Tuesday, October 25, 2016

Годишњица велике Кумановске битке, повратак српске војске на Косово / "ИН4С" October 24, 2016

ИН4С
24 октобра, 2016



На данашњи дан (24. октобар) 1912. године, побједом Прве српске армије, под командом регента Александра Карађорђевића, над турском Вардарском армијом Зеки паше, окончана је Кумановска битка, кључна у Првом балканском рату. Велика побједа код Куманова била је прва српска побједа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. вијека.

Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.


Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова 23. октобра.

Турци су првобитно имали више успјеха, јер због слабог извиђачког и обавјештајног рада српска команда није имала тачан увид у бојни распоред непријатеља. Прва армија, је у тренутку кад су сукоби почели, била доста удаљена од Друге и Треће армије. Главни удар поднијела је Дунавска дивизија првог позива пуковника Милоша Божановића, која је имала и најтеже губитке, али и одлучујућу улогу. У дводневним борбама посебно се истакао нижи официрски кадар српске војске, захваљујући чијој су самоиницијативи нанесени снажни удари у турски распоред и елитна турска армија се у нереду и паници повукла ка Битољу.

Тријумф је силно уздигао морал српске војске и народа и био подлога каснијих побједа у Првом и Другом балканском, као и у Првом светском рату. После Кумановске битке, било је веома мало великих окршаја. Трећа армија генерала Боже Јанковића за свега три дана ослободила је Косово и Метохију.

Извјештај Ива Ћипика

Писац Иво Ћипико (13. јануар 1869 – 23. септембар 1923) као ратни извјештач учествује у Балканским ратовима. Између осталог, написао је репортажу за лист Политика о Кумановској битци.

Иво Ћипико (13. јануар 1869 – 23. септембар 1923)

(…)

Цео дан српски пешак, незаштићен ватром својих топова, одолевао је дивљој сили. ред саму ноћ, наста колебање… Али он, онај српски капетан, неће да умакне ни за стопу. Дохватио, је пушку једног погинулог војника и прибрано, хладнокрвно гађа. А кад виде, да би могао пасти у руке непријатељу – убио се. Он је једини осетио трагику тренутнога узмицања!.. А онај други, из 18. пука, кад виде да командант паде, јуначки напред стави се на чело пешадији и жртвом свога живота поведе свој пук у победу… И трећи, четврти… официр, што у киши куршума као сива литица стоји на месту и соколским погледом прати сваки душманинов крет… И гомила њих снажне, пламене момчади, што не чекајући заповести за напад срљају у јуриш…

Ноћ, страховита ноћ, пуна тутњаве, рике, звиждука убојите ватре, спушта се на бојно поље. У тој ноћи из Кланчевачке Реке, натчовечном снагом, савладавши све препоне, као грдне немани, вуку се српски топови… И кад их пешадија осети и виде, доби још једно срце: друго јуначко срце!

Свиће! По узвишицама назиру се турски положаји… Одједном, као побеснели вулкан, српска артиљерија рига убојиту ватру: прождире, ломи, гони… Закриљена том пакленом ватром, српска пешадија одмерено, хладно настави да наступа… А из јесење сиве магле и кише помаља се дринска дивизија. Таласају се гомиле српских војника, у сивим оделима, и са маглом стапају се у једну сиву суру боју – суру као непобедиве литице вековних планина.

– На јуриш, на јуриш!

Уз рику топова и паљбу плотуна, осветљена убојитом, пакленом ватром, сива српска војска, елементарном снагом, као набрекла бујица, јурну: и ломи, и преваљује и гони и осваја… И све је освојила!… И сада је све сиво. и поља и војска и небо. Испред те сиве, страшне боје, вековни непријатељ бежи, бежи!..

А они што не побегоше остадоше ту на бојном пољу!

У шумарку живе јесење, бакарасте боје, једна до друге наузначце, укочених руку лежи гомила лешина. Гледам те лешине неким глувим, мртвим осећањем као утучен. На први мах гледам их како сам по бојишту гледао ћорфишеке и празне гранате. Око лешине, у бакарастоме шумарку повлачи се светла пошарица лепога јесењега дана. Влажна земља у лаганоме испарењу, осећа сунчеву топлоту и росна трава одише свежошћу, а неке шаролике бубе зује, летају, и одбљескују се на сунцу… И гледам ову гомилу лешина скоро као, у шуми, у гомилу старих, трулих пањева, који су свој век проживели…

(…)

Изиђох на друм. Ено тамо старе црквице светог Ђорђа. У њој је сахрањен потпуковник Глишић. Са неким особитим поштовањем прилазим црквици. Као дете силно сам волео овакве усамљене, запуштене црквице: то су били храмови моје детиње религије. Код њих, слушајући зујање шароликих буба, осећао сам у ваздуху мирис тамјана, воска и старих одежда. Те беле благословене црквице!

Али сада моје мисли, осећаји, чежње, не устављају се код овога храма: у њему им је тесно, буне се и беже далеко у недогледан простор… И чини ми се, наши хероји требају више светлости, простора… И не могу да се помирим с мишљу да наша снага, полет, мисао није него сахрањена лешина… И заносим се мишљу: требало би да се сакупе сва благословена мртва тела наших јунака који своју крв дадоше мајци земљи, и да се заједнички, у чистом пламену спале, и њихов сиви прочишћени пепео, сахрани за сва времена у суре литице на висовима наших, вечитим снегом покривених Цар Планина.

Друм води у Куманово. Преда мном између жутих витких јабланова, вире беле кућице лепога засеока. Испред њега, на рудини, поред бистрога потока, одмара се заморена комора. Поред шатора врева, ужурбаност… Коњи пасу. Неки од коморџија врте се око ватре и срчу каву. Један бркајлија зноји се од врућине: на ражњу пече за ручак дебела овна.

У овоме ужурбаном и веселом животу, ко мари за напуштени заселак! У његовој улици нема жива створа. Нека широм отворена капија – зева. Негде прозори разлупани; са њих капци висе, рекао би да ће да падну… На крај села једно згариште још се дими… А само неколико дана раније, на овој јединој арнаутској улици деца скакутаху, људи, не слутећи освету и страхоту, иђаху за свакидашњим пословима, а иза густих решетака вираху турске кадуне… А данас? Ово је гробље, без мртваца, мртви заселак. Ветар у врховима јабланова певуши и бели витки минарет, остављен, запуштен, стрчи у небо и – ћути, ћути…

– Повратиће се – тешим се повратиће се. Улулиће се и осетиће нашу реч, поље, крв… што је негда и њихово било и повратиће се мајци Земљи.

Као непознатога, запуштенога гробља враћали се на друм. Путем сретох наша два војника са пушком: воде пред собом некога заробљенога Арнаутина. Везаше му отраг руке његовим црвеним појасом. Као ухваћена неукроћена звер, стреља очима, шкргута зубима, и иде гордо и журно – журно ка да ће некога да стигне.

– Ухватили смо га под оружјем – добаци ми узгред један од војника. Под оружјем.

И не довршивши, изастопце одмиче за заробљеником.

Пред Кумановом наиђох на остављени турски логор. Мора да се бежало, бесвесно, безобзирице, са несавладивим страхом у души. Чега све нема у овоме турскоме логору! Од најкрупнијих до најситнијих војничких ствари: читаво стовариште! Бегунци спасоше сами свој го живот. И путем прати ме по која несахрањена лешина, и пусте беле арнаутске капице.

Њиховим трагом улазим у некадашњу турску варош. По зидовима првих појата поред којих пролазим, суши се дуван. Свугде тај жути дуван. Зар га нико није дирао, или га је толика сила било, да га војска не могаше да разнесе? Па пролазим поред кућа, потлеушица, поред којих, на улици, у блату, лежи сила кућних невредних упљачканих ствари. У очи падају шарена поцепана детиња одела, и ситне детиње играчке. Неки старац у седој неуредној бради, као окамењен гледа у мене. Види се, још није на чисто да ли је оно што гледа својим сопственим очима сан или јава. И долазе пред очи куће са белим крстовима и поносите српске тробојке, и погдекоји сељак који, сагињући се, понизно се с пута склања, вичан је још од прекјуче да то у страху ради пред сваким Турчином! Понегде види се и по која турска боља кућа са зеленим решеткама, иза којих сада сигурно нико не вири…


Залазећи даље у улицу, испод очију ми нестаје сунца, тескоба ме обузима. Па наилазе на ред ћепенци – ти ниски, мрачни, тесни ћепенци, испред којих на улици смрадне каљуге, у којима замишљам набухле деве бакалина, што цео дан пуше, срчу каву и зевају… Све прљаво, тамно, ситно као да се навлаш склања од чистоће и светлости!

Долазим до џамије: суро неукусно здање оштећено и разрушено. У њој Арнаути, бежећи, нађоше последње закониште и – смрт.

Избивши на главни трг, пред општину, отресох се својих суморних мисли, оживих. Трг ври нашим бујним животом. Жагор, врева, ужурбаност! Војници, комора, сељаци и дошљаци, пазаре, носе, траже, моле… Слушаш између неких смерних гласова одсечну нервозну слободну београдску реч. Пуне су ми уши тих гласова. Па ми пада на памет, да се налазим у земљи која до јуче би у вековном ропству.

Из тих снажних мисли отргне ме лик некога Турчина, заробљеника, кога су кроз гомилу пратила два наоружана сељака. Уставише се у дворишту пред општином. На општински прозор изађе командант, српски официр. Заробљеников поплашени поглед, не заустављајући се нигде, бежи по гомили народа. Малена је раста, ситних образа, и меких плавих очију, чије трепавице једнако трепте. Очито не зна шта се с њим збива. Десило се тако.

Један од сељака каза команданту:

– Нашли смо га где лута по пољу, сам, и доведосмо га…

– Па шта тражите? – пресече командант.

– Каже да је хришћанин, а није него Турчин… Познаје се…

– Јеси ли Турчин? – упита неко из гомиле сакупљеног света: – Казуј!

Заробљеник затрепта јаче трепавицама. За час стајаше неодлучан, па потврди кретом главе питање.

– А јеси ли хришћанин? – питају други.

Заробљеник, неодлучно, кретом главе потврди питање.

– Па кад каже да је хришћанин, да га приведемо у наше! – гракнуше неколицина сељака.

Преко плавих, меких очију заробљеникових прелети сива сенка, као преко очију слободне птице кад се руком ухвати.

– Јесте ли га затекли са оружјем? – упита командант нестрпљиво.

– Нема оружја! – одговорим ја за све остале.

– Нема, нема! – потврдише други.

Па пустите човека на миру! заповеди командант и отиде са прозора.

Мени чисто би лакше кад видех заробљеника на слободи, како полако, не обазирући се, промиче кроз долину.

И док њега ситна, погужена, изгубих из вида, чујем бактање коњских копита.

– Коњица иде! – каза неко до мене. – Коњица!

Поносито, чврсто, између народа пролази српска коњица. Одмереним уједначеним кораком промичу ватрени коњи кроз ослобођену земљу. Високо у сунцу, гордо, са победоносним осмехом на уснама и жарким слободним очима у којима се победа одбљескује, јаше српски коњаник. Ваздух и земља пуни су радосне јеке. Ја се опет заносим журним, узбудљивим мислима.

– Идите јунаци да стигнете другове… Они су већ у Скопљу, Велесу… Жури им се!… – чујем одсечне, нервозне гласове из народа.

– Журите, журите на море! – повиках ја живо.

– На море! – радосно закликта неколицина њих до мене. – На море!


(„Политика“ 20. и 21. новембра 1912)



http://www.in4s.net/godisnjica-velike-kumanovske-bitke-povratak-srpske-vojske-na-kosovo/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

TV VIDEO / NIKOLA TESLA - "Meet the genius engineer and inventor whose technology helped create our wireless world." American Experience Series PBS October 2016

 
Aleksandra's Note: This documentary about Nikola Tesla titled "TESLA" aired on the excellent PBS series "American Experience" on October 18, 2016. The program is about an hour long and well worth your time. I enjoyed it and learned a lot about this Serbian genius who gave us so much of the technology that we use today! The documentary can be viewed online at the link provided below and will be available for viewing until November 15, 2016.
 
Sincerely,
Aleksandra Rebic
 
 
 
*****
 
"Recently dubbed the “patron saint of geeks,” Nikola Tesla has had electric cars, rock bands, a unit of measurement, a minor planet and a lunar crater named after him. His exhilarating sense of the future has inspired renewed interest in the man, as his once scoffed-at vision of a world connected by wireless technology has become a reality. Written and produced by David Grubin and executive produced by Mark Samels, Tesla premieres on American Experience
Tuesday, October, 18, 2016."
 
TO VIEW THE "TESLA" DOCUMENTARY on "American Experience", please click on the link:
 
 
 
 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Monday, October 24, 2016

Street signs for NIKOLA TESLA BLVD. in Hamilton, Ontario Canada have been installed! / "Tesla Magazine" Oct. 24, 2016

Aleksandra's Note:
 
That's the way to do it!
Congratulations, Hamilton! Well done!
 
Sincerely,
Aleksandra Rebic
Chicago, IL
 
*****



From "TESLA MAGAZINE" on Facebook
October 24, 2016


NIKOLA TESLA BLVD. IN HAMILTON, ONTARIO

"MTO installed NEW QEW signs denoting exit 90 in accordance with the City of Hamilton Council decision of October 14, 2015 to rename a section of Burlington street to Nikola Tesla Blvd.

The Burlington Street signs on the QEW have been replaced with Nikola Tesla Blvd. this past weekend. QEW EXIT 90 now is Nikola Tesla Blvd.

There are 4 signs For Erie bound and 3 signs Toronto bound. In addition there are 3 Tourism-Oriented Directional Signing.

These signs were the key to the Nikola Tesla Blvd name change. They will be seen by 250,000 travelers daily. This is the very significant point as it will be the single most visible exposure for Nikola Tesla in the North America and probably even the whole world.

This development will raise questions and awareness. The average person has no knowledge of the name change, why the change, nor who Nikola Tesla wasand why his name was selected.

All of this was the inspiration Nikola Tesla Educational Corporation (NTEC) and paid for by donations raised. 100% of the costs were paid for by NTEC costing the taxpayers $0.00. Details of all of this can be can be obtained from the Nikola Tesla Educational Corporations website or from the many articles reporting the development since September 4, 2014 and then again in October 2015.

Excess donation will be going to awards and $10,000.00 scholarships that will the the NTEC primary expenditure as they work to raise awareness of Nikola Tesla through education of our youth. NTEC has already awarded Nikola Tesla Innovation awards at the Bay Area Science and Engineering Fairs. Now that NTEC has more funding, the BASEF and other awards will increase significantly."

TESLA MAGAZINE

https://www.facebook.com/TeslaMagazine/?fref=ts



*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Thursday, October 20, 2016

Одата почаст херојима из Првог светског рата / Odata počast herojima iz Prvog svetskog rata / "Politika" Oct. 7, 2016

Politika
Аутор: Д. А.
петак, 07.10.2016.

(Фото: Беоинфо)

Дaн херојске одбране Београда 1915. године обележен је одавањем почасти српским војницима који су у Првом светском рату бранили престоницу од знатно моћнијег непријатеља. Нa Спoмeн-кoстурницу брaниoцимa Бeoгрaдa 1915. године нa Нoвoм грoбљу венац је положио Aндрeja Mлaдeнoвић, зaмeник грaдoнaчeлникa.

– Вeчнa слaвa и хвaлa браниоцима Београда који су пре 101 годину бранили Београд до последњег. Оно што им је мајор Драгутин Гавриловић тада поручио остало је вечно записано као симбол борбе српског народа и српске војске у Првoм свeтскoм рaту. Одавањем поште и сећањем на хероје који су бранили наш град подсећамо потомке да не забораве херојски чин и велико страдање свих оних који су дали живот за слободу Србије и Београда – казао је Младеновић, додајући да ћемо их се увек сећати и да ће њихова борба и страдање бити путоказ за све нас како треба чувати и бранити своју земљу и свој народ. Младеновић је после одавања почасти код овог споменика на Новом гробљу положио венац и на гроб мајора Гавриловића.

У име града је положио и Стево Таталовић, члан Градског већа. Он је борцима из Првог светског рата пошту одао код Споменика браниоцима Београда на Обали мајора Гавриловића на Дорћолу.

– Порука мајора Гавриловића требало би да буде водиља свим Београђанима и у данашње време и у будућности. Дати највредније за свој град, положити овде животе да би одбранили Београд и увели га у неке нове воде. Вечна слава и хвала им за лекцију из историје – истакао је Таталовић.

Вeнцe су пoлoжилa и брojнa удружeњa кoja гaje сeћaњe нa Први свeтски рaт.


http://www.politika.rs/scc/clanak/365198/Odata-pocast-herojima-iz-Prvog-svetskog-rata


*****

Politika
Autor: D. A.
petak, 07.10.2016.

Odata počast herojima iz Prvog svetskog rata

(Фото: Беоинфо)

Dan herojske odbrane Beograda 1915. godine obeležen je odavanjem počasti srpskim vojnicima koji su u Prvom svetskom ratu branili prestonicu od znatno moćnijeg neprijatelja. Na Spomen-kosturnicu braniocima Beograda 1915. godine na Novom groblju venac je položio Andreja Mladenović, zamenik gradonačelnika.

– Večna slava i hvala braniocima Beograda koji su pre 101 godinu branili Beograd do poslednjeg. Ono što im je major Dragutin Gavrilović tada poručio ostalo je večno zapisano kao simbol borbe srpskog naroda i srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Odavanjem pošte i sećanjem na heroje koji su branili naš grad podsećamo potomke da ne zaborave herojski čin i veliko stradanje svih onih koji su dali život za slobodu Srbije i Beograda – kazao je Mladenović, dodajući da ćemo ih se uvek sećati i da će njihova borba i stradanje biti putokaz za sve nas kako treba čuvati i braniti svoju zemlju i svoj narod. Mladenović je posle odavanja počasti kod ovog spomenika na Novom groblju položio venac i na grob majora Gavrilovića.

U ime grada je položio i Stevo Tatalović, član Gradskog veća. On je borcima iz Prvog svetskog rata poštu odao kod Spomenika braniocima Beograda na Obali majora Gavrilovića na Dorćolu.

– Poruka majora Gavrilovića trebalo bi da bude vodilja svim Beograđanima i u današnje vreme i u budućnosti. Dati najvrednije za svoj grad, položiti ovde živote da bi odbranili Beograd i uveli ga u neke nove vode. Večna slava i hvala im za lekciju iz istorije – istakao je Tatalović.

Vence su položila i brojna udruženja koja gaje sećanje na Prvi svetski rat.


http://www.politika.rs/sr/clanak/365198/Odata-pocast-herojima-iz-Prvog-svetskog-rata


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Wednesday, October 12, 2016

Обележена 82. година од убиства Њ.В. Краља Александра I од Југославије / 82nd Anniversary of assassination of HM King Alexander I of Yugoslavia / October 9, 2016


www.royalfamily.org
October 9, 2016


Г-дин Предраг Марковић, члана Крунског савета, присуствовао је данас обележавању 82. годишњице од убиства Њ.В. Краља Александра I од Југославије у краљевском маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију и помен са свештенством Епархије шумадијске.

По завршетку Литургије венце на Краљев гроб положили су г-дин Предраг Марковић у име Његовог Краљевског Височанства Престолонаследника Александра, унука Њ.В. Краља Александра I од Југославије, председник општине Топола г-дин Драган Живановић, представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Војске Србије, Задужбине Краља Петра I, многобројних удружења и грађана који су се окупили да одају пошту вољеном Краљу.

Њ.В. Краљ Александар I од Југославије је мучки убијен током државне посете Француској, у Марсељу, 9. октобра 1934. године. Са њим је страдао и француски министар иностраних послова г-дин Луј Барту.

Њ.В. Александар I, југословенски Краљ, други син Краља Петра I и Кнегиње Зорке, рођен је на Цетињу 16. децембра 1888. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Александар II. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Петрограду, а потом у Београду. Након смрти Краља Петра I, он ступа на престо Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Овим чином остварени су идеали о уједињењу јужних Словена, за које су се залагали његов отац и деда. После смрти Краља Петра I 16. августа 1921, Регент Александар је постао Краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се Принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Престолонаследник Петар, и Краљевићи Томислав и Андреј.




 
 

http://www.royalfamily.org/82nd-anniversary-of-assassination-of-hm-king-alexander-i-of-yugoslavia/?lang=cir

*****

www.royalfamily.org
October 9, 2016


82nd Anniversary of assassination of HM King Alexander I of Yugoslavia

Mr. Predrag Markovic, members of the Crown Council, attended today the marking of the 82nd anniversary of the assassination of HM King Alexander I of Yugoslavia at the Royal Mausoleum in St. George Church in Oplenac. His Grace Bishop Jovan of Sumadija officiated the Holy Liturgy and the Requiem.

After the church service, wreaths were laid on King’s tomb by Mr Predrag Markovic on behalf of His Royal Highness Crown Prince Alexander, grandson of HM King Alexander I of Yugoslavia, Mr Dragan Zivanovic, Mayor of Topola, representatives of the Ministry of Labour, Employment, Veteran and Social Affairs, Army of Serbia, HM King Peter I Foundation, numerous associations and citizens who have gathered to pay their respect to the beloved King.

HM King Alexander I of Yugoslavia was assassinated during a state visit to France on 9 October 1934 in Marseille, along with the French Foreign Minister Monsieur Louis Barthou.

HM King Alexander I of Yugoslavia was the second son of HM King Peter I and Princess Zorka, who was born in Cetinje Montenegro 16 December 1888. His Godfather was the Russian Tsar Alexander II. Young Prince Alexander spent his childhood in Montenegro and was educated in Geneva Switzerland. He continued his schooling at the Military School in St. Petersburg Russia and then in Belgrade. After the death of HM King Peter I he ascended the throne of the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes.

This act completed the dream of his father and grandfather – to unify Southern Slavs in one nation. When King Peter I died on 16 August 1921, the Regent HRH Crown Prince Alexander became the King of the Kingdom of the Serbs, Croats and Slovenes. In 1922, he married HRH Princess Maria of Romania. They had three sons – Crown Prince Peter, Prince Tomislav and Prince Andrej. In 1929 he became the King of Yugoslavia.







 
 
 
*****
 
If you would like to get in touch with me, Aleksandra,
please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com
 
*****
 

Friday, October 7, 2016

Посмртне остатке хероине Великог рата [Љубицa Чакаревић] преносе у њен завичај / Posmrtne ostatke heroine Velikog rata [Ljubica Čakarević] prenose u njen zavičaj / "Politika" Oct. 3, 2016

Politika
Аутор: Бранко Пејовић
October 3, 2016

У току припреме да се остаци Љубице Чакаревић са гробља у Сарајеву пренесу на ужичко гробље Доварје.

       Љубица Чакаревић (Из фотоархиве Милорада Искрина)

Ужице – Хероину Великог рата Љубицу Чакаревић(1894–1980), одликовану у том рату Златном медаљом за храброст „Милош Обилић”, њени Ужичани ни после једног века нису заборавили. У граду на Ђетињи недавно је градска власт ступила у припремне послове да се Љубичини посмртни остаци из Сарајева, где је сахрањена, уз почасти пребаце на ужичко гробље Доварје, у породичну гробницу Чакаревића.

– Иницијативу да то урадимо дао нам је познати ужички историчар Милорад Искрин. Већ смо предузели низ активности на томе у сарадњи с њеним братанцем Младеном Чакаревићем, који живи у Сарајеву, па очекујемо да 29. октобра, на дан кад је Ужице 1918. ослобођено у Великом рату, посмртни остаци Љубице Чакаревић буду укопани на ужичком гробљу уз највише војне почасти. Настојимо да великани овог града не буду заборављени – каже за наш лист заменик градоначелника Ужица Немања Нешић, подсећајући да је такво опредељење најавио ужички градоначелник Тихомир Петковић по доласку на функцију, те да је град недавно подржао израду мурала с ликовима знаменитих Ужичана, припремају се откривање бисте првом управитељу Ужичке нахије Алекси Поповићу, изложба о оскаровцу Стиву Тешићу, као и отварање музејске поставке „Ужичка република”.

Љубица Чакаревић рођена је у Ужицу, у учитељској породици, учила је овдашњу Прву основну школу и потом била учитељица. У окупираној Србији током рата, кад су јој отац и браћа међу првима отишли на фронт да бране отаџбину, одбила је позив окупатора да ради као учитељица и радије обављала грубе сеоске послове. Пред крај рата, кад су увелико пламтеле борбе на Солунском фронту, током лечења њене сестре у Врњачкој Бањи, Љубица је случајно упознала наредника Дринске дивизије Драгутина Јовановића Лунета, који се спремао за повратак на фронт.

„Мени сину мисао: ево праве прилике! Зар и ја не могу на фронт, да поднесем све што и наши храбри војници? Млада сам, здрава, пуна патриотских осећања”, писала је Љубица у свом дневнику, спремна да трпи невоље, глад, борбу, само ако Луне пристане да му се она придружи. И пристао је он, а упорна девојка се обавезала да ће све ратне тешкоће издржати.

– Идем с вама и у смрт, боље је то него бити роб – казала је Љубица и кренула на Солунски фронт у војничким панталонама и цокулама, са шајкачом на скраћеној коси.

После 27 дана мучног пута стигла је, изнемогла, у Врховну команду Српске војске. Ту је, идући од рова до рова, свима, па и Швајцарцу Арчибалду Рајсу, описивала окупаторске злочине, причала како изгледају српске куће, колико жељно жене чекају своје ратнике, бодрила ослободиоце... Већ су се водили одлучујући окршаји, напредовала је српска војска и у ослободилачком налету грабила ка Шумадији и Ужицу. У њеним редовима била је и храбра ратница Љубица Чакаревић, која је на предлог Степе Степановића и Живојина Мишића одликована Медаљом „Милош Обилић”.

После рата, вратила се учитељској професији, а потом и удала за Италијана Николу де Сарна, сина италијанског дипломате, па с Николом добила ћерку. Живели су и у Југославији и у Италији, Љубица се тада звала и Виолета де Сарно. Поживела је дуго, па после смрти мужа отишла у Сарајево да посети свог брата. Али разболела се у граду на Миљацки и ту изненада умрла. Сахранили су је на сарајевском гробљу Баре.

Ужички историчар Милорад Искрин, трагајући претходних деценија за сведочанствима о овдашњим ратницима Великог рата, упознао се с Младеном Чакаревићем и објавио књигу о његовом деди Јеврему, оцу хероине Љубице. Повели су и разговор о томе шта је с Љубичиним посмртним остацима, а ове године Искрин је руководству града предложио да њене остатке пренесу у завичај. – Љубица је великан овог града, а, осим тога, готово сви чланови породице Чакаревић сахрањени су у породичној гробници на Доварју. Драго ми је што је та моја замисао наишла на разумевање градске управе – каже Милорад Искрин.

У управи Ужица дознајемо да се већ месец дана обављају припреме за преношење Љубичиних посмртних остатака. Процедура ексхумације и преноса преко државне границе није једноставна, али се први кораци предузимају.

– Добили смо од сарајевског ЈКП „Покоп” списак послова које у тој процедури треба да обавимо. Прибавили смо, уз Младенову помоћ, неколико уверења, а кад формалности буду завршене град Ужице треба да плати око 1.000 евра за трошкове превоза посмртних остатака до Ужица и друге издатке. Надамо се да ће до краја октобра то бити завршено – уверен је заменик градоначелника Немања Нешић.


http://www.politika.rs/scc/clanak/364797/Posmrtne-ostatke-heroine-Velikog-rata-prenose-u-njen-zavicaj


*****

Politika
Autor: Branko Pejović
October 3, 2016

Posmrtne ostatke heroine Velikog rata [Ljubice Čakarević] prenose u njen zavičaj.

U toku pripreme da se ostaci Ljubice Čakarević sa groblja u Sarajevu prenesu na užičko groblje Dovarje.

    Ljubica Čakarević [Iz fotoarhive Milorada Iskrina]

Užice – Heroinu Velikog rata Ljubicu Čakarević(1894–1980), odlikovanu u tom ratu Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić”, njeni Užičani ni posle jednog veka nisu zaboravili. U gradu na Đetinji nedavno je gradska vlast stupila u pripremne poslove da se Ljubičini posmrtni ostaci iz Sarajeva, gde je sahranjena, uz počasti prebace na užičko groblje Dovarje, u porodičnu grobnicu Čakarevića.

– Inicijativu da to uradimo dao nam je poznati užički istoričar Milorad Iskrin. Već smo preduzeli niz aktivnosti na tome u saradnji s njenim bratancem Mladenom Čakarevićem, koji živi u Sarajevu, pa očekujemo da 29. oktobra, na dan kad je Užice 1918. oslobođeno u Velikom ratu, posmrtni ostaci Ljubice Čakarević budu ukopani na užičkom groblju uz najviše vojne počasti. Nastojimo da velikani ovog grada ne budu zaboravljeni – kaže za naš list zamenik gradonačelnika Užica Nemanja Nešić, podsećajući da je takvo opredeljenje najavio užički gradonačelnik Tihomir Petković po dolasku na funkciju, te da je grad nedavno podržao izradu murala s likovima znamenitih Užičana, pripremaju se otkrivanje biste prvom upravitelju Užičke nahije Aleksi Popoviću, izložba o oskarovcu Stivu Tešiću, kao i otvaranje muzejske postavke „Užička republika”.

Ljubica Čakarević rođena je u Užicu, u učiteljskoj porodici, učila je ovdašnju Prvu osnovnu školu i potom bila učiteljica. U okupiranoj Srbiji tokom rata, kad su joj otac i braća među prvima otišli na front da brane otadžbinu, odbila je poziv okupatora da radi kao učiteljica i radije obavljala grube seoske poslove. Pred kraj rata, kad su uveliko plamtele borbe na Solunskom frontu, tokom lečenja njene sestre u Vrnjačkoj Banji, Ljubica je slučajno upoznala narednika Drinske divizije Dragutina Jovanovića Luneta, koji se spremao za povratak na front.

„Meni sinu misao: evo prave prilike! Zar i ja ne mogu na front, da podnesem sve što i naši hrabri vojnici? Mlada sam, zdrava, puna patriotskih osećanja”, pisala je Ljubica u svom dnevniku, spremna da trpi nevolje, glad, borbu, samo ako Lune pristane da mu se ona pridruži. I pristao je on, a uporna devojka se obavezala da će sve ratne teškoće izdržati.

– Idem s vama i u smrt, bolje je to nego biti rob – kazala je Ljubica i krenula na Solunski front u vojničkim pantalonama i cokulama, sa šajkačom na skraćenoj kosi.

Posle 27 dana mučnog puta stigla je, iznemogla, u Vrhovnu komandu Srpske vojske. Tu je, idući od rova do rova, svima, pa i Švajcarcu Arčibaldu Rajsu, opisivala okupatorske zločine, pričala kako izgledaju srpske kuće, koliko željno žene čekaju svoje ratnike, bodrila oslobodioce... Već su se vodili odlučujući okršaji, napredovala je srpska vojska i u oslobodilačkom naletu grabila ka Šumadiji i Užicu. U njenim redovima bila je i hrabra ratnica Ljubica Čakarević, koja je na predlog Stepe Stepanovića i Živojina Mišića odlikovana Medaljom „Miloš Obilić”.

Posle rata, vratila se učiteljskoj profesiji, a potom i udala za Italijana Nikolu de Sarna, sina italijanskog diplomate, pa s Nikolom dobila ćerku. Živeli su i u Jugoslaviji i u Italiji, Ljubica se tada zvala i Violeta de Sarno. Poživela je dugo, pa posle smrti muža otišla u Sarajevo da poseti svog brata. Ali razbolela se u gradu na Miljacki i tu iznenada umrla. Sahranili su je na sarajevskom groblju Bare.

Užički istoričar Milorad Iskrin, tragajući prethodnih decenija za svedočanstvima o ovdašnjim ratnicima Velikog rata, upoznao se s Mladenom Čakarevićem i objavio knjigu o njegovom dedi Jevremu, ocu heroine Ljubice. Poveli su i razgovor o tome šta je s Ljubičinim posmrtnim ostacima, a ove godine Iskrin je rukovodstvu grada predložio da njene ostatke prenesu u zavičaj. – Ljubica je velikan ovog grada, a, osim toga, gotovo svi članovi porodice Čakarević sahranjeni su u porodičnoj grobnici na Dovarju. Drago mi je što je ta moja zamisao naišla na razumevanje gradske uprave – kaže Milorad Iskrin.

U upravi Užica doznajemo da se već mesec dana obavljaju pripreme za prenošenje Ljubičinih posmrtnih ostataka. Procedura ekshumacije i prenosa preko državne granice nije jednostavna, ali se prvi koraci preduzimaju.

– Dobili smo od sarajevskog JKP „Pokop” spisak poslova koje u toj proceduri treba da obavimo. Pribavili smo, uz Mladenovu pomoć, nekoliko uverenja, a kad formalnosti budu završene grad Užice treba da plati oko 1.000 evra za troškove prevoza posmrtnih ostataka do Užica i druge izdatke. Nadamo se da će do kraja oktobra to biti završeno – uveren je zamenik gradonačelnika Nemanja Nešić.


http://www.politika.rs/sr/clanak/364797/Posmrtne-ostatke-heroine-Velikog-rata-prenose-u-njen-zavicaj


*****

If  you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****


LEKCIJA SVIM GENERACIJAMA: Ova priča je još jedan dokaz srpske časti, a naš je ponos što smo potomci ovih heroja i velikih ljudi! / "BK TV News" Oct. 6, 2016

BK TV News
October 6, 2016

Austrijski potpukovnik August Šmit poginuo je u bici za Adu Ciganliju 1914. godine. Posle strahovitog otpora, srpske jedinice su odbile neprijatelja i posahranjivale vojnike i oficire s obe strane uz vojne počasti.

Photo: Facebook.com/SrbijastareSlike

U džepu potpukovnika Augusta Šmita našli su neotvoreno pismo koje mu je poslala ćerka iz Beča. Preživeli srpski oficiri, na čelu sa majorom Đukićem, odlučili su da napišu pismo mladoj Austrijanki.

Evo teksta po sećanju Petra A. Kunovčića:

"Poštovana gospođice, sa teškim srcem i bolom u duši, iako smo neprijatelji, prinuđeni smo da Vam prvi javimo tešku vest da je Vaš neumrli tata, heroj oficir i komandant 32. austrijskog puka, danas herojski pao na čelu svoga puka, braneći svoga cara, svoju zemlju i svoju zastavu, a u teškoj borbi na srpskom zemljištu u Adi Ciganliji. Iako ste izgubili oca, imate njim da se ponosite, jer je herojski i dostojno jednog viteza-heroja, pa na polju časti, braneći svoju otadžbinu.

U isto vreme Vas izveštavamo da smo današnjom uputnicom poslali Vam 4.000 kruna, koji smo novac našli u džepu Vašeg pokojnog oca sa pismom i molimo Vas da nas o prijemu ovog novca izvestite, jer nam je mnogo stalo do toga da primite i novac i pismo. Vašeg oca dostojno smo sahranili sa svim počastima, obeležavajući njegov grob jednom primernom krstačom, tako da kad se svrše ratne operacije i zavede mir, Vi možete sa Vašom poštovanom porodicom doći u Srbiju i naći telo Vašeg tate pristojno sahranjeno i grob očuvan.

Primite naše najiskrenije viteško saučešće, da Vama i ostalima Vašima Bog podari dug i srećan život."


Početkom 1915. godine stigao je odgovor g-đice Šmit iz Švajcarske.

"Poštovana gospodo, Vaše pismo primila sam sa najvećom zahvalnošću, iako je za mene bilo posve kobno, bez obzira na Vašu utehu. Zaista, ovakva pažnja dostojna je samo srpskih heroja oficira i ja sam Vam za to večno zahvalna. Isto tako i novac sam takođe primila na čemu Vam takođe hvala. U ovim teškim momentima za celu našu porodicu, Vaše pismo je zaista okrepljavajuće, utoliko pre i više što je naš tata zaista završio svoj život na braniku svoje otadžbine, dostojno svakog divljenja.

Ja sam već sa mnogim mojim drugaricama, uplakanih očiju, davala Vaše pismo da ga pročitaju i one su zajedno sa mnom plakale i divile se pažnji srpskih oficira heroja. Posle ovog pisma naročito cenimo podvige malene srbijanske vojske, koja je dostojna svakog divljenja", navodi se u pismu ćerke poginulog oficira.


Ovo je još jedan dokaz da su Srbi oduvek držali lekcije iz časti, a nama za ponos je što smo potomci tih junaka i velikih ljudi.



http://www.bktvnews.com/magazin/istorija/lekcija-svim-generacijama-ova-prica-je-jos-jedan-dokaz-srpske-casti-a-nas-je-ponos-sto-smo-potomci-ovih-heroja-i-velikih-ljudi/62759


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****