Thursday, June 2, 2016

За њега није било повлачења / Za njega nije bilo povlačenja [Vojislav Mijailović Raćovac] / "Politika" May 22, 2016

Politika
Autor: Slobodan Ćirić
May 22, 2016

Како је пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац на Мачковом камену са три сандука бомби сам дочекао непријатеља.

Орден Карађорђеве звезде са мачевима (Фото лична архива)
 
Hе уме држава увек да цени своје хероје. Сети их се кад је потребно ратовати, додели понеки орден, а онда их често заборави, препусти судбини, да скончају далеко од славе и поштовања које су заслужили. На једног од таквих јунака, Војислава Мијаиловића Раћовца, подсећа ваљевски публициста Милорад Радојчић у својој књизи „Војвода Мишић и његови Колубарци у ратовима 1912–1918”.
 
Био је Војислав, рођен 1883. године мионичком селу Планиница, као и већина момака тог доба, скроман земљорадник, који је у младости савладао и занат дрводеље да би лакше могао да се издржава. Служио је војску као што отаџбина налаже и тамо унапређен у чин пешадијског поднаредника.
 
Одмах по мобилизацији за српско-турски рат нашао се у првим борбеним јединицама упућеним на фронт, потом и са онима које су учествовале у српско-бугарском рату. Истицао се, кажу, храброшћу и јунаштвом. А све је, испоставило се, била само припрема за Велики рат, који ће уследити 1914.
 
У јесен те године пешадијски поднаредник Војислав Мијаиловић Раћовац затекао се на Дрини. А онда на Мачковом камену код Крупња. Ту је праштало на све стране. Противник је организовао силовит удар и у српске редове стигла је команда да се са дотадашњег повуку на резервни положај.
 
Сви су то учинили, осим Војислава, који је у рову остао сам с пушком и три сандука бомби. Ситуација, наизглед, безнадежна. Не и за храброг сељака из Планинице. Сачекао је да се непријатељски војници приближе на погодно одстојање и онда натчовечанском снагом почео да активира бомбе и баца их у правцу плавих униформи...
 
Српска војска на резервном положају, зачувши грмљавину бомби, ишчекивала је нови напад Аустроугара. Он, међутим, није уследио. Напротив, видели су да се непријатељ повлачи. У неверици, српски војници сређују своје пољуљане редове и враћају се према рововима где су претходно били.
 
Тамо су затекли готово нестваран призор – на десетине тела аустроугарских војника разнетих бомбама. И Раћовац, једва жив. Сав крвав, у ритама, израњављен противничким куршумима, с тешко повређеном левом руком. Брзо је изнет из рова, указана му је помоћ, спасен живот. И он је спасао живот многима од своје сабраће.
 
Војислав Мијаиловић Раћовац за овај подвиг одликован је златним војничким Орденом Карађорђеве звезде с мачевима. Опоравио се од тешких рана и одмах тражио да се врати у своју јединицу. Прешао је Албанију, стигао на Крф, потом учествовао у славном походу, повратку у отаџбину, пробоју Солунског фронта.
 
Милорад Радојчић у својој књизи наводи да су неки Раћовчеви савременици тврдили да је на Солунском фронту зарадио још једну Карађорђеву звезду, али за ту тврдњу нису пронађени писани докази, тако да се претпоставља да је реч о неком другом одликовању за храброст.
 
С најмање једном Карађорђевом звездом и другим ордењем вратио се овај јунак после рата у своју Планиницу где је обрађивао хектар и по земље и живео скромно, повучено. Правио је предмете од дрвета, бавио се коларским занатом, прича се да је био вешт и педантан мајстор.
 
Никад се није женио, био је, кажу, веома разочаран односом државе према својим херојима. Убрзо је почео да пије, постајао све сиромашнији, чак је, изгледа, и своја одликовања продао, наводи Радојчић, преносећи сазнања о овом јунаку из доступне литературе, личних истраживања и исказа Раћовчевих ближих и даљих потомака.
 
Умро је у марту 1944, у кући свог комшије и рођака. Сахрањен је на сеоском гробљу у Планиници, а надгробни споменик подигао му је други комшија, такође даљи сродник. По свему судећи, ниједна фотографија Војислава Мијаиловића Раћовца није сачувана.
 
 
 
 
*****
 
Za njega nije bilo povlačenja
 
Politika
Autor: Slobodan Ćirić
May 22, 2016

Kako je pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac na Mačkovom kamenu sa tri sanduka bombi sam dočekao neprijatelja.

Орден Карађорђеве звезде са мачевима (Фото лична архива)
 
Ne ume država uvek da ceni svoje heroje. Seti ih se kad je potrebno ratovati, dodeli poneki orden, a onda ih često zaboravi, prepusti sudbini, da skončaju daleko od slave i poštovanja koje su zaslužili. Na jednog od takvih junaka, Vojislava Mijailovića Raćovca, podseća valjevski publicista Milorad Radojčić u svojoj knjizi „Vojvoda Mišić i njegovi Kolubarci u ratovima 1912–1918”.
 
Bio je Vojislav, rođen 1883. godine mioničkom selu Planinica, kao i većina momaka tog doba, skroman zemljoradnik, koji je u mladosti savladao i zanat drvodelje da bi lakše mogao da se izdržava. Služio je vojsku kao što otadžbina nalaže i tamo unapređen u čin pešadijskog podnarednika.
 
Odmah po mobilizaciji za srpsko-turski rat našao se u prvim borbenim jedinicama upućenim na front, potom i sa onima koje su učestvovale u srpsko-bugarskom ratu. Isticao se, kažu, hrabrošću i junaštvom. A sve je, ispostavilo se, bila samo priprema za Veliki rat, koji će uslediti 1914.
 
U jesen te godine pešadijski podnarednik Vojislav Mijailović Raćovac zatekao se na Drini. A onda na Mačkovom kamenu kod Krupnja. Tu je praštalo na sve strane. Protivnik je organizovao silovit udar i u srpske redove stigla je komanda da se sa dotadašnjeg povuku na rezervni položaj.
 
Svi su to učinili, osim Vojislava, koji je u rovu ostao sam s puškom i tri sanduka bombi. Situacija, naizgled, beznadežna. Ne i za hrabrog seljaka iz Planinice. Sačekao je da se neprijateljski vojnici približe na pogodno odstojanje i onda natčovečanskom snagom počeo da aktivira bombe i baca ih u pravcu plavih uniformi...
 
Srpska vojska na rezervnom položaju, začuvši grmljavinu bombi, iščekivala je novi napad Austrougara. On, međutim, nije usledio. Naprotiv, videli su da se neprijatelj povlači. U neverici, srpski vojnici sređuju svoje poljuljane redove i vraćaju se prema rovovima gde su prethodno bili.
 
Tamo su zatekli gotovo nestvaran prizor – na desetine tela austrougarskih vojnika raznetih bombama. I Raćovac, jedva živ. Sav krvav, u ritama, izranjavljen protivničkim kuršumima, s teško povređenom levom rukom. Brzo je iznet iz rova, ukazana mu je pomoć, spasen život. I on je spasao život mnogima od svoje sabraće.
 
Vojislav Mijailović Raćovac za ovaj podvig odlikovan je zlatnim vojničkim Ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima. Oporavio se od teških rana i odmah tražio da se vrati u svoju jedinicu. Prešao je Albaniju, stigao na Krf, potom učestvovao u slavnom pohodu, povratku u otadžbinu, proboju Solunskog fronta.
 
Milorad Radojčić u svojoj knjizi navodi da su neki Raćovčevi savremenici tvrdili da je na Solunskom frontu zaradio još jednu Karađorđevu zvezdu, ali za tu tvrdnju nisu pronađeni pisani dokazi, tako da se pretpostavlja da je reč o nekom drugom odlikovanju za hrabrost.
 
S najmanje jednom Karađorđevom zvezdom i drugim ordenjem vratio se ovaj junak posle rata u svoju Planinicu gde je obrađivao hektar i po zemlje i živeo skromno, povučeno. Pravio je predmete od drveta, bavio se kolarskim zanatom, priča se da je bio vešt i pedantan majstor.
 
Nikad se nije ženio, bio je, kažu, veoma razočaran odnosom države prema svojim herojima. Ubrzo je počeo da pije, postajao sve siromašniji, čak je, izgleda, i svoja odlikovanja prodao, navodi Radojčić, prenoseći saznanja o ovom junaku iz dostupne literature, ličnih istraživanja i iskaza Raćovčevih bližih i daljih potomaka.
 
Umro je u martu 1944, u kući svog komšije i rođaka. Sahranjen je na seoskom groblju u Planinici, a nadgrobni spomenik podigao mu je drugi komšija, takođe dalji srodnik. Po svemu sudeći, nijedna fotografija Vojislava Mijailovića Raćovca nije sačuvana.
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****

No comments: