Sunday, September 10, 2017

Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад / [Џон Фротингем] / "Sloboda" August 10, 2017

Sloboda
Пише: Сања Бајић
August 10, 2017

Амерички милионер који је током Првог светског рата спашавао српску сирочад

Било је то време у потпуности другачије од овог данашњег, иако је само годину дана раније било све исто као и сада: мирно, са неколико облака који су се надвијали над Европом као бауци рата, патње, страдања и људске катаклизме. А сви знамо ко највише пати када се помрачи човеков ум и он утоне у олују крви. Највише пате деца.

Џон Фротингем

Тако је било и у Краљевини Србији, почетком Првог светског рата, када је сва непријатељска силесија здружено заграктала на нашу отаџбину, у жељи да је уништи, сејући пустош и смрт. Уплакану децу војска је налазила поред мртвих родитеља, по путевима, по спаљеним селима, варошицама, варошима и градовима, и доводила је у Младеновац где се налазила команда.

Куд ће, и шта ће са том ратном сирочади, било је велико питање, све док у град није дошла жена у америчкој униформи са шајкачом на глави.

Даринка Грујић, како се звала ова наша заборављена хероина, Американка српског порекла, неколико месеци раније организовала је у Њујорку добротворну забаву која је имала за циљ да прикупи нешто новца како би се помогло Србији која пати и страда.

Њу је одлучио да походи и индустријалац Џон Фротингем, који се још од раније интересовао за наш народ и који јој је, на њено велико изненађење, дао чек на 10.000 долара, што је тада била велика сума, за слање болнице. Предложио јој је да оде у Србију и да види где је највише помоћ потребна, а он ће се побринути за све остало.

Када је стигла у Солун, нашла се очи у очи са нашом чувеном бирократијом: морала је да подмићује српске службенике да би болница кренула ка Србији. А заједно са њом, кренула је и Даринка, и добро је да је кренула јер је на лицу места могла да се увери ко су они којима је помоћ најпотребнија: најмлађи.

Чим је то схватила, вратила се у САД, поднела извештај Џону Фротингему, донела одликовање које му је послао краљ и предложила да се оснује дом ратне сирочади. Овај је то одушевљено прихватио, одрешио кесу до краја, укључио у причу и друге америчке индустријалце као што је био њујоршки трговац текстилом, Кларк, а Грујићева је крајем августа 1915. поново кренула пут Солуна, сада као управница “Дома ратне сирочади Џона Фротингема”, пише “Политикин Забавник”.

У Младеновцу је покупила децу, као што смо написали на почетку, и кренула пут Скопља возом, који су Бугари напали у току ноћи, али срећом нико није страдао. После много перипетија и великих опасности, преко повратка за Митровицу па за Битољ и Ђевђелију, деца, сада обучена у униформе америчких младих извиђача али са српским шајкачама, стигли су у Солун. Бесна на бездушне чиновнике које је болела брига и за децу и за све остало, проваљује у стан нашег конзула и у њега смешта децу. Конзул јој касније на томе честита.

Разапињу шаторе које је донела из САД, данима не спава, ножевима јој скидају ципеле са отеклих ногу. Српски војници јој говоре: “Ти, па Бог!”. Ускоро крећу пут Пиреја бродом, јер Немци почињу да бомбардују град. Атинска лука их дочекује на величанствен начин, а њени извештаји Џону Фротингему излазе у америчкој штампи.

Када је он обавештава да је почео са организацијом “Савезничког базара” где ће све земље које ратују против Централних сила представити своје рукотворине, она пакује седморо српске дечице на брод, у нашој народној ношњи, и води их за Њујорк. Америка у сузама дочекује нашу малу делегацију. Почињу да је зову Мама Грујић, а Фротингем, ваљда да не би своје име истицао, мења назив дома у “Српско-американски дечји дом” и натраг за Даринком шаље и товар хране и седам вагона одеће.

По повратку у Грчку, одмах се укрцавају за Француску, али то сазнају тек на броду; тајна је чувана због шпијуна и могућег напада немачких подморница. Капетан пушта веселу децу да вршљају по броду. Средином децембра 1916. године стижу у Тулон, који се цео целцијати окупио у луци да би дочекао “децу мученике”, како их је звала француска штампа. Мама Грујић у потрази за смештајем налеће у Ници истог дана на “Хотел Алхамбру”, који је деловао празно.

– Све је спремно за дочек деце – рекао јој је власник хотела.

– Како за дочек, откуд сте знали да долазимо?! – била је збуњена Грујићева, али је овај потом обавештава да је јуче сазнао да стижу и да је одмах дао да се хотел испразни.

Децу аутомобилима пребацују у ово монденско летовалиште, а они који нису могли да стану у хотел под своје окриље узима крем друштва Азурне обале. Сви скупа славе Светог Саву, а процесији током прославе Врбица – за коју су деци одела послали дародавци из Париза – прикључује се дословно цео град.

Када су САД ушле у рат априла 1917. године, Грујићева шаље телеграм подршке председнику Вудроу Вилсону, у име деце. Овај јој одговара истог дана. Чак је и он био упознат са радом дома, чак се он бринуо о српској сирочади!

Потом Џон Фротингем стиже у Европу, али ништа што је до тог тренутка урадио није било довољно нашим чиновничићима који се изгледа никада не мењају и кроз сва времена остају исти: један од њих је у Француској Фротингему одбио да изда визу за Солун. Грујићева је морала да прети Николом Пашићем, да би се овај смиловао.

Нису се муке Фротингемове ту завршиле, па је тако једном морао да упише да је отац 230 деце. Ипак, он није одустајао и није због неколико тиквана мењао мишљење о целој нацији. На Солунском фронту је чак саградио и тениски терен за разоноду војника, али су га Аустријанци преорали гранатама.

После пробоја Солунског фронта кретао се заједно са српском војском, организовао прихват рањеника, помагао где год је видео да је помоћ потребна. Ништа за њега није било довољно: када је сазнао да су Бугари из занатске школе у Нишу однели машине за шивење, одмах је купио нове. Војвода Живојин Мишић га због свега одликује Карађорђевом звездом.

Коначно, време је дошло и да се српска деца из Француске опросте од своје друге домовине која их је тако брижно примила, и да крену пут отаџбине. Преко Дубровника, заједно са легендарном Мамом Грујић стигли су у престоницу па потом у Сремску Каменицу где су се сместили у дворац мађарског грофа Карачоњија.

Његовом опроштају од Србије присуствовао је и престолонаследник Александар који га је том приликом одликовао Орденом белог орла са мачевима и именовао почасним пуковником. Никада није престао да се дописује са децом чије је животе спасио, чак им је финансирао и школовање. На крају се и оженио Српкињом, Јеленом Лозанић, ћерком хемичара Симе Лозанића. На медени месец дошао је ни мање ни више него у Србију, у дом!

[...]


Комплетан чланак у штампаној Слободи

http://www.snd-us.com/sloboda-online/1900-americki-milioner-koji-je-tokom-prvog-svetskog-rata-spasavao-srpsku-sirocad.html


*****

If you would like to get in touch with me, Aleksandra, please feel free to contact me at heroesofserbia@yahoo.com

*****

No comments: