Thursday, September 1, 2016

Јецај на очевом гробу / Jecaj na očevom grobu / "Politika" August 27, 2016

Politika
Гвозден Оташевић
August 27, 2016

Жаловито сведочење Војислава Станимировића из Великог Поповца који је у рат отишао са оцем и братом, остављајући у кући само нејач, а вратио се сам.

Војислав Станимировић (Фото: „Јуриш у поробљену отаџбину“)

Чaчак – У рат смо кренули заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу код Петровца на Млави.
Тако своју исповест почиње најмлађи од тројице ратника из те честите куће, и ређа је у перо књижевника Антонија Ђурића. Па чемерно вели, на самом почетку:
„Али, ратни вихор понесе нас нежељеним стазама. Са њих се неће вратити ни отац ни брат. У том проклетом недобу они су навек оставили своје кости у туђини.“
Ево сведочанства, Војислављевог, шта се збило у међувремену…
„Брат Војин, који је био у Четвртом прекобројном пуку, није у ствари остао у туђини, погинуо је у својој земљи, на путу између Ракуше и Пећи. Никад нисам сазнао где му је гроб, нити под каквим је околностима умро. Причало се да је отишао да узме нарамак сена, спреман да плати, а тамо, поред пласта, чекали су га непознати људи и убили. Његови другови, који су у мрклој ноћи прижељкивали да се појави натраг, нису чули пуцањ. Нису се ни усуђивали да га траже.
Отац је био трећепозивац, последња одбрана, у земљи чувар ћуприје, у одступању – старина који је бодрио млађе да истрају. Само нас, своје синове, никад није храбрио.
Никад више није нас срео.
Отац је био у Деветом пуку. Последњи пут били смо заједно кад је Шваба ударио. После смо се распитивали један за другога. ’Видесте ли где моје синове?’– запиткивао је Ранислав, потежући за рукав војнике ма ког доба или рода. ’Знате ли где су моји Војин и Војислав?’ За та питања сазнао сам негде на Крфу. Ту сам чуо и да Војин није прешао Проклетије а да је отац негде тамо био рањен.
На Крфу ћу сазнати како је био сломљен болом кад је чуо да је изгубио своје синове. Ту је сусрео нашег комшију Михаила Живковића, који је био заблудно обавештен да смо убијени и Војин и ја… Заплакао је старац, затим негде нашао воштаницу и залалио је, за покој душе својих тића.
’Никад више нећу видети своје синове’, говорио је старац Михаилу Живковићу. ’И нећу моћи да их осветим, стар сам и болестан’.
За то време, ја сам се опорављао на Крфу, мало сам ојачао, могао сам да се крећем, па одем код командира чете на рапорт: ’Молим вас, господине капетане, да ми дозволите одсуство. Хоћу да тражим оца.’
Неко ми је рекао да је Ранислав у болници, видео га је, али није могао да се сети где је то било. Свеједно је, мислио сам, кренућу од једне до друге болнице, негде ћу га наћи. Отишао сам у најближу болницу, на Крфу, кога год сретнем питам за Ранислава Станимировића. Сусрећем милосрдне сестре, болничаре, лекаре, наше и Французе, Енглезе, питам, питам… Ништа. Нико не зна да ми каже где је мој отац, да ли је жив.
Рекоше ми, најпосле, да је пренет у болницу у Алжиру, у Кап Матифу. Одем опет код командира чете, за одсуство. Причам му где сам све био и како сам се распитивао. Гледао књиге болесника, спискове умрлих, али оца нисам нашао. А он, командир, вели: ’Иди, Војиславе, иди у Бизерту, можда је тамо и очекује да га потражиш. Узми ово…’ Угура ми у шаку дукат. ’Може ти затребати, Војиславе’ – рече ми и чврсто стеже десницу.
Девет дана трагао сам за оцем и за то време посетио шест болница. Најзад, иза Алжира, у Кап Матифу, указа ми се нада. У болничком дворишту, на благом сунцу, наиђем на групу болесника. Неки су на штакама, без ноге, на другима се види да су болесни иако без рана, исцрпљени, мршави. Питам за оца. ’Је ли то онај високи, дугих бркова, деда Ране га зову?’ – пита ме један из групе. ’Из околине Пожаревца?’ ’Јесте’, кажем, ’има дуге седе бркове, из околине Пожаревца је. Како да га нађем?’
Чекам одговор а болесник се наједном сневесели, нека га туга обузе, одмахну руком и рече: ’Дај боже, пријатељу, да је жив. Ја сам га видео пре три дана…’
Наиђем на једну Францускињу, болничарку. Сретох је у ходнику. Говори мало српски па је лепо замолим да ми покаже у којој је соби Ранислав Станимировић, деда Ране, бркајлија, мој отац. Рекох јој да је девети дан како га тражим, све сам савезничке и српске болнице обиграо.
Очи ове племените Францускиње испунише се сузама и мени би јасно да сам закаснио, да више нећу видети мог доброг оца, мој узор у истрајности и поштењу, у доброти и племенитости. Умро је пре три дана. Нађох његове другове, оне што су лежали у креветима поред. Причају ми да је спомињао своје синове, родну кућу, отаџбину. Беше сахрањен на гробљу, недалеко од болнице. Све до сутона седео сам више његове крстаче, и тихо јецао. Воштанице сам купио за онај дукат што ми га даде командир чете, Војин Марјановић. То је била последња пара коју сам имао у џепу.“


Гвозден Оташевић


http://www.politika.rs/scc/clanak/362303/Jecaj-na-ocevom-grobu

*****

Politika
Gvozden Otašević
August 27, 2016

Žalovito svedočenje Vojislava Stanimirovića iz Velikog Popovca koji je u rat otišao sa ocem i bratom, ostavljajući u kući samo nejač, a vratio se sam.

Војислав Станимировић (Фото: „Јуриш у поробљену отаџбину“)

Čačak – U rat smo krenuli zajedno, istog časa, sve tri muške glave iz kuće: otac Ranislav, moj stariji brat Vojin i ja, Vojislav Stanimirović. Mislili smo – brzo ćemo odbiti napad neprijatelja pa ćemo ponovo živeti u slozi i ljubavi u svom Velikom Popovcu kod Petrovca na Mlavi.

Tako svoju ispovest počinje najmlađi od trojice ratnika iz te čestite kuće, i ređa je u pero književnika Antonija Đurića. Pa čemerno veli, na samom početku:

„Ali, ratni vihor ponese nas neželjenim stazama. Sa njih se neće vratiti ni otac ni brat. U tom prokletom nedobu oni su navek ostavili svoje kosti u tuđini.“

Evo svedočanstva, Vojislavljevog, šta se zbilo u međuvremenu…

„Brat Vojin, koji je bio u Četvrtom prekobrojnom puku, nije u stvari ostao u tuđini, poginuo je u svojoj zemlji, na putu između Rakuše i Peći. Nikad nisam saznao gde mu je grob, niti pod kakvim je okolnostima umro. Pričalo se da je otišao da uzme naramak sena, spreman da plati, a tamo, pored plasta, čekali su ga nepoznati ljudi i ubili. Njegovi drugovi, koji su u mrkloj noći priželjkivali da se pojavi natrag, nisu čuli pucanj. Nisu se ni usuđivali da ga traže.

Otac je bio trećepozivac, poslednja odbrana, u zemlji čuvar ćuprije, u odstupanju – starina koji je bodrio mlađe da istraju. Samo nas, svoje sinove, nikad nije hrabrio.

Nikad više nije nas sreo.

Otac je bio u Devetom puku. Poslednji put bili smo zajedno kad je Švaba udario. Posle smo se raspitivali jedan za drugoga. ’Videste li gde moje sinove?’– zapitkivao je Ranislav, potežući za rukav vojnike ma kog doba ili roda. ’Znate li gde su moji Vojin i Vojislav?’ Za ta pitanja saznao sam negde na Krfu. Tu sam čuo i da Vojin nije prešao Prokletije a da je otac negde tamo bio ranjen.

Na Krfu ću saznati kako je bio slomljen bolom kad je čuo da je izgubio svoje sinove. Tu je susreo našeg komšiju Mihaila Živkovića, koji je bio zabludno obavešten da smo ubijeni i Vojin i ja… Zaplakao je starac, zatim negde našao voštanicu i zalalio je, za pokoj duše svojih tića.

’Nikad više neću videti svoje sinove’, govorio je starac Mihailu Živkoviću. ’I neću moći da ih osvetim, star sam i bolestan’.

Za to vreme, ja sam se oporavljao na Krfu, malo sam ojačao, mogao sam da se krećem, pa odem kod komandira čete na raport: ’Molim vas, gospodine kapetane, da mi dozvolite odsustvo. Hoću da tražim oca.’

Neko mi je rekao da je Ranislav u bolnici, video ga je, ali nije mogao da se seti gde je to bilo. Svejedno je, mislio sam, krenuću od jedne do druge bolnice, negde ću ga naći. Otišao sam u najbližu bolnicu, na Krfu, koga god sretnem pitam za Ranislava Stanimirovića. Susrećem milosrdne sestre, bolničare, lekare, naše i Francuze, Engleze, pitam, pitam… Ništa. Niko ne zna da mi kaže gde je moj otac, da li je živ.

Rekoše mi, najposle, da je prenet u bolnicu u Alžiru, u Kap Matifu. Odem opet kod komandira čete, za odsustvo. Pričam mu gde sam sve bio i kako sam se raspitivao. Gledao knjige bolesnika, spiskove umrlih, ali oca nisam našao. A on, komandir, veli: ’Idi, Vojislave, idi u Bizertu, možda je tamo i očekuje da ga potražiš. Uzmi ovo…’ Ugura mi u šaku dukat. ’Može ti zatrebati, Vojislave’ – reče mi i čvrsto steže desnicu.

Devet dana tragao sam za ocem i za to vreme posetio šest bolnica. Najzad, iza Alžira, u Kap Matifu, ukaza mi se nada. U bolničkom dvorištu, na blagom suncu, naiđem na grupu bolesnika. Neki su na štakama, bez noge, na drugima se vidi da su bolesni iako bez rana, iscrpljeni, mršavi. Pitam za oca. ’Je li to onaj visoki, dugih brkova, deda Rane ga zovu?’ – pita me jedan iz grupe. ’Iz okoline Požarevca?’ ’Jeste’, kažem, ’ima duge sede brkove, iz okoline Požarevca je. Kako da ga nađem?’

Čekam odgovor a bolesnik se najednom sneveseli, neka ga tuga obuze, odmahnu rukom i reče: ’Daj bože, prijatelju, da je živ. Ja sam ga video pre tri dana…’

Naiđem na jednu Francuskinju, bolničarku. Sretoh je u hodniku. Govori malo srpski pa je lepo zamolim da mi pokaže u kojoj je sobi Ranislav Stanimirović, deda Rane, brkajlija, moj otac. Rekoh joj da je deveti dan kako ga tražim, sve sam savezničke i srpske bolnice obigrao.

Oči ove plemenite Francuskinje ispuniše se suzama i meni bi jasno da sam zakasnio, da više neću videti mog dobrog oca, moj uzor u istrajnosti i poštenju, u dobroti i plemenitosti. Umro je pre tri dana. Nađoh njegove drugove, one što su ležali u krevetima pored. Pričaju mi da je spominjao svoje sinove, rodnu kuću, otadžbinu. Beše sahranjen na groblju, nedaleko od bolnice. Sve do sutona sedeo sam više njegove krstače, i tiho jecao. Voštanice sam kupio za onaj dukat što mi ga dade komandir čete, Vojin Marjanović. To je bila poslednja para koju sam imao u džepu.“


Gvozden Otašević

http://www.politika.rs/sr/clanak/362303/Jecaj-na-ocevom-grobu


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****
 

No comments: