” održati besedu. Da ne prođe proslava, a da nije obeležena u Srbiji, gde živi više Crnogoraca nego u Crnoj Gori, kao i potomaka učesnika Mojkovačke bitke. Sutrašnje obeležavanje počeće pomenom serdaru Janku Vukotiću na Novom groblju – objašnjava Bećković i podseća da je serdar Janko sahranjen na Novom groblju, pored Nikole Pašića. Bio je ađutant kralja Aleksandra.
 
– Mojkovačka bitka je nastavak Kosovske bitke. Tu su poginuli poslednji kosovski junaci. Kasnije su govorili kako je srpska vojska već bila odstupila, ali, ako je to tačno, onda se Mojkovačka bitka još više onebesala! Pa onda kažu, sadašnji režim u Crnoj Gori, da je to bila bitka za druge. Ali, ako je i to tačno, onda je ona još značajnija – kaže Bećković.
 
Mojkovačka bitka je pokazala da su Srbija i Crna Gora neodvojive, a da su ropstvo i Crna Gora nespojivi, ističe pesnik.
 
– Već je bio pao Lovćen, gotovo bez borbe, a okupacijske novine su pisale da je to neprijatelja više uzbudilo nego pad ruske tvrđave. Oskrnavili su kapelu na Lovćenu, a mitropolitu Mitrofanu Banu naredili da Njegoša skloni s Lovćena, i to noću. Mitropolit je na to odgovorio: „Neprijatelj nam je uzeo oružje, ali na Lovćenu ima dosta kamenja, pa ćemo kamenjem braniti vladiku”. Kralj Aleksandar, Petrov i Zorkin sin, uputio je Vukotiću depešu: „Ako tri dana zaustavite Austriju, odužili ste se Srpstvu”! Još traje rasprava da li je ta bitka bila velika ili mala. Ali, veće bitke za obraz, čast i bratsku ljubav nije bilo – objašnjava Matija Bećković i ističe da je „bitka na Mojkovcu, kao i Kosovska, više u nadležnosti poezije, nego istorije”.
 
– A sada, razume se, političari pokušavaju da falsifikuju istoriju, ali to je teško u Crnoj Gori u kojoj nikad nije prestala bitka za pamćenje. Kralj Aleksandar, Njegošev potomak, obnovio je kapelu na Lovćenu, a Josip Broz, koji se protiv Mišića borio na Ceru, nije stigao na Mojkovac. Otišao je u Galiciju. Ali je zato stigao da dovrši delo Franje Josifa i sruši kapelu na Lovćenu. Glavni argument je bio to što ju je podigao kralj Aleksandar! Nije se zaustavio na Mojkovcu, nego se sa Sutjeske uputio pravo na Beli dvor, gde boravi i posle smrti. Crnogorci današnji kažu da su se borili za slobodu, a pali u ropstvo, misleći na srpsko ropstvo. Oni su danas nezavisni od Srbije i svog naroda, a zavisni od svih drugih. Montenegro je priznao NATO državu Kosovo, ali Crna Gora nije. Kosovo je ostalo onamo-namo i svuda je gde ima Srba, i naročito u Crnoj Gori. Mojkovačka bitka se nije završila 1916. na Lovćenu, nego već sto godina traje u ratu i miru – poručuje Matija Bećković.
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

No comments: