Tuesday, October 25, 2016

Годишњица велике Кумановске битке, повратак српске војске на Косово / "ИН4С" October 24, 2016

ИН4С
24 октобра, 2016



На данашњи дан (24. октобар) 1912. године, побједом Прве српске армије, под командом регента Александра Карађорђевића, над турском Вардарском армијом Зеки паше, окончана је Кумановска битка, кључна у Првом балканском рату. Велика побједа код Куманова била је прва српска побједа у Првом балканском рату и означила је скори крај турске владавине на Балкану. Српска војска је после више од 500 година поново овладала Косовом, а после Кумановске битке ушла је и у Скопље, престоницу Српског царства из 14. вијека.

Увиђајући стратегијску важност Овчег поља, висоравни источно од Скопља, начелник штаба Врховне команде српске војске генерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић, сматрали су да би се ту могла одиграти главна битка између српске и турске војске. Због тога су наредили Првој српској армији да у што краћем року, у продирању ка југу, спречи концентрацију турских главних снага на Овчем пољу. У покрету ка Овчем пољу Прва армија се задржала на положајима северно од Куманова, очекујући долазак Треће српске армије са Косова.


Турска Вардарска армија кретала се ка Кумановској висији, с намером да српску војску што више задржи испред Овчег поља, где је намеравала да води одсудну битку. Услед претпоставке да ће главне турске снаге бити на Овчем пољу и услед одсуства извиђања, Прва српска армије неочекивано је ушла у битку после изненадног напада турске Вардарске армије на положаје код Куманова 23. октобра.

Турци су првобитно имали више успјеха, јер због слабог извиђачког и обавјештајног рада српска команда није имала тачан увид у бојни распоред непријатеља. Прва армија, је у тренутку кад су сукоби почели, била доста удаљена од Друге и Треће армије. Главни удар поднијела је Дунавска дивизија првог позива пуковника Милоша Божановића, која је имала и најтеже губитке, али и одлучујућу улогу. У дводневним борбама посебно се истакао нижи официрски кадар српске војске, захваљујући чијој су самоиницијативи нанесени снажни удари у турски распоред и елитна турска армија се у нереду и паници повукла ка Битољу.

Тријумф је силно уздигао морал српске војске и народа и био подлога каснијих побједа у Првом и Другом балканском, као и у Првом светском рату. После Кумановске битке, било је веома мало великих окршаја. Трећа армија генерала Боже Јанковића за свега три дана ослободила је Косово и Метохију.

Извјештај Ива Ћипика

Писац Иво Ћипико (13. јануар 1869 – 23. септембар 1923) као ратни извјештач учествује у Балканским ратовима. Између осталог, написао је репортажу за лист Политика о Кумановској битци.

Иво Ћипико (13. јануар 1869 – 23. септембар 1923)

(…)

Цео дан српски пешак, незаштићен ватром својих топова, одолевао је дивљој сили. ред саму ноћ, наста колебање… Али он, онај српски капетан, неће да умакне ни за стопу. Дохватио, је пушку једног погинулог војника и прибрано, хладнокрвно гађа. А кад виде, да би могао пасти у руке непријатељу – убио се. Он је једини осетио трагику тренутнога узмицања!.. А онај други, из 18. пука, кад виде да командант паде, јуначки напред стави се на чело пешадији и жртвом свога живота поведе свој пук у победу… И трећи, четврти… официр, што у киши куршума као сива литица стоји на месту и соколским погледом прати сваки душманинов крет… И гомила њих снажне, пламене момчади, што не чекајући заповести за напад срљају у јуриш…

Ноћ, страховита ноћ, пуна тутњаве, рике, звиждука убојите ватре, спушта се на бојно поље. У тој ноћи из Кланчевачке Реке, натчовечном снагом, савладавши све препоне, као грдне немани, вуку се српски топови… И кад их пешадија осети и виде, доби још једно срце: друго јуначко срце!

Свиће! По узвишицама назиру се турски положаји… Одједном, као побеснели вулкан, српска артиљерија рига убојиту ватру: прождире, ломи, гони… Закриљена том пакленом ватром, српска пешадија одмерено, хладно настави да наступа… А из јесење сиве магле и кише помаља се дринска дивизија. Таласају се гомиле српских војника, у сивим оделима, и са маглом стапају се у једну сиву суру боју – суру као непобедиве литице вековних планина.

– На јуриш, на јуриш!

Уз рику топова и паљбу плотуна, осветљена убојитом, пакленом ватром, сива српска војска, елементарном снагом, као набрекла бујица, јурну: и ломи, и преваљује и гони и осваја… И све је освојила!… И сада је све сиво. и поља и војска и небо. Испред те сиве, страшне боје, вековни непријатељ бежи, бежи!..

А они што не побегоше остадоше ту на бојном пољу!

У шумарку живе јесење, бакарасте боје, једна до друге наузначце, укочених руку лежи гомила лешина. Гледам те лешине неким глувим, мртвим осећањем као утучен. На први мах гледам их како сам по бојишту гледао ћорфишеке и празне гранате. Око лешине, у бакарастоме шумарку повлачи се светла пошарица лепога јесењега дана. Влажна земља у лаганоме испарењу, осећа сунчеву топлоту и росна трава одише свежошћу, а неке шаролике бубе зује, летају, и одбљескују се на сунцу… И гледам ову гомилу лешина скоро као, у шуми, у гомилу старих, трулих пањева, који су свој век проживели…

(…)

Изиђох на друм. Ено тамо старе црквице светог Ђорђа. У њој је сахрањен потпуковник Глишић. Са неким особитим поштовањем прилазим црквици. Као дете силно сам волео овакве усамљене, запуштене црквице: то су били храмови моје детиње религије. Код њих, слушајући зујање шароликих буба, осећао сам у ваздуху мирис тамјана, воска и старих одежда. Те беле благословене црквице!

Али сада моје мисли, осећаји, чежње, не устављају се код овога храма: у њему им је тесно, буне се и беже далеко у недогледан простор… И чини ми се, наши хероји требају више светлости, простора… И не могу да се помирим с мишљу да наша снага, полет, мисао није него сахрањена лешина… И заносим се мишљу: требало би да се сакупе сва благословена мртва тела наших јунака који своју крв дадоше мајци земљи, и да се заједнички, у чистом пламену спале, и њихов сиви прочишћени пепео, сахрани за сва времена у суре литице на висовима наших, вечитим снегом покривених Цар Планина.

Друм води у Куманово. Преда мном између жутих витких јабланова, вире беле кућице лепога засеока. Испред њега, на рудини, поред бистрога потока, одмара се заморена комора. Поред шатора врева, ужурбаност… Коњи пасу. Неки од коморџија врте се око ватре и срчу каву. Један бркајлија зноји се од врућине: на ражњу пече за ручак дебела овна.

У овоме ужурбаном и веселом животу, ко мари за напуштени заселак! У његовој улици нема жива створа. Нека широм отворена капија – зева. Негде прозори разлупани; са њих капци висе, рекао би да ће да падну… На крај села једно згариште још се дими… А само неколико дана раније, на овој јединој арнаутској улици деца скакутаху, људи, не слутећи освету и страхоту, иђаху за свакидашњим пословима, а иза густих решетака вираху турске кадуне… А данас? Ово је гробље, без мртваца, мртви заселак. Ветар у врховима јабланова певуши и бели витки минарет, остављен, запуштен, стрчи у небо и – ћути, ћути…

– Повратиће се – тешим се повратиће се. Улулиће се и осетиће нашу реч, поље, крв… што је негда и њихово било и повратиће се мајци Земљи.

Као непознатога, запуштенога гробља враћали се на друм. Путем сретох наша два војника са пушком: воде пред собом некога заробљенога Арнаутина. Везаше му отраг руке његовим црвеним појасом. Као ухваћена неукроћена звер, стреља очима, шкргута зубима, и иде гордо и журно – журно ка да ће некога да стигне.

– Ухватили смо га под оружјем – добаци ми узгред један од војника. Под оружјем.

И не довршивши, изастопце одмиче за заробљеником.

Пред Кумановом наиђох на остављени турски логор. Мора да се бежало, бесвесно, безобзирице, са несавладивим страхом у души. Чега све нема у овоме турскоме логору! Од најкрупнијих до најситнијих војничких ствари: читаво стовариште! Бегунци спасоше сами свој го живот. И путем прати ме по која несахрањена лешина, и пусте беле арнаутске капице.

Њиховим трагом улазим у некадашњу турску варош. По зидовима првих појата поред којих пролазим, суши се дуван. Свугде тај жути дуван. Зар га нико није дирао, или га је толика сила било, да га војска не могаше да разнесе? Па пролазим поред кућа, потлеушица, поред којих, на улици, у блату, лежи сила кућних невредних упљачканих ствари. У очи падају шарена поцепана детиња одела, и ситне детиње играчке. Неки старац у седој неуредној бради, као окамењен гледа у мене. Види се, још није на чисто да ли је оно што гледа својим сопственим очима сан или јава. И долазе пред очи куће са белим крстовима и поносите српске тробојке, и погдекоји сељак који, сагињући се, понизно се с пута склања, вичан је још од прекјуче да то у страху ради пред сваким Турчином! Понегде види се и по која турска боља кућа са зеленим решеткама, иза којих сада сигурно нико не вири…


Залазећи даље у улицу, испод очију ми нестаје сунца, тескоба ме обузима. Па наилазе на ред ћепенци – ти ниски, мрачни, тесни ћепенци, испред којих на улици смрадне каљуге, у којима замишљам набухле деве бакалина, што цео дан пуше, срчу каву и зевају… Све прљаво, тамно, ситно као да се навлаш склања од чистоће и светлости!

Долазим до џамије: суро неукусно здање оштећено и разрушено. У њој Арнаути, бежећи, нађоше последње закониште и – смрт.

Избивши на главни трг, пред општину, отресох се својих суморних мисли, оживих. Трг ври нашим бујним животом. Жагор, врева, ужурбаност! Војници, комора, сељаци и дошљаци, пазаре, носе, траже, моле… Слушаш између неких смерних гласова одсечну нервозну слободну београдску реч. Пуне су ми уши тих гласова. Па ми пада на памет, да се налазим у земљи која до јуче би у вековном ропству.

Из тих снажних мисли отргне ме лик некога Турчина, заробљеника, кога су кроз гомилу пратила два наоружана сељака. Уставише се у дворишту пред општином. На општински прозор изађе командант, српски официр. Заробљеников поплашени поглед, не заустављајући се нигде, бежи по гомили народа. Малена је раста, ситних образа, и меких плавих очију, чије трепавице једнако трепте. Очито не зна шта се с њим збива. Десило се тако.

Један од сељака каза команданту:

– Нашли смо га где лута по пољу, сам, и доведосмо га…

– Па шта тражите? – пресече командант.

– Каже да је хришћанин, а није него Турчин… Познаје се…

– Јеси ли Турчин? – упита неко из гомиле сакупљеног света: – Казуј!

Заробљеник затрепта јаче трепавицама. За час стајаше неодлучан, па потврди кретом главе питање.

– А јеси ли хришћанин? – питају други.

Заробљеник, неодлучно, кретом главе потврди питање.

– Па кад каже да је хришћанин, да га приведемо у наше! – гракнуше неколицина сељака.

Преко плавих, меких очију заробљеникових прелети сива сенка, као преко очију слободне птице кад се руком ухвати.

– Јесте ли га затекли са оружјем? – упита командант нестрпљиво.

– Нема оружја! – одговорим ја за све остале.

– Нема, нема! – потврдише други.

Па пустите човека на миру! заповеди командант и отиде са прозора.

Мени чисто би лакше кад видех заробљеника на слободи, како полако, не обазирући се, промиче кроз долину.

И док њега ситна, погужена, изгубих из вида, чујем бактање коњских копита.

– Коњица иде! – каза неко до мене. – Коњица!

Поносито, чврсто, између народа пролази српска коњица. Одмереним уједначеним кораком промичу ватрени коњи кроз ослобођену земљу. Високо у сунцу, гордо, са победоносним осмехом на уснама и жарким слободним очима у којима се победа одбљескује, јаше српски коњаник. Ваздух и земља пуни су радосне јеке. Ја се опет заносим журним, узбудљивим мислима.

– Идите јунаци да стигнете другове… Они су већ у Скопљу, Велесу… Жури им се!… – чујем одсечне, нервозне гласове из народа.

– Журите, журите на море! – повиках ја живо.

– На море! – радосно закликта неколицина њих до мене. – На море!


(„Политика“ 20. и 21. новембра 1912)



http://www.in4s.net/godisnjica-velike-kumanovske-bitke-povratak-srpske-vojske-na-kosovo/


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

No comments: