Monday, April 3, 2017

Srpsko stratište u Dubokoj dolini / "Novosti" March 7, 2017

Novosti
Novica Pešić
07. mart 2017.

Srpsko stratište u Dubokoj dolini

Surdulica je bila usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale put Bugarske. Polovina je uglavnom osuđivana na smrt, a ostali slati na mučenje u bugarske logore.

Prinudni rad Srba na pruzi Niš - Leskovac
 
 AUSTROUGARSKI pukovnik Fon Lustig, u izveštaju od 20. februara 1916. godine, između ostalog, piše: "Bugari ne propuštaju da iskoriste vreme svoje okupacije istočne Srbije i Makedonije. Oni su svoju novu upravu uveli bezobzirno i brutalno... Rad na bugarizaciji karakterišu dva osnovna pravca: uništenje gornjeg i srednjeg sloja domaćeg stanovništva i nasilno uvođenje bugarskog jezika... Kao što je poznato, veći deo srpske inteligencije... povlačili su se sa ostacima srpske vojske, ali izvestan broj se počeo postepeno vraćati... Čak, kao i one koji nisu ni bežali, skoro da nije više moguće naći na okupiranoj teritoriji... Ovi ljudi su predavani bugarskim patrolama s naređenjem da ih vodi u Sofiju, a stvarno da se bez njih vrate već sledećeg dana. Koliko će se pri tome udaljiti, da li 20 ili 200 km potpuno je svejedno. Patrole odmah uzimaju sobom ašove, nestaju u planinama i ubrzo se vraćaju, ali bez sužanja. Bugarski oficiri uopšte ne kriju ova pogubljenja, pre se njima hvale."

Internacija i deportacija su, takođe, bili načini istrebljivanja srpskog naroda. U toku zime 1915/1916. godine svakodnevno je prema Bugarskoj kretala manja ili veća grupa interniraca, od kojih su mnogi na putu ubijeni. Od oko 100.000 interniranih Srba ni polovina se nije vratila iz Bugarske. Na putu prema logorima u kojima su harali tifus i glad, Bugari su Srbe pobili, a najviše u Surdulici.

DUBOKA dolina, tesna i vlažna jaruga kod Surdulice, ostaće zapamćena za sva vremena kao veliko stratište stanovnika juga Srbije. Ranije pominjani novinar V. Drajton ju je nazvao "sloter hauz of Serbija" u prevodu srpska kasapnica. Različite su procene koliko je ljudi stradalo u Dubokoj dolini kod Surdulice. Sreten Dinić navodi brojku od 5.000-6.000 ljudi, dr Jovan Hadži-Vasiljević - 2.000, ali izgleda da je najverovatnija procena dr Arčibalda Rajsa - od 2.000 do 3.000 muškaraca, žena i dece.

Surdulica, nevelika varoš u blizini Leskovca, bila je usputna stanica kolonama interniraca koje su kretale ka Bugarskoj. Tu se nalazio zatvor u kome je neprekidno zasedao okupatorski "ratni sud" i donosio odluke o životu i smrti. Polovina bi obično bila osuđena na smrt, a druga upućena na mučenje u bugarskim logorima.

ODLUKU ko će biti likvidiran, a ko interniran, donosilo je nekoliko nižih oficira i podoficira iz surduličkog garnizona. Oni su bili izvršioci genocidne politike nad srpskim narodom.

Kriterijumi za određivanje ko će na sud a ko u zarobljeništvo su bili nepoznati, ali se pouzdano može zaključiti da su osuđivani na pogubljenje oni koji su kod sebe imali novac ili neke druge dragocenosti, ili su pak po subjektivnoj oceni "sudija", bili opasni za bugarski režim i politiku koja se sprovodi u "novim, oslobođenim teritorijama".

OSUĐENI su noću vođeni u kolonama u Duboku dolinu i tu po kratkom postupku streljani. Taj način likvidacije kasnije je napušten zbog bučnosti, pa se masakr odvijao u tišini: klanjem, ubijenjem motkom ili razbijanjem glave kamenicama. Danju je ispred Duboke doline stajala bugarska straža tako da niko nije mogao da zaviri u tu tamnicu smrti.

Mesto gde su stradali nedužni Srbi u svojim istraživanjima posetio je dr A. Rajs, posle oslobođenja i ostavio sledeći zapis: "To je jedna jaruga dosta duboka, ali tesna, kroz koju protiče jedan potočić kada pada kiša... Trebalo je samo podići suvo lišće, kopati malo i videti šta zemlja skriva... Pošto smo izvadili kosti od najmanje pet leševa, od kojih jednog sveštenika koga smo poznali po odeći... saznali smo da ta raka sadrži još veliku količinu kostiju drugih leševa. Konstatovao sam, takođe, nekoliko velikih kamenova koji pokrivaju raku, od kojih su mnogi poprskani krvlju, kao da su dželati svoje žrtve ubijali kamenjem i bacali u raku. Cigani su me uveravali da ovi nesrećnici nisu svi još ni bili mrtvi kada su bacani u raku i ubijani kamenjem."

Svoja zlodela ni sami bugarski činovnici u izveštajima višim nadleštvima nisu krili, tako je okružni načelnik Dimitrov iz Vranja, u izveštaju ministru unutrašnjih dela, između ostalog, naglasio: "Mogu sa svedocima da dokažem da su dva vojnika koji su prisustvovali strašnim scenama u Surdulici poludela, a druga dvojica su umrla kasnije u nervnoj krizi".

U OKUPIRANOJ Srbiji i Austrijanci su vršili denacionalizaciju. Pravoslavna vera je progonjena na najžešći način u korist katoličke religije. Srpski jezik, ćirilička azbuka i druga obeležja srpskog naroda strogo su zabranjivani. U varošima su imena ulica, radnji i javnih kuća napisana latinicom. Gušena je i srpska nacionalna književnost, spaljivane su zbirke narodnih pesama o borbi Srba protiv Turaka.

U austrougarskoj okupacionoj zoni vršeno je interniranje muškaraca od 15 do 50 godina, kao i svih pripadnika vojno-političkih organizacija ("Narodna odbrana", "Crna ruka", "Jugoslovenski klub"), zatim zaposleni iz novinskih redakcija i sportskih organizacija "Dušan Silni" i "Obilić". Tokom okupacije 1915. i 1916. godine interniranje je vršeno u logore: Boldogason, Arad, Ašah, Drocendorf, Kečkeret, Nađmeđer, Nežider, Čegled, Hajnrihsgrinu, Vac, Češki Brauna, kao i u Doboj i Petrovac na moru.

U JEDNOM od najvećih logora smrti - Boldogasonu, koji se nalazio u baruštinama ispod Karpata, bilo je smešteno 13.680 interniraca, koji su umirali od epidemije pegavca. Dnevno je umiralo 80 logoraša bez ikakve lekarske pomoći. U početku internacije pomenuti logori bili su pod vedrim nebom, a ni kasnije uslovi smeštaja, ishrane i saniteta nisu bili rešeni. Treći način ubijanja Srba bili su prinudni rad i kuluk.

Srbi koji nisu izbegli internaciju i nisu se na vreme sklonili, terani su na kuluk za potrebe okupatora u rudnike Bor, Senje i Aleksinac, radili su na izgradnji i popravci puteva i železničkih pruga, kopanju rovova, tovar i istovar vagona, vojnih kamiona, i u okupatorskim vojnim radionicama i magacinima.

NA IZGRADNjI puta kod Kičeva, na primer, dnevno je umiralo 20-30 Srba, a za vreme zime broj umrlih dostizao je oko 50 kulučara. Kuluk je bio obavezan i za žene koje nisu dolazile u crkvu da slušaju propovedi novopostavljenih popova i decu koja nisu išla u nove škole. U slučaju neposlušnosti izricana je smrtna kazna. Kulučenje je bilo u stvari iscrpljivanje i mučenje Srba.

INTERNIRANI ČAK U MESOPOTAMIJU

TOKOM 1916. godine zatočeno je 150.000 civila iz Srbije i srpskih podanika iz Austro-Ugarske monarhije. Među interniranima bilo je žena i dece mlađe od 17 godina. Internirani Srbi su obavljali teške radove na poljoprivrednim imanjima, u radionicama i magacinima, na gradnji planinskih komunikacija, u rudnicima, na utovaru i istovaru vagona, šlepera, vojnih kamiona, u solanama, na izgradnji fortifikacionih objekata na austrijsko-italijanskom frontu. Srbi su radili i na dovršenju bagdadske železnice i u pustinjama Mesopotamije.



http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:653750-Srpsko-stratiste-u-Dubokoj-dolini


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

Poziv na totalno istrebljenje Srba / "Novosti" March 6, 2017

Novosti
Novica Pešić
06. mart 2017.

Poziv na totalno istrebljenje Srba

Svi natpisi na javnim mestima, knjige i drugi pisani materijali bili su na bugarskom jeziku. Sve srpske škole su zatvorene, a nastavno osoblje otpušteno, ubijeno ili deportovano.

Bugarski bukvar-čitanka iz kog su deca učila
 
PREPREKA ostvarivanju velikobugarskih ciljeva bila je snažno nacionalno osećanje srpskog naroda, definitivno dovršeno još u 19. veku. Da bi ga slomio bugarski okupator svuda je intenzivno širio propagandu da su zauzeti krajevi Srbije, u stvari, oslobođene bugarske zapadne pokrajine. "Srbija je zauvek nestala kao država i u tim krajevima uopšte nema Srba, nego tu žive srbizovani stari Bugari" - bila je osnovna premisa u svim međusobnim kontaktima. Zato je, po zamisli bugarske vlade i generalštaba, trebalo u okupiranim krajevima silom ukloniti sve što je predstavljalo ili podsećalo na Srbe i Srbiju. To je bio krupan korak ka realizaciji stare ideje o stvaranju velike sanstefanske Bugarske koju je valjalo što pre vaspostaviti. Suština tog monstruoznog plana može se dokučiti iz naredbe okupatorske vlasti:

- Reč Srbin treba potpuno da se izgubi i niko ne sme da je izusti, svi treba da je potpuno zaborave;

- Ne treba izgovarati niti upotrebljavati srpske reči;

- Molbe usmene ili pismene, ne smeju biti uzete na razmatranje ako su napisane na srpskom jeziku;

- Zabranjeno je pevati srpske pesme;

- Zabranjeno je govoriti protiv Bugara kao i protiv bugarskih vlasti ili zakona;

- Zabranjeno je učiniti nekome povlasticu ma koje vrste ukoliko se radi o srbofilu;

- Zabranjeno je rđavo postupati sa ovdašnjim ljudima (Bugarima) ma oni bili i sumnjivi dok se njihova krivica ne utvrdi;

- Zabranjeno je dopisivanje na srpskom. Cenzura neće puštati takva pisma;

- Uopšte, zabranjeni su srpski natpisi na dućanima, grobovima itd;

- Zabranjeno je davati srpska imena novorođenčadima;

- Zabranjeno je davati srpska imena ulicama;

- Sva lica koja se obraćaju službeno bugarskim vlastima treba da to učine bugarskim jezikom bez ičijeg posredovanja. U tom pogledu vlasti treba da budu veoma stroge.

Ovo naređenje treba brižljivo čuvati i zatvarati posle svake upotrebe.

U potpisu: Načelnik inspekcije: general-pukovnik Neresov; Ađutant, gen. major Tasov; Načelnik štaba, pukovnik Darvingov.

KORESPONDENCIJA, natpisi na javnim mestima, knjige i drugi pisani materijali bili su na bugarskom jeziku. Sve srpske škole su zatvorene, a nastavno osoblje otpušteno, ubijeno ili deportovano. Umesto njih dovedeni su učitelji i profesori iz Bugarske. Predviđeno je otvaranje 270 seoskih bugarskih škola i 15 nižih gimnazija. Za te potrebe angažovano je 450 učitelja i 50 profesora. Budžetom je bilo predviđeno da se za knjige i drugi školski materijal, koji su besplatno deljeni srpskoj deci, izdvoji 100.000 leva. Tu sumu su, u stvari, bugarski vojnici opljačkali od ubijenog leskovačkog fabrikanta Blagoja Ilića. Srpski jezik time je bio stavljen van zakona.

Bugari su primoravali Srbe da u svojim prezimenima promene nastavak "ić" u bugarsko "ov". Srpski jezik proglašen je za "buntovnički" jezik.

Srpska inteligencija je bez milosti uklonjena iz javnog života svoga naroda, jer je bila prepreka ostvarivanju okupatorskog plana. Sačinjen je poseban program na njihovoj likvidaciji. On između ostalog predviđa:

- Srpski sveštenici predstavljaju suštinski izraz srpskog duha, zato ih treba internirati... Da služe službu na bugarskom, da nose obeležja i odeću bugarskih sveštenika i potpuno postanu Bugari. Srpski učitelji nikada neće postati Bugari, te zato treba da ostanu u internaciji i ne treba im uopšte davati dozvolu za povratak. Srpski činovnici, u njih ne treba imati nikakvog poverenja...

SRPSKO stanovništvo je podeljeno u 11 grupa i za svaku grupu predviđen je odgovarajući tretman. Niko nije bio pošteđen. Svi su bili sumnjivi. Svaki Srbin je "golem šovinist" i za svakog treba predvideti odgovarajući tretman. Čak su i srpske žene dobile svoju karakteristiku. One su "najfantastičniji i najsilovitiji šovinisti... One su živi centar srpskog duha". Potom sledi zaključak dostojan jednog Himlera: "Istrebljenje srbizma predstavlja u stvari, istrebljenje srpskih žena koje su najmoćniji faktor srbizma!"

CELA kultura i prosveta bila je meta bugarskog uništavanja. Umetnička i spomenička dobra sa nacionalnim predznakom, preko noći, nestajala su i nikad više nisu vraćena. Koliko se išlo daleko u tome svedoči sledeći podatak: u Vlasotincu na crkvi izbrisan je natpis srpskog kralja Uroša, a umesto njega istaknuto je ime bugarskog vladara.

Denacionalizacija srpskog življa sprovodila se svim merama prinude bugarskog administrativnog aparata koji je bio osnovna poluga za sprovođenje plana. U okupiranoj Moravskoj oblasti taj "posao" poveren je pukovniku čvrste ruke Aleksandru Protogerovu. Po zlu zapamćeni moćnik pokušao je da zatre svaki trag srpskog nacionalnog bića i time stvori novo stanje kao dokaz da su ti prostori oduvek bili bugarski.

BUGARSKA i Austrougarska su prema Srbiji ispoljile brutalnost, nezajažljivost i krajnji revanšizam, zasnovan na programu biološkog uništenja. Maksimalno je raspirivana "...mržnja kod oba okupatora prema svemu onom što je srpsko". U ostvarivanju paklenog plana o uništenju srpskog naroda posebno su se isticali bugarski okupatori sistematskim radom pune tri godine.

Bugarska vlada je prema srpskom stanovništvu sprovodila najdrastičnije mere - od svakodnevnog hapšenja do genocidnih metoda ubijanja Srba. Stradali su pretežno učeni i školovani ljudi, predsednici opština, bivši poslanici, prvaci građanskih stranaka, srpski regruti, vojnici i oficiri, vojni činovnici, rečju, sva sumnjiva lica, ne štedeći ni žene, decu i starce.

NA OSNOVU ankete, koju je sproveo dr Arčibald Rajs iz Švajcarske, utvrđene su stravične brojke pobijenih ljudi. Samo u vranjskom okrugu od novembra 1915. do aprila 1916. godine, pobijeno je oko 500 intelektualaca i oko 3.000 ostalih žitelja Vranja i okoline.

Za vreme okupacije Srbije bila je zapažena manija fotografisanja bugarskih i austrougarskih vojnika i oficira pored obešenih ili streljanih Srba. I na dopisnim kartama bila su predstavljana varvarstva, a u literarnim radovima pisaca Vazova i Hristova otvoreno je pozivano na totalno istrebljenje Srba. A književnik Ivan Arakadov je pisao: "...da ne ostane kamen na kamenu, da se nijedno dete ne raduje na grudima majke, da se nijedan starac ne opire o rame svog unuka..."

OVLAŠĆEN DA UBIJA

KOMANDANT 42. puka bugarske vojske pukovnik Kalkanxijev, sumanuta ličnost, odgovoran je za najveća zlodela u Leskovcu i okolini. Taj krvnik je 1918. godine odgovarao za svoja dela pred bugarskim vojnim sudom. U zapisu američkog novinara Vilijema Drajtona, on se branio sledećim rečima: "Ubio sam 60 popova, 200 činovnika i više od 3.000 civilnih lica ne obazirući se na to da li je neko bio Srbin, Jevrejin, Ciganin ili Turčin, jer sam raspolagao punim ovlašćenjem moje vlade da ubijem svakog na koga posumnjam da bi mogao biti štetan ili opasan po Bugarsku."

Presuda je bila oslobađajuća.



http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:653487-Poziv-na-totalno-istrebljenje-Srba


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****